Печат, јануар 2012.
ИНТЕРВЈУ Маја Радонић
„Нама је остао само још један простор који је нажалост већ угрожен, али у чијем пространству можемо да врдамо, а то је духовни простор. Можемо да га бранимо полугама демократских достигнућа ‘слободног’ света – личним тврдим унутрашњим правом на слободно мишљење“, каже у разговору за „Печат“ наш највећи црквени градитељ и професор Академије СПЦ-а
Др Предраг Пеђа Ристић, инжењер архитектуре и професор Академије СПЦ-а за уметност и консервацију у пензији, убраја се у наше најзначајније црквене градитеље последњих педесет година. Рођен је и растао у Београду, у породичној кући у Сењачкој 3, која је после рата конфискована и никад није враћена. Отац Петар му је био солунски борац, инжењер, врхунски стручњак за централно грејање и клима-уређаје, а мајка Марија потомак чувене породице Табаковића, архитеката и сликара. Растао је дружећи се са децом царских Руса, којих је био пун предратни Београд, а 1946. године је био и првак Србије у пливању, оставивиши за собом глумца Северина Бијелића, који му је и дао надимак Пеђа Исус, по којем га многи и данас знају. Сећа се и послератне сталне полицијске присмотре под којом је живео, јер му је отац робијао као непријатељ комунизма и умро од последица затвора, а он је више пута привођен, затваран, као и сви који су потицали из ,,сумњивих“ породица, као и дружења са истомишљеницима из којих је настала чувена Медијала. Дипломирао је архитектуру 1956. године, пројектом цркве, коју је морао да пријави као концертну дворану, а докторирао у Грацу, на немачком језику, реконструкцијом Лепенског вира. Добитник је „Награде принца Чарлса“ за пројекат црквеног дома у Бирмингему, „Ордена Светог Саве другог реда“ и награде „Стефан Првовенчани“.
Пројектовао је преко 90 цркава и црквених објеката, који се налазе свуда где Срби живе, од Аустралије до Канаде, а у ратовима деведесетих уништено је 14 његових цркава. Неконвенционалан по природи и упоран у настојању да се идеја пројекта што верније реализује током градње, наилазио је и наилази на многа оспоравања и препреке, па се дешавало и да не буде у прилици да остане до краја при реализацији објекта. Он неуморно истрајава на сваком пројекту, трудећи се да ни у најмањем детаљу не изађе из оквира догматике и канона, дубоко свестан да црква није обична грађевина, већ ,,брод у којем се људи спасавају“.
Поштовани г. Ристићу, целог живота сте црквени градитељ, са 88 их реализованих црквених објеката (требало би времена и места само набројати, а колико је требало за пројектовање и изградњу, тешко је и замислити…), а рекли сте једном за архитектуру да је врло сложено-проста наука. Када и како је она постала Ваше опредељење?
Када на некога сумњају да има шећерну болест, онда лекари питају: „да ли је у Вашој породици неко имао шећерну болест?“.
То није тако страшно, али ако лекари сумњају да неко има шизофре-нију, онда постављају страшно лично и безобразно питање: да ли је у Вашој породици био неко некада луд? Комунистичка револуција довела је на власт радничку класу, да би већина владала мањином, али увела и морал да је срамота бити буржуј, па су се инжињери лекари индустријалци запошљавали као прости радници, да би добили „карактеристику“ да су радници, да би им деца била примљена на школовање, а они су морали да иду на „радне акције са крампом и лопатом и да постану ударници да би студирали“.
Пријемни испит уведен је тек 1949. само на некиим факултетима док је анонимна политичка карактеристика примењивана свуда. Пошто сам био заљубљен у математику израдио свој телескоп и вршио већ неке прорачуне и посматрања конкурисао сам на астрономију. Међутим, нисам примљен иако квота није била попуњена јер сам однекуд добио лошу карактеристику. Григорије Самојлов Рус пријатељ мог оца хитно је јавио да је на архитектури уведен пријемни испит, из математике и цртања. Одмах сам се пребацио да не изгубим годину па да се после вратим на астрономију. Уметничке цртеже сам цртао и само до 12 године, а после тога само техничке шеме, међутим, цртао сам у правилној перспективи још као дете па сам из цртања добио десет. Из математике за десетак минута решио сам све за мене лаке и наивне задатке, и после једног сата досађивања предао рад. Био сам позван од проф Радивоја Кашанина, јер сам једини у генерацији решио један проблем. Постављено питање је било без објашњења: А=В, а одговор је био В=А. Бладарећи проф. Кашанину карактеристика није имала дејство, код њега нису могли да прођу такозване „партизанске“ дипломе и Кашанин је спасао част БУ.
