Бресква

Дело, септембар 1973.
Предраг Ристић, архитекта

Борба за вечни живот

Аксиом: смрт је предаја у бици живота коју војска и војни суд не признају. Смрт и гробља нас уопште не занимају и не тичу нас се. Бојиште, стратиште живота је верни тренутак који се не дочекује и не испраћа.

Прича о гробљима је у ствари срамота, она је срамна, последња исповест и снисходљива молитва пред уништење личности. Она је пристанак на смрт, који је исто што и самоубиство, што је неопростив грех према слободи духа. Молитва у коначном, познатом облику забрањена је за живе сведоке, јер дрзнути се у њу, значи исто што и дрзнути се у антиматерију. За неутралисање разорног дејства које би тај чин изазвао, било би нам потребно неко додатно, бесконачно време, у које бисмо се могли упустити и прозрети себе у простору и времену. Тако бисмо надтрајали своју личност и узмогли да причамо о гробљима.

У једном виду треба максимално одложити и занемарити судњи час себичним повлачењем у себе и борити се докле је год могуће у последњем упоришту. У име живота – за живот. Питање је само да ли то од нас тражи и смисао живота и да ли је на нашој страни сагласност живота. С таквом сумњом можемо да кренемо у даља истраживања.

Где је граница живота и смрти

Стање у којем треба прићи овој значајној зони је униније, стање молитвене чамотиње, без икаквог покрета, али које посматра и слути освету живота. Без ове освете, униније је нирвана. Униније је живо упокојење душе, у којем смо занемарили не само коначну, смрт него и распадање, као и све мале смрти које започињу још за живота. Све се жртвује да би се искључила само једна главна непозната у животу, тренутак смрти, како би се после лако решиле друге загробне непознате.

Смрт је један такав напрасни, изразити и преломни тренутак који може да се посматра и као само једна тачка на криви функције живота. Сагледавање свих тачака на овој кривој је, у ствари, решење вечне загонетке. Смрт може да се посматра и као један ток и процес, па је у том смислу гробарство сталан животни проблем и његов саставни део. Понеки пут гробља су задатак и циљ живота у борби за живот и смрт – на живот и смрт. На том путу највећи губици су у лажним смртима, а највећи напор се стиче у малим смртима. Све лучевине којих се човек ослобађа за живота, као што су мокраћа и измет су једно обезвређено сахрањивање самога себе, јер човек приликом нужде губи делић самога себе. У чучавцу Архитектонског факултета у Београду, 1955. године била је исписана парола „Буди озбиљан, јер губиш део самога себе”. У сношају такође, човек губи део самога себе. Поганство је део људске природе и људске несавршености, оно је грешно у Светом, оно је нешто чиме се доказује и пресликава божанско, које је различито од онога што јесте, поганство је оно што није. Према овим малим смртима односимо се неозбиљно, као што се према великој смрти односимо немарно. Тако измет не примећујемо и обезвређујемо га као антиматерију. Само са овог становишта може да се објасни уврежено уверење да у говнима нема живота, иако су она потенцијално пуна највеће животне снаге и Божији дар за клијање.

Човек својим испразним животом троши своју снагу, сатире је и угрожава, мада привидно не мари за то. Човек постепено копни у једној по једној од својих моћи. Прво му опада коса, па испадају зуби, коза му се смежура, а може и да се осакати. Коначно му неки делови тела атрофирају и закржљају, или их човек сасвим изгуби несрећом или ампутацијом хирушким ножем. Прича се да човеку расте коса и после смрти, а не помиње се да губи косу и пре смрти, односно да умире и пре смрти. У гробу, човекови нокти и коса могу да нарасту, тако цео човек умире и пре смрти неких својих делова. Зато јапански самураји остављају као спомен на себе нокте и косу. Међутим, човеку којем рано испадну зуби и који највећи део свог живота носи протезу, може да се догоди да му у 110-ој години поново израсту зуби. У зубарској пракси је чест случај да испод протезе морају да се ваде дивље кости и дегенерисани монструмски зуби.

