Kњижевне новине 14.02.1981.
Пеђа Ристић, архитекта
Разлика између села и града мора се укинути – градови купе таленте, а на селу остају они који таворе – ако би сељак данас морао да гради изворну архитектуру, он би морао да има за узор колибе.
Еден је рајски врт Адамов, по трећој глави Постања. У настајању људског рода, племена – пешаци су се несметано кретали током неких педесет, сто хиљада година по бесконачно равним пољима, омеђеним заборавом и рекама. Током тих сеоба, у потрази за пашњацима, насељавали су се тамо где застану. У њиховим привременим стаништима од трошног блата, прућа и скупљеног камења градили су склоништа, колибе, шаторе и куће, који су их заклањали у време зима и киша, да би све нестало без трага после прве поплаве, пожара и ветра. Тако су ливаде вечно биле чисте, зелене и слободне. Као и људи, ове прве насеобине, назовимо их села, „из земље су настајала и у земљу су се враћала”. Ако су се племена, понекад, током својих сеоба и враћала на почетно место, оно је већ давно било обрасло у зеленило и заборав. Тако и по предању, постоји само велики врт у који се увек враћају, јер остао је записан у нашем постојању, у нашим генима и наслеђу.
Енох је први град у обрађеном пољу који је настао пре десетину хиљада година и који је подигао Каин, по четвртој глави Постања. Град опасан зидинама је постојан и дуготрајан, у њега су уграђени Стоја и Стојан и он се не може селити или заменити у својим темељима на тлу, макар се његови становници иселили или били истребљени као код рушевина Зида Плача. Градови настају и живе међу обрађеним пољима, на друмовима и раскрсницама, а нестају у катаклизмама остављајући трагове у песку.
Праграђански грех, или зашто је Каин убио Авеља
И дан-данас основа нашег живота је на селу, у индивидуалној кућици-слободици која је закључана и чува интимност породице и личност појединца. У Југославији 80% стамбених кућа су индивидуална градња, свега 20% станова су ћелије у вишеспратницама. И данас село може самостално да преживи катаклизму, а град не може. Зато град не може да прекине везу са селом, а село може да прекине везу са градом, јер град садржи у себи село. Прво је постојао Еден па онда Енох. До данас човек није успео да створи потпуно вештачку средину у којој би могао неограничено да живи. Градња града је противприродна, она нарушава природу врта. Каин је био земљорадник, а прве градове су подигли радници – земљорадници, док су скупљачи плодова и ловци слободно луталп, нису нарушавали природу врта и били су уклопљени у његове токове, те су њихове жртве ,,биле Богу миле”. Дела и жртве грађана су скрнавиле врт и он им се опирао. Град је био окружен кугом и колером. У граду су људи губили своју личност и самосталност и постајали клоноване копије једни других.
Временом су људи у граду постали љубоморни на становнике села и њихове куће у вртовима. Зато је Каин убио Авеља, а градови градова су наставили да расту, па су закрчили и уништили скоро сву природу.
Динократски град
На стени Атоса и излазом иа море, или без зелених поља, овај град никада није био остварен, али је зато подигнута Александрија уз поклич „Истин полин!” (Хајдемо у град!). На скученост затворених зидина човек се никада није навикао зато што му је угашен слободан видик на поља и ма колико градови били велики, у њима се живи у затвореним кутијама – возовима, фабрикама, становима и аутомобилима. Данашњи грађанин оболева од далековидости после четрдесете године и мора да носи наочаре, јер су људске очи предодређене да гледају у даљину, док сељаци који живе у колибама и проводе читаве дане на сунцу у пољима не обољевају од далековидости. Село је развојем градова побеђено зато што су градови себични, па су покупили све драгоцености села. Сељаци су опсели градове, пробили им Јерихонске зидове и настанили се међу њима, а онда су сељаци у градовима почели да презиру сељаке у селима, своју браћу, као Каин Авеља.
Знање на селу преноси се са оца на сина и остаје у оквирима породице и племена. Међутим, размажени синови често нису достојни наследницн својих очева, као што очеви често нису способни да буду учитељи својим напредним синовима, па село тавори у заосталости. Град је пробио ту затвореност породичног дома, па је знање могло да се преноси од једног до другог талентованог поједица и да се развија на најбољи и најбржи начин, али је исто тако могло најсуровије да застрани и да доведе до истребљења заједнице, уморства личности и разарања зидова да не остане ни камена камену.
