Београд, мај 2004.
Пеђа Ристић, архитекта
Прва обнова 1992. године
Прва обнова била је изнуђена под уценом. Решење је наметнуто на основу такозване ,,научнотехничке сарадње између између Универзитета у Принстону (САД)”, и ,Републичког завода за заштиту споменика културе Србије”, по коме Свети Арханђели могу да се обнове без крста, куполе, звона, а прозори морају да буду увучени испод трема. Координатор обнове из Завода је госпођа др Светлана Мојсиловић-Поповић, архитекта, која је доставила решење и положај где и како може да се гради, по коме је и поступљено, упркос оштром протесту ,,Друштва за обнову и духовно оживљавање манастира Светих Арханђела” о чему постоји обимна документација.
По пројекту Завода за заштиту споменика културе Србије, односно аутора др Мирка Ковачевића архитекте, који је прихватила непотпуна Државна комисија (Скупштински одбор), већином гласова, основни став, који је у постављању пројектног задатка условљавала Државна комисија, а који је био споран, био је да се на датој и неспорној локацији изврши реконструкција конака, као могуће хипотетичко трајно решење. Овоме се оштро успротивио проф. др Слободан Ненадовић, који сматра да се мора сачинити прво целовито решење свих конака на Светим Арханђелима, па тек оида парцијално реконструисати део по део. Због тога је напустио Државну комисију, као једини представник Друштва у Одбору, а остали именовани чланови Друштва су у међувремену, због више силе, испали из Државне комисије (арх. Оливера Ђурић је умрла, а Милан Ивановић је напустио Комисију због здравља). Друштво је званично тражило да се именују нови представници Друштва, међутим, на овај захтев Скупштински одбор није одговорио.
Тако је Завод, без правоснажне опозиције могао да спроведе своју ауторску концепцију, по којој се дефинитивно реконструише само један део зидина око конака. Завод се брани да је Друштво састављено од лаика и да једино Завод има стручну екипу и овлашћења за све специјализоване радове. Ово не стоји, јер Друштво такође има висококвалификоване стручњаке, специјалисте са искуством, а Свети Арханђели су од општег значаја. Завод, такође, није поступио по закључцима последње седнице Државне комисије, на којој је записнички усвојен захтев преосвећеног влалике Артемија да се прихвати ауторско решење Друштва, већ је ово мишљење игнорисао. Стиче се утисак да је Завод некритички бранио монопол на искључиво право, што се може закључити из више разлога:
1. Подизање високог забатног зида који би требало да представља коначну реконструкцију одбрамбених зидина Манастира, без икакве оппгге концепције, без круништа, са неким кецавим обрушеним завршетком – лажним романтизмом, који на оваквом месту представља агресивни кич. Само једно парче овог зида деловало би застрашујуће, као рушевина индустријског објекта. Овај „бабин зуб“ био би упадљив са свих страна и као облик би доминирао околином. Постоје и конструктивне тешкоће како укрутити овај зид без јаких попречнпх зидова. Без обзира на то што се, уз непотребно повећана средства, савременим конструкцијама ово може решити, на изглед лабилна равнотежа овог нелогичног зида застрашује.
2. Основна концепција Ковачевића може да се схвати као да је аутору циљ да се, пре свега, истакне зид и тврђава пре њене комплетне, аутентичне реконструкције, а не да се одмах уочи да је Манастир жив и да се ту налази обитељ и домаћинство, а камоли да се ту моли и да је ту, пре свега, црква. Ковачевић је све подредио зиду тврђаве и учинио све да се што мање види да ту неко станује и да се ту моли. Тек под притиском владике Артемија капела-параклис добила је бар неку, какву-такву куполу и пре свега какве-такве прозоре. Међутим, питање је да ли је достојна – аксиос оваква купола која је потпуно удављена у раван крова, нема постоља, а изнутра је као димњак и не види се са свих страна. Купола и споља и изнутра чини тело Христово, а оваквим решењем она представља срамоту и беду која треба да буде једина црква за више година, да би се оставило довољно времена за што аутентичнију реконструкцију великих матичних цркава.
