Средиште трговине и културе
У историјским списима, Ново Брдо се први пут се помиње 1319. године, на самом крају владавине краља Милутина. У првом турском попису 1455. године, записано је да је Ново Брдо имало 38 четврти са 887 кућа и да је био град „сребрни и уистину златни“. Горњи и Доњи град су имали осам кула, три капије, а у склопу рударског насеља Ново Брдо било је седам православних и две католичке цркве. О слави Новог Брда, његовом изгледу, културном и духовном животу, сачувано је доста података. Овај град се први пут помиње у документима Котарског архива 1319. године, а понут Кијева у Русији, називан је чак и ,,мајком градова”. Караванским путевима Ново Брдо је било повезано са многим трговачким центрима од Дунава до Солуна и од Бугарске до Јадранске обале, а посебно са Дубровником. Био је средиште трговине у балканским земљама.
Ново Брдо изгледа импресивно, моћно и дочарава слику града. који је у средњем веку имао пет пута више становника од тадашњег Лондона. То је био највећи средњевековни град Србије. Тврђава у Новом Брду подигнута је на врху Мале планине, у међуречју Прилепнице и Криве реке. Настала је током првих година владавине краља Милутина, у периоду од 1282. до 1321. године и постала једна од најважнијих насеобина немачких рудара Саса, која од средине 14. века постаје најзначајнији рудник у Србији.
Свој врхунац достиже у доба деспотовине, када су новобрдски рудници деспоту Ђурђу (1427 – 1456) годишње доносили, према различитим изворима, од 50.000 до 120.000, или чак 200.000 златних дуката. Сведочи податак да је у време деспота Стефана Лазаревића и његовог наследника Ђурђа Бранковића, Ново Брдо задовољавало 20% европске потребе за сребром, док је, после припајања Сребренице, тај удео порастао на чак 35%. То је био важан привредни центар у 14. веку и српски владар је добијао велике количине монетарног сребра, од кога је кован српски средњовековни новац. Бећ је у доба Цара Душана у Новом Брду радила ковница новца, а у доба кнеза Лазара на новцу пише „Moneta Monte Nuovo”, дакле пише да је новац ту кован. Српски владари су, почев од кнеза Лазара Хребељановића, рођеног иначе у околини Новог Брда, захваљујући великим приходима које су добијали из овог града, опремали војску против Турака, подизали утврђења, откупљивали заробљено робље. Сребро је било изузетно цењено и извозило се највише у Италију. Била је то посебна врста сребра, које се називало гламско сребро и имало је у себи одређени проценат злата. Продукција тих рудника је била огромна, приход државе такође, што је и био разлог за подизање Цитаделе која је важила за управно средиште.
У великом граду било је шаренило рудара, топионичара, ковача, кројача, седлара, дрводеља, месара, кожара, рибара, крчмара, пекара, кујунџија, бојаџија, трговаца, препродаваца, сељака који су дошли да продају робу, свештеника, калуђера, пушкара, грнчара, лекара (постојала је и болница) и зографа, било је чак и глумаца.
Ново Брдо није само спомен богатства и моћи српске средњовековне државе, него и симбол страдања и пропасти његовог становништва, а нешто касније и Србије у целини.
Градобљуденије Новог Брда
Градобљуденије је био диван орловски посао и обавеза, али је оно било изузетно напорно, јер је требало са кула бдити у свако доба и ноћу и дању и по снегу и по киши, где је ветар готово непрекидно брисао. Круниште ступова било је, пак, првенствено намењено и обезбеђено за борбу. Кроз пушкарнице се кришом посматрало, а простор на круништу морао је бити довољно простран за замах разних справа, у случају рата.
Увек су били дужи периоди мира, па су обвезници градобљуденија у том простору увек себи изграђивали неку заштиту, често мале привремене кућице по врховима кула. Често имамо документе, рецимо, гравире Београда, где тих малих, белих, дашчаних кућица, има, па их опет нема. Кад прохуји неки рат, нека опсада, оне страдају, али се у доба мира опет обнове, али сада на неки други начин. Оно што из овога може закључити је традиција да се на круништима кула гради нешто привремено, па се и та традиција куле може „оживљавати“.
Нас првенствено на Новом Брду занима „оживљавање“, јер „обнављати“ Ново Брдо, као неки музеј, нема сврхе, то може да буде чак и досадно, а пре свега врло је скупо. Ово је простор традиционалне привремене градње, јер само оно што је била царска задужбина, или црква, градило се некада да буде вечно, све остало градило се много привременије него што се данас гради. Као што су и велике саборне цркве биле закрчене прилепцима, малим „склеповима“, тако су исто зидине и куле градова зачас биле накићене прилепцима и надграђима.
Зидине и куле немају шта да се археолошки раскопавају и истражују, па баш зато могу да се надграђују. Оно што је битно да се овде закључи је да ова, претпостављена привремена надградња, никако не омета даља археолошка истраживања.
Претпостављено решење није аутентична градња која је некада била на овим зидинама, нити ће у њој бити аутентична функција, неће служити као стражарница, међутим, са ње ће се итекако мотрити у векове и биће у многоме аутентична идеална претпостављена архитектура. Ако би се за 20 година доказало другачије, она је себе већ исплатила и може уступити место, по том вечном правилу, за круништа кула и ступова.
