Православље, 01.04.1990.
Пеђа Ристић, архитекта
Цар Душан је започео 1343. године изградњу своје задужбине која се налази 2км далеко од Призрена, српске престонице. Архангели су једно од српских чуда, српска рука није сажиждила ништа савршеније и величанственије („Јако призренске цркве патос и дечанскаја и пећскаја припрат и банско злато необретает се нигдеже“). Сачувана су и имена мајстора зидара, Петроша, Војислава, Срдана, Носа, Воихне…
Да би уништио српску државност и омаловажио њену моћ, Синан-паша је развалио Свете Архангеле; и да би унизио ову савршену лепоту, од њеног обрађеног камена, плавог и белог мермера, назидао је себи џамију, задужбину у Призрену. Од тада на Косову и Метохији влада безакоње, шеријатско право, по коме си крив ако те кадија оптужи да си крив, или још горе, преисторијско право бесе, по коме је онај у праву на чијој страни је „Јачица“ тј. на чијој страни има више људи под оружјем.
У васкрсу Србије, први чин је био зидање храма Светог Саве да би се обновио српски дух и култура, други чин је био прослава Видовдана и Небеског Царства жртве цара Лазара. И као што Исус Христос није сишао на земљу да се убије као самоубица, већ напротив, да дарује живот вечни, тако нам и жртва цара Лазара, дарује избор живота и на овоземаљском царству.
Овоземаљско царство је царство православног закона, Душановог законика који нам преко Сретењског устава отвара прозор у овоземаљско васељенско царство, односно веже нас са законом римског права, које није донето у Риму, као што то многи на Западу у заблуди мисле, већ је део културе Светог православног васељенског царства (које се на Западу погрешно назива Византијом). Тако треба скинути фаму са цара Душана да је био поробљивач. Он је пре свега био цар Закона у смислу Dura lex sed lex (тврд закон, али закон) и тако треба тумачити његов надимак „Силни“. За Цркву је пре свега важно што је Цар Душан био заштитник исихасте Светог Григорија Паламе и Свете Горе, без чега се, као и без Светосавља, не може да разуме српска култура и уопште култура Истока. Без обнове његове централне задужбине ми нећемо знати ко смо. Имамо исто толико права да обновимо наш двор колико су имали и Пољаци да обнове потпуно порушене дворе њихових краљева.
Истраживања на Светим Архангелима почео је још двадесетих година др Радослав Грујић, али су радови на обнови престали када су Албанци заклали на мосту у Призрену два инжењера. После рата, шездесетих година, истраживања је наставио др Слободан Ненадовић, али је објавио и прву могућу реконструкцију Велике цркве, Мале цркве Светог Николе и Конака у Доњем граду. Није још истражен двор Вишеград, као и два висока подграђа. Данас имамо већ више аутора могућих реконструкција, али је моја најамбициознија. Она обухвата цео комплекс, али не само као музејску поставку, већ као жив град укључен у токове живота. Са великим одушевљењем смо на почетку овог замашног посла.