Занатство живота – протезе и лутке

Занатство је магија малог животарења, са чиме је могуће супротставити се малим смртима и малим рођењима. Овај процес је за сада неконтролисан, али он постоји. Да ли је он случајан, да ли се само неки пут из небуха и као чудо појављује, или ту постоји неки закон малог рађања, односно обнављања? У сваком случају, човек је спреман на све. Још много пре обнављања својих истрошених органа, човек их замењује, а неки пут и побољшава протезама. Међутим, ако број ових, протезама замењених делова, прелази половину укупног броја свих човекових органа, онда има оправданог смисла оваквог човека назвати човек – лутка, који може да има дрвену ногу, стаклено око, радарски детектор за слепило или бели штап, звучник за појачање слуха или, пак, детекторски вибратор, који сасвим преводи звучне осцилације у вибрације на кожи. Очни живац може да буде замењен челичним живцем, а на њега може да се веже и потпуно вештачко око. Вештачка коса (перика) је класична протеза, као и нос од злата, или цела златна маска. „Шнајдерска рамена”, рукавице, штикле, или штап, чине човека готово сличним лутки, тако да неки пут не може тачно да се одреди где је граница између лутке и човека. То у многоме зависи и од културе, обичаја, моде и укуса. Потпетица замењује човеков природан и еластичан пантерски ход. Ако лице побледи и изгуби здраву боју може да се офарба многим козметичким средствима. Фарбају се и сасвим бледи мртваци, а постоји и специјализована професија сликара мртваца (истамбулски рибарски трговци, уз помоћ кичице, кармина и боје, успевају да својим пастрмкама поврате њихове пеге).

Прве лутке нису биле прављене од дрвета, већ од правих делова људских тела. Тако су нека примитивна племена овладала вештином смањивања људске главе до величине песнице. Египатске мумије у том духу такође могу да се сматрају луткама; оне су бојене реалистички, како би се добио природан утисак коже покојника. Те боје су веома сличне боји дрвених лутака за децу с почетка нашег века, а сличност са мумијама још је била појачана уметнутим стакленим очима.

Визије уметника

 Упозорио бих на слике мога пријатеља Дада Ђурића. Прва фаза у његовом сликарству била је фаза сликања лобања, а друга је била сликање лутака. То не значи да је мењао тему; мењао је само форму.

Лутке и маске су класични елементи људске културе. Чувене су јапанске лутке и афричке маске. Међутим, иако уметност лутака изражава једну вечну ствар – она је провизорна. Због тога је можда и напуштена израда лутака и прешло се на скулптуре у дрвету, камену или бронзи. Тако су лутке један дужи период остале да таворе на марионетским сценама, или као дечје играчке.

Дадо Ђурић је први уочио трагику у луткама, али његове лутке више нису паганске. Оне указују на немоћну човекову жудњу да преко смрти преживи у вечност.

Техничке могућности

Човек који носи перику, наочаре, вештачку вилицу и микрофон у џепу, који је напудерисан и намирисан, који носи одело са ватом у раменима и којег је једноставно срамота да се скине го, то је човек – лутка који се протезама бори да своје немоћно тело одржи и заштити од распадања. Ова слика је дата на нивоу савремене технике и моде, која влада широм света. Већ данас постоје екстремни случајеви људи – лутака. Они дишу челичним плућима, имају пластичне залиске и аорте и електричне батерије у срцу, они ходају у колицима, хватају кукарама, дишу и избацују излучевине кроз пластичне цеви, вештачки се хране, а ипак живе годинама. Таломид – бебе немају удове, а ипак су на неки начин успеле да се уклопе и прилагоде савременом свету, односно нормалном животу.

