Авант Арт Магазин, јун 2013.
ИНТЕРВЈУ Сузана Спасић
Сусрет са архитектом Предрагом Ристићем – Пеђом Исусом, догодио се изненада једног кишовитог дана, у близини Кнез Михаилове улице. Случајни сусрет претворио се у једносатни разговор о Медиали, црквама које гради и пројектује широм света, о прошлости и садашњости, о сећањима које је чувени Пеђа Исус, несебично и уз осмех поделио са читаоцима Авант Арт Магазина. Разговор са Предрагом Ристићем објављујемо у два наставка.
Тема овог броја магазина Авант Арт је Медиала.
Знате, ја нисам члан ниједне партије. Код Коштунице сам одлазио неки пут на Славу, док није дошао на власт. Кад је дошао на власт, ја не идем. Дајем шансу другима. Али, моја сестра јесте била члан ДСС-а. И једном приликом, у општини Савски венац, појавио се један кандидат који је моју сестру скоро расплакао, јер је рекао како је био члан Медиале и да је тешко пропатио због тога. Наводно био је и хапшен? А млађи од нас двадесет година, није уопште могао да буде у Медиали. Тако да се Медиала понекад и злоупотребљава.
Медиала, очигледно, привлачи људе, постаје скоро неки мит, као и њени припадници, пре свега Шејка.
Е па, испричаћу Вам још једну анегдоту. За време овог последњег рата, имао сам један могу да кажем ратни задатак. Обнављао сам цркву брвнару из 18. века изнад самог Сарајева. Њу су пре мене, за време Другог светског рата, обновили четници и црква је ту била негде до педесетих година, док је комунисти нису открили и срушили. Испред, простирала се долина а по њеном хоризонту уздизао с гребен и ту одмах била је укопана прва борбена линија, над провалијом. У подножју Сарајево. Био сам тамо са покојном супругом. Стоје момци у рововима, сви су укопани са оружјем упереним у, а ми се кајемо што нисмо припремљени за прве борбене редове, јер треба да донесеш цигарете. А ја не пушим, супруга нема. И долазимо тамо, почне разговор и замислите шта су ме питали – да ли сам познавао Леонида Шејку. И тему смо развили нашироко и заборавили где смо и на рат који букти.
Значи, Шејка је данас жив у сећању и интересовању људи? Јер то је ипак мало надреално, у сред рата да је неком пало на памет да Вас то пита.
Да, жив је Шејка. Замислите у којој ситуацији, на врх планине, они који могу да погину сутра, мене питају о Шејки.
То говори и да је Медиала жива и има своје завештање за будуће генерације.
Јесте. Али знате, има и у Медиали да се мало претерује. Ми који смо били у Медиали то и не схватамо тако озбиљно, поготово мој побратим Вукота Вукотић – Тупа, који је нажалост умро, а тврдио је, изречено у оштром цетињском дијалекту да „није ни било никакве Медиале, то је измислио они Главуртић. Оно МЕД и АЛА, то ачење нема смисла, то има углаву само Главуртић!“.
Мислите на Главуртићев мистицизам?
Па да, на његов проблем, који је веома дубок. Да ли знате да је острво Вис било насељено Београђанима после пада Београда под Турке? Када су Турци освојили Београд, повели су робље у Цариград, да раде на водоводу, наравно, ко је преживео окове и ланце. И данас је у Цариграду остало име Београдска шума. Међутим, поробљени Срби бежали су на све стране и једна група је чула да постоји бивше грчко острво које је поморила куга – то је било острво Вис. Ти који су дошли на Вис, лепо су се тамо снашли, држали своју традицију и веру, међутим, околина је била католичка, мало по мало, до 1918. године, углавном су постали католици. Међутим, Италијани су 1918. хтели да узму Вис, а Вишани су се сетили да су некад били Срби и зато је и припало Краљевини СХС. Онда су двадесетих одлучили да подигну велику православну цркву, од белог брачког камена, пројектовао је архитекта Коруновић. И онда су се сви поново православно покрстили, постали православци. Рођени Вишанин је био и отац Мира Главуртића. И он је дошао код свог краља Александра и тражио му посао. И краљ му одреди да буде жандар у Котору. И ту се родио Миро. На несрећу комунисти су му убили оца. А Мирова мајка била је из Светог Стефана, односно прва кућа пре него што се пређе превлаком на Свети Стефан. А како и то знам? Најбоља другарица моје сестре требало је да се уда за Мира Главуртића, била тамо и на гледању. И данас је жива, има двоје деце и мислим добар брак. Она ми је из прве руке причала то о Главуртићевим родитељима.
