Свети кнез Лазар, 1998.
Предраг Ристић, Архитекта
Не постоји савршен злочин. Бог се не може убити, поготово ако се дигне рука на рукоположен храм који је настао по Богу – Логосу, односно по златним правилима пропорција, чије мере произилазе једна из друге, исто као што се граде кристали из раствора, као што се из генетског кода ниже у ланцима све што је живо и као што се разликује генотип од фенотипа.
Храм је чудо и дом Живог Бога, који се гради слагањем опеке на опеку у слогу и слози, у равнотежи сила притиска, као и гени под притиском љубави. „Против самога Бога не може да постоји савршен злочин, јер је Богочовек смрћу смрт победио“ и снага рушења никада не може да буде јача од животне снаге поновног и поновног рађања и обнове, односно, поновног и поновног грађења. То поновно и поновно грађење је оно што се данас у модерној културној цивилизацији банално зове „реконструкција и ревитализација историјских споменика“, а што у црквеном животу постоји аки паки од вајкада и види се по томе како је Црква успела да преживи многа искушења кроз све вековне погроме.
Међутим православни верник ту „ревитализацију“ посматра на нешто другачији начин. Исто као што се чита за покој душе „из праха си настао, у прах се враћаш“, тако исто може да се чини за Храм Бога живога. Ако се темељи порушеног храма налазе засути испод шута. они су само похрањени, и по својим живим „генетским“ траговима, освећеној Светој Тајни, могу да васкрсну. Крст је целовити знак васкрсења (вас-цео-целовит васцели, свеопшти крст). Крст и све што је у знаку, или облику крста је у првом чину раздељивање, ломљење унакрсно дељење, а у другом чину поновно слагање раздељених коцкица расутог мозаика, он је просфора васкрсења и сједињавања са телом Христовим, просфором. који се дели на честице. Уколико чинодејствујући поставимо неколико првих честица, тј. неколико опека по сачуваним и означеним траговима темеља, такорећи само од себе сложиће се опет и опет целовити васкрсли Храм и то баш исти онај који је био порушен. И жив човек када умре и распадне се у прах, ако се сахрани са светим чином, има наде да ће да васкрсне, исто као што Храм који се поруши и заспе прахом, може да се обнови. Свеопште васкрсење, пак, лежи у Божјим рукама, а обнова храма, ако је већ једном освећен, уз Божију помоћ лежи у нашим рукама.
По Завету живота и смрти дужност нам је да обновимо наше, односно нама дате светиње, банално је рећи „споменике културе“. Свети Арханђели су срушени. Међутим, на срећу, рушитељ се није потрудио да уклони све трагове рушења, односно, хвала Богу није се потрудио да ископа и саме темеље и да тиме покуша да искорени сваки траг, па и похрањен запис Свете Тајне, јер на срећу није му придавао значај, а поготово моћ. Једноставно, злочинац је рушио стихијски, уз сатанистички полет џихада понесен страшћу и грамзивошћу. ослобођен било какве моралне одговорности, покривајући се од освајача обзнањеном јагмом. Без икаквог стида Турци се поносе Мехмедом Освајачем и његовом похвалом „освајач“. У тим освајањима, прво би по суровом муслиманском закону Црква била оскрнављена и затим опљачкана, да би коначно могла да се преобрази у џамију. Тако све џамије на нашем тлу које се данас зову „царске џамије“ су поробљене цркве (види Андреј Андрејевић „Претварање цркава у џамије“, Матица Српска, Зборник за ликовне уметности XII. Нови Сад 1976.).
Манастир Светих Арханђела био је срећом нешто мало више удаљен од самог центра царског града Призрена, па се Синан-паша није одлучио да на лицу места ову Цркву пороби у џамију као што је то већ бнло урађено са Богородицом Љевишком, већ је ову Цркву одлучио да премести, па ју је само разграђивао да би се послужио њеним клесаним и обрађеним каменом, за градњу царске џамије у самом центру Призрена. Одваљивало се и односило само оно што је лако падало одозгоре и што је било већ добро уметнички обрађено и прилагодљиво за градњу. Када је све вредно било однето, остајао би на лицу места само дробеж и шут у великим гомилама који је дубоко затрпао остатке зидова и није дозвољавао лак приступ до оних последњих остатака у темељима и у карактеристичној сокли зидова. Да би се до њих дошло, морао би да се рашчисти цео терен. Рашчишћавање терена је лењим рушитељима био велики напор, а поред тога обрушавала се и стрма падина брда Вишеграда да, као по нечијем налогу затрпа и похрани Тајну за нека будућа поколења.