Жива кожа – тло живота

Људи не само да све више личе на лутке, него се и служе луткама. Све је више у моди сексуално општење са луткама. Дакле започеле су веома озбиљне игре за одрасле. Да бисмо доживели људе – лутке, морамо почети од саме људске коже. Ослобађање људске коже од длака можда је значајније од ослобађања човечијих руку за делање. Мајмунче осећа своју мајку по крзну и крзнени џак који се љуља може да му замени мајку. Мајмунска заједница, зато што је длакава, одржава присност своје заједнице чопора биштењем. Међутим, у голуждравих људи миловање коже о кожу је одраз заједнице духовног, како у материнству, тако и у сексуалном општењу. И једно и друго може де се назива љубављу. У том доживљају, човек мора да је го, као од мајке рођен, као у љубавној постељи. Тај догађај је највише удаљен од протезе одела, које је заменило крзно, јер оно што је духовно, мора да се врати на свој архетип, на свој корен и порекло у прабићу које се налази у кожи.

Највећи симптом старења је смежурана кожа. Насупрот смежураној кожи стоји читава савремена алхемија. Најлажнија младост изражена је у вештачки затегнутој кожи. Али, можда је боље пустити кожу да се што пре смежура, као што је можда најбоље одмах извадити болесне зубе. При крају живота, може да нам се догоди да опет добијемо лепу, затегнуту румену кожу. Наиме, сваких седам, или петнаест година се промени свака човечија ћелија, тако да у том периоду постајемо, на известан начин, потпуно обновљено, или ново људско биће У неколико, тако поновљених циклуса, можемо можда да постигнемо замену свих дотрајалих делова. Дотрајала ћелија изумире, али је суседне замењују својим соковима. Пошто је  упражњени простор између старих ћелија тачно облика покојне ћелије, нова ћелија поприма исти претходни облик, уз неке мање грешке. Уколико су те грешке мале, долази само до мале измене личности. Међутим, сталним умножавањем и копирањем може да се догоди да постепено у истом бићу добијемо не саме обновљено физичко биће, него и сасвим нову личност која се једва сећа свега предходног.

У том смислу, у савременој козметици постоји умеће обнављања коже које се постиже тако што се кожа подмлађује опекотинама и спаљивањем. На тим опекотинама се рађа нова кожа, попут коже неке нове младе личности, без урбанистичке оптерећености структуре старе личности. Међутим, у циљу поспешивања бржег умирања и обнављања делова људског тела, по свеопштем закону живота и смрти, још увек нису вршени никакви значајнији експерименти.

Кожа – релејна станица продужења живота

Постављам овакву хипотезу: убрзати у телу делимичан процес распадања и смрти над једним деловима тела, док се животне функције одржавају и преживљавају на суседним, потпуно здравим деловима, који су још увек у исправном, младалачком и полетном стању. У међувремену, оригинални здрави, живи делови тела могу такође да преживе свој век, али тада обновљени делови преузимају њихове улоге. Ако се догоди да неки орган нема живу замену, може да се замени привременом протезом, док и сам не буде замењен.

Живот лутака – лутковаже

Неки  пут протезе могу и трајно да остану боље и функционалније него што су оригинални живи органи. Рекламе многих индустријских производа, као и рекламе за средства против ћелављења, или за перике, тврде да је лакше и практичније, лепше и маштовитије, носити перику него имати праву косу. У новијој историји уметности, поред лепотица рококоа, веома су познате америчке лутке – лепотице „бејбидол”. У сваком случају, растојање између људи – лутки и човека биће све мање. Увозне лутке за децу данас имају дивну косу, затварају и отварају стаклене очи, кажу „мама”, па чак и читаве реченице. Познате су класичне приче о Пинокију, лутки – протези, који је у потпуности могао да буде објекат родитељске љубави. У порнографским магазинима нарочито морбидно делују голе жене сликане с луткама, као и чињеница да неке жене са лутком улазе у љубавну постељу. Дакле, већ данас може да се догоди да љубавник одбаци и замени праву жену и да не препозна жену већ лутку. Ускоро ћемо моћи да имамо комплетан циклус од колевке до гроба – у луткама. Питање је само тренутка када ће лутке оживети и када ће се људи коначно преселити у лутке. Или, мало другачије речено: када ће опипљиво, чулно тело човека, бити замењено лутком, у човечијој кожи испуњеној инструментима.

