Његошеви дани, 17.08.1997.
Предраг Ристић, архитекта
Теомахија
Човек је загазио у правни утврђени систем равнотеже, постао устаник против свих могућих богова и изазвао њихов гнев. Ниске страсти овоземаљских снага, што пузе у калу и прашини, нарушили су вечно прописани небески склад. Још у паганских Јелина, теомахијска кривица била је наследна и туђе грехове су наслеђивали потомци. И ако би потомци још и сами продужили тим трагичним, настраним путем, онда је та наследна грешка постајала узрочник и њихових личних трагедија. Човеку је запретила одмазда богова.
На небеским врховима Ловћена одиграла се класична прабалканска, античка Есхиловска драма „живота и смрти“, теомахија.
На самом почетку треба да се упитамо: како је могло да нам се догоди да нам поруше оно што нам је било најсветије и поврх свега, скромну Цркву Светог Петра Цетињског, коју погрешно називамо „капелом“? Још је Вук Караџић, као савременик Његошев, у свом „Рјечнику“ записао под „црквине“ „да је садашњи владика Петар Петровић Његош, ондје сазидао округлу црквицу, која се издалека види; по имену, рекао би човјек да је ондје и прије била црква“. Капела је назив за католичку црквицу, у славу Светог Мартина Миланског. И даље, зашто је пао аманет баш на нас, да ми морамо да је обнављамо? Ту је још, пре свега и основно питање: „да ли је обнова те мале црквице, с обзиром на ново трагично чињенично стање и под околностима у свету, реално уопште могућа? У том подухвату, пре свега, треба да препознамо неке истините догађаје и да их храбро назовемо правим именом.
Покушајмо зато да ту метафоричну, паганску античку трагедију, као старозаветни модел, преобразимо у смерну новозаветну хришћанску исповест и покајање, јер је и сам Његош био угрожен ренесансним хуманизмом, све док у нашем добу није био скоро сасвим разрушен од његових „хуманистичких“ потомака, не би ли нам се опростили ти наши заједнички, вољни и невољни грехови, на Страшноме суду Бога једнога.
Сатанизам, или комунизам
Било је страшно време када се рушило. Било и непоновило се. Обично неки тако и кажу „било је такво време, па је морало тако да се чини“. Надајмо се да је прошло време страха и кукавичлука и да је најзад дошло доба када ће моћи слободно да се дише, живи и гради. Овде то бездушно рушење нећемо схватити само као непосредно физичко рушење грађевина, или убијање људи, највећи поремећај је избио у нама самима. Поред и за време тог рушења се итекако градило, баш на овом месту, али како и са којим циљем? Данас је јасно да у том минулом неповрату, било да се рушило или градило, задња намера је била да се безобзирно скрнави, са личним иживљавањем, напојеним класном мржњом, све што би могло да се претпостави да је свето, а што је по ромејском хришћанском праву најтежи злочин из ниских побуда са умишљајем. Рушење је било, пре свега, најцрњи могући сатанистички зао чин (то машта може да замисли, са познатим јавно обзнањеним, револуционарним, јасним и бескомпромисним програмом „борбе против религије“. Тај програм спровођен је тако да је побијено целокупно црногорско свештенство и сви калуђери, на челу са митрополитом Јоаникијем. Доказ за овако тешку оптужбу и тест за препознавање сатанизма је истинити догађај код Колашина, када су убице „народних непријатеља“ разапели пса на крст, над јамама својих жртава и тиме обесчастили Свету Тајну Крста на сатанистички начин.
Посебан злочин био је заташкавање и брисање злочина из сећања и свести народа. То невиђено и перверзно иживљавање могли су да учине само острвљени ортодоксни комунисти, који су „раскрстили са религијом“. После тих крвавих оргија, престрављени народ, до кога су долазиле такве вести, доживео је унутрашње рушење и у тако насталој духовној пустоши, можемо некако да разумемо како је могло да се догоди да Комунално одељење општине Цетиње, које иначе решава банална питања водовода и канализације, по директиви Броза донесе „коначну извршну правну одлуку“ да црква свеца може да се руши.
Страх у мртвим костима постепено је утро сећање на крв у живом месу – тако се једино може да објасни како је могло да дође до таквог стања бесвести и опште националне наркозе, да је било који спољњи, или унутрашњи непријатељ могао слободно, без бола и општенародног отпора, или макар протеста, да нас оперише и да нам ампутира виталне органе у корену наше духовности.