Има још један сликар сличног порекла, Фрањо Ликар, Словенац, Истранин, а многи су Истрани били одушевљени и искрени Југословени. Тако и отац Фрање Ликара је дошао код свог краља да тражи посао и исто добије да буде жандар, али на Цетињу. И Фрањо Ликар заврши основну школу на Цетињу. Он је изванредно талентован уметник, и врло сналажљив, права вижла, и мени је више пута помогао, па сам и ја у тој и таквој Титовој Југославији извлачио неке бенефиције, замислите, преко Сарајева и Фрање Ликара који је тамо живео. Ако се појави неко празно место за ликовну колонију – размену у Италији, Фрања Ликар зове мене. И ја путујем. Кад сам се посвађао са Драгославом Срејовићем око Лепенског вира, Ликар ме упознао са Ђуром Баслером и Тако сам имао изложбу у чувеном археолошком музеју. Ликар је би такође морао, да убраја у Медиалце.
Да, а нарочито што Медиала није никакво формално удружење, како то данас изгледа.
Да, није то било формално удружење. На пример, једно време сам се шалио – кад би ме неко питао да ли сам ја егзистенцијалиста, јер сам у то време пустио браду, а ја одговорим – па да, ево имамо и чланарину и плаћамо и конференције. Тако би могло да се прича и о Медиали, јер она данас постаје нешто јако важно што не може да је спонтано организовано.
Што би се рекло, постаје бренд?
Да, бренд. А онда после афирмације наступа и оно што се данас зове сукоб интереса. На пример у Медиали имате два специјана типа – један је Коста Брадић, чија прва слика је била копија Ван Гога. Ван Гог био у моди и када су Кокану Брадићу украли слику на изложби у Графичком колективу, честитао сам му – сад си сликар, кад су ти украли слику. Е сад, он је главни у Медиали. А опет, други тип – Миро Главуртић, и он је главни. Кокан Брадић је Србин ту негде из прека, чак је једном неко написао – Кокан Брадић баталио је сликарство и вратио се свињама. Међутим, Коста је као и Оља, добио атеље на Косанчићевом венцу и ипак је остао у сликарству. Е сад у том успону догодио се и врхунски Медиални заплет. Коста се оженио Мађарицом. А он православац, и то онај што кад је опход око Саборне цркве он носи рипиду. Мађарица му се презива Тот. И Кокан је био врло поносан што Тот на мађарском значи Словен. И сад, нема проблема, покрстио ју је, имају и децу, живе складно она све поштује, спрема Славу, све што треба, па чак узима и Богојављенску водицу. А са друге стране, Главуртић пошто је безуспешно трагао за масонима а никако да их нађе где су. Да би читао њихову литературу, учио је француски, задигао је крагну да би био тајанствен, али где су ти масони, никако да их нађе да га приме. Изненада је открио да је католик, одмах их је нашао и они су га примили. Причала нам је Долорес Ћаће (жена Илије Савића, а после његове смрти жена Слободана Шијана) која није била крштена, када се католички крстила у самостану на Врачару, часне сестре да је посвете одвеле су је у тајне просторије манастира и тамо су јој показале велику католичку слику Мире Главутића. Многи нису знали, а и ми смо касно сазнали, да је Миро Главуртић радио као цртач на Шумарском факултету, а још веће изненађење је било кад смо сазнали да је он дипломирао за шумарског инжењера. И он је тако имао службено стално сав технички прибор, она „жило“ перца, туш и хамер. Тако је и настало његово сликарство. Е, сад, с друге стране Миро Главуртић је пронашао једну Српкињу, супротно Кости он ју је покатоличио. Миро је постао такав католик да је био у Шпанији и тамо „видео“ Марију, па је написао и књигу како је видео Марију. Да би касније извадио трошкове, продавао ту књигу по босанским католичким сајмовима. Већ као истакнут уметник Миро је добио стан-атеље на Новом Београду. У међувремену избио је грађански рат и престрављен је у хаустору међу графитима открио да ће га четници заклати. Побегао је код Туђмана и добио кућу у Ровињу заједно са књижевником Мирком Ковачем*. А после свега Миро се покајнички вратио у Београд и имао изложбу са сином у галерији „Хаос“, са својим већ одраслим сином Руђером, који је пронашао број π, а то је тест у науци ко је шарлатан, јер прави научник никад неће да тражи број π.
Е сад да вратимо причу на заплет у Медиали. Својевремено, догодио се састанак на врху Медијале, у Кокановом атељеу на Коснчићевом венцу комплетних породица Брадић и Главуртић, да се расправи шта је медијално, и ко је достојан да буде члан Медијале. Ова католкиња што је била Српкиња, пожали се да њен син Руђер има кокошију болест. А разболео се зато што је постио као беба, а бебе не треба да посте. Е сад, ова Мађарица, која је сад православна, каже – нема проблема, извади свету водицу и пошкропи Руђера светом водицом. И ту настане врисак, Руђерова мајка поче да вришти, за њом и Мађарица, а онда и ова двојица почеше да урлају, ето то је био један невероватан сукоб у врху Медиале.
