Мој дом, октобар 1996.
АУТОР Невена Пајовић
Од првог београдског поткровља у улици Франца Розмана из 1954, преко породичних кућа и викендица, до цркава у Бару, Подгорици и на Златној Обали у Аустралији чија је градња у току, Пеђа Ристић се упорно држи традиције, како у изразу, тако и у материјалу, цигли, гашеном кречу, ћерамиди…
Мршавом студенту архитектуре коме су се од неухрањености ребра познавала и под џемпером, надимак Пеђа Исус пристаје и данас, када као цењени професор Академије Српске првославпе цркве, после инфаркта, услед забране бављења омиљепим му спортовима, кубури са вишком килограма. Временом је идентификација пренета па план његове посвећености црквама: преко педесет пројектованих, од којих је током рата срушено чак четрнаест, само су део богатог стваралаштва које је особено у непоколебљивој привржености традиционалистички обојеном аутентичном ауторском изразу крунисаном Орденом Светог Саве и Наградом британске круне за Дом светог кнеза Лазара у Бирмипгему.
Човек који је много пре Човића легализовао бесправиу градњу, мајстор за зидање без грађевинске дозволе, аутор преко стотину београдских поткровља, Пеђа Ристић је током читаве своје каријере упорно бранио право породице да живи у хуманом простору. У доба када је у пракси упорно примењиваиа Корбизјеова парола да је ,,архитектура машипа за становање“, када су грађени скупи ружни бетонски споменици петогодишњих планова у којима су повлашћени са првих места стамбених листа добијали станове, Пеђа Ристић је, моравши да се брани од те идеологије и система који је наметао, спутан неподобним слободумљем био приморан да прави ,,само приступачну, народну архитектуру, коју је мали човек био у стању да направи.“
Данас су бетонски мастодонти у одумирању, корбизјеовци напрасно почињу да се огрћу гуњевима и залажу за екологију и традиционалне вредности, па и доксате и ћерамиду, а Пеђини пројекти из раних педесетих златна су нит која српску кућу воде у XXI век.
Картон, па на ексер!
На молбу да проба да пронађе неки од пројеката поткровља које је радио, Пеђа одмахује руком.
,,Ко да чува онолике картоне! Кад ујутру пођем на градилиште, ја пролазећи крај контејнера понесем какву кутију од фрижидера или телевизора, расклопим је, нацртам на њој пројектни задатак за тај дан, ексер, па у зид. Онда узмем секиру, па с мајсторима на ,,посао!“
Нису, наравно, сви пројекти тако рађени. Пројекти цркава могли би да се читају и као узбудљиво постмодерно штиво. Карактеристична објашњења за поједине елементе пројекта својеврсни су есеји дирљиви колико по надахнућу, толико по лепоти штампаних ћириличних слова којима их Пеђа исписује увек искључиво графитном оловком.
Пројекти кућа чувени су по функционалности, рационалпо искоришћеном простору, јединствено координисаним односом спољног и унутрашњег изгледа и минуциозно разрађеним детаљима. При том, многе су буквално израстале из неког од његових ранијих пројеката, када инвеститор жели „исто тако, само два пута веће и за спрат више.“ То је нарочито карактеристично за оне његове пројекте који су каталошки, као „типски“, продавани преко Сигма пројекта. Један од таквих бестселера, са мањим варијацијама, саградило је преко 500 породица широм зсмље! Потреба да се пројекти реализују у целости онаквим каквим их замишља, нагнала је архитекту Ристића да склапа и неуобичајене погодбе у којима му је инвеститор био „дужап платити пројекат само за случај одступања од истог“. Ретко ко одоли изазову да се „за своје паре“, са мање или више успеха, опроба у току градње као „допројектант“ на лицу места, са или без знања аутора. Зато Пеђа каже да је давно већ престао да ниже кључеве:
„Многе од кућа чије ми кључеве по обичају дају као пројектанту, нису и не могу бити моје иако је оригипални пројекат био мој. Људи то не могу да разумеју па ме једнако убеђују да су њихове куће моје, а мени је жао да их разочаравам кад им је толико стало да верују у то.“
Култ дрвета
Конак Поповића у Гроцкој спада у куће миљенице. Ауторов прилог њеном екстеријеру била је и младица кедра са Атласа ког је засадио када је кућа започета. Кедрово дрво се не само примило, већ је и израсло у тој мери да данас доминира простором око себе, како и треба. У поетици Пеђе Ристића кедар није усамљен. Између осталих, вредно пажње је и дрво на Космају око кога је саграђена можда најпоетичнија од свих Пеђиних кућа. Архетипског, исконског облика попут оних из праисторијске архитектуре Јерихона и Кирокитија, из прасловенске архитектуре шиља, дубирога, кривуља … античких толоса, као некакав огромни пласт сена, кошница или ескимски „игло“, кућа је прилагођена природи и уклопљена у њу.