Будном политичком комесару, сатанском просвештенику, другу Миловану Ђиласу, било је довољно да открије и сатанским чином да жигоше на „научно-теоретским основама марксизма и лењинизма“, не само прикривеног народног непријатеља, него и „зломисао“ у широкој души Исидоре Секулић, која је објавила књигу „Његошу са љубављу“. После критике, у борби немоћна и незаштићена, била је принуђена да спали своју другу књигу о Његошу. Човечанство је умело да поштује прастаре античке паганске корене, да их осавремењује и упражњава. Незамисливо би било да неко данас исмејава Олимпијаду, паљење олимпијске ватре и паганске корене, а управо то су нама урадили комунисти на челу са Брозом.
Гигантомахија
Сваки злочинац, да би умирио своју извитоперену савест, тражиће морално и правно покриће, представљаће се као напредан градитељ и дародавац. Исто као што лопови перу новац, тако рушитељи граде. Добро је што граде, али зашто онда руше и зашто је требало порушити Црквицу српског православног владике? Можда зато што је Његош тежио да буде, не само државник и владика на Цетињу, већ и српски Патријарх у царском Призрену? По својој замисли, Његош би био духовни пастир целокупном српском народу, док би истовремено српски православни цар био Карађорђе!
Још од Карла Великог, династија Хабзбург претендовала је на престо јединог католичког царства и није могла никако да замисли неку опозицију у шизматичкој провинцији. Јасно је да је рушење у овом случају био главни чин. Оно што је после рушења подигнуто само је монументална полуистина, не би ли својом монументалношћу откупила ону прву половину греха. Грандиозни уметнички споменик, пагански маузолеј подигнут Његошу, само као великом црногорском племенском песнику, занемарује у Његошу, као да не постоји, да је Његош био српски православни митрополит и државник једне мале, али слободне српске земље, Црне Горе. Српски грб, који је Његош увео на црногорске капе у народну ношњу, крст са 4С, у ствари је био грб Цариграда.
Џинови су гађали планине камењем…
Национална химна „Онамо за брда она“ била је већ у доба Његоша урезана у српску националну свест. Рука наше царице Јелене, жене цара Душана, која је примила указ од Васељенског патријарха о веродостојности Српског православног царства и царске круне цара Душана, чува се и данас у Манастиру Савина. Данашњим језиком речено, то је исто као да смо примљени у Уједињене нације и равноправно у све међународне форуме, какву част ни данас у потпуности не доживљавамо.
Пошто су мучки убијени потенцијални заговарачи обнављања православног царства, Рига од Фере и Карађорђе, требало је убити и Његоша, а пошто се то није насилно постигло за Његошева живота, никад није било касно да га после смрти бар духовно дотуку, тим насилним рушењем Црквице и затим изграде нешто сасвим друго, фалсификовано, да се затрпа истина. Фалсификован је чак Његошев завет и његов писани тестамент и то у Црној Гори, где реч много значи.
Чије је часно царство наречено?
Генерал Стјепан барон Саркотић фон Лофћенберг, освајач Ловћена, рушитељ (изворне) капеле Светог Петра Цетињског, који је чак пренео Његошеве мошти са Ловћена на Цетиње „да би затро сећање на Ловћен и онемогућио окупљање српских ходочасника“, Хрват, говорио је искључиво немачки. Хрвати су, затим, 1916. године прионули да на рушевинама Црквице Светог Петра Цетињског подигну споменик цару Фрањи Јосифу, да би се пободеним мачем „закуцала“ граница светог католичког Источног царства, Österreich-a. На јавном конкурсу, који је расписао Стјепан Саркотић, прву награду за споменик, међу 17 учесника, добио је академски сликар Марко Рашица. Споменик је требало да буде висок 32 метра, да буде грађен од „сурова“ материјала и представљао је „генија који држи руке на пободеном мачу, на коме је монограм витешког владара Фрање Јосифа и датум освајања Ловћена“.
Марко Рашица се, пре тога, веома истакао у рушењу српског спортског друштва у Дубровнику „Цар Душан Силни“, поломивши све чамце, гимнастичке справе, ћириличне натписе и инвентар. То је била освета за убиство принца Фердинанда и принцезе Софије, чији је заједнички државни план био да уједине све јужне Словене под аустријском круном, с тим да Фердинанд буде цар, а жена му Софија хрватска краљица, са престоницом у Загребу. Нас тај „геније“ ипак није мимоишао, јер је дело Марка Рашице наставио Иван Мештровић.