У том дружењу у коме је настала Медала Ви сте од самог почетка?
Да, мада сам ја и у Медиали неки аутсајдер, јер нисам сликар. Лакше је бити сликар него архитекта. Када су ме питали што сам добио инфаркт, рекао сам зато што је свако градилиште стрес. Не пушим, не пијем, надимак ми Исус, али стрес је опасан. А у Медиали сам и домаћин на неки начин. Код мене у мом поткровљу смо се дружили, па затим, у једном тренутку, сви су у иностранству, ја сам једини дежурни Медиалац овде. И Медиала добије да постави изложбу у Павиљону Цвијета Зузорић. А њих нема. Сви главни који треба да излажу су у иностранству а Шејка умро. И сад, ја треба да им ту изложбу некако наместим, јер Цвијета, то је као значајно. Е сад, један у Медиали кога знам од самог почетка, равноправно сам га упознао са Шејком, копира непрекидно једну Шејкину фазу, ону са факултета. Тај Медиалац је Синиша Вуковић. Онда је он касније ушао у партију, па се оженио 20 година старијом Олгом да би добио један посао, а оставио дивну девојку са којом је био дванаест година. И сад, ја аранжер изложбе, хоћу да наместим на један начин, знам да је Величковић нешто и Дадо Ђурић и хоћу њих да истакнем. А они тешки, имају те велике формате и одговарао би им главни зид. Кад оно, главни зид заузео Синиша Вуковић. И онда сам морао да се снађем, срећом у Цвијети има тај коси улаз и ја добијем дозволу да ту са једне и друге стране поставим Величковића и Дада Ђурића, док је на главном зиду – Синиша. Почела борба за опстанак у Медијали као међу политичарима, као међу разбојницима.
И на првој изложби Медиале, 1958, када су излагали Леонид Шејка, Миро Главуртић, Оља Ивањицки и Владан Радовановић десио се сличан скандал и свађа око места на коме ће ко да излаже, замало да ни те изложбе не буде.
Па да, одмах су почеле те свађе. Ево, Владан Радовановић, на пример. Колико смо се пута овде на Штрафти шетали као стока, а никад није проговорио са мном, јер ја по њему „нисам достојан“ да будем са њим у Медиали.
А сад Владан Радовановић одбија да је икад и био у Медиали, иако је ушао и у музеј Медиале и у монографију, а и излагао је на првој изложби…
Да, сад одбија да је био у Медиали. У њој је био само са пипазонима и после отишао у другом правцу.
Кад смо код тих изума, Владанових пипазона, тактизона, музике, како је дошло до Вашег дрндафона? И он је у Музеју Медиале.
Дрндафон је био изум из очајања. Неко има логореју па много прича, а ја имам тако потребу да стално нешто правим. Претерано би било да кажем да имам златне руке. А и теорија имам колико хоћеш. Рецимо, теорије из акустике. И онда, ето, хајде да пробам да ли нешто од тих хипотеза функционише и у пракси. И тако сам увек вршио експерименте да бих доказао нешто преко теорије скупова, што сам илустровао на окарини, па на трианглу, па на звучној виљушци и тако редом. Имао сам и неки сандук за који су ми Аустријанци рекли да је чаробни цаубер сандук, јер сам из њега стално вадио неке ствари како бих доказао како шта функционише по теорији скупова. А људи то не могу да схвате, али могу на пример да схвате минус у банци. А теорију скупова, то никако. А ја опет не разумем тај минус у банци. Шта је то? То је као оно кад за неку девојку кажу „фина је цура, али фура нулу“. И тако, то све у банци разумеју, а код теорије скупова пада им ролетна. А ја сам се кроз живот пробијао уз помоћ те математике и још чекам коначни обрачун са Срејовићем, јер је и он фурао нулу, апсолутну нулу.
Из тих мојих доказивања настао је и дрндафон. Хтео сам да поставим оригиналну теорију акустике дворана и цркава. И сад, користећи разне идеје и патенте, ја сам направио музички инструмент који је имао одличне могућности. Дрндафон се допадао и композитору Зорану Христићу па смо са њим стварно свашта правили, свакакве звуке, ефекте, а да све звучи као многобројни оркестар, а у ствари само један дрндафон и ја. Учествовали смо на разним фестивалима, а врхунац је добијање две Златне арене у Пули за музику која је снимљена у мом поткровљу за једно поподне. После сам дрндафон користио и за филм о реконструкцији Лепенског вира, који је награђен. Имао сам и соло концерт на дрндафону у уметничкој колонији у Арпину код Рима. Е сад је и дрндафон стигао у тај музеј Медиале који је отворен а онда одмах затворен због реконструкције. Па и то му дође некако медиално, зар не?
