Часопис за ликовне уметности и критику, јул-август 1976.
Пеђа Ристић, архитекта
Увод
Уметност претходи научном сазнању. У почетку завијена у облак магле и алхемије, наука постепено излази на чисто поље, на слободно располагање. Међутим, наука напредује, стари проналасци застаревају, а уметност остаје и не развија се. Обично се ово прихвата природно, аксиоматски. Који је то закон? Он није никада доказан, нити побијен, нити проглашен, а ипак се тог закона држимо када прилазимо уметности. С друге стране, сваки знанствено-технички производ, може да се умножава и сваки комад серије је једнако вредан.
Зашто је онда умножено уметничко дело фалсификат? Овакав став је опште прихваћен, у њега нико не сумња, он је дубоко укорењен у нашем моралу. Копирање оригинала је, или законски санкционисано, или је криминал, или шунд. Но постоји вид уметности, као рецимо филм, или, уопштено речено, уметност записа, која са једног печата, једне матрице, може да се умножава и која као целина може да употпуњава оригинал. Ови феномени биће предмет даљег разматрања. Прво ће се расправљати о беспролазности уметности, а друго о природи оригинала.
О начину приступа проблему
На крају смо ере неограниченог самодржства експерименталне науке, чији се основни принцип може изразити упрошћеним моделом: Сунце излази на Истоку, а залази на западу, а ја ходам под Сунцем и то тврдим. Своју тврдњу могу свакодневно да потврдим или докажем. Међутим, мој утицај на Сунце не постоји, оно сија и без мене. Ако ја умрем, Сунце ће и даље да излази и залази и да уопште нема људи догађало би се исто.
Савремена наука, која се бави појавама, морала је да одустане од овог принципа ограниченог опсега. Какви су атоми, или субатомске честице, зависи од тога да ли их ми посматрамо или не, па чак и од наше жеље да их видимо на одређен начин. За исту појаву можемо да имамо два, чак супротна објашњења, или закона (на пример теорије о честичној или таласној природи материје) и да оба објашњења обухватају саму појаву. Шта је „природно”, у великој мери зависи од нашег схватања и наше жеље за одређеним резултатом. На жалост, наш школски систем још увек је тако устројен да у широким круговима овакве чињенице изазивају шок и не могу се „сварити“. Но, то не умањује вишедимензионалност саме ствари, јер су нови научни принципи на кључним местима већ афирмисани и примењивани.
На комплементарност принципа савремене науке позиваћу се у овом тексту, но овде ми је циљ да применим један други принцип сазнања, а то је још од антике прослављена дисциплина – Мудрост. Обично се сматра да је античка наука била заснована на савременим принципима експерименталне науке. За Демокрита се каже да је оснивач атомске теорије, и неко би помислио да је он вршио неке, макар ограничене експерименте. Демокрит је, у ствари, само јео јабуку, вероватније само претпостављао да једе јабуку и да је дели на све ситније и ситније делове. Међутим, на онову овог размишљања, он је био у могућности да на основу мудрости изради један модел, који је међу осталим старим моделима имао срећу да данас и научно буде потврђен.
У то славно време било је измишљено више модела, који су се током векова користили са мањим, или већим успехом или разумевањем. Тако је вековима био заборављен и занемарен атомски модел, а примењиван Птоломејев и многи други. После много времена владавине једног модела, запрепашћујуће би васкрсао неки стари, заборављени и апсурдни модел. Рушење једног модела, једног појма, није остављало само трауме у мишљењу, већ се одражавало и на целокупно друштво, па су због тога избијали читави ратови до истребљења, не само старих појмова, него и људи и читавих култура. Значи, овде се ради о најдубљим проблемима, према којима треба бити пажљив и опрезан. Појмови морају да остану потпуно слободни и право сазнање мора и да се уздржи од непотребних страсти. Ја на то морам да упозорим, јер ћу у овом излагању да препоручим неке, на изглед наивне и одавно превазиђене моделе, који су успели да преживе само зато што су били уметнички презентовани и за које сматрамо да у овом новом периоду сазнања треба да доживе ренесансу. Познато је да савремена технологија тражи од науке одређене резултате, који су у необично слободним оквирима савременог развитка све мање технички ограничени. Готово буквално, данас је могуће да се оствари сваки програм, основан на било којој идеји, наравно уз одређене инвестиције и за одређено време. Многи стари модели већ су одавно доказани, примењени и људи су постали њима засићени. Траже се нови модели и нове идеје.