Искушења на сопственој кожи (лутки у кожи) опстају и даље

Човек је сентименталан над својим осетљивим чулима. Међутим, када стварно хоће нешто добро да види и чује, или када треба нешто изузетно опасно да испита, онда испред себе шаље инструменте у роботу – лутки, јер се не зна тачно где је граница између играња и истраживања, између љубавне, спортске, или дечје игре. Девојчици која се игра са лутком, лутка је протеза материнства, дечаку који се игра пушком, пушка је протеза исконског лова. Уопште, све спортске игре су протезе борбе за опстанак, као и освајачки походи у потрази за победом и истраживањем. То су све игре живота и смрти. Оне су у загрљају помешане у руски рулет. Само пагански, тотемски начин мишљења, на нивоу враџбина, једнозначно пресликава појмове, што доводи до идентификовања са противничким странама и до њиховог уништења. Ако је живот једнак смрти, онда то не значи да је живот смрт, нити да је смрт живот. Упркос свему, смрти не треба да се плашимо, нити јој се икада у потпуности смемо предати. Ко се самртно плаши смрти, кукавица је, јер не уме да се игра. Ко нема ништа од игре, нема ништа ни од живота. Ко рескира и изгуби, будала је, а ко добије, срећан је. Не зна се тачно где је граница игре. Коцкање престаје да буде игра и постане ниподаштавање духа, а самоубиство је највећи грех против Светога Духа који нам неће бити опроштен ни на овом, ни на оном свету.

Сада се поставља трагично питање: да ли је самоубица онај који одбије да носи протезу, иако она може да му продужи живот? То би проширило питање: да ли је самоубица онај који одбије да постане лутка? Истина, некада су кљакасти и богаљи пузали по прашини и љубили живима руке и ноге, молећи их за милостињу. Међутим, данас су кљакасти и богаљи лепе, неговане лутке. Они су осмех вештачких зуба популарних забавних певача. Нисмо више оптерећени да гледамо оно што је сакато и труло.

Али питање остаје отворено: колико појединац може да прихвати помисао да више не буде човек него да буде лутка? Да ли се увек може сматрати скоројевићком манифестацијом примитивизма замењивање здравих зуба за златне, замењивање косе за свилене перике и чистог руменила образа за пудер? Да ли само гангстер који хоће да сакрије своје лице носи црне наочаре, или само харемска жена носи фереџу? Ето, докле све могу да нас одведу могућности савременог развоја технике луткарске вештине и технике протеза роботике и кибернетике.

У стадијуму средњевековног занатства рука је била симбол човека. Тај симбол бледи већ у стадијуму просвећености, када долази до првог већег скока у луткарству. Почињу да се производе механичке лутке са полугом, точковима и зупчаницима, аутомати који свирају и играју. Долази и до проналаска првих музичких аутомата, иако је разлика између машина и лутака остала јасна и уочљива. Међутим, данас је појава новонасталог робота унела лажан немир у људске душе, јер су се у прво време машине веома примитивно замењивале роботима и обрнуто. Људи се питају да ли је боље у кући имати машину за прање веша, или жену – робота која пере веш. Овим смо донекле назначили битну преломну тачку у ономе што треба да дефинише лутку. За разлику од лутака, машине и роботи немају душу, они немају додир, ни кожу, као ни дар миловања и љубави, да би се њихова душа могла да подвргне искушењу и страшном суду ка спасењу.