„Градња је била једноставна и брза; размеравање круга па терену лакше је од размеравања квадрата; зида се без оплате, као купасти свод; чак и савремени материјали се врло успешно прилагођавају овом облику. За градњу не треба ни миого радника, ни мпого дана, ни много новца. Практично гледано, за градњу класичне четвороугаоне куће потребно је више помагала, више радпика, више времена и више новца. Коначно, ова кућа пружа више ономе ко је има: ваздуха, светлости, сунца, топлоте зими и хладовипе лети, јер ваздух боље струји простором. У овој кући је амбијент пријатнији, а веза са природом приснија. Ова кућа аеродинамичног облика мање подлеже удару природних непогода, ветрова, киша, снегова…
Кућа има и адекватан ентеријер. Кружна основа има по обиму пратеће кругове у које су смештене спаваће собе, купатило, плакари, сећија. Једино је кухињски низ праволинијски, јерсе кухиња морала прилагодити стандарсдној индустријској опреми. У средини великог круга је огњиште, а у помереном већем кругу засађено је дрво… Дрво је старије од куће. Испод дрвета смо се заклаљали, са дрветом смо расли. Дрво је сведок покољења: једна породица засади дрво и живи с тим дрветом, и како расте породица, расте и дрво, као центар окупљања породице…3а седење и одмор осмишљене су нарочите сећије и сто, „светларник“, за кување кухињски низ лоциран према трему зимског улаза, руча се уз робустан трпезаријски сто са тесаним столицама, купа се у кади-бурету које је смештепо у апсиди, спава се у двема апсидама испуњеним округлим лежајевима. Кроз прозор из кревета можете да заспите са својом звездом и да се будите са сунцем.
Кружно степениште води на галерију која је додатни простор за спавање за изненадне госте. Доследно свом ангажману, архитекта је замислио да се кућа греје сунцем.
Испод целе површине куће био је планиран базен у облику бачве са двоструким водонепропусним зидовима.
Пошто је вода много бољи акумулатор топлоте од зидова, било је предвиђено да сунчеви колектори загревају воду за сунчапих дана, по, нажалост, базен услед недостатка средстава није био изведен.“
Српска кућа за ХХI век.
Најновија кућа, код које су завршни радови у току, а која је по свим својим одредницама аутентична српска кућа за ХХI век је парохијски дом у Апатину. Парохијски дом у Апатипу арх Ристић пројектовао је у складу са свим захтевима савремепог живљења у погледу хигијенских и осталих стандарда, а ликовно уобличио у маниру високе дворске српске средњевековне архитектуре. Парохијски дом у Апатииу саграђен је захваљујући свесрдној помоћи коју су осим арх Ристића и Сигма пројекта Апатину даривали у материјалу и личном апгажману РАПИД Апатин и многи други.
Сам дом осимишљен је тако да до завршетка градње цркве и пирга може да послужи и за окупљање верника у разним пригодама. Фасада је рађена од опеке са алтернацијама у ређању по висини и ширини, Прозорски отвори су у средњевековном маниру украшени гипсаном „чипком“, а кровна конструкција, усклађена са такође традиционалним покривачем, поентира нарастајуће волумене који на обали Дунава као да хоће да саопште да за њих нема узмака.
