2016.година
Предраг Ристић, архитекта
Израз ,,Да Савом више не плове лешеви” била је шифра групе од око 150 до 200 бораца НОВ под којом су спремали акцију за ослобођење логора Јасеновац 1943. године, а коју је спречио Главни штаб Хрватске (забрану потписао Владимир Бакарић). О овоме сведоче учесници: најмлађи официр НОВ-а Милан Кевић, као и пуковник Мирко Пекић, а уз њих се спомињу и ликвидирани учесници у планираној акцији: командант Никола Демоња, лекар Никола Губарев, минер ,,Илија Громовник“, Иво Маринковић, Милан Станивуковић и двојица обавештајаца из логора, банатски Немци ,,Вингерт“ и ,,Чеда“.
У духу Јасеновачке повеље Његове Светости Патријарха српског (приликом освећења Спомен – храма Јасеновачким Мученицима, 1984) речено је: ми православни Срби не помишљамо да се светимо, али нам је дужност да памтимо. За разлику од атеистичке ,,културе“ Косте Абрашевића, несхватљива нам је ,,црвена освета“, као и заташкавање, затрпавање и преоравање мученичких гробова, уништавање доказног материјала престављено са атеистичким бетонским заборавком – Каменим цветом у Јасеновцу.
На свим стратиштима Другог светског рата у Европи сачувани су и конзервирани сви логорски објекти у аутентичном стању. Ајзенхауер је недужне Немце, обичне сељаке из села Дахау, непосредно после ослобођења ,,протерао“ кроз логор, да се невероватан ужас не заборави, а потом је држава Западна Немачка примила на себе обавезу обештећења…Кроз Јасеновац нису ,,протерани“ невини Хрвати села Јасеновац, а злогласна НДХ није имала правног наследника. За оно што је учинила национал – социјалистичка Немачка, Немац социјалиста Вили Брант, који није био крив за злочине националсоцијалиста, клекнуо је у Пољској и молио за опроштај. И опроштено му је, њему и њима, Немцима. Ако би неко од Хрвата и хтео да клекне, не би имао где, јер заборавак у Јасеновцу поништава и кајање. А без кајања нема праштања.
Антрополошка ископавања у Јасеновцу и околини су прекинута. Како сада изгледа, неће скоро ни бити услова за нормално истраживање, с обзиром на мрачне силе које хоће да затворе и небо. Сада се пориче и побија чак и величина злочина у Јасеновцу. Набеђују се Жртве, да су оне криве што је дошло до геноцида! Затим још хоће да набеде Жртве да су и агресивне, изазивају можда неки нови геноцид! Нарочито је гнусно пребројавање Жртава и тенденција да се геноцид сведе на појединачне злочине групице усташа. Заиста, ако је толики број убистава извршила само мала група злочинаца – усташа, онда се неће моћи објаснити ни толики масовни геноцид у Јасеновцу – 700.000 жртава, као што и данас изгледа невероватно да су фараони могли да подигну онолике пирамиде и велике блокове, без неке веће механизације, само са простим справама. И усташе су имале углавном просте справе за убијање, као што је маљ, учвршћен као клатно, или рецимо ,,Пичилијева комора“, или дубоке крашке јаме, али и матице реке Уне, Врбаса, Саве…
Јасеновац је сада у свом центру неприступачан за истраживање, али тако велики злочин, извршен у њему, није оставио свој траг само у једном месту Јасеновца, без обзира на величину логора или сплета логора – ове ,,творнице смрти“. Јасеновац је од времена злочина геноцида извршеног у њему престао да буде само географски појам; он је постао збирно име свих српских и других невиних Жртава злочиначке Ендехазије, свих њених чинитеља и подржатеља. Зато у Јасеновац спада и река Сава, све до Дунава и мора.