Начин њиховом приступу у почетку неће бити „експериментално-научан“, већ ће бити антички начин – мудар, аксиоматски, он ће бити израз целомудрости, ако би тај стари израз могао да се примени. Без икакве гриже савести износићу готова решења и нећу осећати одговорност да нешто мора да се докаже или провери. Демокрит можда никада није ни секао јабуку, у сваком случају бар не тако ситно, па ипак је поставио темељ мудрости која је данас итекако примењена. Сетимо се сада оног модела света равног као плоча. Дошетао човек до краја света, сео на ивицу и клати ногама, задигао избушену и исцепану цираду изнад своје главе, а иза ње се помаља светлост и бруји хармонија. Модел збиља наиван, али драг. Требало је више од две хиљаде година да се образложи Демокритов модел, међутим, модел равне Земље у арсеналу савремених открића моћи ће готово одмах да се образложи, док за развој слободног духа отвара неслућене и неистрошене могућности.
У свом излагању само ћу се инспирисати савременом науком. Ниједна чињеница не мора се узети здраво за готово, али сваку од њих треба посматрати стрпљиво, поштено и без предрасуда. Ако одлучимо да кренемо у прашуму догађаја, мислим да ће нам ово што ћу изнети постати извор нових могућности. Проверимо прво већ старе и утрвене путеве.
Докле се може делити
Демокрит је дошао до закључка да коначним дељењем, „сецкањем” јабуке, морамо доћи до таквих честица – атома, који се више не могу делити. И заиста, прво су откривени молекули, а затим још мање честице – атоми. Наука у прошлом веку сматрала је да не постоје ситније честице, исто као што се данас сматра да је немогуће конструисати перпетуум мобиле, проћи кроз зид или написати криминални роман у којем би убица био читалац. Међутим, током времена откривене су бројне субатомске честице и питање је колико ће још бити откривене.
Поставља се фундаментално питање: докле је могуће дељење атома? Хајзенберг сматра да се материја може делити све даље, ,,али на крају то у ствари није више никакво дељење, него се енергија претвара у материју, а делови више нису мањи од дељеног”. Но шта је онда било на почетку, пита Хајзенберг. „Природни закон, математика, симетрија? На почетку беше симетрија“, закључује. Пођимо од тога. Последња симетрија је живот и смрт. У лимфи постоје крвна зрнца – лимфоцити. Алфа лимфоцити су живи део који има свој обрис. Бета лимфоцити су мртви део чији се обрис тачно оцртава као кључ или калуп за живи део. Живи део је органска материја која пропада и умире, мртви део је трајан и може се вечно конзервисати. Сваки човек има свој оригинални кључ живог и мртвог дела и не може да се догоди да још неки човек, било када, има исти кључ, осим ако није клонована копија. Закон симетрије ће даље бити модел овог дељења, изражен и упрошћен у најкарактеристичније слике и примере. Ову веома кратку схему већ познатог хоћу да подупрем, не чињеницама и доказима, већ новим идејама.
Све тачке се додирују
У доба Евклида скученост земаљског хоризонта није дозвољавала већи видик у распростирању упоредног правца, који у дохвату није могао да се сучељава. Тако су, школски речено, праве могле да се секу негде у бесконачности, што у овом опсегу значи никада. Тек у прошлом веку видици су се са хоризонта земаљске кугле проширили у космос, у чијој дубини може да се претпостави да се две паралелне праве негде некада сучељавају. Овај бездан се већ толико отворио да смо се већ наднели над црним рупама анти-света, у који се неповратно све суновраћује. Зато, пре свега, морам да поставим нови фундаментални аксиом, из којег ћу развити нову геометрију.
Досадашњи развој аксиома могао би се свести на аксиом најкраћег пута између две тачке. То је по Евклиду права линија, по Лобачевском крива линија, а по аксиому који је слободно постављен, нема пута између било које две тачке, јер се све тачке додирују. Тачке се више не могу делити, јер су сувише ситне. После Лобачевског, геометрија се закривила, али је још увек задржала меру. Ова нова предложена мера изгубила је сваку меру и размеру, јер је њен хоризонт већи од прве бесконачности. На валовима бесконачности сви путеви се, не само закривљују него и враћају. О (нула) центра кривине, није више на крају низа 1/n, већ је негде на крају низа природних бројева n, даље од бесконачности. Тако је центар света у скупу свих скупова свих делова целокупног космоса. Овај скуп је парадоксално апсолутно празан, тј. нема ни један део – елемент (Раселов парадокс). Његова празнина већа је од ништавила нуле. У овом систему ништа не може да се измери координатама, али се све може додирнути. Ово је основна идеја, аксиом за даљу надградњу модела.