После турског четиристогодишњег ропства, тако је било затечено стање у тек ослобођеној Метохији, које су дочекали наши први истраживачи. Ослобођени народ хтео је још 1924. године да ослободи и своје поробљене цркве. Тако је те године пао и првомученик обнове Светих Арханђела, млади инжењер Михајло Драговић кога су још те 1924. године убили Шиптари из заседе. Међутим, прва права археолошка истраживања извршио је професор др Радослав Грујић 1927. године. Ненадовић, као и његов претходник у својим краткотрајним ископавањима имали су срећу да могу да изнесу на сунце бројне сачуване фрагменте, баш зато што су били затрпани засути и расути, али и дубоко закопане потпуно сачуване обрисе темељних зидова, до висине другог реда камена са читавом карактеристичном соклом у нагибу угла златног пресека. Такође су сачувани оштри углови стопа пиластра како на самом храму Светих Арханђела, тако и на другим пратећим објектима као цркви Светог Николе, Трпезарији а нарочито зидинама лавре. где су обриси зидова били и далеко виши, а накићени пиластрима.
У прошлим бројевима овог часописа бавили смо се углавном реконструкцијом матичне Цркве, међутим. њена правила сада проширујемо на цео простор Манастира, истичући овог пута тајне пиластара чији трагови, који сачувани доле, такође могу да укажу на оно што се налазило горе, слично као што могу да укажу и златне логосне пропорције. Шта је било у горњем стропу и наниже може да се претпостави и реконструише помоћу више метода слагања тог расутог мозаика од приличног броја сачуваних фрагмената ископаних из шута на лицу места, као и из фрагмената који су уграђени у Синан-пашину џамију. Међутим, они сви заједно за сада нажалост нису довољни да може да се сложе на само један начин и то као једно сигурно и апсолутно доказано решење са којим би морали да се сложе сви истраживачи. За сада може да се постави и сведе теза реконструкције на неколико главних могућих и логичних комбинација. Јединствене методе и јединственог решења по нашем мишљењу нема. Зато је непходно унакрсно комбиновати и проверавати хипотезе кроз више метода и више аутора. Нажалост, у широј и стручној јавности за сада је позната искључиво само једна неприкосновена хипотеза професора др Слободана Ненадовића. Ова хипотеза, која је постављена интуитивно по несумњиво ретко рафинираном осећају за меру и пропорције једног уређеног архитекте, треба високо ценити. Међутим, проф. Ненадовић, користићи само методе очигледних архитектонско-стилских упоређења са једним бројем паралелних оновремених објеката, није користио никакве вечне и апсолутне аксиоматске геометријске методе градитељског размеравања, а само је делимично користио конструктивну и стилску логику.
Међутим, како ми претпостављамо, расположиви кључеви који се налазе сачувани у остацима темеља за одгонетање облика цркве Светих Арханђела су двојаки: 1. тачним премеравањима темеља може се открити аксиоматика геометрије, односно Логос конструисања и на коју ћемо се стално позивати; 2. оно што до сада није уопште посебно обрађивано, а што може много да допринесе расветљавању изгледа Светих Арханђела су темељни обриси пиластра.
На шта указују пиластри на цркви Светих Арханђела
У темељима цркве Светих Арханђела се јасно оцртавају почеци пиластра. Са великом сигурношћу може да се претпостави да су се ови пиластри уздизали до висина венаца. Јасно је да њихове стопе указују и тачно усмеравају на могући горњи облик зидова, јер се пиластри уздижу уз зидове до подкровних венаца. Њихов распоред који се сачувао доле, много може да допринесе у одгонетању онога што је било над њим, горе и чиме се завршавао. Број стабала пиластара у доњој зони, морао би да одговара броју стабала пиластара у горњој зони и обратно, јер су пиластри у принципу потпорни конструктивни стубови који су се само приљубили уз зидове. Примери својевремене архитектуре указују да су пиластри не само конструтивни, већ и израз стила.