3. Парче зида, као принцип „бабиног зуба“, спроведен је дословно и са унутрашње стране. Дат је кров на једну воду, а не постоји никава студија или доказ о кровном покривачу и његовом паду, сем претпоставке да је постојало нешто слично. Као да је најважније било да такво решење изгледа као настрешница на тврђавском круништу, или пошто је ниско, као штала. Због тога су на келијама насилно, потпуно нефункционално убачене делом лође, а делом стакло (на трпезарији). Таква стакла сигурно нису својевремено постојала и накнадно су убачена на тражење владике. Ова стакла требало би да буду у рамовима и да се лети демонтирају?!?
4. Фунционално решење има неприхватљиве недостатке. Оправдање које даје Ковачевић – да су историјско-конзерваторски услови неприкосновени, не може се прихватити, јер постоји више алтернативних оквира за решење који испуњавају задате услове.
5. Репрезентативна резиденција владике постављена је између клозета и кухиње без прозора. Прозор гледа само на трпезарију. На овај начин, владика је стално дежурни вратар без ваздуха, тишине и интимности, у мраку! Параклис нема непосредне везе са улазом, већ се у цркву улази преко трпезаријског стола. Меша се мирис тамјана са мирисом лука.
6. Није одвојен интимни простор за калуђере и јавни простор за посетиоце и раднике. Простор за научне раднике уопште није предвиђен, нема простора за библиотеку коју од увек има сваки манастир – вероватно зато да би Завод задржао монопол.
7. Решење је нерационално у односу корисног и помоћног простора. Купатила су вештачки вентилисана, келије су мање него што је тражено и него што могу да буду велике, имају непотребна врата на лођу. Осим тога, има бар две келије мање него што може да стане у тај простор, али су зато ходници предугачки, мрачни и нелогични, па застрашују. Трпезарија је без предсобља и ветробрана – превелике стаклене површине тешко ће дихтовати, дуваће промаја, јер се не зна како ће се затворити степениште у подрум.
Уоште, решење је толико лоше постављено да се не може поправити. Компромис да се спољњи изглед, који је рађен по научно-стручној експертизи Завода не може мењати (за разлику од унутрaшњег) је основна кочница, јер се у њега не може уклопити ништа рационално и ништа достојно. Конструкција је, пре свега, нерационална. Улаже се у потпуно недоказану реконструкцију само једног зуба са огромном кубикажом непотребног камења које представља само гомилу и гуши и затрпава решење. Ово камење које се стално психолошки урушава стајаће као Дамаклов мач над крхким бондруком.
У крову на једну воду могао би се адаптирати још један спрат, а за ту грубу конструкцију потрошиће се непотребно много дрвене грађе. За овако важан објекат сигурно је да се мора потражити боље решење него што је понудио Ковачевић.
Друга обнова 2004. године
Братство Светих Арханђела је после паљевине Манастира у мартовском погрому закључило да првобитна обнова манастирског конака по решењу Републичког завода за заштиту споменика културе Србије, а по налогу Универзитета у Принстону, никако не одговара потребама ни достојанству једне царске задужбине. Зато се захтева да се после паљевине манастир не обнавља по овом, како у програмском, функционалном, тако и у естетском недоличном решењу.
Својом посетом маја месеца игуман Манастира отац Герман, са благословом владике Артемија донео ми је нацрт решења у размери 1:50 које представља стручно срочен пројектни захтев. По том захтеву тражи се да се задржи капела која је остала конструктивно неоштећена, а да се крила надзидају за један спрат. Приликом препројектовања потребно је што мање интервенисати на постојећим сачуваним коструктивним остатцима. У име братства, отац Герман је изразио жељу да се изради пројекат комплетне обнове свеукупног манастира са великом и малом црквом, трапезаријом, конацима, зидинама, тврђавом на Вишеграду, Дрвенграду у подграђу и свим осталом објектима и неопходним спољњим пратећим окружењем.
Захтев за пројектовање је прихваћен без икаквих, па и материјалних услова. Једини услов је да се оствари унакрсна обострана сарадња и размена мисли идеја и пројеката.
Улога Конака у оживљавању Манастира
Нажалост, у Призрену и шире у Метохији Срба у овом тренутку више нема. Једино живо насељено место које може још некако да опстане под садашњим условима могуће је само у тврдим зидинама лавре Манастира и перспективно можда и у непосредном мини окружењу. Шта уствари значи овај Манастир у духовном, историјском и културном смислу не знају чак у потпуности ни Срби, а камоли тек светска јавност.