Појам постојања или проблем реалних бројева
У математици је још одавно разјашњено ово: када хоће да се каже да је било која тачка на бројној линији, онда се претпоставља да такву тачку, њено постојање, дефинише бесконачан низ бројева који теже њој. Треба уочити да ова тачка са дефинисаним постојањем никада није члан тог низа који у бесконачном броју тежи ка њој. Свака је тачка центар једног нагомилавања. Постојање је дакле увек оно што није ово (тачка није тачка на бројној линији, него низ који тежи ка њој) и оно се налази преко границе бесконачности. Ова дефиниција се односи на све реалне бројеве, које буквално можемо превести као стварне бројеве на бројној линији, или лаички речено, то је дефиниција стварности у простору. Прво и свесно коначно постојање и(ли стварност је са оне стране бесконачности), оно је у основи сваког бића и све тежи да пропадне преко те границе, као што све преко ове границе и испада. Постојање, односно тачка на бројној линији је увек само у овој бесконачности. Но, колико год било тих крупних или ситних низова, колико год било скупова тих бесконачних делова, а њих има сигурно више од бесконачно много, односно када се ради о скупу свих скупова у само једном јединственом постојању, онда је то толико мало колико је само сада, колико је један трен једног зрна материје у времену. Трен једног зрна, околина једног тела, то је све што тежи ка њему, тачки – телу, то је скуп свих делова, а он је празан. То је исто што и ништа.
Дотеривање постојања
Центар нагомилавања, дебљина тела-тачке, увек је толико сићушна, јер се скоро сви чланови низа који теже ка њој налазе у његовој непосредној околини. Одвојили ми било колико велики број, трилион квадрилиона или слично и ако одвојимо овај сегмент од низа бројева који се деле све ситније и ситније, увек ће скоро сви чланови низа бити у остатку низа, а одсецање сегмента неће нимало да утиче на остатак низа; опет ће скоро сви чланови низа бити у непосредној околини тачке-тела, зрна у простору који разматрамо. Значи, ма колика била разлика између дебљина тачака А и В, или њихових околина, ове се околине могу толико смањити и стањити да тачке А и В постају сличне и исте, јер и њихови низови могу да се „скрешу“ и да постану исти. Идентификација је сада већ могућа из једне апсолутно бесконачне перспективе. Међутим, у првој бесконачности све тачке ће се само додиривати, а неће се поклопити нити идентификовати. Додиривање је појава која се догађа у опсегу преласка једне у другу бесконачност, али увек гледано само у границама прве бесконачности. Гледано из перспективе друге, оностране бесконачности, две тачке не само да ће се додиривати, већ ће се потпуно поклопити и идентификовати. Из ове чињенице касније ћу да развијем појам оригинала.
У границама прве бесконачности немогуће би било додирнути неку, било коју тачку у простору, уколико се не би превазишла граница прве бесконачности. Додиривање је могуће у тачкама које тек што су дошле са оне стране (из друге) бесконачности и које се још нису распрострле по простору размере. У хоризонту до бесконачности могуће је додирнути све што је у размери и на растојање у коме може да се врши неко кретање у времену кроз слободан, „незакрчен“ простор. Није могуће да се тачке поклопе преко реда и кроз друга тела која имају извесну размеру у простору (није могуће проћи кроз зид). Међутим, у овом истом простору могуће је додиривање и преко сваког реда и кроз сву масу ако се додиривање врши овим, на изглед веома заобилазним путем преко бесконачности. Бесконачност је само на изглед далека и огромна, јер свакој бесконачности могу да се бесконачно „крешу“ сегменти и са тим сићушним делом може да се продре било где и одмах.
Живо додиривање
Додиривање је животни феномен и извор уметности. Међутим, оно још није уметничко стваралаштво, нити је дело уметничког оригинала. За оригинал треба дејствовати и имати станиште са оне стране бесконачности. То је веома тешко постићи, јер ту дељење престаје да има смисла (већ поменута Хајзенбергова тотална симетрија). То је симетрија бесконачности.
Питање повратности симетрије са једне стране на другу велика је дилема. То је дилема живота и смрти, ствараоца и дела, питање поседовања духа, или једноставно питање да ли је једна ствар оригинална или није. Ево неколико наизглед апсурдних примера:
1. Једна обична столица на којој је седео Његош неупоредиво више вреди него репринт његовог целокупног дела, а колико тек вреди један лист његовог аутографа! Зашто се његов рукопис, пошто је већ преписан, не може бацити и зашто се столица на којој је седео не може продати? Жив Његош додиривао је мртву столицу.