Међутим, по професору др Ненадовићу и његовој објављеној и данас једино важећој реконструкцији, објављеној свуда и у светској литератури (др Слободан Ненадовић, „Душанова задужбина, манастир Светих Арханђела код Призрена, издање САНУ 1967. године), у горњој зони има више пиластара него у доњој, сачуваној постојећој зони. То др Ненадовићу много не смета, те он у својој реконструкцији подухвата горње пиластре изненадно, неконструктивно и нелогично, убаченим конзолама које висе у ваздуху, где му недостају ослонци у доњој зони. Овакву хипотезу не би могли да прихватимо као доказ, јер су мере архитектонски и стилски нелогичне и грубе, тако да његова конструкција и теза висе у ваздуху. Професор Ненадовић приказује своју реконструкцију, истина прецизним цртежима основа. пресека и изгледа, али зато не повезује хипотезу у простору на исто тако прецизан начин, јер му је цртеж перспективе такође „штимован“ тако да „добро“ изгледа. Међутим, када смо ми у Друштву за обнову Светих Арханђела направили модел, јасно се осетило да има много незграпности у масама. што није у складу са осећањем за меру које је Ненадовић приказао када се ради о цртежима у равни.
Пиластри су у ствари стубови који су само приљубљени или срасли са зидовима и у принципу су врста стубова који носе цео, или део горњег стропа и непосредно преносе силе притиска до самог тла. Пиластри се разликују у стилској и конструктивној логици од аркада, које су ослоњене, само у маси зида углављене конзоле и које подупиру само истурену стреју. Постављање пиластара на конзоле, третирајући их као да су то аркаде, у науци би могло да се схвати као „штимовање“ података, ради жељеног резултата и тако постављена теорија, не само да стоји на стакленим стубовима, већ уопште никаквих стубова и нема.
Таква архитектонско-конструктивна недореченост својевремено би могла да се догоди само на објектима који су били једном порушени и затим у неко друго доба, у другој епохи опет надграђени у неком другом новонасталом стилу. Ми међутим, знамо да су Свети Арханђели као моћна царска задужбина, где се није штедело, били изграђени одједном, у једном целовитом стваралачком даху, што би значило да су морали бити обликовани у изразито чистом, јединственом и конструктивно логичном архитектонском раду, па тиме и естетској чистоћи. Нека нелогична подухватања висећих пиластара, без правих ослонаца, не може да се прихвати, јер су ови пиластри својим главама упарени са пиластрима који имају свој ослонац на сачуваним стопама у темељима. Пиластри, ако су ослоњени на конзолама нису више пиластри, већ су аркаде, а за аркаде важе правила подупирања стреје. Аркаде су често повезане и укомпоноване са пиластрима, међутим, тада и даље немају целовиту конструктивну улогу подупирања зидова, већ могу само да подупнру настрешнице, венце, терасе, круништа тврђава или слично.
Пиластри обично не морају да имају капителе, као што на самом тлу морају да имају темељни ослонац. И у ентеријеру округли стубови „колони“ имају капителе. док четвртасти стубовн „песоси“ по правилу немају капителе у правом смислу речи. У ствари, правилније би било сврстати пиластре уз четвртасте песосе, јер само они могу једном својом равном страном да се приљубе уз равне зидове, док то округли стубови – колони не могу. У висини мере тих претпостављених капитела, где би колони требало да имају капителе, што је овде иајвероватнији случај, пиластри – песоси морају да имају међу собом, континуално са већим сводом, премоштен прелаз, односно већи свод, за разлику од малих сводића сa којима су премоштене подкровне, или подкрунишне мале аркаде, које се ослањају на конзоле, a које су усађене у зидове високо над тлом. Све то из разлога што су пиластри у овој архитектури континуално конструктивно уклопљени и примају косе силе масивних зиданих сводова, а не равне архитравне конструкције са управним силама оптерећења.