Прорачуни – скрнављења шанси

Лутке су као предодређене да се у њих усели људска душа. Због недостатка увида у ове проблеме, у последње време све је више популарних шунд – романа који расправљају о томе да ли роботи могу, или не могу да замене људе. Јасно је да роботи не могу да буду циљ људи, нити могу да замене људе, али се то не односи и на лутке, јер лутке потенцијално могу у себе да приме душу. Лутке нису оно што се у Божјим заповестима наводи као грех грађења идола, којима не треба веровати, нити им се клањати. У ствари, лутке и нису нешто изван нас, већ се ми састојимо у њима, односно функционишемо кроз њих. Разумљиво је да овде не мислим на механичке лутке, од крпа или пластике, него баш на лутке које су пресвучене лепом, руменом и једром, затегнутом људском кожом. Наиме, човек би по природи ствари требало да умре негде већ око тридесете године; када би могао да има децу од петнаест година, која би опет могла да имају децу. То значи да тридесетогодишњак постаје деда чим се његова улога продужења врсте заврши и када наступи смена генерација. У доба древног Рима стари Катон, који је доживео четрдесет година, жалио се да нема разлога да више живи, јер нема више ниједног живог пријатеља. Данас људи од два пута по четрдесет година могу још увек да имају свој круг живих пријатеља и живу наду у продужетак земаљског живота. Али, сваки човек од осамдесет година требало би да престане да буде мушко, или женско и да више личи на једну смежурану хермафродитску бабу, уколико би доживљавање ових година било питање среће. Међутим, имамо примере људи од осамдесет година који су наочити момци. Парадоксално је што се од једног шездесетпетогодишњака веома много очекује у обичном смислу, иако за њега може пре да се каже да је старији него неки човек од осамдесет година, који као да је прошао неку кризу и ослободио се извесних оптерећења и предрасуда на путу ка вечности. „Потребно је да протекне много година да човек постане млад”, рекао је Пикасо. Све ово указује на могућност да је осамдесетогодишњак прошао онај период, у коме је могуће да му израсту нови, лепи монструмски зуби. Међутим, још пре зуба њему може да се обнови кожа. У овом тренутку не могу сасвим да проникнем у тајну модерне сауне, у коју можда верују сва уважена господа у годинама, подавајући се њеним благодетима, као да су нека древна, лековита блатна врела. Да ли те терапије само продужавају мучење човека у борби са смрћу, или му посредно, кроз кожу, уливају нову снагу за подмазивање његовог закреченог организма? Можда би човек требало да допусти својој кожи да се што пре смежура и да му се у крастама и гнојним ранама што пре распадне и ољушти, како на својим сликама тако лепо представља мој пријатељ Љуба Поповић, сликар из Париза.

Приметио сам да стари људи веома често имају пеге на кожи. Оне су веома сличне гангрени, или раку коже, па претпостављам да у старих људи кожа делимично савим одумире, уз упоредо ново обнављање. И када човек превали осамдесет година, може да се догоди да има потпуно нову кожу, која је иако жива, као позајмљена кожа од неког другог бића. Када се каже „нова кожа”, мисли се да је то кожа његове лутке, у којој тада започиње да живи. Његова рођена кожа остала је у топлим пешкирима неке бање у стилу Орсона Велса и у бројним, прљавим кошуљама из којих су још алхемичари хтели да излегу хомункулуса. Човек са смежураном кожом, у неку руку је леп живи леш, а стар човек са лепом, новом кожом је жива лутка из гроба, мумија, са елементима природне вечности.

Стара и смирена душа у новим луткама

Сада ниче ново питање: да ли та лутка има право на своју душу? Да ли та лутка има вечни живот Мао Це Тунга? Наиме, приметио сам да су Кинези, док су млади, мршави набораних и измучених лица, а када остаре набрекну као једре, округле лутке које се смеју као Буда. Кинеске лутке, или скулптуре, увек су представљале старије и значајније људе, али у њима никада није било нечег аскетског, кошчатог или жилавог. Тешко је замислити жилавог, старог и мудрог Кинеза, иако се бројан кинески народ напреже ради и мучи. Кинези можда баш због овог мученичког живота имају скраћен позни циклус. Стари Кинез најпре обнавља кожу, док очима више не види, него жмири, а растегнутим ушима као да више не чује и не разуме ваше питање, али се за сваки случај непрекидно љубазно смеје. Такав доброћудни осмех има и Мао Це Тунг, сличан милионима својих скулптура од гипса, или сличан древним Будиним фигурама од емајлираног порцулана.