Наиме, злочиначки уморене Јасеновачке Жртве бацане су у Саву, појединачно и групно. Често су везиване у лесе и читаве сплавове, са писаним натписима, ругалицама и онда пуштане низ Саву, до Београда и даље кроз Србију. Ове злураде и злокобне поруке примане су у Београду. Јер лешеви, који су појединачно и у гроздовима стизали низ Саву до Београда, овде су хватани и сахрањивани. Не сви, ни издалека, него колико се тада могло и где су могло. Тога сам сведок и ја лично и стотине других Београђана, а и других људи по Србији, дуж Саве и Дунава. Ево шта сам лично видео, а затим износим и оно што су мени и оцу Атанасију (Јевтићу) испричали други сведоци, у присуству других Београђана.
Рођен сам 1931. године, живео сам у очевој кући на Сењаку (Сењачка улица, број 3). Многи од нас, београдских дечака у лето 1941. Године, купали смо се на Сави, на Ади Циганлији (купатило ,,Београд“, данашња ,,Звезда“). На Сави смо у лето и јесен 1941. најпре виђали велико мноштво чамаца, који су закрчивали Саву. Ми дечаци смо их хватали и извлачили за себе из Саве (према поморском правилу: што нађеш на води твоје је). Били су то чамци који су допловили из НДХ, јер су усташе све чамце одузимали од људи и пуштали их низ воду, да се њима не би користили Срби и други прогоњени људи и бежали преко Саве. Ове су чамце хватали и неки у Шапцу, Прову, Дебрцу и ниже низ Саву и Дунав. Затим смо, купајући се на Ади Циганлији, примећивали често да је Савом долазило све више лешева и то не само главним током Саве, него и рукавцем према Чукарици. Услед распадања лешева вода је у Сави била често смрдљива, тако да смо морали излазити из воде и бежати од смрада. Из тог времена сећам се још и овога: Еуфросинија – Миша Станојев (рођена 1929. године, касније удата Јанковић, иначе послератна првакиња Балкана у пливању), једном је тако као девојчица стајала у чамцу на Сави и гледала запањена како лешеви плове низ реку. У том стању забезекнутости сликао ју је неки Томић са Сењака и после показивао ту фотографију на којој се види њено запањено лице и лешеви који плове око чамца. Она и фотограф знају тачно имена других људи који су видели те лешеве како плове Савом надувени (у последњим месецима 1941. године један Србин-Сремац, тако се потписао, спевао песму ,,Пловите српски лешеви”, која потресно сведочи о том времену и о лешевима па Сави, па је као документ времена и сачувао прота и проф. Радослав Грујић у својој архиви).
Сећам се, затим и памтим врло добро, да је и током 1943, а нарочито крајем 1944. године, Савом до Београда долазило на хиљаде и хиљаде лешева. То је деловало катаклизмично. На километре се могло осетити и из далека видети. У једном тренутку, гроздови лешева били су зачепили Саву на решетки порушеног савског моста и прекрили реку од обале до обале. Једног дана, негде 1944. године (мени је тада било око 13 година), моја мајка са прозора наше куће на Сењаку пита: ,,Шта се то бели на мосту“? Погледам и видим нешто као велика пена на срушеном мосту на Сави. Немци су били срушили стари железнички мост, па су се на решеткама његове конструкције у води зауставиле и скупиле читаве лесе лешева, са још неким грањем. Како су лешеви били побелели, то је издалека личило на пену. Дођем близу Саве, код Шест топола и видим да су то велике гомиле лешева. Вода на Сави је била опала, па се ширина Саве смањила на једва 250 метара. Лешеви су се били нагомилали попречно око 20 метара узводно и загушили пролаз, тако да је на том месту чак и вода почела да расте. Значи да се ту зауставило неколико хиљада лешева (прост рачун показује: 250 м х 20 м = око 5.000 лешева). Све је ово видело и још неколико стотина људи из Београда. Сећам се добро, људи су чакљама, преко оне срушене конструкције моста, прогуривали нагомилане лешеве кроз решетке моста да отплове низводно. Доле, ниже на Сави, лешеве су други прихватали, тј. као неком браном су их усмеравали према Ратном острву, где су извлачени на обалу и сахрањивани. Била је ту и нека комисија, ваљда Недићевог Комесаријата за избеглице, којом је руководио Тома Максимовић, који је после од партизана ухапшен као ,,сарадник окупатора”, а тај је човек спасао на стотине хиљада Срба избеглица.