Ту архетипску слику развоја и струјања знања одсликава и данашње стање. Градови се брзо развијају, а путеви у градове су доступни свакоме ко има неко знање или само снагу. Градови једноставно купе све таленте, а на селу остају само они који таворе. Но градови и даље црпе своју снагу са поља, мора се дисати и земља се мора обрађивати као у стара времена, или се мора производити у селима – фабрикама, на периферијама градова. Све је постало град и у слободним пољима ретко може да се пронађе неки изворни познавалац култова и знања које је наследно од свог оца. Сељаци данас не познају довољно своју историју, њу знају само образовани у граду. Изворну сеоску архитектуру познају само научници и уметници -етнолози и архитекти. На градским периферијама и у селима-фабрикама цветају шунд и иидустријска отуђеност, а у селима-пољима дивљоградња са модним изразом „маргинална архитектура”.
Најгоре у свему томе је што су државници, научници и уметници градова мислили само о граду, а не и о селу и што су изградили половичну каинску науку која води рачуна углавном само о изградњи градова, путева и вишеспратница. Последица тога су хрљење ка центру и раскрсницама путева и усредсређеност на гомилање блага, али и знања које је мислило само на себе и које је изградило архитектуру јавних зидина за масовно становање, масовне приредбе и утакмице, јавне установе и тргове, улице и машине, а запоставило изградњу кућица у вртовима. За њих више није било места, оне су постале скупе, Авељ је већ одавно био мртав.
Корбизије и Атинска повеља
Почетком свог века Корбизије је прокламовао Атинску повељу, у којој је поставио појам – „Кућа је машина за становање”. Поставила се функционална архитектура, архитектура индустријски произведених блокова и стакала, у којима су станови – ћелије отргнути од тла. Иако је у нашој земљи свега 20% градње индустријско, ипак је све оно знање које се стицало са слободних путева и слободних поља било припремано за градњу стамбених блокова. О индивидуалним знањима није се водило рачуна. Архитекти инжињеру и уметнику, ономе који данас једино може да има знање и вештину, практично је онемогућено да пројектује и изводи појединцу посебан оригинални пројект. Сељак не може и не зна више да примени културу својих предака, иако је данас њена повест веома дуга, зато што се та повест чува у градовима. Да би сељак могао да гради изворну архитектуру, он би морао да има пред очима узоре старе зграде – колибе, како је било још у преисторијско доба, у насељима Лепенског вира и Ајхбила, где се у средишту насеља налази носталгијска прекућа – колиба или модел. У данашње време то може да буде нека спомен-кућа или етно-парк, јер сељаци немилосрдно руше старе куће зато што их се стиде. Но, ове музејске експонате данас опет једино могу да обезбеде и сачувају стручњаци из градова, а уз то таквих примерака народног неимарства има веома мало, зато што је Каин убио Авеља, да би касније подигао први град Енох, у близини врта, не би ли се искупио.
Али и после свега, слободна природа се мора очувати и сада на Каину и грађанима лежи да се искупе за то што су уништили село, природу и своје генетско порекло, свог рођеног брата. Дивље природе на земљиној кугли практично више и нема, али остаје могућносг да се застарели индустријски Мегаполиси сруше и реконструише вештачки Еденски врт са посебим кућицама. Оне неће да закрчују природу, већ ће да је негују, по моделу ,,да добар јахач који јаши питомог коња стиже дивљег коња у трку”. Ева је родила трећег сина Сита који је требало да јој замени покојног Авеља, а Бог је дао знак Каину да му се нико не свети и Каин је добио власт; село, иако изгубљено у заосталости, не може само да се извуче из тог талога, само талентовани грађани-спасиоци, са знаком крста на челу, могу да му помогну. Пропали ,,Господин бивши град Енох” треба да се са високих кула спусти у село. Разлика између села и града се мора укинути. Становници данашњих градова и друмова немају више веза међу собом, они су без лица и личности, бескућници који су упали у анархију. Будући становници села, на крају кривудавог пута, имаће своју кућицу – слободицу, чуварку тајни и помоћу телекомуникација биће апсолутно информисани како у простору тако и у времену, а састајаће се по избору и жељи и живети у синархији са живима, мртвима и нерођенима.