Православље широм света
Иначе ово није први пут да се архитекта Ристић огледа у оваквом пројектном задатку. За дом Светог кнеза Лазара у Бирмингему одликован је од стране британске круне, тзв. Орденом принца Чарлса који је познат као заљубљеник у архитектуру, а приликом уручивања Ордена Св. Саве, у име Српске православне цркве истакнуто је и то да је архитекта Ристић једини Србин, поред владике Николаја Велимировића, који је стекао тако високо одликовање у Енглеској.
Списак са успехом пројектованих и изведених пројеката у иностранству толики је даје довољно само подсетити на неке од њих, од оног у Хановеру, до најсвежијег на Златној обали у Аустралији.
Поред објеката монумениталних по димензијама, има и оних који су монументални по својој важности за опстанак православља на овим нашим просторима.Такве су цркве на Палама, Равној Гори, Дурмитору, у Бару… Храм у Подгорици, са друге стране, осим нагласка па континуитету својим импозаитним волуменима прича древну причу познатим језиком у новој, снажној, аутентичној интерпретацији.
Педагошки рад Др Ристића као професора Академије Српске православне цркве осмишљен је тако да својим богатим искуством и знањем утиче превасходно на ослобађање стваралачког духа својих студената. Имајући у виду његову непрестану борбу за право на слободу уметничког виђења света и његовог транспоновања без ограничења у току стварања, с нестрпљењем очекујемо ефекте његовог утицаја на младе ствараоце које васпитава.
Цигларска трска и гашени креч
Сојеница, кућа, црква, вера, љубав и нада; цигла, трска и гашени креч; филозофија, теорија и пракса; јавно, приватнио, интимно…
„До сада још нико није пронашао ништа трајније од цигле и креча. Зато је и Београд после бомбардовања био тако брзо обновљен, јер је све било зидано у кречном малтеру и од цигле. Истом циглом лако се може зидати и више пута. Данас је у пројектовању могуће користити и компјутер, али ниједан компјутерски програм никада неће имати у себи оно главно – човеков таленат. Многе ствари остају неоткривене, као, на пример, што ни даиас нико пе зна који је прави хемијски састав гашеног креча или, рецимо, меда. Чак нема смисла ни све откривати будући да лепота и смисао живота леже баш у разним тајним путевима. Традиција је паметнија од сваког од нас понаособ.
Епглези добро знају да су кућа и породица заправо огњиште. У Епглеској је данас забрањено ложење отворене ватре, због загађења, па ипак, и старе и новс, све куће и даље имају огњиште, камин. Да смо ми сачували своја огњишта по кућама, сачували бисмо и своју дедовину и били бисмо Европа и не бисмо се јадали како нам наука не напредује јер немамо стране часописе.
Није довољно само нешто знати и научити, треба и веровати. Постоји вечно правило о зидању. Зато се могу обновити и Свети Архангели код Призрена. Ако зида верник за кога је Бог жив, онда не постоји ништа што је порушено. Верујемо у васкрсење, стога се све поново рађа, па не постоји ни савршен злочин. Будућност је у кући од природних материјала, кући која ће се једног дана можда и распасти, али и моћи поново да назида. И то неће бити нова кућа, то ће бити иста кућа зидана по општим правилима.
Добро је што се човечанство враћа здравој храни, ипак, још је важније да се врати својим траговима у песку, свом здравом градитељству.“
Два предлога из 1981 године
Предлог 1.
Укинути грађевинску дозволу зато што је противзаконита.
Образложење
Основно начело римског права је да нико није крив док се не докаже да је крив, тојест нико не мора да доказује своју невиност, па ни своју исправност. Непознавање закона не ослобађа починиоца од казне. Власт је, у ствари, ту као јавна услужна делатност која помаже народу у остваривању његових права, иначе остаје по страни. Ако нема потребе за заштиту права, у слободи може да се заборави на власт.
То је поље идеалног, али је основа нашег права које треба да се односи и на грађевинске законе. Међутим, у складу са горе изнесеним, неприхватљива је грађевинска дозвола у грађевинском закону, јер она у ствари представља доказивање исправности, а по основама права нико не мора да доказује своју невиност, односно исправност пре него што је утврђен неки прекршај.