Сводови – аркаде који су преко пиластра ослоњени на тло увек су знатно већи и шири, сразмерно маси таваница које носе, од аркадица ослоњених на усађене конзоле које носе масу, само настрешницу крова. Међутим и једне и друге, било мале или велике аркаде, или сводови у својим пропорцијама, повезују се и у конструктивној логици и успостављају равнотежу да застрашујуће не би висили у ваздуху, већ да граде сазвучје лепоте у стабилности сила у конструкцији, а нарочито равнотежу композиције маса које подржавају својим рамовима, које исцртавају и оквирују.
Међутим, да се пиластри појављују само на матичној цркви не би били довољан доказ да се не откривају и на свој осталој живоградњи Манастира. Радост за истраживача било је открити их на њиховим бедемима.
Пиластри на пирговима
Свети египатски троугао са странама 3-4-5, чије се присуство у размеравању страница правоугаоника лако и недвосмислено доказује на темељима саме матичне Цркве, може се такође исто тако лако тачно размерити на страницама двеју угаоних кула „Небојша“. Ове небојше имају логичан стратешки положај у контролисању не само манастирске порте и околних брда, већ и целе клисуре Бистрице и долине Средске и визуелно контролишу прилазе и пролазе. Познато је да се долином Бистрице није могло проћи друагчије, него кроз капије ступова Манастира. У темељима шиљбочнога места бедема лавре, на окуци Бистрице, истиче се стратешки положај ових двеју браник – донжон кула. Из повеље Манастира се види да је неколико села било ослобођено дажбина да би чували Манастир. Зато и професор Ненадовић закључује „да су обимни зидови Манастира, заједно са горњом тврђавом служили не само као ограда, већ и као одбрамбени бедеми“. Проф. Ненадовић даље закључује да су зидине сигурно имале круништа и мостове, али ми додајемо да су исто тако сигурно морали да имају и одбрамбене куле. У континуалном венцу бедема, да није било знакова Логоса. не би се знало где су били посађени пиргови. Тако смо на реперима означеним угловима пиластара открили, 2 пута по 4 угаоне тачке правоугаоника и установили када се те угаоне тачке повежу, да два пута граде правоугаонике у тачним пропорцијама страница, у размерама без остатака у односима 3-4-5. Ови угаони пиластри искачу из равни зидова једнако са све четири стране, паралелно и управно на правац бедема. Тако се сигурно може да претпостави да ови правоугаоници у пропорцијама светог египатског троугла у континуалној траци бедема представљају језгра основа, издвојена од масе бедема на чијим су се једнаким правилним основама два пута надграђивале куле исте величине. Странице дужина 4 јединице мере које су само пиластрима означене у дољем стропу и попречно пресецају бедем, указују на то да су биле са свих страна слободна раван високо уздигнутог зида, правоугаоног пирга – куле у горњем стропу.
Нажалост, сем геодетског снимка, у литератури значај ових пиластара на зидовима није био схваћен на прави начин, он се вероватно сматрао као неки произвољан декоративан украс, који је могао да се постави било где као неки накит, без неке унутрашње структурне подршке, просторне композиције у трећој димензији, или најбоље речено: без неког строгог Логосног закона. Тако рецимо, у прилогу своје „идеалне реконструкције“ предметног бедема Светих Арханђела, архитекта др Светлана Мојсиловић Поповић у својој објављеној хипотези претпоставља да је кухиња била на месту где ми постављамо кулу Небојшу, јер се заиста у њеном приземљу налазе неки могући облици пећи. али су то можда трагови само кухињског складишта. Ми не искључујемо кухињу у приземљу, али то не искључује чардаке у висини. Међутим, оно што треба уочити, др Поповић уопште не посматра пиластре. јер им даје само спољни декоративан значај, те их у својим објављеним документима уцртава произвољно, према ономе што претпоставља да се налазило споља, према њеној замишљеној реконструкцији спољњег изгледа бедема, која не одговара стварном стању и уцртава их на погрешном месту да би се уклапали у њену претпостављену тезу реконструкције спољњих бедема, која је објављена у монументалној студији „Крст у кругу“ (Просвета, Београд 1993. страна 302).