Ја сам четврта генерација дипломираних архитеката који су пројектовали поред осталог и цркве, а мој син је пета генерација. Мислим да није срамота да то изнесем. Никад нисам својој деци радио домаће задатке нити се распитивао на родитељским састанцима како уче.
1942. године цео Сибир је био засејан „озимом“ пшеницом. Комитет је био одлучио да пшеница роди, а пшеница није родила. Комунисти нису знали и нису признавали никакво наследство па ни науци генетику, нису признавали „генотип“, али су зато уздигли култ Павлика Морозова, ученика који је цинкарио родитеље да нису предали пшеницу. Родитељи су стрељани, а споменик Павлика Морозова постављен је баш у свакој основној школи огромне земље као узор комунистиког морала.
Ситуација на КиМ је све неизвеснија и драматичнија, како за српски народ који тамо живи, тако и за наше културно и духовно наслеђе, претежно власништво СПЦ, за које озбиљно прети опасност да буде преименовано у „косовско“. Ви сте својевремено изнели оригинални предлог могућег решења у садашњој ситуацији, у чему је његова суштина, шта можемо очувати и да ли постоји политичка воља да се размотре предлози компетентних људи из разних области? (бојим се да само неуки политичари пресуђују о свему)? (о Светим Арханђелима, о Херцеговачкој Грачаници, Подгорици….)
Део српског народа који није још протеран биће нажалост протеран. Бесмислено је да се војнички супроставимо Атланском пакту и Европи, сувише смо мали народ, немамо ни море а камоли некакву позадину. За време Турака у „шумовитом Балкану“ могли смо да се повучемо у шуме, на планине и у мочваре или у бежанију. Руси пак имају бескрајне степе, и могу да навуку сваког непријатеља у дубину свог беспућа и ту да га дотуку. Тај систем преживљавања разрађен је још од скитских времена. Наш проблем је где је могућа наша бежанија пред неправедним али моћним непријатељем?
На срећу, нама је остао само још један простор који је нажалост већ угрожен, али у чијем пространству можемо да врдамо, а то је духовни простор. Можемо да га бранимо полугама демократских достигнућа „слободног“ света – личним тврдим унутрашњим правом на слободно мишљење. Да би уредили тај маневарски простор, ми морамо као прво да закључимо у нашој свести Други светски рат. Треба да одбацимо комунистичку шему ко је издајник и ко је „кољач“. Треба да почнемо од Бранковића на Косову пољу који су победили Турке на Косову, док је краљевић Марко био слабић. Треба прочитати истраживања др Момчила Спремића и документе које је он истражио у Архивама Венеције и Дубровника. Треба ствари називати својим правим именима. Један кинески мудрац још својевремено је сматрао да ратови почињу онда када се ствари називају погрешно. Муслиман је Србин муслиманске вере, или потурчењак. Македонци и Црногорци су Срби. Велики део Хрвата били су Срби, било да су данас унијати или католици као Буњевци, и постоји и део Срба који су одувек били католици (српска бискупија у Бару из Х века). Дубровник са својим документима у јединственој архиви и својом књижевношћу је посебно питање.
Комунисти су забетонирали јаме, подизали неке споменике на усташким, немачким и мађарским стратиштима на непотпун или сасвим неистинит начин своје идеологије, које треба допунити истином податцима. Међутим, нису поставили споменичка обележја баш свуда, тако да су неки, и то они најстрашнији ни до данас нису обележени, или су изграђени, али су у овом последњем рату минирани. Обратио бих нарочиту пажњу на наш пројект цркве Христовог Гроба у кратеру минране цркве у Пребиловцима који има све умањене карактеристике светиња у Јерусалиму, који се гради не ради освете, већ ради достојног дочека свеопштег Васкрсења.