Када није тријумфовала победа цара Фрање Јосифа, тријумфовала је победа краља Александра, па нам је наручио код Мештровића споменик „победника“, који и дан данас стоји на Калемегдану. Мештровић је искористио прилику и подметнуо нам, у суштини истог оваквог, типично освајачког, крсташко-фашистичког „генија“, само што му је у једну руку ставио голуба, док другом руком за балчак придржава забоден мач, на коме још само недостаје монограм Фрање Јосифа. Овакав „геније“ може слободно да се упореди са хитлеровским űbermensch-ом. На бројним изложбама које је отварао лично Хитлер, пропагирајући „Новог човека“, често је био мотив овог „генија“, веома сличног са идеалним ликовима радника у соц-реализму, који не држи мач, него пушку. Овај пропали победник наших изгубљених битака је на жалост, шпица РТС-а и деценијама се утискује свакодневно у свест грађана, колико год досеже ТВ импулс. Напоменимо још и то да је споменик победнику постављен на темељима двора деспота Стефана Лазаревића, који се може реконструисати, исто тако као што су у прошлом веку реконструисани замкови на Рајни. Пре бисмо се определили за високу господственост једног деспота, који је за собом оставио Манасију, него за неког „генија“.
Неко би можда помислио „зашто извлачити авете прошлости и зашто да се коначно једном не прикључимо савременим токовима у свету и савременом светском поретку. Међутим, 20.09.1997. године у загребачкој катедрали Светог Стефана крштен је праунук последњег аустријског цара, уз присуство око 200 представника европских аристократских породица. Занимљиво је да праунук добија име по убијеном принцу Фердинанду и првом хрватском краљу „ујединитељу“ Звонимиру. Ово нису само церемонијални чинови Хабзбурга, они заузимају и врло важне положаје у Европској заједници.
Дакле, можемо да закључимо да се непрекидно и врло озбиљно припрема васкрс светог католичког Источног римског царства и да му је његово светилиште маузолеј на Ловћену, већ постављено као мостобран.
Без ових догађаја не би било могуће тумачити еволуцију Мештровића, који је пред Први светски рат био Србин, писао ћирилицом и представљао Србију на Светској изложби у Паризу. За време старе Југославије био је државни југословенски вајар, који је порушио српску средњевековну тврђаву Жрново и подигао сада постојећи споменик Незнаном јунаку на Авали, као да оригинални српски средњевековни замак не би био достојан да се на њега полажу венци. За време Другог светског рата био је усташа, а после рата Брозов комуниста. Међутим, изгледа да ипак никада није мењао страну, јер све што је чинио, било је у служби и духу слепе мржње коју проповеда прозелитизам.
Не треба онда да нас чуди што је културни терор довео до уметничког кича, где се у име уметничке слободе апсолутно и све може, па су се и широм отворила врата за овај, сада период обновљене окупације светског поретка, у име светле будућности. Уместо Комуналног одељења на Цетињу, сатанску улогу је преузео Цетињски бијенале светске савремене уметности, са својом поставком „савремених икона“, где је само уместо пса, на крст разапета свиња. Крсташи, када су освојили Цариград и основали Латинско царство, утерали су свињу, на којој је наопачке јахала блудница, коју су, затим, силовали на часној Трпези. Садашњи латинаши на Цетињу веома успешно подржавају своје узоре.
Ово су све догађаји чије су логичне последице својевремено довеле до силеџијске гигантомахије на Ловћену, те нас је данас задесио, ето, такав какав јесте, постојећи монументални маузолеј, са званичним „цивилизованим“ оправдањем да се учинила похвала врхунском уметнику и песнику Његошу, са врхунским делом признатог вајара Ивана Мештровића. Само је толико Србима допуштено да имају евентуално неког, релативно већег локалног песника, али никако своју државотворну цркву и свог цара.
Рушити – не рушити
Ово излагање и тешке оптужбе на рачун Беча никако не треба да значи да ми Беч треба да потцењујемо, или још горе, да га мрзимо. Дивимо се Бечу валцера, посластичарница и стабилног правног поретка, као и светском културном гиганту. Како они нама хоће да одузму „царски“ епитет, тако то хоћемо и ми њима. Не живети са Моцартом, Штраусом, Малером, значило би бити културни инвалид. Са Бечом, у том међуцарском рвачком загрљају, саучествујемо у животу и у смрти. Да је Беч у свом утицају био искрен, сигурно би тај однос био плодоноснији, али пошто је била умешана крсташка политика, догодило се да је, због задњих намера тог забоденог мача и агресивног подстицаја на примитивне инстинкте уметника и само дело било унакажено. Све оно чиме су освајачи хтели да украсе Ловћен је уметнички кич и Његошу је највећа увреда, не само као владици, већ и као уметнику. Што се тиче повреде његовог владичанског чина, то је равно цареубиству, не обичном личном злочину против једног човека и једног народа, већ злочин против укупног човечанства, злочин против целе Васељене.
