Политика, 02.04.2010.
Пеђа Ристић, архитекта
Тешка обавеза средњевековног грађанина беше „градобљуденије”, тј. обавеза да се на зидинама града држи стража и осматра дању и ноћу у даљину и открива непријатељ. Градске зидине, одбрамбени бедеми зидани су увек присилним кулуком и тешким робовским радом. Зато се и данас каже: „робијао и туцао камен”. Одувек је био неомиљен кулук али и часно градобљуденије, односно чување страже и осматрање са зидина. Истина, одозгоре је пуцао леп поглед када је било лепо време, али када су ветрови, киша и снег шибали, или када је жегло сунце, било је једва издржљиво. Онда су градобљудитељи спонтано сами, без присиле, на тој чврстој подлози склепали прво провизорне заклоне и мало по мало, ти заклони су се начичкали и постајали читав градић малих кула и кућица повезаних мостићима степеницама лествама, али и украшени заставама и венцима.
Тако су парадоксално, с једне стране омрзнуте зидине Јерихона, али и Смедерева због кулука проклете Јерине биле омрзнуте, а с друге стране куле чардаци и доксати постали симбол нечега узвишеног и романтичног, о чему се само може сањати, када се у сну лети. Тако је куле и чардаке опевао народ, као да нису ни на небу ни на земљи, као да су нека недостижна машта.
Нажалост, данас смо заборавили на кулук и робију и то не само ону из давног и легендарног средњег века, него и ову данашњу, из најскорије још текуће садашњости, јер у таквим неокулучким робовским зидинама, становима, живимо и дан данас. Године 1944, за у народу омрзнути кулук, пронашао се мало другачији назив. Тада је кулук проглашен за „одушевљени” покрет за обнову ратом опустошене земље, заснован на добровољном ударничком раду и „добровољним” радним акцијама где су бригадири један другог називали „друже”, док се знало ко бескомпромисно страхокомандује у револуционарној стихији. С друге стране, мало завијено у таму заборава, у обнови земље је био укључен класичан робијашки рад, који је чинио можда и најзначајнији део обнове. У тадашњем грађевинарству, савремени робови је требало да остваре „светлу будућност” и морали су исцрпљујуће да раде под оружаном стражом, док су своје стражаре морали да ословљавају са „господине”, да им се поклоне и скидају капу при сваком сусрету.
Стил градње и за једну и другу групу био је пак исти: соцреализам. Критика је још крајем 50-тих година раскрстила са соцреализмом и расправљало се много о соцреализму у уметности стаљинизма, у сликарству, позоришту, филму, књижевности, а нарочито у споменичкој, пропагандној монументалној скулптури, али врло мало у грађевинарству и архитектури. Са свим овим наведеним соц-уметностима већ смо одавно “раскрстили”, ту и тамо остали су још по неки споменици који стреме у напредак са уздигнутом песницом и пушком у руци, које здушно бране они, све малобројнији и усамљенији који су се за њу борили. Међутим остали су нам у наследство читави блокови зидина, читава насеља и познате такозване “Удбине”, зграде у којој данас не станују само удбаши него и обичан згранути свет. Те зидине су нас одвојиле више од природе и слободног света неголи и најтврђе мрачне средњевековне зидине. Да су то били прави бедеми, доказује и Удбина зграда на Сењаку, преко пута Сајма, где су градитељи најбољег политичког система на свету хтели да запање путнике који би долазили возом из Европе у Београд преко Савског моста.
Први утисак је требало да буде ова дугачка сива и масивна као бетонски бедем Удбина зграда. Рачунало се да ће свет бити запањен чврстином монументалности ове нажалост ако не вечне, онда што се показало, дуготрајне комунистичке Народна власти.
У стилу те робовске градње, где су се такмичили ударници колико ће цигала дневно да послажу и колико ће да превале норму, нажалост изграђена су читава насеља. Рад и монуметална маса материјала нису се у томе штедели, што знају најбоље само они који су у то пролили своју крв и зној. Међутим, у тој страховлади данас може да се пронађе и нека корист, јер су масивни зидови од пуне цигле и масивне армиранобетонске “Авраменко” таванице проста, али најбоља изолација. Друга ће ствар да нам у овом тероризму разних директива више да смета, а то је ондашњи политички слоган: “Индустријализација и стандардизација” Индустријализација је, у ствари, био овај ручни робовски рад, коришћен за повлашћене удбаше, који су ту добијали, у оно време простране станове као награду за правоверност, што је већ био злочин, али је “стандардизација” убијала душу у појам. У то време је била и извршена на пример и стандардизација прозора, који су сви требало да буду искључиво двокрилни и дупли у димензија 140/140 см. што је естетски монотоно и ужасно, али ће се то касније из сасвим других разлог показати као добро, јер је стихија соцреализма била заостала и није се много удаљила од вековне проверене традиције нивоа технике прошлога века. Није била угушена само уметност, него и наука и техника. У међувремену свет је технички напредовао, а ми смо наставили да каскамо за њим и даље, са бар пола века закашњења.
Одједном се догодило да су и удбаши почели напрасно да мењају стил, али је ова њихова масивна и стабилна неуништива пространа доброизолована од хладноће и врућине архитектура остала иста. Питање је да ли све те грађевине данас треба порушити као ружан сан прошлости, или затрпати као што је Богдан Богдановић хтео да затрпа Трг Маркса и Енгелса, или их оставити као историјске споменике да млади могу да доживе и осете кроз шта су све прошли њихови родитељи или чинити нешто треће?
