НИН, 10.04.1977.
Пеђа Ристић, архитекта
Оригинално предложен цртеж који није објављен:
Ветрењача „Ромео и Јулија“ пројекат Франк Лојд Рајта 1896.
Овај поклич, исти као ратнички „хурааааа“, и проналазачки – „еврека“ одјекивао је хиљаду и хиљадама година. Из свих крајева царства он је значио јуриш у Цариград. У тај град-полис хрлили су сви народи: Грци, Персијанци, Арапи, Германи, Словени, Латини, Турци и многи други варвари. Сви путеви света водили су у Нови Рим, центар целе Васељене. Само срећни су успевали да у њега продру: многи су скапали пред његовим себичним јерихонским зидинама заражени болестима, или су продревши у њега пропали од вавилонских порока.
Кемал Ататурк је у духу националистичке еуфорије изменио званичан назив Цариграда – Константинопоља у свенародни, приградскп грчки сленг „Истанбул“ (ΙΜΕΝ ΕΙΣ ΤΗΝ ΠΟΛΙΝ) – „хајдемо у град“). Овај назив као народни и изворни увек наново настаје, као што је настајао у приградским насељима античких и савремених неоантичких градова, чије се постојање заснива на сукобу трађана и сељака, на отуђености њиховој од природе, на куги и колери и страстима хиподрома.
Познавати своје слабости
Истанбул свакако има и своје обелиске и своју непревазиђену славу и културу, но баш одлика његове културе је у томе да буде критичан и да познаје своје слабости, да буде изнад таквих који се досељавају у град и држе козу у кади, или ложе паркет, одваљују врата са телефонских говорница, или седе и ћаскају испред кафане „Лондон“, где су бука и загађеност сто пута веће него што је дозвољено, и где се саобраћајни милиционери стално смењују да не би оболели.
Почетак сваког зла лежи у кризи духа и недостатку културе, плитком освртању на прошлост и у очекивању будућности данашњим даном.
На жалост, наше схватање урбанизма још је истамбулско и оно слути на пропаст, јер пати од римске уображености и схватања да све што се догађа – дешава први пут, да се није могло предвидети, иако се могло осетити шта ће бити. Савремени грађанин, на жалост и урбаниста, живе у убеђењу да су загађеност и пренасељеност градова савремене појаве које никако нису могле да имају примера у прошлости, иако су те појаве предвиђали још старозаветни пророци (на пример Јеремија), па су морале да се појаве нове науке и институције као што су футурологија, демографија, заштита животне средине – енвајермент, социологија, екистика, итд. Но све ове нове науке, старе неколико година, налазе се у дефанзивном фронту према прастарој стихији истамбула, према једном корбизијеовском. неорганском схватању модерне архитектуре, израженом у славној „Атинској повељи“. У том духу могло је и да дође до општег задовољства у нашој штампи када смо са београдских улица уклонили коње и констатације: „Сада ће нам улице бити чисте“.
Домети једне еуфорије
Тако смо у Призрену и Ужицу подигли солитере, а у Бору самачке хотеле. Ово су све крајњи домети једне еуфорије изградње градова и тешке индустрије. Грађанин је надвикао тврдоглавог сељака покличем „хајдемо у град!“ и истерао га из његове „јазбине“ да га изведе на прави пут и да га спасе и просветли. Изгледало је да нико и никада није предвиђао пропаст градова и блокова 45, 30, 75, 27…, а покушај супротстављања овом покличу етикетирао се као мрачни средњи век, као остатак феудализма и слично.
У том духу је и главни противник Корбизијеа, робусни амерички архитекта, градитељ органске архитектуре Франк Лојд Рајт, окарактерисан „као градитељ луксуза беспослених богаташа, иако је он пројектовао виле полегле по тлу, изнад водопада, са огромним огњиштем у кући и ветрењачу „Ромео и Јулија“, која је још у прошлом веку давала струју. У исто време Корбизије је предлагао да се поруши Париз и назидају стамбени блокови са ћелијама за становање. Овај сукоб оштар је и данас, јер ако неко у стану изгради огњиште, оно ће му се опорезовати као луксуз, а гајење кокошака, ако је уопште дозвољено, опорезује се као привредна делатност. Грађење куће својим средствима и својим рукама практично је готово немогуће. Стан додељује једна замршена администрација, а ови станови бетонирају будућност, закрчују природу и спутавају слободу својом скупоћом.
