Трибина Салона архитектуре, 22.01.1981.
Пеђа Ристић. архитекта
Све што данас од архитектуре продире до свести и јавности, оно што је слика наше стварности, односи се на свега 20% масовне индустријске градње, док је осталих 80% у сенци, изван нашег опажања, организоване друштвене потпоре и културног живота. Све је предодређено само за „модерну” градњу. За то се припремају студенти и закони, грађевинска оператива, банке и инвестиције прате и обезбеђују овај наступ, а гази се и потискује оно што је у све ово време ипак било најчешће, па и највише задовољавајуће решење за кров над главом. а то је индивидуална кућа, коју зидају сами власници, тако рећи својим рукама. Али, архитектура је, ипак и пре свега, култура и уметност у којој се покрети и стилови наизменично смењују.
У данашње време то иде брже и дубље, познаје се боље историја. Археологија, биологија, генетика, технологија, али нама је још увек ипак тешко да се отргнемо од детерминизма владајуће идеологије, иако смо већ на крају једне епохе која је започела почетном овог века и то масовним демонстрацијама и прокламовањем девизе Адолфа Лоса „орнамент или злочин”, под којом је рођена равна архитектура масивних бетонских блокова, челика и стакла. Ова архитектура доживела је кулминацију у личности Ле Корбизијеа, који је рекао да је ,,кућа машина за становање”. Корбизије је постао симбол архитектуре. Када је за некога хтело да се каже да је архитекта, говорило се да је Корбизије. Корбизије је постао симбол становања у солитерима, његова идеологија сматрала се неизбежним законом савременог живота, а по његовим идејама конституисани су друштвени закони који су и данас на снази и које смо обавезни да поштујемо и када градимо.
Међутим, сва Корбизијеова правила су доживела катастрофу, готово ниједна идеја коју је поставио није се показала позитивном, напротив, начинила је велике штете. Све грешке су биле уочене још у доба његове највеће активности. Најпре је био протеран из Француске, када је хтео да сруши цео Париз и да назида блокове за масовно становање ,,пуно сунца”. Најјача опозиција Корбизијеу био је водећи архитекта у органској архитектури Франк Лојд Рајт, пројектант ветрењача и вила у природи, али његове идеје нису добиле масовну подршку. Сматран је углавном архитектом екстравагантних богаташа, који је немоћан да реши питање масовног становања за свачији џеп.
Мој професор архитекта Димитрије Леко држао је још пре и одмах после рата ватрена предавања против Корбизијеа и још у то време, после првог изграђеног Корбизијеовог насеља у Штутгарту, двадесетих година, доказивао да је та архитектура велика модна лаж. У свету је ова лаж почела драстично да се открива још пре двадесет година, када је нова, архитектонски славна Бразилија остала пуста, а почело да цвета насеље кровињара, које су као привремено подигли градитељи.
Коначним крајем модерне архитектуре сматра се минирање насеља од 33 једанаестоспратних блокова са преко 10.000 станова у Сент Луису, САД. које је било пројектовано да ,,усрећи људе са ниским примањима из насеља кровињара. Широке социолошке студије показале су да су људи и деца овде психички и физички обољевали, да је порастао степен криминалитета, као и то да су станони скупи, посебно за одржавање.
Међутим, ближи се крај функционализму и конструктивизму. Поштена јавна рачуница за овакву градњу код нас још увек није направљена, али се зна да је градња у приватној режији на мало јефтинија и економичнија за одржавање. Друга је ствар што архитекти имају врло ограничен приступ таквој градњи. Законом овлашћеним, гломазним, неауторским и некреативним пројектантским инжењеринзима, предвиђеним да пројектују велике блокове, економски се не исплати да пројектују и изводе посебне кућице за појединце, нити простора за њих има довољно у урбанистичним плановима. Разумљиво, мале куће треба да и настају по сасвим другим правилима од великих. Програм заштите животне средине и штедње енергије већ је донео нове прописе, после којих је архитектуру бетонских блокова, стакла, челика и велике спратности немогуће градити, јер зидови сада морају да буду двоструки и дебели, прозори троструки и мали, а куће слободне и окренуте према југу због могућности загревања сунцем, што садашњи урбанистички планови не предвиђају. Истовремено, показало се да се мале, кривудане улице и сокаци боље одржавају него велике слободне површине између солитера. Дивље природе има данас само у резерватима, а домаћа природа, ако се добро узгаја, дивљија је од дивље, по моделу да добар јахач домаћег коња стиже и најбржег дивљег коња.
На жалост, за индивидуалну градњу још нисмо припремљени. Култура садашње нове, назване постмодерне архитектуре, у ствари дивљоградње, још није развијена. Показало се после краја епохе просвећености, да је човек најмање ,,homo sapiens” – ,,човек који мисли”, а много више ,,homo simbolicum” – ,,човек урођених симбола”, који не постоји пре свега, не зато што мисли (cogito ergo sum), вeћ зато што воли (amo ergo sum).
Човеку се морају предочити облици на које је навикао да гледа кроз десетине хиљада година. Еволуција није својство живих бића (Жан Моро). Ми смо у оквирима нашег лењог генетског модела, који се развија по својим геометријским правилима и морамо се вратити нашим архетиповима, дакле облицима и орнаментима из давнина. Очекује се неопходан ,,бум” микротехнике, телекомуникација и кристала, што ће омогућити повезаност људи на посебним парцелама, тако да ће се превазићи ранија вредност градова у погледу блиских међусобних комуникација и информација.
Уместо поклича ,,истин полин!” – (хајдемо у град), већ се чује ,,бежимо из града у викендицу!”. Мора се свакоме омогућити да непосредно, ауторски и индивидуално гради, мора се пројектовати и градити са љубављу.
Међутим, Сплит III, који је пројектован са љубављу, а грађен индустријски, такође је остао празан. Најтеже у читавој ствари је то што се бетон блокова не распада сам по себи, па се демодирана, стара кућа не може исцепати и бацити, већ се мора минирати. У том смислу већ је стасала и компромисна противтежа – не минирати одмах до темеља, већ постепено и делимично, без агресије, обрушити се као што то чини америчка група ,,Бест”. Усредсређеном ватром из свих артиљеријских оруђа могуће је пробити пукотине наде у бетонским зидовима Нових Београда и отвориги нова поља и перспективе за криве улице тргове и густа насеља малих кућа у цвећу.