Овако „штимовање“ основних података, ради добијања на силу жељених резултата, не можемо да прихватимо као научну методу и против тога оштро протествујемо. Када би се потоњи истраживачи ослонили на званичне публикације Завода за заштиту споменика културе Србије, који је као чувар свеопштег добра дужан и плаћен да званично објављује само оно што је тачно и који на то има искључиви монопол, даља могућа истраживања не би смела да буду угрожена и да остану без аутентичних базних података, чиме би били спутани истински научни резултати.
По томе што се иста тајна за размеравање на бедемима лавре доказано појављује до сада на истом локалитету бар три пута, једном на матичној цркви, а два пута на бедемима лавре, може се недвосмислено закључити да су жиждитељи Светих Арханђела, сасвим сигурно морали знати за свети египатскн троугао, јер је тешко претпоставити да је толико тачно размеравање могло да се изврши такорећи случајно, по интуицији и „од ока“, три пута узастопце. То можемо да захвалимо мајсторима – жиждитељима који су се звали: Нос, Петрош. Војислав. Срдан и Војихна из села Љутоглава.
Путеви обнове
Сада када имамо кључ за одгонетање Свете Тајне задужбине цара Душана Манастира Светих Арханђела код Призрена, дешифровану основу и аутентичну реконструкцију до висине круништа, тек се сада на овим основама отвара слободно питање: какав би могао да буде изглед надградње тих двају браник пиргова, јер имамо постављену чврсту основу са могућом аутентичном реконструкцијом до нивоа круништа бедема. Аутор је још 1990. године предложио једно, по спољњем облику и обрису, могуће решење онога што се претпоставља да је на том месту некада можда било, гледано са спољашње стране. а у унутрашњости пирга. Пројектовао је једну функционалну целину за комплетно манастирско житије једног братства од седам калуђера, распоређених по спратовима у пиргу и са малом црквицом у круништу.
Опште је познато да је стање на Космету од вајкада било несигурно. Тако, некадашње омрзнуто градобљуденије, тј. осматрање стражара са висина зидина и кула није ни данас на одмет. Напротив, данас је то опет неопходно ако хоћемо да опстанемо на Косову. Ако израз „средњевековни мрак“ игде има смисла, онда то може да се односи само на стање на данашњем Космету, јер и данас баш свака шиптарска кућа широм Космета има високу зидану ограду, а по целој Албанији расути су бункери. Бројне су и традиционалне шиптарске куле са којих се пуца када је рат, али и у миру из крвне освете. Међу Шиптарима су познати многи случајеви дугогодишњих заточеника ових кула.
Данас је на Косову мало Срба, а још мање српских православних калуђера. који су силом прилика, нажалост, такође предодређени, не по својим правилима, већ по правилима својих невољних суседа, за заточенике у својим прастарим поносним и пркосним средњевековним кулама небојшама. На овај начин, ове куле, мада нису литургијски део цркве Светих Арханђела, а нису ни по својој улози непосредно предодређене за продужење Литургије, ипак су неизбежна и непрекидна продужена бесконачна животна борба за елементарни опстанак на Космету, слично као што су се некада Хиландарци бранили од гусара и Каталонаца. Човечанство негде напредује, али овде стоји заточено иза зидова. Иако свака кула савременим топом може да се сруши, а на Космету се води такозвани „рат ниског интензитета“, са ових високих чардака иза дебелих зидова, сваки калуђер је у непрекидном положају градобљуденија и стражар, а осморо пари очију целокупног братства колико их сада тамо има, више виде него ли двоја.
Могли бисмо и са веселије, или са неке романтичније стране да сагледамо и оцењујемо пркосне куле стражаре. Навешћемо пример Лудвига Баварског који је обнављао куле и замкове на Рајни. Такву једну кулу замак измислио је и посветио Рихарду Вагнеру да би му омогућио идеалне услове и инспирацију за његово стваралаштво. Међутим, Лудвиг је добио надимак „Луди“ и од онда је покренуто и незавршено питање; шта је то рестаурација и докле она има слободу да мења документе историје и шта је то „ревитализација“?