Не заборавити да пре свега треба обележити сва стратишта где су комунисти чекићем убијали класне непритеље* запис Милисава Марковића, судити им у наставку неког типа „Нирнбершког процеса“ нарочито зато што садашња посткомунистичка влада не дозвољава да се стратишта која су испитана и документована обележе. (истраживачки рад др Срђана Цветковића) Вратити од комуниста сву отету имовину једним свеопштим указом. Дражу Михајловића прогласити велико-мучеником и подићи му кенотаф (празан гроб) да не испадне да нисмо умели да се бранимо. Први потез у том смислу је завршен баш данас. Враћене су са свим почастима и сахрањене у алеји великана кости др Слободана Јовановића, великог научника и председника легалне Југословенске владе, па исто треба учинити и са генералом легалне југословенске војске Дражом Михаловићем. У том погледу пострадања покрета отпора окупатору ми смо можда мање пострадали пострадали него Пољаци. Пољски пилоти одбранили су Енлеску 1940. године, а 1944. Черчил их је продао комунистима. 1964. био сам у Пољској. Веслајући са једним непознатим пољским инжињером на малом језеру Дзидзе, Пољак ме упита: „Пан из Југославији? Ми Пољаци и Срби смо браћа, ми имамо Бора Комаровског, а ви Дражу Михаловића“ знао је сва писма којим су се ова два мученика јадали један другом и био сам омиљен гост у свакој пољској кући. Као сада над гробом Слободна Јовановића у алеји великана гурају се они који су га не тако давно анатемисали, тако ће бити и над Дражиним кенотафом.
Можда су ови моји примери дрски, политички самоубилачки, али не могу другчије да објасним међу осталим великим нашим заблудама и погрешним преименовањем. Како то да ми 70 година Хитлеров нацизам, тачније национал-социјализам називамо фашизмом? Милошевић да би спасао пропали комунизам своје младости, прво га је преименовао у социјализам, а затим му додао национализам, односно нацизам и тако скарабуџио Хитлеров национал-социјализам који смо скупо платили. И други „опозициони“ покрети шездест осмаша који су се борили за „праведан“ комунизам и „Црвени Карл-Маркс университет“, безглаво су срљали у опозицију носећи већ крепао комунизам на својим плећима. Зато је код нас после пропалог комунизма преживео комунизам веома сличан фашизму као што је „Српски покрет обнове“ Вука Драшковића који је изједначио партизане и четнике. То исто урадио је само Франко када је под великим крстом подигао споменик погунулим фашистима и репуб-ликанцима. Италијански фашисти су штитили Јевреје, зар је наш народ толико кратког памћења.* Скоро је наш познати пијаниста Андрија Прегер, Јеврејин, изјавио када је избио рат да се склонио у Сплит, јер су тамо били фашисти Италијани, а када су Италијани капитулирали он је пребацио сестре у Италију а он се склонио у партизане. На суђењу Михајлу Михалову, Михајлов се бранио тиме што је цитирао устав. „Знамо ми Устав“ обрецнуо му се судија. То је био од речи до речи идентичан Мусолинијев фашистички односно Титов комунистички устав.
Драматично је на КиМ, отвара се циљано и “питање“ Војводине, а Срби све више упиру погледе у Москву. Ви сте одрастали са царским Русима у предратном Београду, многи од њих су били Ваши учитељи и пријатељи, а како Ви видите садашње руско-српске односе? (овде може и нешто одВаших сећања на те дане,Сењак, Ваведење…, ако вам се уклопи)
Мој деда Милан Табаковић који је као архитекта изградио скоро све главне јавне зграде у граду Араду био је председник одбора за присаједињење Арада Србији. И ја сам Војвођанин пореклом из Херцеговине!