Не треба бити фанатик и потпуно одбацити градове и колективе, јер они постоје одвајкада и део су културе. Још пре три хиљаде година у цивилизацији Хорезим, источно од Каспијског мора, грађене су куће које су могле да приме више од хиљаду душа, које су живеле у једној потпуно равноправној породичној заједници. Истовремено су постојали и потпуно равноправни Хетити, са обичајима и језиком запањујуће сличним нашим и веома развијеном културом и етипатско царство у коме је фараон био бог на Земљи, а људи робови.
Блокови против индивидуалних зграда
Развој људског духа не огледа се само у његовом кретању и лутању већ и у његовој дубини. Необично је важно добро познавати човечије порекло и његове аутентичне оригинале, поготово када се креће у истраживање, иначе ће се стићи само до пустоши последњег Адама. Тако су и рођене нове науке које предвиђају катастрофе (катастрофологије). Да би се то избегло, залажем се на овом месту не за „дефанзивну заштиту животне средине“, већ за активност.
У доба градње Новог Рима – Новог Београда, са покличем „Истанбул!“, изградило се једно лажно технолошко убеђење, заостало као прошли чађави век, да нема економичне стамбене градње без блокова, ни културе без Атине, да индивидуална градња закрчује природу. Истина ће, изгледа, лежати у синтези ових супротности. Тешка индустрија више не тражи радну снагу са села, а селу више нису потребна колективна домаћинства – већ кооперанти. Фабрика „Искра“ из Крања већ има кооперанте међу сељацима. који дорађују делове у својим кућама, што значи да се рађа једна индустрија са кооперантима на селу. Стичу се услови да једна индивидуална кућа у природи не уништава природу већ је унапређује. Човек због рада не мора да одлази на посао ван своје куће и у град. Он ће моћи да ради ручним алатом на столу, а уз пут ће гајити кокошке и печурке у башти пуној воћа и поврћа. До куће му неће бити потребан аутопут јер ће веома ретко излазити. Пошто ће бити заморен од риљања баште, он неће морати да напушта своју ћелију у блоку, да седа у кола и да вози у Кошутњак, где ће према упутствима трчати по трим-стазама. Из куће ће излазити јашући или веслајући.
Предвиђено је да се лондонски паркови засеју пољопривредним културама, а постоји предлог да се на Тргу Републике у Загребу засаде ораси. У центру Хамбурга овце већ пасу траву.
Микротехника јевтинија од ормара
Међутим, у свакој кући ће бити телефон, и видеофон, и телевизор са адаптером, помоћу којег ће се људи повезати са дневном штампом у сваком тренутку и са националном библиотеком; свака књига и свака информација моћи ће одмах да се добију на екрану. Овај систем већ функционише у Енглеској. Треба узети у обзир да |је ова микротехника много јефтинија него само један празан орман за књиге.
Овај систем ће омогућити још читав низ домаћих занимања и делатности, као што су разни стручни савети, лекарска помоћ уз банку за историје болести, банке информација, школство и часови… Свако ће бити повезан са сваким у целом свету. Све ће бити сконцентрисано и растурено у остатку једног града – „микрополиса“, насупрот истанбулском, пренасељеном мегаполису.
Природна равнотежа човечијег животног круга биће придодата већ познатој равнотежи природе, равнотежа човечијег круга заједно са енергетском равнотежом природних извора, што значи коришћење домаћих ветрењача „Ромео и Јулија“, енергије Сунца и геотермалне енергије, у самосталној индивидуалној градњи у природи, чиниће моју идеју о офанзивној заштити природне средине. Она је најбоље изражена моделом – да припитомљен коњ са јахачем стиже слободног, дивљег коња. Природно уравнотежене, офанзивне индивидуалне куће, настањене људима-јахачима, унапредиле би нашу угрожену и уздрману природу и спасиле је, не само од пропасти, него и од стагнирања.