Како је почело?
Године 1990. основано је и регистровано „Друштво за обнову и оживљавање манастира Светих Арханђела код Призрена“, на чијем је челу био данашња Светост, а ондашњи Епископ рашко-призренски, преосвећени г-дин Павле. Друштво је успело да покрене ширу јавност, како у самом Призрену тако и у целој Србији, да Скупштина Србије прогласи комплекс Светих Арханђела код Призрена „културним добром од изузетног значаја“ и да се образује Скупштински одбор од 4 члана Друштва, што је нажалост постепено изиграно.
Као одговор на „приватну неовлашћену“ иницијативу, од стране званичног Завода за заштиту споменика културе Србије, био је постављен строги захтев, који је у име својих законских овлашћења одредио: „да се на Светим Арханђелима може да гради искључиво само оно што је аутентична реконструкција, са 100% сигурности“ што је онда практично значило „да се ништа није могло да гради“, што је била очигледна опструкција обнове Светих Арханђела. Чак је под притиском Друштва, фебруара 1991. године Завод уприличио и шири научни скуп и издао пригодну публикацију са закључцима скупа „да Свети Арханђели немају основа да могу да се обнове“, јер нема довољно података за његову реконструкцију. Због тога је пројекат аутора, у сагласности са Друштвом, предвидео да се изнад круништа бедема, односно изнад коте крајње могућности за аутентичну реконструкцију, зида само мотажно-демонтажна градња, која може да се демонтира, када дође време. У власти. односно у његовом стручном органу Заводу, владао је „будни“ страх, наслеђен из претходне епохе, не само да се не би упало у неки кич стила лудог Лудвига, што би могло и да се брани, већ и стручан страх да се не упадне у претерану националистичку еуфорију историјских реконструкција, какву су чинили бугарски рестауратори.
Друштво „за оживљавање“ схватило је да је приоритет онога што треба да се учини на овом, тада пустом месту, насељавње братством у зидинама Манастира, а не ван Манастира, како је првобитно захтевао Завод. Зато је први предложени пројект аутора члана Друштва предвиђао само монтажно – демонтажну градњу, која би добила такву спољњу облогу, да не кажемо позоришну кулису, која би максимално могла да дочара изглед градње из 14. века, односно зид или чатмару, облепљену блатом и окречену бело, јер се ова врста зида може успешно имитирати. Аутор и Друштво су обезбедили и моћног Ктитора, грађевинску фирму „Рапид“ из Апатина, да само са својим стручним и финансијским капацитетима изгради за месец дана цео објекат, који је могао да се без неке посебне штете или оштећења на локалитету демонтира (ако би се показало да решење није одговарајуће), јер се претпостављало да ће политичка ситуација у међувремену довољно да сазри и да се стручна јавност освести.
Међутим, комунистичко-атеистички Завод, пре свега, није трпео поред себе неку паралелну оганизацију која би им конкурисала на другим основама и преко Скупштине одузимала паре из буџета за њихове редовне месечне плате, па је све учинила да се Друштво за обнову спута и угуши. Иако је Друштво ауторски покренуло ширу културну и духовну јавност да се оснује и Скупштински одбор и буџет за обнову Светих Арханђела, као и да се уопште покрене обнова, у Заводу (поред дугогодишњег постојања) никоме није падало на памет да покрену то питање, из неког страха и унутрашње аутоцензуре, Због тога је Завод гледао да целу ауторску акцију преузме у своје руке и оскрнави, на свој начин, у име неприкосновеног законског права да су само они једини и коначни стручњаци да суде шта је „научно и културно“ и шта је дозвољено. На жалост, Завод је био дугогодишња негативна селекција службеника -послушника, што је можда најбоље описао ава Јустин Поповић у свом тестаменту, објављеном у издању манастира Ћелије под насловом „Истина о Српској цркви у Комунистичкој Југославији“, који је изазвао страву када се јавно прочитао на једној од заједничких седница Завода и Друштва, а изазивао одушевљење међу народом Призрена на освећењу темеља 1990. године, када се прочитала реченица: „Црква без Литургије је разбојничка пећина“.
