Стон, септембар 1971.
Пеђа Ристић, архитекта
Многи народи постоје само као неми споменици архитектуре. Често пута ни дан данас не можемо да објаснимо настанак неких грандиозних монумената, тако да хипотезе о неким ванземаљским културама узимају све више маха. Још чешће се дешава да градитељи тих споменика оставе за собом загонетно писмо које се не може одгонетнути.
Од Шлимана, који је дешифровао хијероглифе, поред компјутерске технике, као да се није много напредовало од писма Етрураца, Маја и културе Мохенџо Даро. Ове светске загонетке побуђују машту и страст истраживача, али њихова изгубљеност чини велику неправду човечанству која нас нагони на тугу, суро камење бива оплакано немом немоћи, која нас обузима када се осврнемо на нашу повест.
Очигледно је да смо са ове Земље и зато је наша туга дијаметрално парадоксална. И тако често пута ми разумемо речи наших песама и оне нам одзвањају у ушима ,,град градила господа ‘ришћанска”…А који је то, у ствари град, јели то било негде у магли, неки лов на утваре, или је то био град са темељима у коме су узидани Стоја и Стојан и чије урвине морају да оделевају у све векове и да надживе и нас саме. То је правило прве уметности – архитектуре. Постављам питање, да ли неко од нас ишта зна о архитектури Скадра, или је Скадар неки измишљени град?
И даље нам у ушима одзвања ,,Јефимија ћерка господара Драме”…А да ли ико од нас нешто зна о архитектури Драме и целе Серске области. О овом, можда најдалекосежнијем домету наше културе тек смо нешто озбиљније почели да сазнајемо у истраживањима Георгија Острогорског (,,Серска област после Душанове смрти”), међутим, овде је архитектура само негде, узгред поменута, тек толико да се види да је достојала, а како, када и колико, то још нигде архитектонски није анализирано, ни објављено.
Добро, ипак, можемо да се правдамо, ови градови су остали изван граница наше земље, па нам та места нису била приступачна археолошким истраживањима, зако да смо ,,овај камен земље Србије” понели само у својим срцима у виду поезије, а можда је то све мистификација, можда је та архитектура тих градова била скромна, привремена и не од великог значаја. Надајмо се да није имала грандиозност срушених и преграђених Светих Архангела, мада Острогорски описује грчко – српски Сер као веома развијени град, опасан моћним зидинама, са натписима који још нису потпуно растумачени, али који стварно постоје.
Не мислимо овде даље да указујемо на неко понирање у нашу митологију, које би могло да нас занесе на познате странпутице, али многа дела наше повести немају само историјски значај, већ и непроцењиву културну вредност на апсолутни развој савременог духа. Цивилизације нема без култова и културе, а народ који нема своју културу, мора да је увози, позајмљује или краде. Туђа култура се тешко „вари“ и то је увек лажна, или другоразредна култура. Треба користити преимућство својих аутентичних извора. У томе, разумљиво, има много лутања, али ипак, у језгру твари има неприкосновених величина, без којих би целе грађевине нашег духа пале у воду.
У Стонском пољу
Једно од таквих, неоскрнављених ауторитета је познато ,,Мирослављево јеванђеље”. Оно, срећом, није пало у заборав, јер је још прошлом веку начињен ограничен број изванредних фоторепродукција, које су у току овог века успеле да продру до наше јавне свести. Овде нису важне музејске вредности, па ни излагање Мирослављевог јеванђеља на Светској изложби у Паризу. Важније је то што је грађевина Мирослављевог јеванђеља успела да се уврежи у наше духовне димензије. Иницијали две наспрамне митолошке птице, ушли су у грб Народног музеја у Београду. То је инспирисало Богдана Богдановића да направи те птице у џиновским размерама, високим по 35 метара у Орловишту, литици у врху планине изнад Цетиња.
Један човек доброг укуса може, можда пре да препозна стил овог Јеванђеља, неголи, рецимо, стил ,,бидермајер”. Овај стил и ова епоха свакако су значајнији за нашу културу, него ли тај ,,бидермајер”, али ипак, данас не може да буде ниједног нашег културног радника у земљи, а да некада није био занесен делима непознатог аутора Григорија дијака и његовим маштовитим иницијалима. У овом тренутку слава овог јединог потписаног аутора, грешног раба, као да је помрачило славу његовог ктитора Кнеза Мирослава, који је, опет, у сенци свог рођеног брата Стефана Немање, утемељивача династије најмоћније српске државе.
Не чинимо ли тиме неправду према овим, свакако веома заслужним ликовима за нашу културу?
Ми ништа не знамо о кнежевини Мирослава и Хуму. Да ли та кнежевина постоји само у старим документима и у књигама, или постоји у неким остацима старе архитектуре? Да ли су ови остаци били скромни, заслужују ли само због историјског значаја и савремене улоге Мирослављевог Јеванђеља да буду обележени, или је у питању нешто друго?
И ту нам опет дође да заплачемо, немом немоћи. Запитајте било којег, нашег просечног интелектуалца, ретко ко ће умети да вам одговори да је Стон био средиште културе. Тако није необјашњиво што у часопису ,,Дубровачки хоризонти” жупник Стона Анте Драчевац у једном свом чланку о Стону, заборавља да спомене, поред осталих трагова у овом граду и српско православну културу, која је довела до стварања Мирослављевог Јеванђеља.