Знали сте и Илију Савића о коме данас поједини проучаваоци Медиале покушавају да пронађу било шта што би га некако демистификовало?
Да, знао сам Илију кад је био ожењен са Долорес. Скупљали смо се и у његовом стану. Знате, он никад ништа није рекао. Он је створио неки мит, јер је стално био присутан и пажљиво слушао друге али је све време ћутао. Онда је изненада неки пут почео да говори, сви га слушамо, али никад није завршио своју реченицу или га ја нисам разумео. А онда је несрећни Илија умро. А са њим је била доминантна његова жена Долорес Ћаће, психолог, која је спалила своје песме. Они су били тако, некако трагични. Остала је у њиховом стану велика слика Оље Ивањицки испод које смо се скупљали и Илијина мајка Зага која је у кратком времену изгубила мужа и два сина. Оља је хтела да преузме у слику, али јој Зага није дала, јер је живела од тога што нас је замишљала како чаврљамо испод Ољине слике. Касније се Долорес као удовица удала за Слободана Шијана и дуго мучила моју жену дилемом да ли да роди дете са њим или не. На крају је умрла и Долорес. Међутим, Шејка је Илију веома уважавао и писао о њему. Волео бих да се то негде пронађе да прочитам.
А Оља Ивањицки?
Ево овако, телефонира ми Фрањо Ликар. Била размена између Италије и Југославије, дошло не знам колико Италијана у ликовну колонију у Почитељу, добили су да пију, једу и да сликају. Сад треба да се направи размена са Арпином у Италији а Фрања у Сарајеву никако не може да скупи довољно сликара, а у Почитељу је гостовало 20 Италијана. Ни ја не могу да нађем четворо сликара у Београду и дођем код Оље. Причам јој како је све плаћено и да само треба да каже да. А она ми ништа не верује. Не верује, јер ја не мислим да јој пакујем и носим кофер, јер Пеђа Ристић се не удвара Ољи Ивањицки као неки други. Иако обожавам Русе и волим што је таква, типична Рускиња. Јер, знате, прве паре које је зарадила, Оља је потрошила на послугу. На пример, ја као Србин, и кад би ми неко приуштио послугу, ја бих им платио да оду, а она, прве паре које је зарадила дала је на послугу. То могу само царски Руси. А она је била права Рускиња, царска. Шејка је био мешанац, Цинцар, Грк, Рус, Србин, а она права правцата Рускиња, отац јој дошао на оглас код Војске да конструише топове. Како је одрасла у Крагујевцу, једно време је словила као провинцијалка, а рођена је у Панчеву у тој руској болници што је краљ дао Русима емигрантима да се као тамо рађају. У тој болници су се родили и Марина Влади и Михајло Михајлов.
Леонид Шејка, Миша Михајлов и Ви сте били хапшени?
Леонид Шејка са мајком Катарином Зисић, архива Пеђе Ристића
Циљ је био да се свака група разбије. А ја сам поносан на то што смо ми били врло различити, Срби, Хрвати, Јевреји, Руси… И опет нису могли да нас разбију. Шејка је преко Марије Чудине, своје жене, која је била Хрватица, навукао на врат и праве усташе. Озбиљно, спавали су у мојој кући, гложили се, али све на неком другом плану, не као оно касније што је било. И све су радили да нас разбију, па и то хапшење. А Шејка није још ни био тако гнусно антикомунистички настројен као ја. Наравно, није био ни комуниста. Друго, он је завршио руску гимназију, говорио је руски језик, а ја сам тек сад, кад имам Гугл, на нивоу Шејке што се тога тиче. Шејка је читао богату руску литературу, Берђајева, Достојевског, у оригиналу, откривао је те руске мистике. Ту је био дубљи Рус него и Оља. А опет, имао је по мајчиној страни мешане крви, цинцарске, грчке. Кад се погледа и та слика његове мајке, види се да је другачија, да није Српкиња. Катарина Зисић, Зисијадис. Изгледа као нека лутка, подсећа на неку фреску са Крита. А отац му је био Рус. Е сад, да илуструјем колико је то све у ствари тада било важно за нас. Питају Шејку да ли је он Рус или Украјинац, а он каже: “Не знам, нисам питао оца.” А рекло би се по презимену, Шејка је подсмешљиво, шијица, као код нас што Личани и Херцеговци имају подсмешљива имена, тако и Шејка. Али он није знао да ли је Рус или Украјинац, јер није питао оца? А по мајци његови били су Солунци, тако да су били жестоко српски опредељени.