Како су на Ратном острву сахрањивани ти лешеви, на њихове гробове стављани су крстови и ти крстови су још дуго стајали тамо и после рата, а онда су одједном нестали. О томе сам говорио и у интервјуу ,,Репортеру”, 16. децембра 1982. године). Знам да је један од геодета из Београда, касније правећи план Ратног острва, уцртао тамо и крстове, што значи да је ту гробље. То је познато и другима, али би тек требало да се изврше ископавања и онда налази да се упореде са документима, да би се саставио један Именословник Јасеновачких Жртава које су допловиле Савом до Београда. У збирци докумената о Јасеновцу (Коnцентрациоnи логор Јасеnовац, К1Б.З, стр. 465-484), Антун Милетић јс објавио и 3 обдукциона протокола, од 13,14. и 15. маја 1945, када су из Саве извађена 42 и 54 леша у Београду код Небојше куле и 24 леша из Саве код Шапца, који су сви у протоколима описани, па се види да су то углавном лешеви Срба и Српкиња Јасеновачких жртава (на једном женском лешу од 25 година, на руци је истетовирано име Смиља и речи: вера, љубав, нада). Милетић спомиње и друге, сличне протоколе из архиве о лешевима, извађеним код Небојше кула у Београду, у мају и јуну 1945.године (око 80 лешева) и у Шапцу крајем маја 1945. године (око 120 лсшева). Он је видео многе лешеве који из Новог Сада и Чуруга плове ка Београду и помагао је да се ти лешеви зауставе и довезу до Небојша куле, где су онда Београђани долазили ради препознавања. Сећам се да су и моја мајка и отац ишли да виде ове лешеве у Дунаву, бојећи се да није неко од наших из Новог Сада пострадао. И ови су лешеви сахрањивани код Небојше куле и около испод Калемегдана.
На Ратном острву је за време рата била нека барака. Ја сам долазио ту близу, у свом чамцу (био сам и добар пливач), јер је Ратно острво припадало Недићу, док су на земунској страни Саве биле усташе, и они би, ако би се неко приближио тој обали Саве, отуда пуцали. Из чамца сам видео те крстове на Ратном острву, баш овде с чела острва, где Сава удара у Ратно острво. Исто тако, сећам се да сам још видео, негде одмах после рата, у лето 1945. године, групу од око 10 лешева на Ади Међици, покрај Аде Циганлије. Лешеви су били избачени, или извучени из воде на неком грању. Сећам се, такође, да су лешеви, који су током рата вађени из Саве, тако исто сахрањивани и на десној обали Саве, код Небојше куле, али о томе постоје и многи други сведоци у Београду који се тога добро сећају. Додајем и следеће: причао ми је Велибор Рак из Новог Сада, син покојног Фрање Рака, капетана речног бродарства, да је током рата његов отац био сведок покоља Срба од стране Мађара у Новом Саду. Он је том приликом помогао многим Србима у Новом Саду да се спасу од мађарског покоља, саобраћајући бродом по Дунаву до Београда.
Књижевник Данко Поповић из Аранђеловца (писац ,,Књиге о Милутину“) сведочи да су и они у Аранђеловцу знали да Савом плове многи лешеви, почев од 1941. године и даље током окупације, па зато сви који су славили Светог Николу нису током рата смели да купују рибу са Саве, због тих лешева. Он каже да зна добро да су многи лешеви хватани у Београду и сахрањивани код Небојше куле и према капији Евгенија Савојског (што помиње и епископ Банатски Амфилохије у својој књизи ,,Духовни смисао Храма Светог Саве на Врачару”, стр.46). Али, додаје он, многи извађени лешеви су сахрањивани и на Новом гробљу, унутра уз ограду гробља (тако је била одредила управа гробља).