У овом духу, претпостављам да ће савремена медицина ускоро да омогући људском телу да само себе сахрањује на гробљу, на коме ће нићи једре, румене и сочне брескве које се смеју. На том затвореном ђубришту људских тела превираће једна њива из које ће никнути ове брескве, чија су тела веома слична првобитним рођеним телима. Та тела ће бити живе, или полуживе лутке, које ће умировљене минути, које се неће познати, ни сећати, иако су саме споменици. Ова човечија кожа лутака биће као нека биљка, као нека бресква, живо биће које ће живети само за себе.

Ово је велика могућност да се једноставно узгајају полигони за превирање душе у опни коже жене. Тако ће наши преци бити спаковани у једном ерективном месу. Није обавезно да под овом кожом буде сијасет органа као некада, она може да садржи само једну основну смесу – месо, у којој се похрањују наследни гени и душа. Тај процес ће представљати коначан смирај после протеза и инструмената и распаднутих, просутих црева Љубе Поповића. Ток упрошћавања и скраћивања круга активности који започиње са годинама, овде ће бити доведен до вечне уравнотежености и блаженства унинија, у овој мешини стравичног гроба људске душе која тавори у созерцању, дубоко у простор времена и смисла, више се готово ничег конкретног не сећајући. У тој фази сви унутрашњи инструменти и протезе биће избачени напоље, мешина ће се хранити споља, а такође ће споља примати и све информације у виду хранљивих облога, опет у стилу пешкира Орсона Велса. Тако ће ова лутка моћи да се одржава готово у вечност. Сличан експеримент су извели Американци, када су успели да америчког аксолотла, водоземца који се размножава у стадијуму пуноглавца, вештачки извуку из воде и развију до сувоземног водоземца сличног даждевњаку. Овај водоземац, пошто више нема никаквих природних скрупула, развија се са својом влажном кожом, без икаквог смисла у специјалном тераријуму, у коме је обезбеђена одређена хранљива подлога, влажност и остало. Његове димензије достижу величину горостасног монструма, пихтијасте масе од неколико тона, која са једне стране буја, док се са друге стране распада.

Шта је трајније и моћније – механизам или здравље

Човек је у својој борби за опстанак погрешно схватио да је борба за живот, у ствари, борба за здравље, па је све своје болести сврстао на непријатељску страну, са којом се бори без икаквих скрупула и ограничења – до тоталног уништења. Већ после века алхемије схватило се да и најстрашнији отрови у малим и контролисаним количинама могу да буду лек. Сада је време да се схвати да у борби за живот мале, чак и смртне али контролисане болести представљају најбољи метод за преживљавање, јер је вечна младост и вечно здравље ограничена бесмислица. Чим се роди, човек почиње да се распада. Истина, постоји један тренутак кулминације његове снаге, лепоте и мудрости, а мања оштећења на његовом телу само дефинишу карактер његове личности. Док је човек у свом напону, он уоппгте не мари како за своје одевање, тако и за хигијену, која у крајњој линији значи здравље. Пепељуга је лепа и у својим прњама, док су мушкарци у стању да своје лице исеку жилетима, да буду необријани, знојави чупави и прљави. Када се појаве унутрашњи процеси крварења, каверне, парализе, или рак и нагомилавање сала, онда је решење уредно одело и лепо негована кожа. Тако се и даље може бити укључен у друштво. Дакле, наравоученије би гласило: док смо у пуној снази, треба што више уништавати своју кожу, гребати је, опалити је сунцем, блатом и прљавштинама, знојити се и што пре је сасвим истрошити пошто она „мора” да се сасвим обнови. Зато је и рак коже први од ракова који се могао излечити, односно он се није лечио, него га је кожа преживљавала.