Доказивање исправности вређа личност човека и битно спутава његову слободу, а посебно слободу стваралаштва. Добијање грађевинске дозволе у Београду тражи прибављање 56 (педесет шест) сагласности и просечно траје две године! Истовремено слободан архитекта нема права да изради пројекат на који ће се издати грађевинска дозвола. Ако је архитекта овлашћен, значи да је положио све испите и доказао се кроз праксу: зашто опет мора његов пројекат да се одобрава?
Ми смо наследили техничку културу од Аустроугарске и Немачке где се и родила грађевинска дозвола која одговара њиховом менталитету. Међутим, у најразвијенијим земљама, у Јапапу на пример, нема грађевинске дозволе.
Ако би архитекта на лицу места – па градилишту, могао да буде и пројектант и извођач, а то је могуће ако нема грађевинске дозволе, онда ће се изгубити потреба за посредником. Основни услов сваке уметности је непосредно присуство аутора, па је тако и у архитектури. Најдубљи узрок томе што је данашња просечна архитектура слабија од оне која се зидала у „мрачно“ доба када није било науке и дипломираних архитеката, али када је већина објеката имала непролазну уметничку вредност, јесте присуство аутора. Данас, излазак на градилиште стално запосленог архитекте кошта пара, а то нико од приватпих инвеститора не може и неће да плати. Слободни архитекта неимар живи од тога што пројектује за грађевинску дозволу, а не за грађење, а изведени објекат се готово никада не слаже са одобреним пројектом. Целокупна интелигенција овог градитељског народа усредсређена је на то како да се изврда грађевинска дозвола и само му је у ту сврху потребан архитекта, односно регистрована пројектантска кућа. У ретким случајевима када позову архитекту ради саме градње, позову оног који ради „на црно“, ван радног времена, или слободног архитекту који ради без дозволе.
Предлог 2.
Увести репере на терену као матични доказни материјал власништва.
Образложење
Ако власт служи народу а не народ власти, онда и докази треба да се налазе у народу, одиосно на терену. На сваком углу међе може да стоји реперни камен као доказ власништва. На њему је урезано име власника и остали најважнији подаци, као и скице онога што се зида.
Геометрија, односно премеравање земље, настала је пре неколико миленијума у Египту. Поплаве Нила су брисале трагове, па је после њих морало поново да се установљава власништво, а то се чинило премеравањем од камена-репера и уз помоћ записа на камену. Ако би се појавио нови власник, стари камен се закопавао на истом месту и остајао за спомен вечности. Исти принцип може да се примени и данас, на камену може да пише шта на ограђеном месту може да се гради, тако да се администрација и власници не срећу у суду, већ око камена-репера. Градња може да почне одмах по куповини земље. Дакле, ништа ново и ништа више него што је било у древном Египту. Међутим, овај начин одређивања власништва постаје најсавременији када се у то укључи и савремена фотограметрија, сликање из авиона и сателита. Са новим знацима поред пута, власник постаје не само грађанин земље, већ и космоса. У овом тренутку, у целој нашој земљи се врши „ново“ парцелисање које се не служи геодетским размеравањем већ фотограметријским снимком. Да би се наша земља фотограметрисала, пре неколико година била је цела ишарана белим квадратним плочама 15х15 сантиметара, које су биле закуцане на угловима ограда или на малим кочићима. Сви ови репери су нестали, али су остали фотограметријски снимци који се више не могу обнављати. Да би се установио стандард беле бетонске реперне коцке са фотографски нанетим подацима, рецимо на фотокерамици или стаклу, фотограметријска контрола би могла да се врши континуално, како неки сусед не би „случајно“ померио репере.
Пре петнаест година у Кијеву је одржана изложба „вавилона“, то јест керамичких шематских модела цркава, који су ископани из темеља порушених грађевина. Тако се ове цркве и данас могу реконструисати, а са овим обновљеним реперима и вавилон би не само добио значајну функционалну вредност, већ би његова новокултна психолошка вредност била немерљива. Савремени човек изгубио је свој дар утврђења на тлу из кога је поникао и у које се враћа, а породица и род такође траже своје репере и вавилоне око којих ће да се окупљају и који ће за њих да буду светиња.