Блиц, мај 1999.
ИНТЕРВЈУ Љубица Јелисавац
На својој кожи осећамо непријатељево такозвано „татарско ликовање“ и то под „демократским покрићем“, Није лако српској секири против америчког томахавка
Архитекта Предраг Ристић понаша се, ових дана, како сам каже ,,као да ништа није“. Истина, брине га то што често нема струје и што му се зграда из темеља тресе. Забринут је и због судбине свог народа, али упркос даноноћном рушењу светиња, и баш зато, он наставља да гради. Бавио се уметношћу колико и науком, пројектовањем, реконструкцијом преисторијских култура и објеката. Године 1977. изабран је за госта професора на университету у Грацу, где је и докторирао са темом „реконструкција Лепенског вира“. Последњих петнаест година, искључиво гради цркве – пројектовао је око 50 храмова и сакралних објеката. За црквени Дом Св. Кнеза Лазара у Бирмингему у Енглеској, добио је награду „Civic trust award“, под покровитељством принца Чарлса. Ристић тренутно предаје и иа Академији за косервацију при српској цркви.
Како гледате на подли чин бомбардовања болнице у Београду?
Не може да буде рата, а да се неко не острви. Управо смо у тој фази, када на својој кожи осећамо непријатељево такозвано „татарско ликовање“ и то под „демократским покрићем“. Истовремено, крематоријум у Клечки, који су Шиптари направили, нико не спомиње. Није лако српској секири против америчког томахавка. Чим Срби чују да се говори о мировном плану, значи да одмах треба да сиђу у подрум. Реконструишу се пориви из давних времена. Мрзе нас баш онда када кажу да нас не мрзе. Сада је фаза запаљења најнижих инстиката, а ми морамо да се држимо, ако може, неког хришћанства.
Не може се тражити од човека да из чистог мира убија. Морале га довести у то стање. Боксер мора да прими прву ћушку да би морао да млати.
Да ли амерички систем вредности, упркос сили, уопште, може да се ,,прими“ на овом тлу?
Не може, зато што целокупна њихова философија ради на томе да се прекину сви корени и да се пусте њихови – индијански. Иако су их такорећи истребили, једини корен у Америци је индијански. Абориџани су, малтене, истребљени у Аустралији, јер су били људождери. Прошле године председник Аустралије им се јавно извинио, рекавши им да никада нису били људождери. Али, драгичка!, дотле је већ тасманијски човек био потпуно истребљен. Грузијцима су већ отете предивна Абхазија, с манастирима, и њихова Босна – Осетија (где се догодило исто што и на Маркалама). НАТО пакт спрема базе у Нагорно-Карбаху и у јужној Осетији, да би продрли, као Нобелова награда, у Баку – каспијски Кувајт, а Јермени су 1924. године излазили на три мора. Нама се припрема иста таква судбина.
Томе је, сигурно, допринео и општи поремећај појмова, зар не?
Апосолутно. Грка има више у свету, него у Грчкој. Цариград је, у ствари престоница Грчке. По чему Сократ припада целом свету, а Ромеја (Византија) се своди на нешто локално? Холбрук мисли да је Косовски бој лакрдија! Ја позивам Французе да униште Лувр, па да буду Французи! А, како је у Албанији? A тамо ни хуманитарци не могу да прођу! Морају да носе кожне гаће и шлем, јер, кажу, сви пуцају, и не зна се ко одакле и већ се о томе говори у Уједињеним нацијама. У Москопољу је некада био грчко-цинцарско-српски университет. Раде неимар је школовани архитекта из Москополиса, а не с мора. Србија је само тамо, где је могао да допре Дероко. Свети српски краљ Јован Владимир владао је од Костура до Книна. Према томе, ми смо изгубили Албанију, а не само Косово.
Имамо ли времена да спознамо своју вредност, и да ли та позиција може да буде штит у данашње време?
Није касно, мора да се уради шта се може.Треба знати да су наши дворови били средњовековни центри културе. Сви немачки дворови на Рајни су били порушени, и да није постојао ,,луди“ војвода Лудвиг, који је то реконструисао, не би постојао ни Волт Дизни. Има, као што сам рекао много доказа о словенској култури и у Албанији, али, како то проверавати на терену, кад вас у њој чекају разбојници?!
Верујете ли у морално престројење света, након свега овога?
Биће то онда када Русија стане на ноге, а за то треба двадесет година. Сад се, међутим, свет ради на томе да она не стане на ноге.
Веома сте активни и ових дана, а управо завршавате, заједно са сином Савом, и један пројекат. О чему је реч?
Данас пакујемо елаборат за цркву у Требињу. Храм у Подгори, с каменом фасадом, биће под крстом до краја ове године, а главна црква на Убу, коју сам пројектовао по угледу на ,,Св. Арханђеле“ код Призрена, одмакла је на висину до седам метара. Иначе, зову ме у Црну Гору, Наково, Шамац…
Шта бисте волели да вам се догоди?
Не знам и нико не зна колико ће рат трајати… Али, ево, прочитаћу вам свој домаћи задатак из вежбанке за други разред Немачко-српске школе: „Шта ја замишљам? Ја замишљам да је Исус Христос дошао опет на свет, па да ми је створио крила. Онда сам летео, па сам одлетео на Марс. Тамо сам гладовао, јер није било хране“.