А Шејка и Марија Чудина? Они су прилично тешко живели?
Шејка се оженио Маријом Чудином и онда су живели у изнајмљеној соби код родитеља жене Паје Трпковића, која је била ћерка кројача коме је стан „додељен“ код Лондона, где је апотека, а иза угла била је пре рата угледна банка. То је изнајмљена соба у приземљу била је висока пет метара, која је вероватно била намењена за неке свечане седнице банке. А клозет је био на крају ходника. Међутим, пошто је комунистичка политика братства и јединства била удворна, Шејки никада не би доделили стан, али је Марија Чудина била позната хрватска књижевница, па им се брзо морало доделити стан. А брзо нису могли да нађу одговарајући стан, него доделили први који им је био доступан.
И тако Шејка и Марија добију привремено петособни стан на Бановом брду. А све оно јадно што Шејка и Марија имају може да стане у камиончић од једне тоне и по. И сад они се селе и потребни су им носачи. А носачи смо Данило Киш и ја. Шејка није никакав радник, ту је он царски Рус, а ми слуге треба да радимо.
У то време није било сигнализације на улицама, него стајао саобраћајац и регулисао саобраћај. А ми натоварили тај камионет, напред су сели, пошто су ситни и Шејка и Марија, а за Данила и мене нема места, него ми се попели назад на товар. Седимо на колима, заустави нас саобраћајац, гледа нас, а Данило Киш запјева наглас: „О јебем те, војни референте, што саћера војску из Дервенте“. Данило Киш из мог поткровља нема никакве везе са књижевником Данилом Кишом, као што видите. И сад, народ гледа, Данило пева из свег гласа, саобраћајац гледа, гледа, па шта ће, пусти нас. И онда се раширисмо, у том великом стану, са подом од свежих таписона и мало био наркотичан од тих мириса, после смо ту славили Нову годину.
Знате, ја сам имао потпуно неуобичајен развитак. Мој брат од ујака је још у основној школи био заљубљен у учитељицу. А ја, мушкарац и мушкарчина, до 25. године нисам знао јесам ли мушко или женско. Тома Гајић, мој комшија, био је ухапшен и одведен на Бањицу на стрељање јер је у 14. години пустио црну браду. А мени је риђа брада почела помало да расте тек у 21-22. години. А 1946. године био сам првак Србије на 200 метара прсно, победио два-три пута на кросу, тукао сам Шиптаре у тестерењу дрва. Али, и поред свега тога, ништа, са женама ништа, па су ме тако једно време злоупотребљавали, доведу ми неку слободнију девојку. Али ја, у то време сам сакупљао бубе, па кад она нападне – ја пустим бубу на њу и ослободим се.
А репрезентативац…
Да. замислите, идемо у репрезентацију, ја првак, представљам Црвену звезду, пливао сам против “героја” Совјетског Савеза августа 1945, мршав, сув, али ако звекнем неког – нокаутирам. И као што сам већ рекао да Медиала није била за нас ништа тако посебно, ексклузивно како се данас приказује, тако и ја, могло би се рећи да сам био неки телохранитељ у Медиали. Ми смо после рата гладовали, а онда смо као спортисти добили унрину помоћ – конзерву од десет кила неког џема. То смо на такмичења носили у неком Недићевом зембиљу, осталом из рата, у коме је био тањирић и кашика и тренер нам је после напорних тренинга и утакмица давао по кашичицу две тог џема да можемо да издржимо. Е сад, кад одемо у Загреб или негде, њих срамота да носе тај зембиљ, јер шта ће девојке да кажу. Онда ја носим зембиљ, јер мене баш брига да ли ће да ме гледају или не, јер ја њих не марим.
Још да додам. Био сам један од првих риболоваца. Ронио сам на 25 метара дубине и имао сам први пут ручно направљену пушку. На Јадрану у Сплиту, био неки потопљени брод. И ја сам ронио. Имао сам праћку. И сад, други јуре женске а ја имам пуне џепове камења и шодера за праћку. Видим неки чунак и праћком га звизнем. И вођа пута ми одузме праћку, а ја насред риве у Сплиту измлатим вођу пута. Мени у том тренутку ништа није било важније од те гуме са праћке, јер ми је та гума служила и за подводну пушку. То сам једва нашао, вероватно да је остала у рату од неког падобранца. И где да пустим да ми то одузме, онда нема ни риболова ни вечере.