2.Мајка осећа дете, а близанци један другог и сви ови се феномени ничим још увек не могу објаснити. Једног близанца боли зуб, али онај други има покварен зуб. Ако се мајци убије дете, мајка ће се тргнути, макар била на другом крају света. У СССР-у су вршени експерименти са паткама и пачићима. Кад би научници убили паче у дубоко зароњеној подморници, енцефалограм патке на другом крају Земљине кугле би карактеристично реаговао у истом трену. Није позната ниједна, чак ни субатомска честица која би том брзином могла да пробије Земљину куглу. За покретање досад најситнијих честица потребна је гигантска снага акцелератора, а колика је минимална снага мозга једног печата. Овај феномен, установљен експериментално, искоришћен је данас у свету за пренос нарочитих тајних порука. Пример поруке преко убијеног пачета може да прими само једна патка-мајка.
Ове појаве су и примери за оригинал, али остаје још нешто што се може објаснити само појмом додиривања. За модел „све тачке се додирују“ најбоља инспирација биле би црне рупе у космосу. Треба заиста имати маште па схватити шта су то несхватљиве масе читавих звезда, па чак и гроздова галаксија, који се сабијају у једну тачку безмерно малих димензија, из које ништа не може да се врати и која усисава читаве светове.
У свету су у току експерименти са једном минималном црном рупом која се окреће. Када би читава звезда упала у црну рупу, она би нестала. Међутим, када би неко тело прошло кроз обруч по коме се креће црна рупа, оно би почело да осцилује као клатно, лево-десно. Али када би се тело вратило на првобитну страну, са које је започело кретање, питање је да ли би се вратило у овај свет или у неки други сличан овом (овде се најављује и појам симетрије). Овај наш свет такође је гранична вредност читавих бесконачних низова светова, који паралелно теже овом нашем свету. У сваком тренутку сваки свет има безброј прошлости и безброј будућности. Можда би се неко биће, које би се клацкало кроз обруч црне рупе, вратило у исти овакав некакав свет, али са другом будућношћу … Морао би да постоји неки апсолутни централни усмеравач, изван овог нашег света, који би вршио бирање светова.
Бесконачно велико у бесконачно малом
Узајамним исцрпљивањем бесконачног низа природних бројева од 1 до ∞, њиховим пресликавањем рецимо на разломке 1/n, могу се оба низа исцрпити без остатка (математички појам исцрпљивања низова). На основу тога постављени су појмови бесконачније од бесконачног и прва и друга бесконачност. Међутим, када се ради о „кресању“ бесконачних низова, онда су њихове граничне вредности истих дебљина, па се они могу пресликавати, изједначавати. односно додиривати једни са другим. Бесконачно велико може се додирнути са бесконачно малим. Тако се, рецимо, фантастична гравитациона моћ црне рупе у сазвежђу Лабуда може да упореди са микробиогравитацијом која је суштина сваке живе ћелије. Ове две неизмерне несразмере не могу се готово никаквим бројем изразити, али се ове две појаве могу равноправно додирнути. У том смислу овде се ради о једној симетрији у којој важи и закон субституције (А = В и В = А), па се биогравитација у некој од ћелија може заменити са црном рупом у космосу.
Уметност је творевина само човека
Животиње се умножавају само у обручу биогравитације из прве бесконачности. Њихово размножавање је само клоновање, бесконачно умножавање једног узорка, који у сваком поједином случају није оригинал. Бакалар избаци два милиона јаја и сви потомци су му генетски идентични. Тако ниједна риба није генетски оригинал, осим као врста. У размери дугог геолошког времена ове животиње подлежу дарвинистичкој еволуцији и могу се развити веома много, али никада преко прве бесконачности. Зато је за животиње битан закон еволуције и постојање као врсте. За човека, који је сваки понаособ непоновљиви оригинал, генетска биогравитација мора да се додирује са космичком гравитацијом. Зато је за човека битан закон додира, у науци још непознат, али у уметности врло добро познат (рука која додирује руку у Сикстинској капели). У првој бесконачности још не може да буде додира јер размера гломазних сегмената још није уклоњена.
Геометрија размере
Овај модел прилично је добро разрађен још од античких времена и он се односи на гломазне сегменте. Ту важи физика мера и уметност мера, реда, пропорција и хладног материјала. Мермер клесан у златном пресеку. Ова уметност је велика и монументална и уздиже не само мермер већ и човечију конструкцију, снагу и здравље. Ренесанса коначно уводи перспективу која досеже далеко, у размери готово недостижног хоризонта. Још од Питагоре овде је Земља округла, јер је и свет у размери савршен ако је округао. Међутим, ако је Земља округла, то не значи да је и космос округао.