Рушење у овом тренуку би било безумље, али не можемо ни да се живи закопано у казамате ових зидина, да чамимо и даље. На жалост, од страховладе овог тероризма, чији трагови досежу до данашњих дана када је страдање робова и беда ванпартијске масе заборављена, можемо се користити случајним предностима те масивне градње, јединим богатсвом ондашње повлашћене нове класе.
Чим је било рашскрштено са соцреализмом, кренула је, међутим, нова епоха коју ћемо убудуће много теже да преправљамо, а то је епоха модернизма и међународног стила, када су почеле да се зидају високе зграде – солитери, од монтажних лаких слабоизолујућих елемената са великим прозорима и становима крлеткама на високим спратовима, који никако рационално не могу да се загреју, и којима се чује шта ко говори на десетом спрату. Ове зграде је скоро немогуће преадаптирати, а с друге стране, ова архитектура већ почиње да бива ту и тамо понеко уметничко ауторско дело, чије би ауторско право требало чувати, мада се то администратавно законски тако не дефинише, већ се позива на “одобрен и ревидован пројект.”
Међутим, нити соцреализам, нити модернизам, не могу да имају неког апсолутног ауторитативно потписаног аутора чије би лично уметничко дело требало безусловно поштовати. Једни су стихија политичке архитектуре, а други такође политичке, али и помодне архитектуре. Прва стихија духовне кризе имала је кобне последице и у тренутцима када није био у питању новац. Све што су соцреалисти назидали, а то су најлуксузнији дворови Титових резиденција, почев од Дедиња до Бриона или Галеба у Херцег Новом, не само да се не може ни данас да прилагоди било каквој намени, него не представља апсолутно никакву трајну уметничку вредност која би културно нешто значила, као што је рецимо била градња Белог двора и свих вила буржуазије на истом Дедињу, пред чијом се архитектуром и данас можемо да дивимо и чија је архитетура дело по дело бисер, узор и понос Београда и нације.
Титова преадаптација постојеће Ацовићеве виле на Дедињу само ју је унаказила. Моћна нова класа која је владала читавих пола века није оставила за собом у уметничком погледу ништа трајно, ништа што би било достојно пажње, чак шта више, док је у животу уметност почела прва да се отима и развија, они су у својим, стражом чуваним резиденцијама, остали доследни до смрти својим соц-убеђењима.
С друге стране, у оном делу који се природом живота још раније отео, у прошлим “модерним” струјањима, доктор архитектуре Владимир Мацура још је својевремено доказао да је цео Нови Београд закаснело модно остварење неорганске архитектуре Корбизијеа двадесетих година. У нашој средини тридесетих година имали смо правог аутора модерне архитектуре, у право живо време њеног настајања, дело архитекте Милана Злоковића, чије је најуспешније остварење, може се рећи, дечја клиника у Тиршовој улици, која је морала због прокишњавања да буде препокривена косим кровом и из бруталних неминовних, функционалних потреба стихијски да се преадаптира, тако да нам је од модернизма остало веома мало.
Уопште у ово данашње послератно доба, ван домашаја страха зацртаних петогодишњих планова, почела је да цвета међу тврдим закрченим зидинама и тврдим застарелим грађевинским законима, нова мала архитектура ситних адаптација, мансарди кровова, киоска и луксузне дивљоградње новопечених ратних и шверцерских силеџија. Када се све то већ догађа, а да се том неминовном процесу не можемо супроставити, биће боље да му се придружимо. За оправдање, у томе увек треба пронаћи само један довољан и непремостив разлог који се не може пренебрегнути, а навешћемо их неколико:
1. Сви равни кровови прокишњавају,
2. Не постоји ауторско уметничко дело у соцреализму које би трабало штитити,
3. Нема инвестиција нити неке стасале урбанистичке концепције.
За практичан, огледни пример како би требало поступити, могла би да послужи “удбина” шестоспратница, масивна тврђава, зид са равним кровом дијагонално преко пута улаза у Општедржавну болницу, која је настала тешким робовским радом. Логор „народних непријатеља” био је тада у Сарајевској улици и Београђани су могли да виде „омражене непријатеље” како се навече вуку у строју са посла, док су на зачељу, мало јачи другови вукли своје исцрпљене сапатнике који више нису могли да ходају. Предлог је да се ова „удбина зграда” не поруши као Бастиља, већ да се догради прегради и надогради по традицоналном примеру градобљуденија из „мрачног” средњег века, кулама доксатима и чардацима по равном крову, по фасади, у приземљу, дворишту и где год се то може и како год коме треба. Крути закони овде потпуно су већ обеснажени. Пустите народ да живи и да се снађе о свом трошку за себе лично, само ако не угрожава другог, а ми архитекти помозимо им у ономе што се већ чини, у заграђивању лођа, у надзиђивању равних кровова, у проваљивању косим силазима у подруме, у мењању прозора и инсталација и преграђивању зидова. Због те неибежности већ сада је неиздржљива навала на савест општинских власти да се не корумпирају, иако они круто покушавају само да пронађу рупу у застарелом неодговарајућем закону, а буду савесни према својој креативној еснафској струци. Ако стручним саветом и идејама не помогну народу, онда ће народ сам да зида по својој себичној памети и угрозиће и лепоту и конструктивну сигурност већ ружних зграда и посвађаће односе према непосредним суседима и широј јавности.