И тако, док други око девојака, а Ви роните…
Да. Е сад, прочуло се да на Ластову су женске “загореле” јер је војна зона и нема туриста. А неки Сплићанин што је имао везе у војсци, добио дозволу да лови баш код Ластова. И идемо ми да ловимо, ја главни ловац, најбољи пливач, гњурац, али не ловим женске. И сад, паркирамо чамце са друге стране острва, да би се оне појавиле на риви. А неко треба да чува чамце. И тако, ја чувао чамце, Ластово нисам ни видео, ни женске, ништа.
Докле је то тако трајало, ваљда сте се једном и Ви заљубили?
У 25. години заљубим се као блесав у десет година млађу. Лудо се заљубим, звала се Бојана Братић. Али, ја сам и курва па гледам и порекло. А био сам тако лудо заљубљен и због тога што је била из оне праве четничке породице из Старе Србије, из Куманова. А отац јој командант бојног брода, Срби из Солуна из времена цара Душана. Право порекло. Она, плава, лепа. И у оно доба главни провод био да одемо у Кинотеку. А испред Кинотеке тапкароши. То се данас скоро потпуно изгубило, али тада су главни били тапкароши за карте. А ми ни динара пребијеног да купимо те карте. И приђе ми тапкарош и каже – ево ти две карте због девојке. Тако смо добро изгледали као пар. После то нешто пукло, када ме је оставила, ја сам једва преживео, све ми се променило. И онда сам се дао у невиђени промет. Знате онај филм дански – Играла је само једно лето? На крају ме је ухватила једна жена, добио сам и децу, а та жена је говорила – он је ј… само једно лето. То је било, одем са кумом на море и свако вече обалимо по неку Швабицу.
Ма како то весело данас звучало, то нису ни мало веселе године. Поред немаштине, глади, Вас су и хапсили превентивно кад год је неко долазио у Београд?
Увек су ме хапсили кад дође нека делегација. А 1955. сензационално је дошао Хрушчов са делегацијом у Београд, значајна посета, помирење са Совјетским Савезом. А Тупа (Вукота Вукотић) и ја нисмо читали новине и нисмо о томе ништа знали. У исто време, мој отац је на робији, а Тупа иако добија паре од куће, списка све за три дана, па нема буквално шта да једе. И шта ћемо, идемо на дневни ноћни утовар шљунка на Дунав. И товаримо лопатама шљунак, али добијемо за то добре паре – три дневнице, биле су у то време једна инжењерска месечна плата. Рмпање нам пријало (жуљеве сам увек имао од веслања) само после тога јако огладнимо и после поједемо по кило хлеба и кило косовских сланинских кобасица, а Тупа попије још неколико пива и у таквом стању упадосмо у Клуб књижевника. Тупа зауме став мирно као да врши смотру и продере се: „Господа Бјелогардејци, Црвени ће тачно у подне бити разбијени нашим силовитим јуришем, да живи Свето православно царство од Цетиња до Владивостока“. С друге стране луди Тоша у Паризу упада у кафане са немачким шлемом и поздравља са „хајл Хитлер“. И то је, ето, Медиала.
Али зашто да хапсе Шејку и да нас шишају доглаве? А баш смо сви били различити, а били смо и различите среће. Примера ради, Дадо Ђурић, он је сматрао да су сви Београђани против њега, а то није било тачно. Мој ујак, Иван Табаковић, знаменити сликар – академик га је подржавао. Али је Дадо клеветао Србе и у Француској и дружио се са унуком краља Николе, па се изјашњавао као Црногорац. Нова власт је касно открила да је он живи црногорски Пикасо. Давали су и паре на крају кад се разболео да се лечи. А кад је умро, подигли су му грандозни музеј „Дадо Ђурић“ на Цетињу, јесте га видели?
Видела сам на интернету галерију. А праве и виртуелни музеј и сликају се испред његових слика при званичним сусретима…
Е то ми је баш мило да је још неко видео, јер иако то има на интернету, мени нико не верује, мисле да сам измислио да су му отворили ту галерију.
А знате да је Дадо разочарао свог оца обућара, Србина. Улазе комунисти на Цетиње и стрељају на пример Рускињу која је давала часове клавира, стрељају оца Фрање Ликара и постављају „зврчнике“ на бандере да се само пушта пропаганда, да се пере мозак народу. Види то отац Дада Ђурића и рече техничару – мичи то. Техничар се вадио – морам то да поставим а ти ради после шта хоћеш. Отац Дада Ђурића врати се са пушком и одстрели све „зврчнике“ на Цетињу и тако би спасена част Цетиња међу градовима. Ми смо се сви жестоко дружили, али после је свако нешто причао, те где се хранио Дадо. Дадо је, с опроштењем, јео код моје мајке и цео стан нам искитио са својим сликама.
А Урош Тошковић?
