Књижевне новине, 12.04.1969.
Пеђа Ристић, архитекта
Пророчанство
Језекиљ од главе 40. говори о Новом Јерусалиму. Од главе 47. описује га сасвим детаљно у 12 пасуса који су предмет нашег проучавања, на основу којег смо саставили један, по нашој претпоставци, реалан пројекат. У главним цртама и неким детаљима који га недвосмислено одређују, пророчанство овог урбанистовидовњака у потпуности се
слаже са нашим пројектом. У свих ових 12 пасуса нисмо били принуђени да изоставимо ниједно слово које би нам сметало. За оне који сумњају ево једне претпоставке; нека Језекиљ и није имао визију, нек се једноставно, неким чудом нашао у будућем времену остварења овог пројекта, а затим се вратио у своје време. С обзиром на Ондашњи досег појмова, схватања и интересовања свога времена, он не би могао боље и јасније у постојећем стилу и на истом простору да ово опише.
Поред Језекиља, о истој теми говоре и Захарије (глава 14/8) и Јоило (2/3) и допуњују га у ономе што је овај изоставио. У Новом Завету Јован Богослов (гл. 22/12) потврђује и оживљава ова пророчанства.
Пројектни задатак
Једним свеобухватним конструктивним мелиорационим грађевинским, урбанистичким пројектом, изградити и побољшати у толикој мери природне и физичке услове у Палестини и Јордану, чија би изградња могла толико да заокупи и Арапе и Јевреје у конструктивном раду, да би се затупила оштрица сукоба, јер би се овим решењем створило довољно животног простора и за једне и за друге.
Радни наслов идеје за овај пројекат је: Оживљање Мртвог мора
Постојеће стање
На прагу цивилизација, Мртво море било је још живо, а земљиште око њега плодно што доказују остаци земљорадничких култура. У „Живо море“ утицале су бујне реке и из њега су истицали двама каналима који су утицали у Средоземно, односно Црвено море. У периоду када су падавине престале, престала је ерозија у каналима одводницима, а пошто се терен због суше у међувремену претворио у пустињски, терен преко којег су дували ови канали су се засули пустињским песком. Пошто прилив воде у море није више био довољан, а и веза са отвореним морима је била блокирана, море је постало Мртво море, са јако повећаним салинитетом, у сразмери са веома смањеном величином. На овај начин сусрећемо данас на овом терену сурове и ограничене услове за живот.
Хипотеза за идејно постављање пројекта „оживљавања Мртвог мора“
Идеја је да се само подстакне природа да поврати своју равнотежу, која је поремећена недостатком воде и да се искористи силна енергија која је акумулисана у депресији дубокој 394 метра. Наиме, кроз Језреелску и Арапску долину прокопали би се само уски канали кроз пешчани нанос. Од Средоземног мора и Акабског залива, до почетка депресије.
Контролисана ерозија, потпомогнута мањим минирањима у продору воде отвореног мора у понор дубок 394 метра, одронила би само широке канале у бившим природним коритима. На тај пачин, обезбедио би се сталан прилив воде у сада велико „Живо море“, а слатке воде би се ослободиле за драгоцено наводњавање.
Већ постојећи пратећи планови и пројекти
Главна хипотеза у себи смањује у начелу, већ постојећа два пројекта са небитним изменама. Пројекат Уједињених нација о слатким водама и амерички пројекат о каналу кроз планине пустиње Негев, указују нам да је овде реч о реалним стварима које имају и своју економску рачуницу, иако ова два пројекта не отварају толико могућности као овај интегрални пројекат.
Фазе изграђивања пројекта „Живо море“ у етапама
У питању је остваривање мало измењеног пројекта УН о слатким водама. Изградиле би се уставе за слатку воду у горњим токовима Јордана и Јармука. Сва слатка вода спровела би се у водоводне цеви, што би било многоструко рационалније, јер не би долазило до испарења и загађења воде, а могла би се контролисано трошити. На овај начин освојиле би се простране плодне пустињске површине, које би озелениле (Јез. 47/12, Откров. 22/2).