У Стону је била престоница кнеза Мирослава. Ту је он и сахрањен, као и његов син Андрија, у својој задужбини – породичној цркви и манастиру братства Светог Василија, који је одиграо веома значајну улогу у развоју читаве наше обале и њеног залеђа. Свети Сава је коначно потврдио значај овог манастира и ту устоличио хумског епископа. Све ово у оштром полемичком тону предочавао је Драчевцу професор Стеван Роца, у чланку у листу ,,Православље”. Ако заинтригирани овим, почнемо да истражујемо по овим, већ обзнањеним чланцима, видећемо да се ова, Богородичина црква, веома много помиње у архивским документима, повељама, записима, у Дубровачком архиву и нарочито у документима које прилаже Петар Ђорђић у својој књизи ,,Историја српске ћирилице”, где коначно доказује своју тезу да је Мирослављево Јеванђеље писано у Богородичиној цркви у Стону, а не у манастиру Светог Петра на Лиму.
Међутим, било једно, или друго, све то не умањује значај манастира у односу на кнеза Мирослава и уопште цео Хум, јер тако говоре писани документи. А шта о томе говори наша конзерваторска култура, наша историја архитектуре? Студирао сам архитектуру и све ово посматрамо из угла архитектуре. У уџбенику мог професора Александра Дерока, у Стону се спомиње само старија црква Светог Михаила (српског краља Михаила Војислављевића) и много старија црква у Ошљу. О Богородичиној цркви, са архитектонске стране, није било ни помена. Тек је професор Војислав Кораћ докторирао на теми: ,,Грађевинска школа Поморја” 1965 године.
Моја маленкост овога лета је имала прилику да, као обичан радознали туриста, кратко обиђем Стон. Парадокс је да један обичан туриста може нешто да открије, те према томе ово не би био никакав проналазак, већ само указивање на нешто изненађујуће очигледно, само што је занемарено и запуштено. У Стону сам упознао католичког жупника Драчевца и он ми је одмах веома љубазно указао на данас постојећу Богородичину цркву. У сваком случају, жупник је покушао из све снаге да омаловажи професора Роцу да не познаје овај део историје.
Поставља се сада отворено питање, како је могло да дође до тога да се овај значајан архитектонски споменик ничим не обележи и не назначи као једна својевремена значајна српска установа духовне, а тиме и културне институције која је веома много утицала на развој ћирилице уопште, а посебно у ,,Поморју”. Претпостаља се и шта би све био ред у нашем цивилизацијском времену и шта би све могло да се практично уради да се овај источник уклопи у савремене токове науке, културе и туризма.
Пошао би, опет, трагом једне вести да је Дубровачка општина одвојила већу суму новца за снимање стонских зидина. Значи, кренуће се у конзервисање и адаптацију овог споменика, чим буду готове подлоге. Стон много обећава, он у туризму готово може да постане, што се тиче историјске аутентичности и целине, један мали Дубровник, из касније епохе 16. века. Завод за заштиту споменика културе оснива стручни савет од 11 чланова за раматрање ових проблема, па бих овим чланком хтео да им у право време предочим неке идеје.
Адапатација града Стона из 16. века, који је уоквирен зидинама ићи ће својим током, међутим, приликом утапања функција овог обновљеног града, наилазиће се на читав низ тешкоћа, па ће се, или морати правити жртве према аутентичности споменика, или према савременој функцији. Упоређујући ово са искуством у Дубровнику, уочићемо одмах недостатак простора за паркирање. Стонски ,,Страдун” делимично је већ обновљен, али пошто Стон после изградње пута кроз Пељешац добија нарочиту важност као транзитно туристичко место, јер у непосредној околини нема плажа, може да се догоди да га толико закрче паркиралишта, да неће више личити на место где човек може да се мине, него на место где човек мора одмах да бежи даље, као на железничкој станици.
Ретки су такви историјски споменици, којима се може тако непосредно прићи, као што је Богородичина црква, јер се она не налази у овом новијем Стону, већ у старом Стону, чије је још неоткопане темељне остатке прекрило стонско поље, које се сада делимично обделава, или се на њему слободно напаса стока. Сада Богородичина црква лежи усамљена у овом пољу као „сирак тужни, без иђе икога“. Напуштени конаци манастира скоро су били преграђивани и ко зна чему су служили, вероватно неком пољопривредном добру, међутим и ово добро је напуштено. Црква је затворена, међутим, немам утисак да се у овој цркви сада стално обавља служба.
Зато је ово идеалан објекат за адаптирање. Нема никаквих расељавања, скупих „раскрчавања“, а цело поље остаје слободно за паркирање, чекајући средства за шира археолошка ископавања. Овако се колима може непосредно ући у објекат, а да му то не смета, што је ретка погодност, поготово у саобраћају, што би будућим, све бројнијим путницима кроз Пељешац, омогућило један леп тренутак.
Циљ ми је да овде нешто предложим, што би без великих улагања могло да да непосредне резултате, док се не нађе новац и док се археолошки научно не обради цео овај терен. Тако сада, као врхунац мог предлога, залажем се да се на овај цркви у првом тренутку, пре свих адаптација и испитивања, направи стална изложба репродукција Мирослављевог Јеванђеља. Коначно, није све у новцу и луксузу, ипак треба пронаћи нешто специфично, што би представило овај, сада да кажемо објекат и у томе не би смели, без обзира на провизорност, да залутамо у кич, тако да треба опет прегледати архиву докумената. У већ поменутој Ђорђићевој књизи, на првој страни, налази се један од наших ћириличних, најстаријих палеографских докумената, који се чува у Дубровачком архиву, а то је потпис кнеза Мирослава на једној повељи, датираној од 27. новембра 1186. године. Овај потпис толико је ликовно интересантан и дан данас лако читљив, да би се свуда могао поставити као саобраћајни знак упозорења за скретање у овај „будући мотел“ који би се звао „Крст кнеза Мирослава“.