Урош Тошковић је једно посебно лудило, највеће међу нама. Њега не можеш да сврсташ ни политички ни национално. На пример, Тупа, он је био политички опредељен. Дадо, национално опредељен као Црногорац. А Тошковић је припадао Ђаволу, није лако бити луд, једном замало да није умро од својих лудачких егзибиција. Ником не припада, али је умео да се склони кад су нас хапсили, код Јернеја, сина Јоже Вилфана, а ја сам Вилфанове знао још од пре рата, они су били из Трста и дошли су код краља Александра. Јоже Вилфан је био што би се рекло салонски комуниста, а иначе генерални секретар Титов, а његов брат гинеколог, пливао краул у БОБ клубу а у рату погинуо као четник. Ипак, Јоже Вилфан је извукао мог оца после шест и по година са робије. И хтео је да види са ким се дружимо и тако некако је и Урош ту стигао.
Јесу ли Вас тукли код тих хапшења?
Мене и Тупу јесу у почетку млатили а касније нас бријали и шишали до главе. Управо се и налазимо на месту где се то први пут догодило. Ова зграда на ћошку Кнез Михаилове и Краља Петра која је сад посластичарница (кафе), ту на спрату је била полиција. А ја сам у биоскопу Јадран хтео да гледам филм “Тровачи на пучини” са Стан Лаурелом и Оливером Хардијем. А тада су хтели да одуче народ од гледања империјалистичких филмова и кога да ухапсе – мене. Ту где је ова посластичарница су ме на степеништу тукли, све док се једног тренутка нисам окренуо и звекнуо једног. Јер то је била невероватна ствар, да утренирани спортиста мора да трпи батине од Удбе и не сме да се брани, јер ако се брани проћи ће још горе, одвалиће му бубреге и неће бити после ни за шта.
Међутим, у једном тренутку, останем сам са тим једним полицајцем и ударим га. Три дана сам био у затвору, а затвор се налазио, ето опет Медиале, тамо преко пута Куће краља Петра, где је данас Арт канал. А тада био затвор. Ту сам био у некој буржујској кући која је била наравно опљачкана, али су остали неки теписи уролани који су мени служили као узглавље. И нисам био везан лисицама него шпагом, као пилићи. А била је и акција хапшења “мондена”. Мондени су били они што су носили уске панталоне, пуно вате у сакоу и тарзан фризуру. И били су хапшени. А ја носио кратке панталоне. Па кад су кренули монденима ску ногавице и да их бију, виде мене у кратким панталонама и не знају шта да раде.
Да Вас питам за још неког из Медиале кога више скоро нико и не помиње. Мишел Контић.
Е ја га помињем. Мишел Контић имао оца политичког емигранта. Тражио је везу да оде из земље, то се говорило “да пређе”. И прешао је и више га нисмо видели. Не знамо где је. Ма не знамо ни да ли му је то било право име. А Кокан Брадић и само нас неколико смо видели његове слике, а Кокан је Мишелу мазнуо неке идеје. Е сад, Контић је могао да се сврста у реакционара, антикомунисту. Знао је да ћути. А и ја сам знао да ћутим око једне ствари која је мене окупирала, али је ипак, прошле године и то објављено. А мене је мучило то како да убијем Тита. Морао сам наравно о томе да ћутим. А маштао сам да Тита убијем дуваљком.
Али сте и као антикомуниста ипак пливали на првој послератној трци против, како кажете, “героја Совјетског Савеза” Леонида Мјешкова?
Десило се ово. Кад се Срђан Цветковић, овај што откопава Дражу и истражује мрачну историју, пожалио да не може да користи војну архиву јер, иако није било фотошопа све су слике некако као фотошопиране, односно измењене. Војска се увредила и направила изложбу уметничких фотографија, ратних и поратних у Дому војске. И сад на једној фотографији – базен између Скупштине и Главне поште. Нико не зна да је ту икад био базен. Али, знам ја, јер ја сам пливао на првом такмичењу после рата против “героја” Совјетског Савеза, Леонида Мјешкова. То је била читава хајка, хоће такмичење, а нису могли да нађу пливача. Ишло то до врха. А ја риђ, висок, тада сам и добио надимак Исус, универзални спортиста, жилав.
Нису могли никога другог да нађу, ови били борци, дошао неки измучени Радаковић из Трста, а био још један Рус. И, с опроштењем, ја сам стигао други. Истина, 50 метара иза героја, али други. И он ме загрлио да се покаже љубав између два народа, и ту фотографију објала је Борба. Толико бих волео да имам ту фотографију.
Да мало додирнемо и архитектуру. Шта је најновије што радите?