Геометрија безмерја
И овај модел је такође одавно разрађен у уметности, али у византијској уметности, до сада недовољно афирмисаној у свету. Чувена у свету, а код нас раније дуги низ година једина књига из Историје уметности, „Аполо“ Соломона Ренака, Византију је сматрала само као период декаденције, тако да византијској уметности у њој није поклоњено довољно студиозности и простора. У византијској уметности битни феномен је Еикон. Прва икона живописана је, не кичицом већ убрусом, додиром убруса са ликом. За нашу историју уметности и уметност Блиског истока нема значајнијег догађаја од борбе за представљање или непредстављање лика. Иконе даље немају пропорција и негирају перспективу и размеру. Али оне имају нешто друго, оне зраче, оне су озарене, оне имају златну позадину, а ликови ореол (ауру). Дуго времена није се знало шта је то ореол, шта значи златна позадина и шта је то што је оживотворено на икони и толико блиско и присно. Да ли је то била само пуста измишљотина?
Нема модела који је обавезно доказати и нема модела који једном неће бити успешно употребљен да прикаже и објасни неко ново откриће. Обични цртежи свега што се види голим оком претходили су фотографији, још пре десетину хиљада година, у пећинском сликарству. Но човечији дух ствара и оно што се не види голим оком. Човека чврстога духа неће узбудити то што слика и оно што се не види, ако има довољну дубину да се вине и са оне стране бесконачности. Само онда може да се види истина. Данас ауре можемо да сликамо Кирлијановим апаратом. Како су короне могле да буду виђене голим оком и сликане вековима, тешко може да се објасни неким изузетним феноменом физике из прве бесконачности. С друге стране, зар модел „скресаних“ низова тачака које се слободно додирују не подсећа на присност и светлост која се осећа и види?
Рој тачака које се додирују
Устројство роја тачака овог зрачења, тачака које се присно додирују, у броју је безмерно, али је у суштини јединствено, јер све тачке у роју теже оној бесконачно далекој, једној јединој тачки уопште. Зато је једно од битних својстава додиривања присност, која се не испољава само у човечијој уметности, него и у његовом бићу. И човечији мозак и људско друштво грађени су по истом моделу. Човек има готово безмеран број можданих ћелија. Веза између ћелија, од којих је само један мањи број активан је таква да свака ћелија може да успостави везу са било којом другом ћелијом у мозгу, иако се оне можда и не налазе непосредно једна уз другу, већ у разним деловима мозга. Колико ли само има ћелија? И пошто увек могу да се додирну било које две ћелије, колико ли онда постоји могућности за разне комбинације!?
На исти начин је организовано и људско друштво, које тежи томе да сваки човек може да општи са било којим човеком, на ма којем се крају Земљине кугле налазио. Не ради се само о општењу људи, само са онима који су тренутно сада живи, већ о општењу са свим људима који су постојали и онима који ће се тек родити. Није од ненадокнадивог значаја то што су многи људи ненадокнадиво мртви; од много већег значаја је несрећа ако дође до уништења њиховог дела.
Очување дела и очување записа
За очување човечјег дела и човечјег бића такође може да се примени исти модел. У пољу геометрије размере граде се масивни, пропорционални, чврсти споменици, почев од пирамида па надаље. На пољу геометрије без размере и без масивног тела, делује се записом, кључем за одгонетање дела. Запис може да буде крупно хијероглифски клесан у камену, али током векова писма постају све тананија. Слова престају да се клешу и почињу да се пишу и дешава се често да пре преживи писано дело него масивна зграда.
Запис може и више пута да се реконструише. Док се не прочита, запис није ништа, али се он по жељи може оживети. Не смета ако је запис мртав, с оне стране живота. У овом случају извршио сам врло наивну, али врло добру примену основног модела, који сваким новим степеном развоја технике постаје све деликатнији, јер се техника све више упрошћава и минијатуризује. Погрешно је мишљење да се техника у свом развоју компликује. Њене се границе и опсег проширују, снага и корисност, а димензије инструментарија се све више смањују, док се сасвим не минијатуризују до микро-размера, подобних геометријском моделу пропорција између бесконачно великог и бесконачно малог. Навешћу два примера: за време Првог светског рата телеграфска јединица имала је запрегу од 16 коња са посадом од 60 војника. Данас сваки борац снајпериста има у уво уденут „токи-воки“, а Хамурабијев законик писан је на глиненим плочама, од којих је свака била тешка и по неколико килограма; данас на микро-филму, безначајно тешком, површине неколико квадратних милиметара, може да се одштампа цела Библија.