Међутим, једино што може да се уради у ово за нас глуво време је да се чврстим аргументима убеди светска културна јавност о значају овог нашег светог места. За то је потребан један дуги истрајан и мукотрпан мултидисциплинован научно-истраживачки рад, а за тај рад су потребни елементарни услови. Елементарни услов је Домаћин, а домаћин је братство манастира. Наш чврст став је да Црква није одвојена од државе, нити наука од религије. Никако неће сметати манастирском духовном миру да у њему опет, као некада, настане болница поред библиотеке. Манастири су одувек били покретачки центри домаћинства, економије, а уз то и науке и уметничких заната.
Из овог става произилази да у Манастиру треба обезбедити и данас услове, поред економије и простор за научнике и истраживаче свих врста. Међутим, треба да прихватимо да је у овом ниском одбрамбеном положају, у коме се сада налази Србија, једино могуће да се бранимо истичући конвенцију Уједињених нација и повељу УНЕСКО-а тј, ,,да сваки народ има првенствено право да чува и одржава своје културне споменике, без обзира на којој се територији налазе”, па би, према томе и Срби по том међународм праву имали првенствену обавезу да чувају и одржавају своје наследство, чак и у случају да нам се Косово отме, а и сада под правно неодређеном владавином страних сила, које су и саме прописале ове законе.
Према тој потреби у Манастиру треба обезбедити боравак не само монаха већ и научника и истраживача, без обзира на то што и монаси могу да буду научници и истраживачи, јер научници могу да буду и друге вероисповести.
Архитектонско решење
По благослову преосвећеног владике централни део спаљеног конака, односно његова црквица, једном освећена, а конструктивно сасвим сачувана, остаје и даље као стожер целе архитектонске композиције, с тим што треба да се још више истакне да не буде угушена под стрмим црепом у тами поткровља, већ да ,,дише”, тј. да буде сагледива са свих страна. То значи да на непосредно окружење око куполе се не сме ништа дозиђивати, већ напротив, треба да се расчисти од кровне конструкције до равни постоља куполе. Купола, у којој се живопише Христос Сведржитељ, чија је жртва је узношена колом Анђела и Арханђела небеске Литургије (а ово је манастир посвећен баш Арханђелима), ову тајну не би требало крити ни споља ни унутра.
Од овог стожера поделиће се конак на две природе: лево биће смештени световњаци – научници, истраживачи, уметници….., а десно биће смештени монаси.
Конаци се са крајева сада могу слободно надзидати за један спрат
Напомињем да је овај конак само симболичан први корак, који не би имао смисла да се не обнови у потпуности цео манастирски комплекс. То није неопходно само за Манастир, већ уопште за целу Метохију, у којој више нема ниједног Србина. У првој фази не могу се вратити у Метохију ни старци, међутим, то једино могу калуђери, заштићени у чврстим зидовима манастирске лавре, који опет оживљавају своју средњевековну намену.
Монашке келије су решене по нашој истој ауторској шеми по пројекту из 1992 године, који је у оно доба из познатих разлога одбачен. Међутим, на истом простору, у односу на попаљено постојеће решење Завода за заштиту споменика културе, уместо 5 келија овде има 8 келија са по два прозора отворених према спољњем ваздуху и једна девета репрезентативна. Поред тога све келије имају своја посебна купатила, а сва та купатила такође имају отворене прозоре отворене према спољњем ваздуху, а не према затвореном ходнику. Да је постајао неки пријем објекта из 1992. године према санитарним прописима, овакво решење не би могло да добије употребну дозволу, или би морало да се скине стакло и да се отвори трем.
Четири келије, односно апартмани са посебним купатилом за научнике налазе се са леве стране. Један апартман је репрезентативан, са изласком у кулу видиковац.
Уз саму Црквицу, са леве и десне стране налазе се вишенаменске дворане, почев од трапезарије, до изложби, концерата, уметничких атељеа, археолошких радних збирки, музејских поставки и слично. Отвориће се на Црквици северна и јужна врата према овим дворанама. Наиме, Црквица је сувише мала, па њиховим отварањем, поред постојећих западних вратију, практично ће се повећати црква, јер на неки начин и ове дворане ће бар косим погледима и звучно учествовати у хору Литургије. Испред Црквице, по посебној жељи подићи ће се спољња припрата са живописаним сводом, као свечано предворје госто-пријемница која је отворена према свим правцима кретања.