Тако је Завод са својом, од власти наметнутом гласачком машином, одбио решење на такозваној локацији „Д“. односно пиргове на шиљбочноме месту, не узимајући у обзир никакве теорије о пиластрима, као неки научни доказ. нити добру намеру ктитора „Рапид“, а што је најважније, ни вапијућу чежњу Срба Призренаца, коју су изразили на освећењу камена темељца обнове Светих Арханђела на дан манастирске славе 1990 године.
Препуна сала Дома културе које је организовало Друштво и на којој је беседио један од првих истраживача Манастира, проф. Ненадовић, изазвала је одушевљење Призренаца, које се одржало и касније кроз дугогодишње захтеве њиховог Завичајног друштва у Београду. Зато је Завод на те „провокације“ Друштва одмах израдио једно контра на контра решење за обнову конака Манастира, да би повратили догађаје под своју контролу, али то решење већ је било први пут у оквиру зидина, на такозваној локацији „А“. Тако је почело надметање и идејни сукоб између Друштва и Завода који се као што ће се видети завршити компромисом у решењу, а поразом и нестанком Друштва. То место је било компромисно изабрано зато што је тај положај био завучен под брдо Вишеград и највише заклоњено од погледа савести самоцензуре. Наиме, први захтев Завода, односно државни законски услов за било какву интервенцију на локалитету, био је да се подсетимо: „да се ништа не гради у оквиру зидина Манастира. већ да може да се изгради само један Спомен – музеј, са запосленим стручним кустосом, историчарем уметности, а не свештеним лицем и тај Музеј је пре свега морао да буде ван простора заштићеног „културно – историјског споменика“. Наравно, по њиховој будности на неке калуђере или Литургију, није се смело ни помислити да је то провокација, да се Српској цркви поврати отета и оскрнављена имовина. и још више, завештање и част њиховог цара Душана.
У ствари пројект локације „А“ био је први принципијелан успех Друштва, један важан, али мали помак, јер су калуђери како-тако продрли у сам Маиастир и то без надзора световног кустоса, предвођени новим председником Друштва, новоизабраним Епископом рашко-призренским, преосвећеним г-дином Артемијем. Међутим, све друго је и даље остало под строгом контролом Завода, односно актуелне власти. Локацију „А“ било је лако оборити, јер се на том месту сурвавао плаз камења са Вишеграда, који би је убрзо урушио и затрпао. Више би коштала стабилизација урвина Вишеграда него цела изградња конака. Зато се прешло на најсвечанији део комплекса, на локацију „Б“ одмах код улазне капије, зашто је од стране Завода израђено и разрађено архитектонско решење. По оцени проф. др Слободана Ненадовића овај је пројект више одговарао за неку вилу у Врњачкој бањи, а никако за средњевековни манастир. Без обзира на примедбе Друштва, овај је пројекат био званично комисијски прихваћен, јер је био израђен од једино овлашћеног Завода и по том неприкосновеном правилу прошао целокупну демократску процедуру за усвајање једне, за српску духовност н државност значајне одлуке, што се у том тренутку сматрало великим успехом, па је председник Друштва, преосвећени владика рашко-призренски г-дин Артемије уприличио свечани ручак у Призрену, да би се прославила ова радна победа. У оквиру својих средстава, Завод је требало да почне одмах са радовима по том усвојеном и ревидованом завршеном пројекту.
Међутим, истовремено је постојала такозвана „научно – техничка сарадња“ између Завода и Универзитета у Принстону (САД). Координатор пројекта обнове Светих Арханђела у име Завода била је госпођа др Светлана Мојсиловић Поповић која је послата у име Завода на Универзитет у Принстон. То нико на свечаном ручку није ни знао, али је изненада стигла одлука којом се поништава већ завршен пројекат и у виду заповести наређује: „да се одбаци већ потпуно завршен, оверен и исплаћен пројект“ и да се сасвим испочетка понови пројектовање конака на новој локацији са источне стране Манастира, где се претпоставља да су некада биле манастирске штале. Оно што је невероватно, али истинито, по научно – стручном решењу, или прецизније рећи наређењу, обновљени манастирски конак на новој локацији није смео да има крст, куполу, звона и истакнуте прозоре (није било баш тако речено), али је јасно происходило из услова које је одређивала одлука и по пројекту који је израдио Завод!