Младић из Београда, Марко Марковић (рођен 1928. године, становао у улици Милоша Поцерца, сада живи у Орлеану у Француској), такође сведочи да је негде 1941. године, силазећи улицом Милоша Поцерца према Сави, виђао лешеве на Сави, појединачне и у групама, како плове низ реку. То су, вели он, видели и многи други Београђани. Један мој пријатељ, риболовац из Београда, који последњих година свако лето иде уз Саву до Дебрца и Прова, прича да су он и његови пријатељи овога и прошлог лета нашли у Прову, крај Саве, када су копали у шипражју, неколико људских и дечјих лешева. Тим поводом су му људи из Прова причали да су током рата они виђали многе лешеве како плове Савом, која ту прави велику окуку (наспрам Купинова) и неке је лешеве сама река избацивала, па су их људи ту закопавали. Они кажу да би се на тој великој окуци Саве могло, при овлашном копању крај Саве, наћи доста људских лешева, али да то није нико досад покушавао. Ми смо скоро случајно ископали један људски и један дечији леш, тј. костур и после их опет сахранили ту крај Саве.
Други Београђанин, Миодраг Черевицки (мој вршњак, раније гимнастичар, сада лађар на Сави), прича: ,,Скоро сви ми дечаци те генерације у Београду ишли смо током окупације на Саву. Лично сам видео са Савског пристаништа како реком плове лешеви. Видео сам читаве лесе лешева заједно. Једном сам видео како су, уз 3 даске, били везани читави сватови, младожења, млада и кума, распорена, са дететом извађеним из утробе и расеченим, па везаним мајци на груди! Ово треба да је било негде при крају рата, вероватно крајем 1944. године, када су усташе масовно бацале лешеве у Саву. Ова свадба није била из Јасеновца, него негде другде где су усташе заједно побили све те Србе и бацили их повезане за даске у Саву. Иначе, знам да су Београђани чакљама хватали лешеве по Сави и сахрањивали их. Гробље за те лешеве било је на Великој ади (Ратно острво), а и код Небојше куле, али је масовније сахрањивање било на Великој ади, која је припадала Немцима, а не усташама. Сећам се и крстова на том гробљу на Великој ади. Лешева на Сави било је стално од 1941. до 1945. године, али највише крајем 1941, крајем 1944. и с пролећа 1945. године”.
Београђанка Теодора Стојановић (учитељица у пензији са Славије) такође се сећа да је негде с пролећа 1945. године (тада је имала око 15 година), око Ускрса, са својим братом видела једну групу лешева код Небојше куле, негде око 40 лешева, који су били извађени из Саве и поређани на песку. Били су сви без главе, надувени и сви црвени, као да су били одрани или можда печени на ватри. То је било око Ускрса 1945. године, а познато је да је пробој из Јасеновачког логора био око Великог петка те године и у то време су усташе многе живе жртве и лешеве спаљивали у Јасеновцу.
Господин Лазовић из Београда, родом Чачанин, прича да је у време ослобођења Београда (октобра 1944. године) био мобилисан у партизанску војску и као војник Треће српске бригаде био затим са Дедиња упућен бродом уз Саву, да ступи у састав Друге пролетерске бригаде. Пловећи уз Саву, све до Шапца, вели, ми војници смо из брода видели многе лешеве у реци, онако голе и надувене. Пре тога смо још пили воду из Саве и кад смо видели те лешеве, било нам је грозно и гадило нам се, те нисмо могли више да пијемо савску воду.
Лешеви Јасеновачких жртава виђени су током окупације и низводно од Београда, на Дунаву, код Гроцке, код тврђаве Рам и даље код Кладова и Прахова. Милан Настасијевић из Гроцке (рођен 1931. године) прича да је видео многе лешеве у Дунаву, када је једном са својим оцем ишао чамцем у болницу у Смедерево. Отац га је натерао да легне у чамац и не гледа многобројне лешеве који су пловили Дунавом. Ове лешеве из Дунава неки људи из Гроцке су вадили и сахрањивали их на месту Агино брдо.
