Лист београдских студената, 21. октобар 1969.
Пеђа Ристић, архитекта
Једна зграда апстрактног стила у архитектури са провидним бестелесним стаклом и математички челичним растером
Неко би рекао: Крајње је време да ви уметници учините нешто на земљи, нешто што стоји на њој и од чега се живи. Такав лош глас бије чак и сликаре, иако ниједна слика не стоји на земљи, већ виси у нашем видном пољу, иако се ни од једне слике не живи, Добро, казаће ови реалисти, слика је само ликовно дело – представа, али ликовна грађевина, архитектура, још како стоји на земљи, још како је видљива, опипљива, функционална и корисна, са њом нема шале и авантуре, иначе би наш опстанак на овом свету пропао и негирање ове чињенице значило би исто што и самоубиство. Ви сте уметници луди, или је цео свет луд!
Међутим, од вајкада постоји архитектура која не одражава оно што стоји на овом свету, већ оно што стоји на оном. И они који су се нефункционално скупљали под окриље ове нефункционалне апстрактне архитектуре, показали су необичну виталност, коју би у сваком случају требало да ценимо. Насупрот томе, постоје легенде о пропасти функционалнлх градова, као што су Вавилон и Рим. Сада, ето, опет можемо да упаднемо у препирку, да се поделимо у два табора и да не дођемо ни до чега. Зато оставимо овај стари замршени свет, у коме историја као да ништа није показала и кренимо ка новом, оном који стоји непосредно пред нама, да бисмо могли да се у њега укључимо. На овај начин направљен је компромис између фанатичних струја, да без страсти сагледамо шта се већ догађа у савременој апстрактној архитектури и шта нас очекује у непосредној будућности.
У почетку беше пресликавање
Пре свега граница апстрактног је померена. Баналном дефиницијом „апстрактног“ утврдили бисмо да је „апстрактно“ неостварљиво, а та граница остварљивог и неостварљивог толико је већ данас померена да морамо да коригујемо наше појмове. И то померање појмова није ништа ново од када је човек почео да говори, па да пише шта је свака таква степеница у напретку техничких и комуникационих веза значила, померање граница онога што је стварно и нестварно, или, најтачније речено, све веће повезиивање оног што је „стварно“ и „нестварно“. Чувени математичар прошлог века, оснивач фундаменталне гране савремене математике – теорије скупова – поетски је сажео своју науку у реченицу: „у почетку беше пресликавање“. Наиме, целокупна данашња позитивна наука, нарочито физика, тумачи се матема-тиком. Математике нема без знака „=“ (једнако), а то „једнако“ је оператор пресликавања у теорији скупова. Тако се ствара рационалан систем, помоћу
којег се једна ствар доказује другом, осим наравно, оне прве ствари која се ничим не доказује тј. чувених аксиома. Дакле, већ у самом почетку сусрећемо се са аксиомима, који су исто толико апстрактни колико и очигледни, тако да сами не могу да се докажу. Овде се ја не бих дубље упуштао у апстрактна разматрања, јер ми је тема архитектура, али бих хтео да укажем на неопходност оваквог начина мишљења у свеукупном човечијем битисању, па и у архитектури. Када сам 1956. године први пут, приликом одбране свог дипломског рада, имао храбрости да ову грану математике применим на архитектуру, наишао сам на велики отпор једног дела стручне јавности. Данас се, међутим, теорија скупова учи у програму свих високих школа у математици Ι, па и на Архитектонском факултету.
У овој грани математике битно је повезивање и пресликавање појмова. Свака примењена грана физике и технике има своје прототипове у пресли-кавању. У суштини и рад са компјутерима представља пресликавање. Тако и архитектура, као самостална грана примењене физике функционалне Човеку, има своје карактеристичне моменте који такође могу да је уврсте у облик, пресликавања. Размотрићемо све појаве у архитектури у вези пресликавања.