Значај оживљавања Новог Брда
Обнова Новог Брда трајаће деценијама и по значају је на трећем месту у ономе што српски народ и држава морају да учине, ради свог духовног и културног опстанка на Косову и Метохији и уопште. Турци су спалили Светог Саву да не би васкрсао, да би Срби изгубили своју духовност, али Храм Светог Саве је скоро завршен, а друга два задатка тек су на помолу, обнова Светих Арханђела код Призрена, јер представљају једно од српских градитељских чуда и пре свега српску државност, док обнова Новог Брда значи повратак српског народа и српске привреде на Косово.
Неоживљавање Новог Брда значило би помирење са геноцидом. Ако се за геноцид не треба светити и ако га треба памтити, то никако не значи да се треба са њим помирити и осећати се вечно пораженим. Ново Брдо је сада пусто, не треба га због обнове поново од некога преотимати, оно мами да се на њему нешто учини, да се оживи и да настави традицију. Ново Брдо није чист и празан простор, на коме може да се слободно пише „табуле разе“, овде је пуно трагова живота и клица културе.
Земље Пацифика, које данас имају највећи успон у савременом освајању технологије, заснивају свој напредак баш на дубоком чувању традиције. Рад у јапанској индустрији почиње молитвом, мајстори традиционалних заната имају статус академика и углед народних хероја. Не постоји ниједан средњевековни храм, или дворац који није обновљен. Друга земља међу развијенима, Сједињене Америчке Државе, немају своје дубоке корене дуже од неколико стотина година и зато су морали да их увезу. Тако је настао Дизниленд, који је постао правило у свим развијеним земљама света, јер без откривене књиге повести која се, не само чита, већ и по којој се хода, нема развоја духовности, културе мисли, проналазака, па и индустрије и стандарда. Дизниленд је цео увезен из културних средина које су веома познате. Ми немамо права да увозимо посредну културу Европе из Америке, када имамо своју културу коју, не само што не познаје свет, него је не познајемо и ми сами.
Оправдање да нам је културу непријатељ уништио не може да се прихвати, јер снага грађења мора да је јача од снаге рушења, као што правда мора да победи неправду.
Пољаци су обновили своју порушену Варшаву, а Немци су после 35 година на другом месту обновили родну кућу Лаjбница, јер је у међувремену преко аутентичног места прешао аутопут. Дизниденд остаје светски покрет кроз који морају да прођу сва деца света, али аутентичне реконструкције су светилишта одраслих, оне вреде само ако су бар делом аутентични оригинали. Нећемо помињати очуване замкове широм Европе, јер цела Европа није толико уништавана, као што је то Балкан.
Године 1945, Срби су на Косову и Метохији проглашени колонистима, освајачима туђе територије и окупаторима, угњетачима „радног“ албанског народа, па им је забрањено да се врате. Цркви су одузета сва имања, манастири су животарили, Шиптари су разграђивали остатке зидова, а Срби сатанисти су водили борбу против „великосрпске буржоазије“, рушили цркве и успели су да поруше више цркава и убију више свештеника, него што су то успеле усташе за време НДХ.
Косово и Метохија може да се спасе једино ако се докаже да је овде изграђена српска култура и то не као музејски експонат, већ жива кост у живом месу, а не као скамењени фосил у песку. Поломљена кост више боли него крвава рана. Обновљени зидови на старим темељима биће топли домови, месо које ће се примити на кост, јер ови темељи имају исту генетску шифру српске духовности и српске културе.
Ново Брдо одмах
Мултидисциплинарна истраживања на Новом Брду трајаће веома дуго, најмање једну сезону, Када се истраживања заврше, ни онда неће моћи да буде неких отворених и дефинитивних радова, као ни дефинитивних, детаљних урбанистичких планова. Може да се претпостави да ће се појавити нека нова открића, која будуће развојне планове могу да скрену у неке нове могућности.
Са друге стране, на Ново Брдо мора да се крене одмах, оно не сме више да остане пусто. Треба образовати мостобран, довести људе и то пре свега младе. Ново Брдо је светилиште и оно се не може доживети из литературе, оно не може да постане део нашег бића одједном, ми морамо да одгајимо грађане Новог Брда, јер нема града без својих патриота. Насељавање неке Нове Бразилије стварно почиње тек у другој, или трећој генерацији. Ново Брдо никако не би смело да буде концентрациони логор, долазак у њега треба да буде незабораван доживљај, са којим ће се живети до краја живота, са тежњом да се у њему и остане.
У околини се не мора коначити у некој бараци, могао би то да буде и неки хотел, али хотела има свуда. Нема само једне ствари, а то је ноћење у средњевековној кули. Кула у средњем веку значи нешто сасвим друго, него коначити у највишем облакодеру. Овде пуца поглед за залетом из дубина. До скора се ценила „кућа на челицу“, она која има истакнуте прозоре, са погледом на долину и увек је била скупља соба у хотелу која има леп изглед на море, нa долину…На Новом Брду, баш све собе које се онде предлажу, у решењу имају поглед који пуца на све стране. Тај погдед толико је изузетан да је очигледно да су стари градитељи баш по овој особини првенствено бирали место. Оно је стратешко, види се са свих страна, исто толико, колико оно бди на све стране. Отуда и старосрпска реч, градобљуденије, стража са градских кула. Ово је први квалитет обновљеног Новог Брда, који мора да се нагласи и да се од њега почне.