Књижевне новине. 02.07.1981.
Пеђа Ристић, архитекта
„Свему има вријеме и сваком послу под небом има вријеме… вријеме кад се разваљује и вријеме кад се гради, вријеме кад се размеће камење и вријеме кад се окупља камење, вријеме кад се чува и вријеме кад се баца. Нараштај један одлази, а други долази, а земља стоји у вијек.. ”
(Књига проповедникова)
У почетку је земља била ретко насељена и мада се народ све више и више размножавао, опет су га довољно сатирали глад, заразне болести и ратови, па је увек било обиља слободног простора и мало грађевина. Грађење је било још несавладива вештина, зидање је текло провизорно, споро и тешко, а рушило се лако зато што се највише градило од блата, плетера и дрвета, тако да оно што није пропадало у паљевини и разграђивању, разарао је зуб времена. И оно што је зидано у тесаном камену лако је било растурити, јер су блато и кречни малтер били слабо везиво, па су здања лако разграђивана као Свети Архангели, иако су били зидани у редовима белог и плавог мермера. Разграђивању није одолела ни велика Кеопсова пирамида, иако се одвајкада тежило да се гради за вечност. Оно што би преко дана мајстори уградили, вила би разградила преко ноћи и зато за вечност остаје само легенда о Стоји и Стојану, легенда која живи и у данашње време: приликом зидања ђердапске хидроелектране, међу радницима се причало да је у њене темеље убетониран један радник. Међутим, у данашње време, после кречног малтера и Стоје и Стојана, зидове су повезали бетон и челик. Армирани бетон је једини материјал који је човек пронашао, а који пркоси зубу времена и постаје временом све чвршћи. Зидови више не могу да се размећу, сада је потребна велика разорна снага минске експлозије да би се зидови могли срушити. Разорних светских ратова нема већ два нараштаја, заразе су сузбијене, народ се размножио, живих има све више али и мртвих, гушимо се у гробљима и ђубриштима, нема згаришта, ни слободних поља, ни нераскрчених шума.
Дошло је време рушења
Стављени смо пред алтернативу – или ћемо рушити свесно, зналачки и критички, или ћемо због непознавања закона живота и смрти бити ухваћени самом смрћу у једној тоталној светској катаклизми. Закон живота и смрти важи и за хладну бетонску грађевину, као за топлокрвна духовна бића. И као што људи морају телесно да умру и имају свој век, тако и грађевине морају да се сруше кад им дође време. На то смо ми у Београду навикли јер је Београд толико пута био рушен до темеља, а и оно што је грађено, биле су често само страћаре које су се рушиле саме од себе. Тада је и свако ко је био сиромашан могао да сагради свој трошни дом, јер је било довољно места под сунцем у слободној природи, а и сви су по традицији знали да граде, јер се та вештина слободно наслеђивала. Та наслеђена архитектура по прастаром златном кључу готово никада није била примитивна; напротив, она је најчешће била на завидној уметничкој и функционалној висини, јер је у себи наталожила удружену мудрост многих поколења. То је чак било значајније и трајније од самог физичког постојања грађевина, јер ништа не траје вечно као што траје дело духа.
Потреба за рушењем у савременој архитектури нужна је баш зато што је прекинута развојна нит нашег градитељства. Нове револуције уништиле су традицију, због чега је дошло до општег закрчења и загађења простора отпадима. Дошло је време да се баци све што је пролазна мода, све што технички брзо застарева, све што је прављено нестручно, или ван духа традиције и изван кључа. Кич зато раније није ни постојао, он је последица другог греха Вавилонске куле. Први грех Вавилонске куле је тај што се одвојила од тла и устремила ка небу, а други је тај што је била монструм, у нескладу са грађевинском традицијом, одређена да траје за вечност. Али, овоме се супротставља закон ситропије, без кога би преживљавало оно што је кич, мода и оно што технички застарева за неколико тодина. Када природа то не може да савлада, онда морају људи – да у име живота поново оживе своју околину.
Природа је као дух, она мора да дише, ослобођена закрчености и ћубрета. Зато треба много бацати и рушити и поново зидати, алн не за вечност и не од бетона, и не до неба, него од блата и трошног материјала и у складу са вечним врлинама које допуштају да буду превазиђене, да им зуб времепа уреже своју мудрост. Оно што остаје после светског мегаполпса су армирано-бетонски скелети који су нам остављени у наслеђе и које као неку геолошку конфигурацију треба населити, односно прилагодити – бушити, рушити ђулетом, крановима и компресорима, поравнавати булдожерима, дробилицама иситнити у песак и поново посејати траву.
Оживљавање скелета
Ипак се не баца све, остаје једна кост коју зуб времена не прождире него само нагриза, а то је шифра – тајна малог и великог кључа. Мали кључ је генетски запис, то су неживи (алфа) лимфоцити који у крви носе шифру сваког поједннца и који се као унутрашња тајна не распадају у плодном хумусу. Овај лењи генетски модел се мења по свом унутрашњем правилу, укључује у себе и структуру архитектонске градње и континуитет једноставног, култно-културног и већ виђеног. Велики кључ је камен утврђења. Камен из темеља старе рушевине, камен упретник из огњишта старе куће који се преноси у нову, нови градови на улицама старих, познати филмови снимљени у старим лучким магацинима, грађеним од челика и бетона. Приликом адаптација практично се обнавља све до скелета – бетона и челика, на старим темељима. Овај оквир костура је стена утврђења – Велики кључ. Мали кључ у реконструисању и адаптирању је први и битан, јер се носи у крви, иако се народи селе. Када касније изграде споменике од камена, они се под зубом времена обрађују у шифру Великог кључа. Реконструише се по златном Малом кључу, у духу и у традицији, али у основама и границама Великог кључа, у огољеном скелету до костију. Том скелету се мења намена и облик према новим потребама и према старом Малом кључу.
Кључеви малих кућа
Рушевине мегаполиса Вавилопске куле индустријске епохе, дакле, стоје нам на располагању. Нико више неће да станује у центру града, око железничких чворова и раскрсница, складишта и рудника. Блокови грађевина остају празни у развијеним земљама. што се и код нас наслућује и пре катастрофе треба искористити могућности које се отварају. Зато стамбене блокове са равним армиранобетонским зидовима треба најпре слободно бушити, дограђивати и рушити како би се прилагодили новим функцијама. Све се то може радити у етапама, личним занатским радом и средствима, уз коришћење нових техничких достигнућа лаке иидустрије. Тако ће хладни бетонскн блокови добити оно што им је недостајало, а то је топлина. Ова градња је практично већ почела, иако није легализована, али би се потпуно ослободила када би се укинула грађевинска дозвола, која у ствари само чува мит о неприкосновености Вавилонске куле.
Поред блокова, остају нам на располагању у Великом кључу сва стара поткровља, која би покренула велике појединачне снаге Малог кључа. „Модерне” зграде равних кровова могу се покрити новим косим кровом и колекторима за сакупљаље сунчеве топлоте или стаклепим баштама. Сви велики објекти у Београду имају котларнице под земљом које се могу адаптирати у ресторане, акваријуме, позоришта, клубове, концертне дворане итд. Појављује се нов појам у архитектури, а он је садржан у већ интернационализованој речи РЕВИТАЛИЗОВАЊЕ, тј. оживљавање постојећег, насупрот рушењу и бацању, нарочито уништењу и потпуној смрти.