Овај свет са еволуцијом маса сегмената у пропорцијама постаће закрчен у догледно избројиво и коначно време. Но на срећу, то не може да се догоди, јер зуб времена и апсолутна хладноћа и мрак обурваће све велике количине и сва монументална дела у бесповратне црне рупе. У тој гужви може да се спасе једино микро-запис, ношен повратном струјом зрачења, ношен на спорама.
Савремена апсолутна космогонија
Из звезда које колапсирају ослобађа се огромна количина честица – спора. Ове честице лутају космосом. Без обзира на то што се ради о готово безначајним количинама материје, тек толико да се каже да нема апсолутно празног, ове честице се гомилају у незамисливо пространим облацима, толико великим да су практично бесконачни. Ројеви ових честица су најбројнији могући сегменти који се уопште могу претпоставити. Но научнике је зачудила чињеница да су ова ретка тела, која због свог пространства ипак имају и фантастично велику масу, једина врста тела у космосу која не ротирају, јер не постоји нешто у односу на шта би ротирали. По Савић – Кашаниновој теорији, тек ту и тамо, готово безначајно на своју количину, овај песак, који се роји и осипа, склупчава се у језгра. Та језгра тек онда, под силом притиска гравитације, избијају честице које их заокрећу и тако настаје ротирање читавих галаксија, звезда и коначно – планета. Но ова жаришта су само безначајни вирови у бесконачној пустињи овог песка без краја и хоризонта, где ниједно сунце не залази нити излази. Ова пустиња, иако огромна, толика да се у њој налази безмало сва маса на свету, иако је празна као скуп свих скупова, ипак је и чврсто повезана, јер се у њој све тачке додирују. Тако се она, пошто се ни са чим не може упоредити, може цела посматрати и то као једна јединствена апсолутна тачка, као што истовремено може да буде једно безгранично равно поље.
Када се каже „поље“, онда сличности са ливадом има веома много. Пре свега то је гравитација, која је у том пољу неупоредиво паралелнија него на некој земаљској ливади, јер пречник Земље и његова кривина могу да се измере, а закривљеност тог огромног облака практично се не може изразити. Протрчати испод дуге и стићи на крај Земље пешице истински је немогуће, али је то лако постићи сателитом; међутим, не постоји нити се може замислити справа са којом се може обићи овај облак. Ипак, ова само на изглед пустиња тишине је и њива живота, сазвучје индивидуа. Ово поље је огроман расадник гена који зраче свемиром и животом заражују планете. И пошто је бесконачно велико у свом значају постојања једнако малом, то је наш генетски састав идентичан овом облаку.
На овај апсолутни свет ваља сада опет применити заборављену космогонију изражену моделом по коме је свет раван, а покривен платном – цирадом, изнад које бљешти светлост. Ако подигнемо платно са једне стране, или са сасвим супротне, видећемо увек једну те исту светлост и зачућемо брујање хармоније или онкаре (индијски израз за хармонију). Ако посматрамо једно језгро електронским микроскопом, међу безброј других истих таквих језгара, или ако посматрамо облак у сазвежђу лава, ми у ствари посматрамо исту појаву. Као да се заиста ради о једном старом платну са много рупа, кроз које шкиљи светлост…
Шта је то све додиривање
Додиривање је вероватно једно од најуниверзалнијих феномена. Нема граница по величини и значају овог модела, почев од свакодневног руковања, љубљења и миловања, свечаног отварања објекта пресецањем врпце, трагова стопала на врховима планина и Месецу, ударања печата у свакодневној администрацији, потписи на чеку, сађења дрвета, предаје штафета, бацања грумена земље. Ту долази још: целивање, тапшање по рамену, узимање хране из руку, брисање убрусом Иконије, љубљење руке, прстена и папуче. Целивање заставе. Љубљење мача, љубљење детета у чело, а јунака у прса. Ступање кораком. Причешће, миропомазање, крштење ватром или водом, бацање камена с рамена, пљување, додир образ уз образ, полно општење, урезивање имена у дрво, разбијање чаше и флаше, сликање руком и четком, клесање, сведочење стављањем руке на Библију или груди. Дављење. Хватање у коло, игра тело уз тело. Проверавање пипањем, прсти неверног Томе. Дојење, дотеривање и улепшавање. Скрнављење бушењем очију на фрескама. Сакупљање, излагање и посећивање, додиривање чаробним штапићем, дириговање палицом. Реконструкције. Рестаурације. Обележавање или мање оштећивање, вешање, хабање, труљење, трошење и сагоревање. Старење … „Метафизика поново мора ући у наш дух кроз кожу“, казао је Арто.