Сумрак трију царстава
Да би се Беч стварно разумео, потребно га је посматрати кроз његове токове развоја. Мораћемо да повучемо паралелу између развоја нашег и њиховог света, како би могли да дођемо до заједничког решења, које уважава обе стране. Упоређујемо како су пропала нама најближа три царства; Ромејско цариградско (Византијско) православно, Аустријско римокатоличко и истина краткотрајно, али наше Српско православно царство – сва три царства, са царским звездама у васиони, са сјајем експлозије Супер Нове.
Вјечна зубља
Сва ова три царства на свом врхунцу, као да су слутила пропаст. Пред кобним часом засијала су таквим сјајем, да су осветлила целу Васиону. У тренутку када су Турци ударали у таламбасе пред цариградским и смедеревским зидинама, баш у том судњем часу цвета живопис Палеолога и моравске школе и највећа дубина духовности у исихазму Григорија Паламе. Са друге стране, у Бечу, пред Први светски рат, Рихард Штраус и Густав Малер компонују такве звучно трагичне симфоније, које као да предвиђају скору пропаст аустријског царства. Архитектура Ота Бафнера толико се била расцветала, да је после тога просто нестала класична архитектура у целом свету, док је Болцман поставио један од најосновнијих закона живота у Космосу, закон ентропије – зашто се Космос хлади и пропада у мрачне црне рупе.
Зато се против овог духовног геноцида не треба борити силом рушења против исте силе, јер се тиме и сами изједначавамо са злочинцима. Рану треба исцелити, тј. сагледати и лечити. Дефиниција православља је избор Христа у слободи, то је наше дело, наше постојање на Страшном суду, пламен Духа Светога да се не угаси, а над гробом васкрслог Христа увек може да се упали „вјечна зубља слободе, у вјечној помрчини која нит догори, нит светлост губи“. Та зубља увек и опет се пали на Светом месту.
Ватра се пали на жижу сунца, кроз бокасто стакло само на Олимпу, међутим, дар Духа Светог пали се сам. У овом тренутку, на Ловћену је помрчина.
Грех против Светог Духа
Порушено се може увек обновити, а духовна смрт била би истребљење, пад у вечни понор. Може да се претпостави да неки појединац пред силом поклекне, па чак из очајања и безнађа изврши самоубиство, али цео народ, ако је свестан, тешко може то да прихвати, осим ако је преварен лажном надом, од лажних пророка. Колективно самоубиство било би грех против Светог Духа, који не може да буде опроштен ни на овом, ни на оном свету. У сваком народу, па и у нашем, јавиће се богомнадахнута потрага за неким свецем искупитељем, који ће да прими на себе жртву и грехове свог племена, које „сном мртвијем спава“ и драговољно пристаје, поред физичког рушења и на људску кланицу, духовну помрчину.
Ако већ пропадамо у тај духовни бездан, то нам не даје право за прекорачење права одбране, да бранећи се од физичког рушења и сами „скрљамо“ гранит Мештровићевог поганског маузолеја са планинских физичких висина Ловћена у провалију и да дело једне наметнуте и кич уметности претворимо у плаз секундарних сировина. Из ове гомиле камења не бисмо могли да извучемо ниједан камен покајања, ни праштања, за камен темељац обнове наше порушене светиње. Тиме би се изједначили са рушитељима и рушењу и злочину не би било краја.
Тихи покрет отпора
Да се дигне било какав глас у одбрану части и достојанија и да има неког значајнијег успеха, о томе под комунизмом није било ни говора. Свакако је тињао један тихи отпор. Није то било први пут да се културна јавност побуни против диктаторске опчињености својом величином, која се најбоље изражавала масовном градњом, са огромним каменим блоковима. Постоји и једна паралела између фашистичке и комунистичке градње. Истина, тако су градиле и древне цивилизације, али је њихова архитектура чинила трајно уметничко дело за дивљење генерација, а савршен склад слутио је на вечну Свету Тајну, чежњу сваког истраживача.
