Научни скуп „Урбани развој Призрена“, 26.12.1996.
Предраг Ристић, Архитекта
После епохе бездушја може се говорити и о духу. Под „духом” може да се подведе много штошта, што савремени, сумњичави рационалиста може да сматра личним правом сваког појединца, а не обавезом свих људи. Међутим, дух је и одређена вишевековна, па и вишемиленијумска традиција народа, држава и читавих цивилизација, која је много мудрија од сваког појединца, па чак и од групе појединаца. Овде се не ради ни о каквом „фантазирању”, него, једноставно, о објективном посматрању догађаја. Треба имати духа да се проникне истина, а ниједно дело без духа није животно, оно је фантом – привид без прошлости и будућности који загађује чист ваздух и гуши.
У Призрену се непобитно осећа снажно зрачење, које осећају и једни и други и трећи, али, нажалост, једни граде надахнута дела, а други разграђују и руше. Биће велико искушење разабрати истинита надахнута дела од лажних и рушилачких фалсификата.
Прва нечастива диверзија јесте замена теза која скреће позитивно зрачење у супротном смеру. Тако се Цар-планина спутала у Шар-планину, што је наш Олимп расплинуло у шарену лажу. Београд је прекрштен у Берат, Горица у Корчу, а Епископија у Пишкопеју. Тако жртве постају злочинци, а злочинци жртве, аутори стваралачких дела постају узурпатори, а рушитељи господари. Овај коштац у његовој превртљивости наизглед је тешко размрсити, јер може да се запетља и сам почетак конца. Међутим, ако прихватимо један, у свету општеприхваћен принцип Конвенције УН о људским правима, да „свака земља има право да са пуним суверенитетом буде баштиник себи својствених културних вредности које су плод целе њене историје и има дужност да их чува као вредности које су недељиви део културне баштине човечанства”, који је, као опште добро, ван времена и који је власништво целог човечанства, онда ауторска културна дела припадају ризници светске баштине, а таквих дела која се виде у Призрену има напретек.
Дела која се не виде, која су у траговима, затрпана, обрушена и опљачкана, а што је још горе – фалсификована, па заборављена, има још више. Фалсификат је најгори злочин према ауторском делу. Фалсификат може да буде добар по изгледу, чак и раван оригиналу, али једно је сигурно – он не може да има духа. Ова чињеница је општепризната у целом свету и по овом мерилу можемо једино да приступимо вредновању.
У доба романтизма, када смо се ослобађали од турског ропства, догодило се да смо порушили нашу аутентичну, вековима стасавану архитектуру, наталожену мудрост многих генерација и упустили се у експерименте за које немамо корена на тлу и чији су циљеви, ако се и остваре, сумњиви и недостижни, а дела, прављена са великим закашњењима, припадају остварењима другог реда. Тако настаје „колонијална” или, тачније речено, окупациона архитектура, а са њом и окупациона култура, култура раје. Тако је, на пример у Београду, остало свега неколико дела „турске” архитектуре, као што је кафана „?”, коју су у ствари радили мајстори из Грчке. Не треба поновити грешку почињену у Београду и у многим другим нашим градовима, у епохи националног романтизма. Средином овог века, у епохи сладуњавих, празноверних и утопистичких комунистичких снова, у време социјалистичке изградње и „научних” петогодишњих планова, у Совјетској Ужичкој Републици грађено је „Титово” Ужице, у којем су солитери уништили језгро старе чаршије са доксатима и диванханама, тако да Срби данас немају своје Трново.
Страдања Призрена су равна његовом значају, а његова слава је омаловажена. Узрок је једноставан: у њему је удављен његов дух, као и његово надахнуто ауторско дело и оскрнављена је његова ризница од светског значаја. Многи освајачи, конквистадори, уништавали. су читаве цивилизације да би успоставили своју. Њихова култура била је колонијална другоразредна копија. Тек када су се у новоосвојеним крајевима и континентима појавили прави аутори који су могли да покрену нешто од светског значаја, дошла је права истина на видело, а са тајном истине и надахнуто дело. Пример тога је дело чувеног америчког архитекте Франк Лојд Рајта. Иако су Индијанци већ били истребљени, а њихова грандиозна дела обрушена, зарасла, затрпана и заборављена, Франк Лојд Рајт се напојио изворним духом наизглед заборављене и мртве Ћечен Ице. Чак и манифест светског конгреса архитектуре, носи назив „Повеља Мачу Пикчу”, према називу великог града-тврђаве изгубљеног царства Инка у врлетима Анда, иако више нема ни тог царства, ни велике Шпанске империје, а садашње државе на том тлу нису достојне величине његове прошлости.
Упоредимо ли ове велике примере са Призреном, наћи ћемо много сличности и много разлика. И овде се ради о једном народу чија је слава посрамљена, а част унижена од осионог победиоца. Када су муслимани освојили Цариград, они су „светим мачем” поклали све молеће хришћане („Када бациш хитац, ти га нијеси избацио него Бог… Ударајте их по потиљцима” – Куран, 8. глава). Освајач је умочио шаку у проливену крв и отиснуо је на зид највеће цркве, Свете Софије, која је од тада била царска џамија и узор за све остале џамије у царству, које су градили хришћани или силом потурчени хришћани. Они су такође били избачени из својих кућа и својих дворова, које су грађене у истом стилу као кафана „?”, од истих мајстора, у истој, хиљаду година стасавалој традицији. Допринос многих освајача, па и самог Мехмеда Освајача, био је у томе што су условили развој једне нове варијанте колонијалне архитектуре. И Римљани су освојили Грчку, али је римска архитектура била копија и варијанта грчке архитектуре, а грчки робови су им постали учитељи филозофије, да би на крају победила култура и то грчка култура. Од Римског царства настало је Ромејско царство као највеће васељенско царство, засновано на општим и универзалним правилима кодекса Corpus Juris Civilis, који су по Јустинијановом налогу, саставили најчувенији правници од пречишћених закона римских царева. Тај закон и данас влада светом, али нас овде не интересује како се по њему кажњавају нека ситнија криминална дела, нас занима како се по том закону карактерише геноцид, злочин против читавог народа и злочин против његовог духа.