Претходно би се избацила слана вода из Мртвог мора у природне депресије и увале, изван обала будућег мора (Јез. 47/11). На тај начин будућа вода „Живог мора“ имаће нормалан салинитет и у њој ће бити риба (Јез. 47/8, 9,10).
Претходно би се извршили обимни грађевински радови, као обало-утврде пристаништа, докови, подводни тунели за саобраћај, цевоводи, каблови и остало што треба да спаја будуће обале, а то би било значајно јефтиније, него да се гради под водом. Такође би се изградила нова насеља за становнике који сад живе у депресији и уопште, ове радове би пратили и други радови који нису условљени само овим пројектом
Извршила би се опсежна археолошка истраживања и пресељења значајних споменика.
На крају би се извршио главни део пројекта: прокопавање уских канала кроз Арапску и Језреелску долину, са изградњом пропусних отвора. Затим би се пропустиле воде отвореиих мора да провале у депресију и да одроњавањем прошире обале канала у широке мореузе. Због великих размера ово пуњење депресије трајало би можда годинама. (Јез. 47) од 1 до 12 приказује у свим детаљним фазама овај процес, гледајући га из Новог Јерусалима, чије „лице бијаше према истоку“. Интересантан је и прецизан детаљ да ће „ријека да тече од југа ка сјеверу“, што условљава разлика у нивоима између Црвеиог и Средоземног мора, као и тачна оријентација према мерама, странама света и конкретним географским именима. О томе говори и Јоило (2/3), а Захарије (14/8) даје тачне географске димензије овим токовима река.
Опис оствареног пројекта
Створило би се „Живо море“, максмалних димезија 20/280 километара, које би било спојено мореузима-каналима широким од 200 до 2000 метара, а дугачким: Језреелски 35, а Арапски 110 километара. Обале ових нових вода биле би веома разуђене и живописне и нимало не би давале утисак вештачке творевине, јер је старо море ове обале већ обрадило. Све обале биле би изграђене и спојене саобраћајним и свим осталим везама.
Шта би се изгубило
Били би потопљени неки значајни историјски споменици, но ови проблеми прате све овакве подухвате и они се решавају на начин који углавном може да задовољи. Срећом, овде нема тако великих споменика као код Асуанске бране. Такође би се изгубиле ограничене, али веома плодне површине земљишта, но ово би се многоструко надокнадило на новоосвојеним, пространијим површинама, са ново изграђеним градовима.
Шта би се добило
Променила би се клима, како утицајем велике површине новог мора, тако и озелењавањем нових површина. Уместо пустињске, добили бисмо средоземну климу, најповољнију за битисање човека. Уз ово не треба да напомињемо да је решено и питање воде.
Добио би се широки међународнн пут. Канал-мореуз би био дуг укупно 145 км у односу на Суец који је дуг 165 км, али узак (свега 75м). Овим би се скратиле и дужине нафтовода из Персијског залива. Јордан би постао приморска земља са 400 км нових обала на међународном путу. Такође и џеп Сирије, односно Дамаск, добио би свој излаз на ово море. Аман и Јерусалим добили би своја пристанишга на 22 односно 15 км растојања, а и даље би били везани аутострадом. Разуђена обала, историјски и верски споменици, угодна и здрава клима – све би то условило невероватан развој туризма. Међународни пут условио би економски просперитет. Постоји и аналогија између Новог Рима и Новог Јерусалима. Једап и други се налазе на унутрашњим морима, спојеним двама мореузима између два велика мора, само што је у случају Новог Рима Цариграда то у размерама античког света, а ово је у размерама савременог света.
Оправдање
Овим смо хтели да за (тако рећи) безизлазну ситуацију на Блиском истоку, нађемо још једну конструктивну могућност за преговарачки сто, а не за бојно поље које би могла да провоцира нека дворска будала, заступајући нечије режимске интересе. Извињавамо се због овог скромног регистровања чињеница које су провидели пророци. Није нам био циљ ни да стварамо књижевно дело, нити неки потпуни научни доказ, а нисмохтели ни демагошки, конференцијашки дугачко, да расправљамо о бесциљним стварима.