Процес цепања и сакаћена српских покрајина још није заустављен. Треба прочитати најновија открића из британских архива др Драгољуба Живојиновића, па видети ко нам заиста од великих сила у задовољењу својих интереса био пријатељ. Ко је измислио нове народе и нове језике. Ту треба само строго разликовати комунисте и царске Русе који су нас духовно дигли и заиста братски попунили после биолошкких губитака у Првом светском рату. Ми не знамо ко смо док не обновимо наше средњевековне светиње (као што су Свети Арханђели код Призрена) и не рехабилитујемо наше племство (као што је рецимо гроф Ђорђе Бранковић, срећом сачувао је сандук пун његових рукописа основе А3 висине метар који се налази у неком магацину, стручно је консервисан и чека најзад да буде и научно историјски обрађен). Такође треба ревитализовати Ново Брдо у ходочаснички хостел (својевремено сам за то израдио пројект) да наше школске екскурзије имају где да бораве док посећују наше косовске светиње и образују на нашим аутентичним коренима.
Заједно са Шејком, Вашим пријатељем и кругом истомишљеника, припадали сте чувеној Медиали, која је и у очима савременика попримила митске размере, а Ви сте једном приликом рекли да сте се једноставно дружили међу собом, без неких формалних окупљања, не слутећи каснију митологизацију целе приче. Шта је толико интригантно и значајно у Медиали, у чему је њена посебност? (овде може о оном салонском комунисти што је ишао за вама…)
У нашем друштву у подкровљу или у кућицама на ади Циганлији Топчидерској реци и ади Међици, било неписано правило да није имао приступ ниједан комуниста. (сем салонског комунисте Богдана Богдановића) Када се једном за наивног Мишу Михајлова као „најбољи“ пријатељ прилепио један удбаш (неки Јосип Хорвацки из Суботице). Моја покојна жена избацила га је грубо напоље водећи се непогрешиво својим женским инстинктом, док смо се ми остали мушки чудили. Суд времена је показао да је Медијала наша једина уметничка група која није била копија неког помодног покрета у свету, мада сам у мом илегалном подкровљу био само домаћин јер нисам сликар. Ја се као домаћин у име Медијале ипак захваљујем Вуку Драшковићу што је основао музеј „Медијале“ и подигао цркву на Равној гори, тиме је остварена бар једна половина на путу отрежњења. Друга половина још чека суд времена.
Шта су узроци некритичког преузимања западних узора у свим областима живота, зашто се запели за очување ћирилице подсмешљиво подводе под “назадњаштво“, шта значи слоган “Европа нема алтернативу“?
Ми смо се подједнако интересовали како за Европу тако и за цео свет. Да не кажемо да је то било усађено немушто васељенско православно биће. Питање зашто ћирилица је увредљива. Ћирилица је наш знак у простору и времену, што не значи да се нисмо интересовали и за остале мале и велике народе и њихове знакове од дубоке преисторије и предосећали компјутерску еру. У мајкрософту данас има преко сто фонтова разних живих и изумрлих народа као рецимо и винчанско писмо. У том смислу продубљења културе писма и језика учили смо рецимо санскрит, и обавезно читали Достојевског као и Његоша на ћирилици и знали читаве пасусе напамет и пропитивали се, што је личило као проба за извођење неке драме. Шејка, Рус, је певао пратећи се уз гитару антикомунистичке руске логорске песме, док је Данило Киш певао мађарске баладе и разне безобразлуке. Димитрије Богдановић обучавао нас је о правој српској историји. У једном тренутку спавало ми је 16 Енглеза на поду, а један прави Холанђанин луталица годинама на пропутовањима свраћао код нас на преноћиште. Дадо Ђурић, Тупа и Урош Тошковић били су често на ручку спрат ниже код моје мајке. Био је то прави Вавилон све док нас 1966. нису похапсили.
Рекли сте да црква није обична грађевина, већ брод у којем се људи спасавају, и да грешка у градњи цркве није дозвољена, већ је озбиљни грех. Који канонски захтеви при градњи морају дословно да се поштују и има ли нам спаса без тог брода који спасава?
Изгледа да сам био под утицајем руских „космиста“, Николаја Фјодорова и других, па сам под својим програмом практичног решења савременог сахрањивања и свеопштег Васкрсења свих мртвих у мом илегалном атељеу у поткровљу израдио прототип мртвачког сандука од рециклираног материјала у оквиру свог реалног пројекта којег сам изложио у СКЦ-у у Београду али и у многим градовима у Европи. Поносан сам што је један Чешки столар „украо“ моју ауторску идеју, и израђује у принципу исте „саркофаге“ и не може да намири потражњу.