Мада је Друштво све своје акције и пројекте радило из ентузијазма и бесплатно, Завод је добио посао и нови пројекат је урадио стално запослен у Заводу, др Мирко Ковачевић, архитекта – конзерватор и професор Универзитета. Решење је поштовало налог и конак је пројектован приземно са кровом на једну воду и у почетку са сакривеном капелом, без иједног прозора и без куполе, са неким монтажно – демонтажним стакленим засторима на отвореним тремовнма који би пре требало да личе на прекривене мостове круништа, јер је вероватно требало сакрити да у Манастиру има живота (видљиви су прозори на фасадама). Без обзира на протесте преосвећеног владике Артемија да калуђерима није потребна лођа испред келије, лице зидова било је подвучено у непотребан трем, што је испред сваке келије стварало малу лођу. Ове нефункционалне лође пре могу да се тумаче да сакрију стамбену природу манастирског конака, тако да је чак и један поштени Шиптар, иначе стручњак – археологје изрекао критику да овај конак пре личи на шупу за лагеровање цемента. Но, без обзира на општу, архитектонски изречену критику решења, др Ковачевић је по налогу Принстона урадио пројекат, у коме келије имају неосветљен ходник, конак има вештачки вентилисане мокре чворове и пре свега нерационално искоришћен расположиви простор, на коме је стао много мањи број келија него што је то у једном стандардном архитектонском решењу могло да стане. У ствари, испало је да је Заводу Друштво било највећи супарник и као да му је сметало у свом редовном и овлашћеном послу и обавезама, мада у ствари до неке обнове и оживљавања Светих Арханђела не би никада дошло да није било Друштва. Помоћу убачених људи и дисциплинованих бивших чланова Партије и појединаца из Завичајног друштва Призренаца, коначно је Друштво угушено. Сви људи од значаја напустили су Друштво, као што је била на пример др Јованка Калић, а прагматични преосвећени владика Артемије, када је увидео на чијој је страни „јачица“ и да за слободно идеално решење у нашем систему нема шансе, пристао је на оно што се може у овом тренутку да учини, јер је било најважније да на било какав начин братство од осам калуђера на сваки начин крочи и оживи Манастир, да се поред Високих Дечана обнови и закуца још једна аутентична историјска тачка у Метохији. Одлучио је да тек када се обнови матични Храм, да се види шта се даље може чинити, а да се прихвати реално стање тренутка наше средине. Ово је ипак био успех Друштва које је у свом називу имало реч: „Оживљавање“. На крају крајева и за неку погрешну реконструкцију постоји компресор. Грци су потпуно порушену цркву Светог Димитрија у Солуну неколико пута обнављали и поново рушили и поново обновљали, па данас нико духовно не осећа да она није аутентична и да је не дај Боже фалсификат, или нека празна машта Дизниленда.
Како-тако у Светим Арханђелима данас обитава братство од осам калуђера, а Друштво за обнову и оживљавање манастира Светих Арханђела нако се привремено замрзло и не пристаје на то да је угушено, успело је у својој основној намени: да оживи Манастир-задужбину нашега цара Душана, цара закона и заштитника исихаста. Манастир је у последњем тренутку оживео и у њему има људи у обитељи који хоће да се боре и раде на прави начин, иако је Друштво привремено изгурано са Космета. Манастир је својевремено имао метохе, а данас је практично цео остатак Србије његова Метохија.
Тако је у пуном замаху, у изградњи иделна реконструкција цркве Светих Арханђела на Убу. а поред тога припрема се обнова и Трпезарије у Банатском Карађорђеву, ради очигледне провере хипотеза и да би се богочестиви српски царски православни народ опет саживео са једним од српских повесних чуда. Међутим пре свега, на самом терену, пред живим домаћинима, остају на непрекидно просуђивање, као просуте зачкољице загонетке пиластра, како на самом Храму, тако и на бедемима, да и даље копкају и провоцирају искру за целовиту и прецизну обнову средишта наше духовности и државности.