Слике, планови, цртежи у ствари су слике пресликавања. Сликари су сликали шта су хтели и њихове слике одражавале су, или пресликавале њихове визије. Визије су у једном времену могле ди буду и апстрактне, тако да нису могле да буду пресликане. Као што смо напоменули, граница тога шта може сликар да наслика. затим шта слично томе може архитекта да нацрта и на крају шта по томе може да се изведе у стварну грађевину на земљи, та граница се помера сваки дан. На пример, оно што се некада сматрало апстрактним у сликарству, као што су рецимо Мондријанови цртежи или слике, данас се изводи и у нас и сваки дан смо свесни да то што је названо апстрактним стоји пред нашим очима, у то улазимо, у томе се грејемо и у томе живимо. У време Мондријана један ишпартан растер није значио ама баш ништа, ни као слика, ни као пројекат. Обичан лаик на таквој слици није могао ништа да препозна.
Међутим, у том покрету апстрактног у уметности били су и архитекти и неки од њих могли су овакве идеје да пресликају у пројекте и затим да их изведу. Један од таквих архитеката био је чувени архитекта Мис Ван Де Рое. Он је створио архитектуру која у класичним појмовима има апастрактне одлике непостојања. Ова сабласт је провидна, само са растером од челика истог облика као што га је представио Мондријан.
Дакле, од апстрактнога може и да се живи. Формулисали бисмо: Не постоји нестварна архитектура, а не постоји ни таква уметност која не би могла реално да се преслика и у архитектуру. И као што неко каже, да хартија трпи све, тако и грађевински материјал трпи све. Наравно, као што постоји уопште лоша уметност, тако постоји и лоша архитектура. Уметност је увек жива и увек нова и само је онда уметност. Тако и модерна луда уметност као што је „апстрактно“ сликарство, има своје и те како конкретно пресликавање у архитектури. И ту није крај, јер се данас само таква архитектура сматра утилитарном и функционалном и баш са реалног становишта у њој се лако живи. Противници оваквог „апстракног“ становања могу и да имају само апстрактне аргументе, као рецимо да кажу да је оваква архитектура без душе,
тј. могу да кажу да се не слажу са оваквим уметничким ставом. И баш такви противници апстракног упадају у врло конкретне потешкоће када се одрекну апстрактног. Они онда граде скупо, лоше, опасно и нефункционално, рецимо грађевине од опеке, само ради класичног реалистичког преживелог става. Такве грађевине од опеке су много скупље, опасније приликом рушења од земљотреса, мање функционалне, теже за одржавање итд. За апстрактно дакле није ништа немогуће, оно је само ново, односно раније непознато, немогуће, несхватљиво и неостварљиво, а данас: свакодневни живот. Само фанатик неће да прихвати нешто што он сам не разуме, јер није у питању остварљивост апстрактног, већ пре његово схватање.
Представићу задатак, једно мало искушење у вези „апстрактног“ које још није остварено у архитектури, а у чему смо на прагу остварења. Термин „апстракно“ једног дана ћемо ипак посматрати само као један сасвим обичан назив, међу осталим називима за поједине уметничке правце. Међутим, ми још нисмо завршили са свим што је створено у апстрактној уметности почетком овог века. Ова апстракна уметност није нешто „с брда с дола“, већ је један завршен период, једно потпуно живо биће и све што се догодило у њој пресликаваће се у одређено време у наш живот. Почели смо од сликартства и Мондријана, али још нисмо поменули највећег и правог апстрактног сликара Казимира Маљевича. И он има слике које би могле да се сматрају претечама архитектуре Мис Ван Де Роа, који не само да је сликао, него је и правио такве моделе. Међутим, не можемо да пренебрегнемо Маљевичеву најапстрактнију слику, а то је бели квадрат на белом платну. Проричем да ће се ово скоро остварити у архитектури.
