1964. Архитектура: јуче, данас, сутра
Пеђа Ристић, архитекта
Недавно је „Борба“ објавила два интересантна пројекта грађевина из два краја Европе, каквих данас можда има све више у свету. Ради се о рационалним пројектима стамбених зграда. Један је из Енглеске, а други из Пољске. Сличност им је у томе што оба представљају једну „новост“ то јест оба су пројектована у принципу хексагоналног (шестоугаоног) облика модула.
Шира јавност већ је навикла на разне техничке новотарије и као такве је готово више не узбуђују. Међутим, ова новост уопште није техничке природе, већ је новииа у примени старих неискоришћених појмова апстрактних наука, које још нису шире заступљене.
У математици је одавно познато да је најсавршенији ритам површине хексагон, односно шестоугаоник. Пример за то се учи у школи када се каже да су у природи најсавршенији и најрационалнији градитељи – пчеле, са њиховмм саћима. Чудно је то шго људи то наравоученије тек у последње време почињу да примењују, иако су тога већ вековима свесни. Застој је био свакако у томе што су људи вековима растали у једном математички и научно нетачном појму да све што је природно и разумно мора да буде – коцкасто. Према томе. суштина напретка, који предлажу ови практично-технички пројекти. не налазе се битно у техничком прогресу. Технички, ове зграде немају ништа ново, оне су у својим основама напредак људског духа и чисте науке.
Питање је сада одакле је почела ова суштинска револуција. Не узимајући у обзир математику, она је почела у уметности. Прво се појавила у музици, која је прихватила нова схватања – додекафонију и џез. Ови појмови дубоко су уздрмали стари свет, али су и овладали њиме. Исто се догађа и у уметности – архитектури, појавом органске архитектуре. Тако је недавно преминули амерички архитекта Франк Лојд Рајт међу првима пројектовао зграде у облику саћа, водећи рачуна о економици и техници. Његов још живи земљак Букминстер Фулер пронашао је најрационалнију инжењерску конструкцију, такође у структури саћа. Позната је његова прва победа 1948. године на конкурсу за једну куполу распона 140 метара. На том конкурсу најрационалнији конвенционални пројект предвиђао је конструкцију која је била тешка 270 тона, док је Фулерова била тешка свега 12 тона и могла се брзо расклопити и склопити. Данас већ и нема већег репрезентативнијег сајма у свету, на коме нема бар једне конструкције фулеровске куполе. Тако ова техника, а и уметност, полако освајају свет.
Два пројекта, које је објавила „Борба“ вероватно су само две од многобројних искрица у новом таласу који обузима свет. Они представљају напредак зато што су покушали да споје инжењерију и архитектонску функцију. Међутим и код нас се кренуло ка усвајању те идеје. Самачки хотел у Београду гради се у хексагоналном облику и биће за који месец завршен. Тако смо ми у овом погледу у неку руку и авангардисти. Штета је само што наши извођачи нису били довољно смели да прихвате и нову технику, те се овај солитер гради на класичан конвенционални начин, а не монтажно као што је то предвиђено првим пројектом, иако се ова техника наметала својим предностима. Овако, у том погледу треба да уступимо место енглеском, а нарочито пољском пројекту, јер из страха од непознатог нисмо дорекли оно што је било јасно.