Ниже низ Дунав, код Банатске Паланке, рибар Ђорђе Падурјан из тог места, са дозволом немачких власти је током рата ловио рибу на Дунаву. Он сведочи да је све време окупације виђао лешеве у Дунаву и многи од њих су се заустављали у врбама уз банатску обалу, па их је он сахрањивао на терену Банатске Паланке, наспрам тврђаве Рам. Запамтио је да је прво 1941. године видео 9 лешева заједно и да их је сахранио. После је сахрањивао и много других лешева, око 200 и тачно зна где су ти гробови, јер их је касније и одржавао. Недавно, приликом неких радова, три таква гроба су раскопана, што му је било врло жао. Он је чак и бележио тачне датуме о сахрањивању лешева.
Београдски адвокат у пензији, господин Миле Милетић, родом из Неготина, прича да му је казивао човек из Кладова, како је током рата тамо видео многе лешеве да плове Дунавом према Црном мору. Тај човек је причајући плакао, јер је, вели, једном извукао из реке леш мајке са дететом на грудима, чије су ручице биле провучене мајци кроз расечене дојке (дете је, очигледно, било распето на грудима мртве мајке – тачно онако као што су усташе урадиле једној српској мајци и детету приликом покоља у српској цркви у селу Драксенићу код Градине). Причајући ово, старац се загрцнуо и није могао даље да ми прича. Господин Милетић сведочи да је он лично видео код Прахова на Дунаву, негде 1942. године, више белих и надувених лешева. Пловили су Дунавом према Црном мору и били су сви масакрирани. На местима убода у тело били су на лешевима као неки израштаји, који су личили на скуп белих црвића. Та ми је слика остала живо у сећању. У Прахову је био и старац Вита Стојановић, који сада живи на Чукарици и он је са другима вадио из Дунава лешеве читаве једне славонске свадбе, које је сахранио. Каже да је видео лешеве младенаца, распете на рагастову (оквиру) кућних врата.
Ето, то су за сада нека сведочења о хиљадама и хиљадама српских лешева који су из Јасеновачког стратишта стизали до Београда и још даље низ Саву и Дунав. Требало би озбиљно започети посао на утврђивању што потпунијег и што тачнијег Именослова, макар ових Мученичких Жртава из Јасеновца и других стратишта злочиначке геноцидне Ендехазије. Ово препоручујем, а узимам и на себе ту свету дужност, јер сам на жалост и ја био аутор идејне поставке архитектонског решења – срамно сам учествовао на изради модела Цвета заборавка у Јасеновцу, када је то радио Богдан Богдановић, а који Бетонски цвет је сада назван „организованом стратегијом заборава“.
Зато и предлажем сада овај пројект за Ратно острво:
Црква и Крстионица,
параклис, посвећен Светом Фотију, Васељенском патријарху из 9, века, куму свих Словена и свим српским и осталим Новомученицима и
Светлосни пирг – Браник Кула Небојша
на Ратном острву у Београду.
По геодетском снимку, на коме је својевремено забележено гробље Јасеновачких Мученика, на Ратном острву одредиће се тачна локација за градњу Пирга – куле, са славном кулом Небојшом и са новопредвиђеним Светиоником за спомен јеврејским жртвама на Дорћолу, биће то светионици свих београдских лука, васељенског, отвореног Београда.
Ратно острво је плаван терен, а и воде осцилирају 9 метара. Подизање насипа обалоутврде било би скупо и ружно. По упрошћеном систему копања рени бунара, спуштањем армиране бетонске цеви пречника 3,5 метра и исисавањем песка са водом са брода, у плићаку поред обале, поставио би се темељ за Пирг у води, на коме би се зидао пирг. Са унутарње стране би се водила армирано бетонска кутија клизајућом оплатом. Тако би објекат био заштићен од подкопавања ерозијом, а у свом језгру увек би имао чисту воду. У сегменту, високом 9 метара било би степениште, које би са сваког подеста имало врата, тако да би увек једна врата била приступачна са нивоа воде. Излазак на Спомен – гробље биће увек ходочашће и њему увек, без обзира на напредак технике, треба да се прилази чамцима, који су и хришћански симбол, а и спомен на лешеве, са поруком везаних у сплавове, чамцима се могу обилазити све три Небојше.