Хитлера смо запамтили само као злочинца, убицу и рушитеља, а потпуно смо заборавили да је градио и још више пројектовао грандиозно немогуће грађевине на свету, као што је на пример био стадион у Минхену, од чега нас данас хвата ужас. Исто је чинио Стаљин, који је порушио Саборни Храм Христа Спаситеља у Москви и на том месту почео да гради Дом совјета, висок 400 метара, са позлаћеном скулптуром Лењина на врху, високом 80 метара. Такве споменике диктаторске супер моћи зидали су Франко, Ататурк, Насер, Чаушеску и многи други, али ти споменици данас не вреде ништа ни у ком погледу, једино су документи свог страшног доба. Чак се и на нашу земљу, пре фашистичког војног напада 1941. године, као неки увод у будућу катастрофу, десила агресија немачке грандиозне монументалне фашистичке архитектуре. У Београд је стигао архитекта Вернер Марх да нам поруши цео Калемегдан и да нам пројектује грандиозни олимпијски стадион, нешто слично као у Минхену, вероватно предвиђено за долазак Хитлера. Припремне радове само је рат спречио да не буду завршени, међутим, против овог лудила се дигла целокупна ондашња југословенска интелигенција, на челу са архитектима Александром Дероком, Иваном Здравковићем и другима. Против архитекте Вернера Марха не само да се писало, него су се и широм земље одржавали ватрени патриотски скупови инжењерских комора. У Београду су се организовале и уличне демонстације, на које су долазили и архитекте чак из Сплита, Загреба, Љубљане, Сарајева и Новог Сада, које су, по својој прилици, биле увод у демонстрације 27. марта 1941. године.
Изгледа да је ова криминална грађевинска грандоманија неуништива и да из земље ниче као коров из згаришта после сваког пожара. Али било шта да никне, потребно је да сине сунце, а сунце се за време комунизма угасило. Од страха пред псећим јамама, поларни мраз је давио духовном помрчином. Српска православна црква се стално бунила, али је била толико поништена и онемогућавана, да је више нико није могао узимати у обзир. Мало по мало, дизала је глас српска интелигенција, која се изборила за један ограничени простор слободе, толики, да не би био опасан и да не би угрожавао не само комунистичку власт, неко и комунистичку идеологију. Ипак, један по један интелектуалац, искључиво на дозвољеном простору културне и ликовне критике, од 60-тих година је вапио против рушења Капеле по разним новинама, часописима и јавним трибинама.
Тихи отпор културне јавности је постепено нарастао и 1971. године издата је збирна публикација о Капели у троброју часописа Уметност, под насловом „Судбина Ловћена 1845-1971“, где је покојни Лазар Трифуновић сакупио скоро све што је до тада објављено о Капели и за и против Мештровићевог маузолеја. То је учињено, за оно доба, по максимално фер поступку, али је ипак Лазар Трифуновић по немуштој директиви комуниста био вешто принуђен да изађе из уредништва часописа, а да комунисти остану „чисти“. Митрополит Данило и Свети Синод храбро и бескомпромисно су се борили за своја законска права, разбијани и изнутра од комуниста.
Све то није помогло, Црквица је срушена и маузолеј је изграђен са обилатом и несебичном помоћи из других братских република. Међутим, природа је учинила своје, тиха вода већ је почела да рони брег и маузолеј је почео од мраза до мраза да пуца и да се од њега одваљују блокови и сурвавају у провалију. Комунизам се обрушава свуда у свету, али можда то неће бити јасније видљиво, него када се сурва са Ловћена.
Упркос свему, Црквица је срушена, а интелигенција, историчари, уметници, критичари, архитекте, били су потпуно немоћни. Није било уопште важно шта они знају, мисле и нарочито шта осећају и у шта верују. Директива из ко зна којег центра, морала је да буде спроведена. Када је једна цењена урбанистичка комисија изашла на врх Ловћена, архитекта и урбаниста Вукота Вукотић могао је само да баци поглед са висина и да рони сузе. Записничарка није знала шта је изјавио овај члан комисије и шта треба да запише. У овом чину био је достигнут врхунац израза немоћи под комунистичком тиранијом.
Данас, после бурних догађаја који су се одиграли и донели нову равнотежу снага, овај незаписани мук тихог отпора могао би да покрене бујицу идеја које би изнеле на Ловћен обновљену Црквицу Светог Петра Цетињског.
Предлог за решење обнове изворне Црквице Светог Петра Цетињског
Принципи на којима би се бранио програм обнове стасали су кроз дуго доба тихог отпора и сазрели као старо вино. Први став гласи: ако је икако могуће „не рушити“. Животом се мора борити против убиства и смрти. И сам митрополит Данило је још својевремно покушавао да буде мудар и да се, колико толико, прилагоди тренутку и нађе спасоносни соломонски компромис, па је под притиском пристајао да се уз цркву подигне маузолеј, само да се црква не дира.