Оригинали из прве бесконачности
У сликарству и у уметности уопште, не може се појмити дело без непосредног присуства уметника који своје дело додирује руком и прстима. Кирлијанове фотографије корона прстију показују чудесну раскош. (Да ли су масери и исцелитељи прстима увек хохштаплери?). Међутим, уметничког дела нема без оригинала, а оригинала нема без додиривања. Нема живота без додиривања, ни зачећа без додиривања.
Додиривање је на срећу увек могуће и немогуће. Додиривање је могуће између два блиска тела и у томе нема никаквих проблема. Када се ради о простору до прве бесконачности, до првог хоризонта, са мало путовања, тражења, среће и разумевања може се остварити овај додир. За то није потребна нека нарочита мудрост. Али, некада давно, рече Саватије Хаџија: „Безполезно би било врата Мудрости затворити, а ка Премудрости забранити”. У геометрији пропорција и масе тела врата се могу затворити, али у геометрији безмерја улаз се само може забранити. Нико у ствари, осим нас самих, не може да спречи додиривање тачака из прве и друге бесконачности, из микро и макро света. Тек ово додиривање је апсолутни кључ оригинала.
Оригинали из друге бесконачности
Уметност у првој бесконачности, у геометрији пропорција, рационалних и ирационалних бројева, дела клесана у камену, бојена кичицом на платну или свирана инструментом у времену, морају искључиво да буду непосредно додирнута руком. Овде не постоји ништа друго што би могло да замени живу руку аутора. Ако је, рецимо, Маљевич нацртао црну тачку на белој хартији, коју свако може да изведе, никакве објективне разлике нема између било које копије и оригинала. Али зашто оригинал који је нацртао Маљевич својом руком вреди милионе, а све копије, правно несанкционисане, представљају, фалсификате за које се може законски одговарати?
Међутим, ако се из прве бесконачности зађе у другу, онда понеки пут индустријски производ може и да се толерише (производ као репродукција). Обратно се не може, јер се сада прсти морају заменити тачкама које се додирују. Те тачке, кључеви за отварање, могу да имају читав низ видова. То, пре свега, може да буде запис, макар он у почетку био и мало крупан и груб. Уз један додатни ауторски рад, запис ће бити подстрек за само дело (на пример ноте у музици). Међутим, овај кључ може да буде толико усавршен, усавршен преко бесконачности, тако да у првом простору више не заузима никакво место.
Такав запис на генетској спирали рибонуклеинске киселине више се у ствари и не чита, него се поново реконструише и рађа. То више није непосредно копирање или фалсификовање, него је то један нови квалитет стваралаштва, а то је таленат. Јер талентован аутор више нема потребе да учи из књига и од учитеља, нити да наслеђује од родитеља. Изгледа као да он сам себе ствара и проналази сам нешто ново и невиђено. Међутим, он то у ствари никада не може да створи, јер нико на Земљиној кугли то до сада није успео да учини. Негде у космосу постоји велико, равно поље, велика равница – расадник гена, са које је црв звезда догурао овај ген и запис непосредним додиром тачака скресаних низова. Прст више ништа не може да учини. Ово је враћање на почетак. Али почетка, ни краја, нема у овој бескрајној равници…
Међутим, постоји читав један дијапазон могућности пресликавања овог модела између крајности космичке равнице и земаљске ливаде. Све што је оригинал може се сада пресликати на читав низ феномена. Уколико постоји један добро простудиран и патентиран калуп, онда је то матрица која се може умножавати, а да остане оригинал. То може да буде и филм, ако је оригинално глумљен, сниман у уникатној сценографији и по оригиналним документима. Фалсификат филма би био када би неког чувеног глумца у кадровима у првом плану играо дублер.
Оригинал је, дакле, увек скривен у нечему малом. Међутим, остаје нејасан механизам пребацивања из једне бесконачности у другу. До бесконачности, односно преко ње, долази се бесконачним, исцрпљујућим дељењем. У тренутку када дељења више нема, остаје симетрија. Пребацивањем са једне стране симетрије на другу, стичу се услови за дејствовање са оне стране бесконачности.
Шта је све симетрија
Симетричне су пре свега животиње, симетрично је људско лице, фасада зграде, симетрија је мушко и женско, живот и смрт, јава и сан, симетрична је политика, плус и минус, материја и антиматерија, симетрична је енергија у свим силама. Симетрија је љубав.