Са тако обновљеном кожом треба дочекати другу фазу, учаурити се у њу и претворити се у лутку. Извесни распадајући делови тела би се сукцесивно, један по један ампутирали и замењивали новим деловима. Уграђивање нових инстумената представљало би једно читаво ново поглавље у историји духа и то инструмената за наша чула, као и инструмената за мишљење. Док човек није лутка, он треба да има поред себе регистарску касу, шибер за рачунање, блок за записивање, приручну литературу, можда и целу библиотеку и неколико телевизијских и радио – програма, као и све оно што омогућава савремена и будућа кибернетика. Сви ови инструменти, који се већ могу носити у џепу, могу да се уграде у тело, с тим што ће неки раније неопходни органи бити непотребни и направити довољно места за нове елементе. Већ данас је могуће да се жена породи изван материце, а савремене мајке, готово да више и не доје; према томе, можемо се ослободити ових одговарајућих органа. Сасвим је сигурно да нам више неће бити потребно свих тридесет шест метара црева, а свакако нам неће бити потребно дебело црево јер ћемо у организам уносити само потпуно прерађену храну. Све ово ће растеретити унутрашњу загађеност лутке, мада ће она, с друге стране, увек бити једно градилиште и једно поље отворених процеса распадања. Но, ова количина распадања биће свакако мања него што је био ранији измет.

Култура Кинеза позната је као најстарија континуална култура која подразумева и културу коже. Због тога је изглед Кинеза, а нарочито изглед њихове коже веома необичан. Целокупну медицину Кинези и данас контролишу кроз кожу, док се у Европи тек у последње време понешто сазнаје о акупунктури. Савремена медицина лагано започиње све узрочне везе у организму да проводи кроз кожу, па се може очекивати да ћемо у овој врећи од коже која чини границу живог бића, моћи у догледно време да стрпамо све што је неопходно за опстанак.

Треба напоменути да су баш у Југославији конструисане вештачка шака и вештачке ноге, које могу да буду непосредно повезане на живце у мозгу. Тако се једном, моторном механиком, могу да постигну неслућена снага и покретљивост коју људи раније нису поседовали. Један лутак који се из хобија бави рецимо архитектуром, могао би да реже и преноси блокове тешке десетина тона и да реконструише Каракалине храмове, на пример.  Данас човек дише на плућа и за овај процес му је потребна шира средина за живот; међутим, у лутки би могло да постоји уграђено хемијско унутрашње сагоревање на принципу атомске централе, на батерије. Онда би лутак могао да се креће у свакој средини – чистој, загађеној или под водом.

Закључак – комплекс механизама у кожи би још увек био личност

Бог је створио човека према своме наличју. Онда је човек створио лутку, такође према своме наличју, али машине и киборг нису настали на такав начин. Киборзи могу да се производе серијски, док лутке не могу. Не постоји могућност да две лутке од коже буду једнаке. Коначно, цела конструкција и устројство лутки почива и оснива се на биолошкој конструкцији. Преко гена, коже, акупунктуре, долазимо до изданака који могу да буду замењени машинама и инструментима. Градња лутке од живе коже је један веома дуг процес, како по времену конструисања тако и по времену, потребном за њихову изградњу. То је већ доказао пројекат и низ експеримената на изградњи киборга, у којој постоји један драстичан тренутак, када се мозак усељава у киборг.

Време лутака подразумева један истинит процес преживљавања у самом човеку. Лутке могу привидно да постану вечне, као што је вечна дрвена барка, уколико јој сваке године променимо по једну даску. Али, смрт лутака не би драстично наступала у једном кобном тренутку, већ би се постепено пребацивала у један преживљени и надживљени организам, који је, у ствари, један нови организам. Осећање континуитета личности лутке спроводило би се као сећање на сећање. Тако би лутак више пута у животу морао да се преиспитује у унинију, да пребира свој животни пут и да се свим исповедањем пречишћава и причешћује за даљи живот. Но, ово искушење се већ догађа у изграђеним молитвеним личностима, те тако личност лутке зависи од електронске и кибернетске технике молитве, или молитвеног тиховања. Остаје само још нерешено питање: у којем ће последњем молекуларном углу или последњем уточишту бити сакривени гени у борби за очување последње поруке личности.