Реферат на ,,Великој скупштини о Београду” , 25.04.1989.
Пеђа Ристић, архитекта
Године 1979. на стручном скупу у Марибору је констатовано да је 80% градње у Југославији индивидуална градња и то махом без грађевинске дозволе и без пројекта. Дипломирани архитекти и грађевинска власт, наука и факултети покривају само оних 20%. Архитектура практично не постоји, већ само дивљоградња и агресиван кич, нити има довољно културе, а ни технике. Ситуација је благо речено катастрофална. Да не би дошло до општег хаоса предлажем да се примени закон предвиђен за овакве прилике (Службени гласник СРС 24 март 84, члан 46.) тј. да се ,,градњи може да приступи и без грађевинске дозволе у време…, … …непредвиђених догађаја ради њиховог спречавања, или ублажавања њиховог дејства, као и ради непосредног отклањања штетних последица од тих догађаја.” …
Ко је у пракси, зна да је прво што се пројектанту тражи, још пре било каквог пројектовања, спецификација материјала која се по нормалном разуму чини на крају пројектовања, јер је инфлација толико катаклизмична да не може бити говора о било каквој ,,инвестиционој” градњи. Тада би приватницима био потребан архитекта и ако би се оснажио и члан 87. истог закона, архитекта приватник би могао по најкраћем поступку на лицу да пројектује и да обезбеди оно што је нормално у свакој уметности, а то је непосредно присуство Аутора свом настајућем делу, односно да Свети Дух оваплоти дело.
Овај закон одавно се примењује у Хрватској, док се у Србији исти закон другачије чита и тумачи, па приватни архитекти уметници немају право на рад, они на градилишту и пред властима нису нико и ништа, важан је само печат грађевинске дозволе, а онда свако зида како хоће, јер се готово ниједна грађевина не изведе по одобреном пројекту. Ако се говори о ослобођењу мале привреде, онда у то треба укључити и грађевинарство.
У догматским круговима вероватно овакве идеје изазивају страх, јер шта ће да се догоди ако све неће моћи да се ,,научно” предвиди. Сви ти велики урбанистички пројекти у нас од рата били су у ствари мрачни, јер ниједан у животу није могао да се оствари. Сетимо се само првог урбанистичког плана Новог Београда који је предвивиђао да град буде у облику петокраке као престоница Балканске федерације и као што је мој покојни пријатељ арх. Милутин Главички рекао: ,,хвала Богу тај се урбанистички план никада није остварио, као ни потоњи други, трећи и четврти….“ као што и овај последњи неће моћи да се оствари, али зато они спутавају и осиромашују народ до ивице егзистенције.
И као што су Кинези преживели културну револуцију на малој окућници, тако је и народ у нас преживео у дивљоградњи без присуства архитекта, одлучен од уметности и технике по разним „Калуђерицама“. Сматрам да право архитекте на рад без посредника, неће и не може да изазове хаос, већ напротив развијеније културе као што је то у једној од најразвиденијој земљи света Јапану, где не постоји урбанистички план и грађевинска дозвола. Архитекти треба да су на лицу места и да сваки непосредно докаже да се може градити лепше и боље на очигледнији начин, одмах да на картону скицирају детаље, прибележе спецификацију и да се по томе одмах сутрадан гради и тиме претекне инфлација.
Урбанисти и многи незапослени историчари уметности и штампа нека све то прате критички, нека промашаје обзнањују, а домете хвале истичу и награђују.