Тврди се да у ризници Призрена постоји изворна турска архитектура на Балкану, али то није турска него ромејска архитектура, која је постојала хиљаду година пре него што су је освојили Турци. Почетком века, цео Лос Анђелес, као и све железничке станице у САД, биле су изграђене у ренесансном и барокном стилу, али је за баштину светске културе, када је барок у питању, важан и изворан Праг, а не Лос Анђелес. За Србе је важна Сент Андреја, иако Срба у њој готово да више и нема. Међутим, целовита и неунижена Сент Андреја одржава се и обнавља бригом и новцем мађарске државе, па и самих Мађара, јер, како сами Мађари кажу, Срби и њихова дела припадају не само мађарској историји него и мађарској култури. Срба и у Призрену готово да више нема, али Призрен још увек припада држави Србији, а Срба у њему, ипак, још има. Нема више ни Вавилонаца, али су Ирачани и свет, односно организација УНЕСКО, реконструисали и обнављају Вавилонску кулу, јер она, иако је мртав споменик будући да Вавилонаца више нема, припада ризници светске културе.
Све царске џамије у покореној Србији су оскрнављене митрополијске цркве, било да се ради о Београду, Градцу (Чачку), Србињу (Хотчи – Фочи) или Богородици Љевишкој у Призрену. Царска џамија у Приштини је бивша црква Самодрежа, испред које су се још педесетих година палиле свеће, што је насилно спречила атеизована комунистичка власт. Шта је било-било је, али не може се толерисати културни геноцид под маском верске толеранције. По правилима УНЕСКА, под прву категорију заштите потпада аутентично ауторско дело, а првенствено право на аутентично дело има аутор. То право је јаче од права власништва. Ако неко поседује ауторско дело, без обзира на то како је до њега дошао, тиме не стиче право да га преиначује без сагласности аутора. Догоди се да неко станује у кући која се прогласи за историјски споменик. Он лично ништа није крив, али само стручњаци, односно аутори, могу да то дело реконструишу и одржавају. Нико нема права да блокира опште културно добро. То је правило свих завода за заштиту културних споменика на свету, а рушење тих споменика је геноцид који не застарева.
Турци у Призрену, рушећи српско царство, рушили су га до темеља, као Римљани Картагину, али не да не би остао камен на камену, већ да би се народ и његова дела поробили. Српски народ је постао раја, а његова света места су преадаптирана, што није у складу ни са Кураном, у коме се, у 109. поглављу, каже: „Вама ваша вјера а мени моја вјера.” И сам Мухамед је издао повељу манастиру Света Катарина на Синају, у којој се каже да се муслимани не смеју молити у црквама, али и да не смеју ни рушити цркве и манастире у сврху подизања побожних установа или грађења џамија. То није сметало Синан-паши да сруши Свете Арханђеле и да од њиховог обрађеног камена назида џамију на српском манастирском тлу. Прави муслимани не смеју да се поносе овим чином, који нимало није у складу са прокламованом верском толеранцијом. Оно што је уништено и побијено не може више да се оживи, али живи потомци имају права на културу својих предака, чак и без обзира на то што многа дела сада нису у њиховом власништву. Оно што је порушено може се обновити, јер ми не прихватамо чињеницу да савршени злочин постоји и да се, на основу постојећих остатака, дело не може реконструисати.
Кључна ствар у Призрену нису само реконструкција и конзервација Богородице Љевишке, што је, хвала Богу, већ учињено, већ и потпуна обнова Светих Арханђела. Дело Светих Арханђела је једно од српских чуда и то дело је заиста царско, јер има савршене пропорције по аксиоматским геометријским правилима, од којих не постоји ништа простије. Та правила, пак, нису само српска већ су и царска, она потичу чак из древног Египатског царства. Расуте коцкице – блокови, архиволте, капители и мозаици – моћи ће тада, уз мало вештине и заната, да се сложе у оригиналне Свете Арханђеле, чији су значај и духовно зрачење далекосежни и потребни свима. Пропорције темеља, у рационалним мерама и пропорције у куполи одражавају сукоб или хармонију земаљског и небеског, између савременог и вечног, који је сређен правилима анђеоских чинова, покретом исихазма; чији је покровитељ и заштитник био сам Цар Душан.
Центар духовности и надахнућа налази се у Призрену и то треба одржати, иначе ће се у њему водити непрекидна приземна борба између стихијских фавела и утопијских, неостварљивих неокомунистичких петогодишњих планова, које увек неки непријатељ саботира. Ако је човек измислио Бога, онда ће се урбанистичким планом условити локација за градњу цркве… Но, ми се надамо да смо ту епоху заувек прошли. Међутим, ако је Бог створио човека, онда ћемо прво да назидамо цркву, па ће се тек онда град доградити. Бог, човек, Призрен и темељи Светих Арханђела већ постоје. Испод Цар-планине, у Средачкој жупи низ бистру воду, насред Балкана, било је и биће царство Срба, Грка и Арбанаса. Двоглави орао који високо лети и далеко види, живописан у Светој Богородици, вије се већ и на свим заставама. Треба имати Духа и препознати знакове који су нам дати.