Простори испод спратова нису у овом тренутку детаљно решени већ само постављени само програмски, јер недостаје тачан геодетско – архитектонски снимак. По добијању снимка тачног постојећег стања, решиће се.
Испод десног – монашког дела, постоји простор испод сада отвореног трема, тако да ће све просторије у приземљу имати непосредни улаз, али и непосредну вентилацију кроз прозоре. У том приземљу биће смештена кухиња која ће испод степеништа, којим се пење на спрат, бити силазак у оставе у подруму. Ту постоји могућност да смести још једна келија за дежурног монаха за односе са гостима, као и канцеларија администрације за односе са јавношћу. Данас је под заштитом окупатора главни улаз са ове јужне стране па ће овај улаз остати и касније за свакодневну техничко-административну комуникацију и снабдевање, док ће улаз у припрату Црквице бити за посетиоце који долазе ради духовних потреба. Ово решење није баш најбоље али је компромис по условима које дозвољава адаптација постојећег стања.
Обрада фасада или ,,стил” градње
У духу ,,музејске конзервације” строго су се постављали услови да се Арханђели морају обнављати искључиво и апсолутно сигурним аутентичним траговима. При томе, обухватало се само оно што може да се открије и види системом ,,ћораве коке”, а метода примене неке геометрије и пропорција сврставано је у враџбине и ван научно признатог апарата у истраживању. Наиме, онај ко се определи да студира, рецимо, археологију, или историју уметности, определио се зато што му се математика ,,кочи”, иако се овде на реконструкцијама ради о широко обавезним баналним математичко-геометријским појмовима, који се уче у оквиру обавезног наставог програма за осмолетке. Међутим, то је оно што простосрдачни верник, без икакве сумње схвата у појму Бога Логоса, јер је црква место где се Бог ологосио, а Бог Логос је и банална средњошколска геометрија.
Дошло се до решења које ни у ком случају није поштовало првобитне услове о научној музејској реконструцији и надградњи у Манастиру, односно попаљен конак се не мора обновити по пројекту Завода, већ пре свега према потреби његове намене. Ионако свако решење конака је привремено, док се на миру не изврше истраживања и не поломе копља о његовом изворном облику, а поред молитве, једнако је важно да конаци пруже и за то неоходне услове рада и боравка.
Према томе, можемо да закључимо да ће новопројектована архитектура конака имати карактер привременог, с тим да се обради у материјалу, сличном остацима постојећих зидова. То значи да ће леви блок бити ,,тврђаски обрађен каменом, са једним завршетком-видиковцем од дрвета. Дрво је у Светим Арханђелима сигурно било увек присутно, јер се у документима помиње и назив ,,Дрвенград”. Десни, монашки део, биће на стубовима над отвореним тремом, па не може да буде грађен од психолошки тешког материјала, биће обрађен бело. Дограђена припрата Црквице биће зидана на исти начин као што је већ назидана њена западна улазна страна.
Сви кровови биће покривени ћерамидом, односно каналицама са крововима на четири воде са великом настрешницом. То није био својевремени покривач на Арханђелима, јер смо у рушевинама пронашли класичне античке ,,теголе”. С обзиром да се ћерамида и кров на четири воде током векова потпуно афирмисао на свим православним манастирима, то можемо да претпоставимо да су Свети Арханђели преживели сво време турске окупације, да би имали веома сличне конаке са, у принципу, истим стилом. Иначе кров на четири воде Законом је обавезан за сву градњу Грчкој, јер се сматра православним, мада га неки кругови сматрају турским наследством, као Срби у Босни. Кров на једну воду је недоличан за стамбене конаке, он је примерен само за пратеће економске објекте, као што су, рецимо, магацини и штале. Тако су заједљиве бпле примедбе Шиптара на прву обнову Светих Арханђела: ,,Срби су изградили шупу”.
Подруми
Ово је само програмски стратешки пројект, па ће се под главним и детаљним пројектом разрадити садржај у подрумима, где се предвиђа простор за све пратеће потребе, као што су разне оставе, инсталације грејања струје воде итд.