Па ево, званично је почела градња српског Јад Вашема, у Пребиловцима, где се догодио најстрашнији и најперверзнији злочин и за време Другог светског рата а и за време овог последњег. Градилиште је ограђено и постављен је контејнер и тешке машине. Али, сад је нешто стало јер Додик још није уплатио. Ваљда ће бити, не знам.
А ево како се све дешава. Скоро за комедију. Пет година сам тако одлазио у Бар и пројектовао цркву у Бару. Прво сам хтео да реконструишем цркву првог словенског светитеља српског краља Јована Владимира. Они, међутим, кажу то је историјски споменик, не сме да се дира. И тако, добијем кола за спавање, путујем у Бар, спавам код попадије, воде ме као мајмуна на свечане ручкове, дискусије о пројекту трају по пет часова, па се онда праве записници. И то тако траје пет година. На крају кажем, Браћо Срби, имам децу, морам струју да платим, платите ми инешто. Немамо пара, кажу. Ја се разочарам, седнем на воз, али сиђем у Подгорици да и тамо видим шта се догађа на градилишту.
А тамо, ја скидам небо и земљу, причам о теорији скупова, Законоправилу Светог Саве, мучим људе, а они само чекају једну ствар – да чују да ли је црква у Бару већа од те у Подгорици. А ја не знам, али се неко распитао и стигне вест преко Радио Милеве –да је црква у Бару и “већа и љепша” од подгоричке. То је било 1995. године. И до 2011. нисам ништа чуо о томе. кад одједном, на Гуглу, видим штрчи тамо црква, назидана. А ево зашто су је назидали – муслимани су подигли у близини велику џамију, па су и ови одлучили да назидају цркву. И на моје изненађење у суштини су поштовали мој пројект више него у Подгорици благодарећи архитекти Свети Поповићу коме исто треба честитати.
Честитам Вам. То је ипак добра вест.
Хоћете још нешто да ми честитате? Прича почиње овако. За време рата мој отац је измлатио једног попа љотићевца зато што није хтео да одржи опело за 18-годишњег музичара, виолончелисту који је погинуо као четник. А ја опет, одлазим по препоруци Ђурђице која је била жена Власте Ђорића (сина патријарха Германа) у Бирмингем код свештеника Миленка, ратног друга Власте да пројектујем црвени дом. Отац Миленко телефонирао Власти и тражио неког доброг архитекту, Ђурђица је прислушкивала и узвикнула Пеђа, и ето мене код попа љотићевца. И он хоће све велико, пара нема, тако, али се на крају све некако среди. Вукло се десет година. И би дом Serbian hall. И између 427 објеката разних који су у Енглеској изграђени за две године, ја, Пеђа Ристић, добијем Награду принца Чарлса. А како то сазнам? Ови наши из Црквеног одбора ми ништа не јављају, а били смо баш и присни, спријатељили смо се. Али ево како сазнам. Мој отац је дипломирао у Енглеској и пре рата је као бивши студент био члан Енглеског клуба. А директор тог клуба Глишић радио је за енглеску службу и био је отац Љиљане Глишић жене Боре Пекића. Глишић је током бомбардовања 1941. спалио сву архиву Клуба, што је спасло мог оца. Али Немци Глишића ухвате и стрељају. Е сад, његова ћерка, Љиљана, као ћерка палог борца добије посао у Урбанистичком заводу Лондона. Она је била права жена, јер је омогућила Борисаву Пекићу да буде писац и да само пише, а она је на себе све друге послове преузела. Све је она радила. И она је тако сазнала у Урбанистичком заводу у Лондону ко је добио награду и одмах ми јави. Питам после ове наше из ЦО што ми нису јавили, а они кажу – па, ми смо добили награду.
И сад, ради цермоније, треба да изнајмим и неки фрак или цилиндар, шта знам, па да изгледам као пајац. А ја пошто сам имао пролаз у Телевизији Београд, ја упаднем у гардеробу фолклора и нађем једва оно што могу да обучем, панталоне из једног краја, појас из другог краја и прслук из трећег краја и тако се оденем комплет у народно одело. И такав одем да примим награду. Усред свечане церемоније, у једном тренутку се прочује “дошао Мартин”. Питам ко је сад тај, а они кажу – фотограф принца Чарлса. И он треба да ме слика. Али, таман да ме слика, испред мене испречише се слављеници (који су добили награду). Ми се опет наместимо на друго место за сликање, и опет исто. Кад је Мартин донео фотографије у редакацију питају га: „а где ти је слика добитника награде?“ Мартин једва стигао да ме после слика пред мрак специјално осетљивим филмом испред испред куле ступа Дома Светог кнеза Лазара. Он срећан, могао је да изгуби посао. И тако, као што немам слику са геројем Совјетског Савеза, тако ову слику имам, ову од Мартина, која је иначе објављена велико у Гардијану.