Као што је судија, пре него што изрекне најтежу, смртну казну, обавезан да добро преиспита све могућности, да кривцу спасе живот, знајући тежину његовог злочина, тако ћемо и ми, без обзира на све сурове неправде историје, ризикујући да изазовемо и више од опасне буре, да покушамо да се спасемо од греха рушења, иако су они нама безобзирно рушили. У овоме има једна срећа у несрећи. Да ли случајно, или неким чудом, Мештровићев маузолеј није назидан на темељима освећене цркве. Само једном, ко зна када, али за свагда освећена црквина на врху Штировника, остала је слободна. Нека мистична, тврда, непробојна моћ, по оном свима познатом овоземаљском закону да два тела истовремено не могу да заузимају исто место, сачувала је суштину Свете Тајне, или није било простора за тако гломазно чудо као што је Мештровићев маузолеј. Када се човек и данас налази на правом месту, пуца му поглед у недостижни хоризонт, одвојен је бедемом од паганског маузолеја, из кога се ништа од те Богом дане природе не види. По Медаковићем запису, уочио га је и сам Његош, који је изашао са свитом на већ традиционалну црквину, куцнуо штапом о камен и означио место „на висини која је највиша у Црној Гори и одкуд се виде понајвише само србске земље и сиње море“.
Бескрајна пучина мора подиже нам линију хоризонта увек до равни очију, без обзира колико се високо пењемо на планину. Паганство остаје иза нас, као Стари Завет. На освећеном врху, не досеже се до Бога онако, како су то покушали градитељи Вавилонске куле, зато им је Бог и срушио кулу, већ се види и доживљава како је Бог поделио Земљу, одвојивши Небо од Земље. „Хоризо“ на јелинском значи „делим“. У том тренутку, цела наша планина преображује се у Тело Христово. То је литургијски чин у највећој размери и значи исто што и дељење, односно ломљење хлеба на Часној Трпези. Тада се сама од себе на врху планине пали непатворена ватра васкрсења, као и на Васкрс, на Христовом гробу. На растуреној црквини већ је једном за свагда освећено тло и за нас православне ту „во вјеки вјеков“ постоји црква, само је треба открити, она је тренутно невидљива. То је утемељен стуб Јаковљевог сна, који подупире Небеса. У нашој народној традицији, то су уздигнуте сохе Небеске. Ништа нас не спречава да се ту, одмах, иако тренутно нема цркве, на црквишту, опет и опет, чини три пута Васкршњи опход, са најрадоснијим ускликом:
Христос Васкресе, Ваистину Васкресе!
Пагански маузолеј није вечан и египатске пирамиде не би вечно одолеле зубу времена и пљачки, да се данас, уз огромне инвестиције непрекидно не одржавају, иако су оне зидане на равном, сувом тлу и својим положајем записане у звездама. Мештровићева уметничка инспирација и не слути о томе.
Природно обрушавање лоше копије на погрешном месту већ је почело. Блокови су почели да се одваљују и биће потребна велика средства да се овај, противприродни објекат, одржи. Ово монументално, изгубљено, неоријентисано чудовиште, није усмерено према странама света, или према звездама, већ према Бечу. Није ни чудо што су поданици Источног (аустријског) римског царства на Ловћен хтели да поставе споменик свом цару, кесару Фрањи Јосифу. Начин њихове поставке не указује ни на шта свето, што би у нама православном, хришћанском духу требало да поштујемо. Цезарски тријумф освајања „варварских“ земаља и пљачкање њихових драгоцености, нама је стран.
Реконструкција онога што је спречено да се гради
Има разлога да се надамо. Знатно се обновило и учврстило својевремено уништено црногорско свештенство и монаштво, враћа се веронаука у школе, оживео је велики број запуштених манастира, а што је нарочито важно, започела је целовита обнова црквене градње. У малој, у брда сабијеној, слободној, али економски сиромашној Црној Гори, црквена градња није могла да се развије до свог потпуног и стасалог израза. Градња Цркве Светог Спиридона у Трсту показује шта су све могли да ураде људи из овог краја да су, поред слободе, имали и економску моћ. Овај храм заузима кључно место у развоју наше сакралне градње, јер је својим обликом претходио и обликовању Храма Светог Саве у Београду. Пред Други светски рат у митрополији црногорско-приморској били су изражени пројекти за достојне саборне храмове једног народа, као што су били пројекти за саборне цркве у Подгорици и на Цетињу, које је само рат спречио да се изграде, тако да је митрополија остала без своје природне катедралне цркве.
Коначно, тек је ове године Високопреосвећени владика, господин Амфилохије, митрополит црногорско-приморски, брдски и скендеријски успео да освети пројекат Саборног Храма Христовог Васкрсења, на Христовом гробу у Јерусалиму. Овај катедрални храм биће допринос Српске православне цркве свеопштој прослави 2000-те годишњице хришћанства.