Архитектура споменика подсећа на пиргове и параклисе Хиландара и уопште ромејске (византијске) пиргове, супротстављене и кули Сибињанин Јанка у Земуну и треба да буде подстрек за обнову средњевековног Сингидона – Београда и општа археолошка ископавања. Овако поред обале, радови ће бити јефтинији, а неће ни узнемиравати, не само гробове, већ и друга могућа археолошка изненађења која се очекују.
Сама Црквица је мала, 31м2 и тераса доксат 8м2, али је димензија људска. Неизбежна купола је полупречника од једног хвата (1,75 см), што је распон који се размерава још из дубоке преисторије. Крст на куполи био би осветљен и сам имао свој извор светлости, био би Светионик, знамење Београда. Мештровићев пагански колос, споменик Победник требало би да се премести на место где је и био предвиђен, испред палате Албаније, јер би на његовом садашњем месту требало реконструисати средњевековни двор деспота Стефана.
У овом тренутку економске катастрофе немогуће је проценити вредност радова, међутим објекат је скроман, без неких посебно предвиђених скупих материјала и према свом значају, његова цена је занемарљива.
Претпоставља се да би и Крстионица – покајница такође имала велики значај у функцији крштења и прања од грехова, јер се као највећи грех данашњице сматра неосећање кривице и неосећање греха, а ова Крстионица би била простор Свете Тајне Покајања.
Образложење пројекта
Зашто Светом Фотију? Јасеновац није посебан локални злочин, већ геноцид свеопштег значаја. Простире се преко широких поља и вода наших река, преко читавог Балкана. Зато и Светац заштитник треба да буде Васељенски патријарх, јер се ради о Васељенском злочину. Сукоби на нашем тлу су довели до геноцида. Заташкавање броја убијених је исто тако опасно као и заташкавање суштинског узрока тог сукоба – верске агресије према православнима, од стране римокатолика, муслимана и комуниста. Ми смо на несрећу у жижи тих судара и те агресије. Можда је зато и порука Мученичких Жртава из Јасеновца и стигла до Београда, јер се ту догађа судар ових светова, који нас је истиснуо на ово Ратно острво. (Сингидон на келтском значи ,,утврђено острво”, Турци су га звали: ,,дар ул џихад” – ,,дом светог рата”, а на латинском се звало: ,,антимурале Христијанитатис” – ,,бедем Хришћанства”, римокатоличког).
Нама православнима није остало ништа друго, до ово острво Истине, да на њему подигнемо Светионик – кулу на улазу у мирну луку Вечности.
Сукоб између православних и римокатолика зачео се и исказао најочигледније кроз сукоб папе Николе и Светог и светлоносног Фотија, Васељенског патријарха и кума свих нас Словена. Тако је Свети Фотије био и остао ,,Знак против кога се виче”. А знак који је поставио Свети Фотије је Истина. Њему су подметали лажне ,,Псевдоисидорове декрете”, а он их је оповргавао Истином: ,,Ништа ми није милије од Истине”, говорио је.
И данас, када нам подмећу псевдодокумента, она се могу побити само Истином. Топлота Љубави која зрачи из светлости Истине растопиће највећи грех нашег времена, а то је губљење осећања за грех. Грех је ,,друга природа” у човеку, које се ми одричемо на крштењу погружавањем у воду, придружујући се Христу. Црква – параклис у овом Пиргу, са Крстионицом, јесте Дом где ће се ,,ломити Хлеб”, место где се Бог Логос оваплотио и човек ологосио, где је сишао Свети Дух над водом и где је камен Покајања. Ако нећемо да се светимо, а нећемо ни да заборавимо, онда је неопходно да положимо овај камен Покајања, Свете Тајне без које нема ни спасења ни васкрсења. Без покајања нема ни коначног праштања.
То је понуђено овим пројектом на Ратном острву. Нека се подсете и постиде Истином, видљивом стварношћу, документованом.