Симетрија нас неки пут очарава и ми можемо слободно да се прошетамо са њене леве стране на десну, да их упоредимо и да се поново вратимо. Међутим, неки пут је неразумљива као сан, бесповратна као љубав, безобразна као секс или је крајње опасна по живот, или чак и постојање.
Исклизнуће оригинала
Када се наднесемо над бројну линију, можемо да схватимо како наступа исклизнуће оригинала из симетрије. Ако је лева страна негативна, десна нека буде позитивна; тада можемо и даље да вршимо операције сабирања, одузимања, множења и дељења. Међутим, када почнемо да вршимо кореновање, онда за корен из минус један нема места на бројној линији, и ми смо принуђем да уведемо појам имагинарних бројева. Онда почињемо да негирамо, или стварамо постојање. Ако сањамо (сама суштина сна до сада се не може објаснити ни једним моделом), ми смо са оне стране једног непознатог света. Можда је сан лажа, али он крепи. Постоје покушаји да се сан тумачи, али за добро стваралаштво потребан је такав сан у којем човек може нечега да се сети. У санскриту постоји одређена реч за полубудан, озарени јутарњи сан „Хџан“. Та реч се изговара са дубоким уздахом, у току којег човек сагледава свет и ствара нов.
Симетрија је и понирање погледом у лепу девојку, када се спајају симетрични ланци рибонуклеинске киселине у генима. Симетрични су као слика у огледалу кључева живота и оригинала, бића у алфа и бета лимфоцитима. Дела људска симетрична су људском животу. Као што се кључ јединственог живота у мртвим лимфоцитима може бесконачно конзервисати у границама прве бесконачности, тако се и дела људска могу, или ће се једнога дана моћи довољно дуго чувати.
Све што су од памтивека чиниле древне и сада модерне цивилизације било је похрањивање животног уметничког дела. Геометрија се није развила као агриметрија, као мерење земље због земљорадње, већ услед мерења земље због сахрањивања и поновног рађања, као што је то био случај у цивилизацији Лепенског вира, много пре цивилизације Египта. Сахрањивање је било прва уметност. Данас су Американци запечатили поруку дела целокупног човечанства, снимљену на микрофилмовима и у челичној капсули закопали је на великој дубини. Исто чини и СССР са порукама космонаута, а у Индији је закопана Нехруова порука.
Једини технички пут довољно дугог преживљавања дела, до изван граница прве бесконачности, биће микро или макро-техника. У космичким размерама свеједно је да ли порука долази од живих или мртвих. Порука дела може се читати из кључа и записа као оригинал. То је закон равнотеже и очувања духа, који је аналоган закону равнотеже и очувању енергије. У том смислу данас нам недостају велике савремене хипотезе. Велики савременици можда су сувише заокупљени детаљима. Због тога се и може донекле објаснити друштвена појава велике популарности незграпних, шунд теза Деникена, али се његове идеје у суштини крећу у овом циклусу.
Дефиниција човека почиње са овом тежњом, тежњом за очувањем животног дела. Људи су једина позната бића која сахрањују мртве ради чувања њиховог тела и дела и једина су која имају претпоставку о васкрсењу. Постојање неких племена која само бацају мртве веома је редак изузетак, који само потврђује правило. Постоји веома много варијанти једне исте суштине, било да се ради о реинкарнацији (Египат, браманизам, будизам), васкрсењу (Савци, Јевреји, хришћани и муслимани, као примери великих народа и култура, чије се трајање мери миленијумима), или када се ради о савременом схватању и оцени уметности и креације, који су данас у највећем успону, са читавом стратегијом и арсеналом. Брига за уметност почиње данас још од школског система, па иде преко културних занимања и наука о култури, институција и музеја, који чувају, развијају и истражују дела. Дела уметности чувају се у трезорима као највеће благо о којем се издају бројне публикације, али о којем се снимају и записи на микрофилмовима. Публикације се у великом броју растурају у јавности, а микрофилмови се помно чувају у кинотекама. Али, ако би се сачувао само један комад записа, идеја би била спашена. Због те тежње за спасом дела уметности, микрофилмови се закопавају у сондама, лансирају сателитима и емитују сондама у космос. И све се то не чини због додира са оним што нам је у непосредној близини, већ због контакта са оним што нам је непознато, далеко и недокучиво. Мирни смо тек онда ако су наше име, наше дело, наша уметност негде забележени. Кроз све време наше повести тражили смо ову пажњу и ову присност, овај додир
,,Ми ћемо оживити мртве и записујемо њихова дјела и њихове трагове. Ми смо све сабројали у очевидном праобрасцу” *
*(Куран, XXXVI ИА СИН 11. превод Миће Љубибратића).