Пројекат Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици
Пројекат храма је круна тихог таласа отпора, када је тај талас ударио у нове обале, слободне обећане земље. Да се стигло пре Другог светског рата да назидају Саборне цркве у Подгорици и Цетињу, неко би их за време рата, или после рата већ сигурно срушио, учинили би то фашисти или комунисти. После рата срушене су цркве у Ђаковици (1949), или црква на Вису (1962), црква и пирг на Зебрњаку код Куманова, као и пирг Светог Николаја Велимировића на Охридском језеру (1956). Владике и песнике Николаја Велимировића и Његоша повезује заједничка судбина њихових архитектонских замисли.
У доба просветљеног сиромаштва, обрнуто пропорционално бреме духовности носили су свеци. Богатих није било, а ако је неко хтео да покаже своје дело, неку уметност, економски посед, онда је то могло да буде само толико велико и тешко, колико је човек могао на леђима, или на магарцу да понесе у збег. Да би човек за време турске окупације могао достојно да се носи, а да се не потурчи, морао је да се одметне у хајдуке, јер би само у слободном кршу могао да се истиче неким лепим одејанијем. Могућа нека градња могла је да буде само нешто неупадљиво и скучено. Његош у својој родној кући није могао ни да се исправи, а о некој монументалној архитектури није могло да буде ни говора. Свештеници су се одевали и изгледали исто као и хајдуци, носили су увек пушке са собом, звона нису могли да изливају, цркве да зидају, а ни да их понесу. Литургију су оглашавали пуцњима, а не звонима. Зато се радост више него игде, у Црној Гори оглашава пуцањем. Можда је и ова дуготрајна грађевинска беда изродила чежњу за било каквом монументалношћу. Зато је висина и масив Ловћена израз чежње тог времена, јер је Ловћен поседовао неоспорну монументалност, од Бога дату. У празан простор те чежње упали су наши непријатељи и то би само донекле могло да оправда црногорски народ због градње срамотне монументалности Мештровићевог маузолеја.
Две хиљаде година је монаштво увек било кочница за ниске страсти у једном народу, па су се калуђери и свеци из тог народа сакривали у врлетима и пећинама, њихове најскромније келије су и данас извори духовности и светилишта ходочашћа, као рецимо, келија Светог Василија Острошког. Међутим, једна се келија успела да уздигне изнад свих, до самог хоризонта, до пучине далеких мора и океана, до Небеског свода, а то је Црквица келија Светог Петра Цетињског.
Његош своју наслеђену, најскромнију монашку келију Светог Петра у Цетињском манастиру није президао, улепшао, адаптирао, већ ју је уздигао као анафору на Ловћен, према Небесима и тиме омеђио највећу могућу цркву. Брод – купола ове врх црквице био је распон једног хвата, па у круг, онолико колико руке могу да досегну када се рашире. По запису из задарског архива, округла црквица је била дугачка само 12 лаката, а из тога проистиче да јој је распон био само два хвата (3,5м), скоро у мери да се рашире руке. Зато се и икона Богородице живопише раширених руку у своду апсиде изнад иконостаса, јер у ширини својих руку има моћ „ширу од Небеса“, због чега се зове „Ширшаја Небес“. Логосну јасноћу Истине, неизмерљивости тог „ширшег воздвиженија“ претпостављамо да би требало да осећају сви, верници и неверници, добронамерни и злонамерни.
Новокомпоновани грбови
Словенци имају Триглав, везан за општу, не само њима својствену прасловенску митологију, па је комунистичка власт унела у грб новонастале совјетске републике Словеније троглаву контуру врха Триглава. Гола планина им је и данас, као независној држави, на грбу и застави, али тај грб и застава немају већу снагу од значке једног туристичког савеза.
Необразоване, наивне борце – комунисте из народа, лик Ловћена није у први мах узнемиравао. Поведени словеначким примером, унели су капелу на Ловћену у грб новокомпонованог совјетског народа „Црногораца“, по директиви, узору и правилу свих држава источног блока иза „гвоздене завесе“. Све се радило „у име народа“, а пошто су дизајнери ипак били из народа, начинили су људску „грешку“ и за нов симбол узели оно што је заиста било општенародно. Међутим, мистична снага Ловћена са Црквицом свеца није могла дуго да промакне дежурним сатанистима – комунистима, па иако им се у први мах омакло, похитали су накнадно да је исправе. Ипак се десио парадокс, да су комунисти срушили Црквицу, раскрстили са религијом, затим и са Стаљином, а да је совјетски дизајниран грб са православном капелом ипак преживео као општеприхваћен и остао симбол, траг несавршеног злочина. Не постоји данас, као и раније, човек у Црној Гори и целој Србији, који на било који начин не би знао за Ловћен и Капелу. Ово неуништиво семе ће нам бити један сигуран траг за рехабилитацију злочина којег нисмо починили, али га морамо примити на себе, ако хоћемо да обнављамо хришћанску цркву, јер се црква не обнавља из освете, већ ради опроштења ових срамних грехова.