Вратимо се опет пресликавању. Приметићемо да смо апстрактно у архитектури до сада углавном посматрали преко предмета пресликавања и њихове еволуције, док нисмо још узели у обзир битну чињеницу у преслика-вању, а то је сама операција пресликавања, или како се то у математици каже, „оператор“. Операторске слике у пресликавању овог система на архитектуру биле би комуникационе везе. Сликовитије објашњено, то би био транспорт и телекомуникационе везе. Уочићемо, међутим, да су ове везе технички нарочито напредовале у последње време. До данас оне се нису тако битно усавршиле, да би из основа могле да уздрмају саме предмете пресликавања, које су у архитектури представљени тектонском масом, која чврсто стоји на земљи. Дакле, дошао је моменат да се и ово чврсто упориште у појмовима такозваних реалних људи дезавуише. Наиме, телекомуникационе везе су тако напредовале да често није ни потребно да физички будемо на неком тектон-ском објекту да бисмо видели и учествовали у догађајима и у њему. Не само да не морамо да присуствујемо некој спортској утакмици, пошто можемо да је гледамо на телевизији, него се чак и руковођење привредом и машинама данас врши са удаљеног места, телефоном, телепринтером и осталим телеуређајима. На тај начин могуће је у конкретном облику пресликати мисли на даљину, као што је и могуће посматрати догађаје. На овај начин, тако рећи, данас нема изолованог места на свету. Уз примену ових достигнућа свако биће, на којем год делу света, има у потпуности могућност да се развија учећи преко књига, грамофонских плоча и телевизије. Ово чак може да се постигне не само са планете земље него и су другог места. Још више, већ
данас се налази известан број у фрижидерима балсамованих људи, који ће моћи да делују у неком будућем свету, као што и самим путовањем кроз свемир човек излази из трајања времена на земљи.
Од фараона до великог брата
Ово су тек почетни моменти нове ере у фантастичном развитку телесистема или телепресликавања. Почев од балсамовања фараона, који су се спремали за пут на онај свет, до овога што имамо данас и онога што нам предстоји, граница остварљивог је сасвим уочива. Чување од немогућег и свемогућег данас не мора да буде јерес за ортодоксне реалисте-фанатике, који морају да се повуку на даље унутрашње барикаде, јер како ће неко од њих да схвати тест, односно „пројекат“ који је ових дана изложен на изложби три земље у Грацу у Аустрији, који се састоји од једне пилуле, једног спреја и холографа. Тема ове изложбе, која се зове Тригон је „Архитектура и слобода“. Тако је аутор, познати архитекта Ханс Холајн, представио архитектуру пилулом, слободу спрејом, а холограф му служи да негде, у било ком ванземаљском простору, окружи просторним графичким системом једну јединицу (хол = простор у смислу хале). Дакле, сада имамо и један архитектонски пројекат који одговара белом квадрату на белом платну Казимира Маљевича. Као што сам већ поставио правило да не постоји архитектура која уопште не може да се изведе, претпостављам да смо на прагу таквог новог остварења, као што је балсамовани екстракт неке важне личности, рецимо директора, који ће, налазећи се било где у неограниченом простору помоћу фантастичних телевеза, дириговати и управљати догађајима на земљи. Све што се налази у гену или пилули која представља личност човека, индивидуу, у атмосфери спреја који је опет фиксиран холографом, моћи ће да се преслика у догађаје на земљи. То је исто тако, као када се тргује папирним новчаницама, а негде сакривена и закључана у некој банци налази се златна подлога. Негде из неке канцеларије, неки директор телефоном пребацује конто рачуне и због тога се негде у свету свашта догађа, и срећа и благостање и глад и рат. Обични људи не знају ништа о томе.
И Хитлер се сакривао у бункер, такође и Губелкијан и Онасис, било где у свету, у телефонској кабини. Бојим се да се такав неки „Велики брат“ већ налази у таквом неком супер кабинету, супер телефонској говорници, односно холографу. Ово је истина, мало мрачна визија овог мисаоног теста, док би светли део био у томе што на основу њега може да се претпостави потпуно решење пренасељености Земље. Јер, могуће је да се живи било где и да се учествује у догађајима и уживањима у класичном виду на Земљи. На тај начин вечито би живели овде, зачарани извесним необјашњивим силама – можда већ и сада тако живимо.
На крају, могли бисмо да закључимо. Век апстрактног још није прошао, већ се у овој ери индустријализације налази тек у остваривању. Апстрактно је исти такав појам у уметности као што је рецимо, био романтизам. И романтизам и апстрактизам увек ће постојати, као што још постоје фараонске гробнице. На прагу смо нове ере која је фантастична и тако добијамо нови израз „фантасцизам“. Уочимо појаву научнофантастичне уметности.