Ту прилажем и своје лично, скромно искуство. На Ловћену сам био прво као дете са оцем, а после са школском екскурзијом. Посебно сам се бавио Ловћеном као архитекта. Нарочито су на мене оставили утисак ниска врата и таваница на Његошевој родној кући, али и прасловенска медовина, коју сам научио да правим и да служим прве госте у свом поткровљу. Мој дипломски рад, са сакривеним пројектом Саборне цркве, иза мало познате математичке теорије скупова, могао је да се сматра само младалачком провокацијом, или српским инатом.
Комунистичка власт и поред своје пропагандне самообмане, увек је имала жељу да се опере, али као ни данас, нема храбрости да то уради одједном, него то чини под силом догађаја, степен по степен, на једвите јаде, неки пут упадајући често у још већи грех. Прва метода која их обележава заувек је чистка. После раскида са Стаљином, методе су постале профињеније, али увек са једним циљем, да избегну казну и остану неприкосновени на савести и власти. У другој фази су се показали културнијим и покушали су без крста да раскрсте са соц – реализмом, за чије су увођење окривили искључиво Стаљина. Као нова директива, на сцену су ступили општејугословенски конкурси за модернистичке апстрактне, монументалне партизанске споменике, који су избацили своје звезде Богдана Богдановића и Душана Хамоњу, али су, пре свега, из дубоке аустријске архиве извукли Мештровића, јер се његов саборац Броз тако чврсто докопао власти, да су сада могли заједно да спроведу њихове идеале из младости.
После предугих година крвавих „револуционарних“ промена, у револуцији која траје и гута своју децу и које су биле довољно дуге да и понеки комунисти, више под општим притиском међународних догађаја, увиде да су застранили. На жалост, педесетогодишња негативна селекција још увек намеће да је комунистичка партија искључиво неприкосновена, у стању да води народ у „нове победе“, па и промене изласка из криза, чак и оних духовних. Тако данас имамо појаву да најортодокснији комунисти постају најортодокснији верници и то без кајања. Опште стање изгледало је безнадежно. Доба диктатуре је било довољно дуго да се читава једна генерација младих људи угуши, извитопери, или исели.
Међутим, коначно је нешто морало да пукне.
Гром загрми на Светога Саву
Гром је, опет, као и 1804. године, пукао на Светога Саву, кад му време није. Пад Крајине превршио је сваку меру. Поред осталих бујица, које су тада бурно провалиле, погодио је неке од нас као гром благослов да пројектујемо Храм Христовог Васкрсења у Подгорици. После дугог времена трпљења и понижења, одједном смо постали огромни у овом новом, нешто повољнијем времену. Упркос неприкосновеној, руководећој улози комунистичке партије, забрањиване песме су постале темељ, упретник огњишту и жар за пламен васкрсења, који се упалио као сам од себе у општи, дуго прижељкивани, чудесни доживљај.
Освећено црквиште на Ловћену као да је опет, одједном, засветлело непатвореним бљеском и на изворну Црквицу Светог Петра Цетињског. Слутња на тај догађај почела је још 1989. године, када смо назидали малу, четничку камену црквицу, покривену шиндром, посвећену Светом Георгију, на врху Дурмитора, у селу Зминици. И на Дурмитору су, по народном предању, сохе Небеске, које подупиру Небеса. Истог дана је обновљена и освећена новом снагом, поново оживела Саборна Црква Светог Василија Острошког у Никшићу. Ове године, опет у Никшићу, у оквиру „Његошевих дана“, поново је почела конкретна иницијатива за обнову Капеле, док је истовремено бетонирана прва плоча на Саборном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици.
Изгледа да можемо опет и опет да откријемо правило: не може ништа да се просветли на Земљи, док је не провали муња на Небесима, не може ништа да се запали на Гори, у духовним збеговима Црне Горе, а да се не просветли Под – Гором, односно у Под – Горици. Оно што је Црквица-караула, на неприступачним врлетима ненасељене планине међу ходочасницима, биће Саборни храм отворених двери у насељеној, плодној и питомој долини, међу људима у својим породичним домовима. Зато све последње догађаје, беле бисере, треба да повежемо на ниску, у један целовит венац, почев од црквице на Дурмитору, градње Саборног храма у Подгорици, чије су темеље осветили, поред нашег и патријарси Васељене и Русије.
А шта чинити са Мештровићевим маузолејом?
У сваком случају, Мештровићев маузолеј је тешко бреме које нас мори и које није једноставно скинути са врата. Зато предлажемо да се не поруши, већ напротив, да се лепо изложи и комплетно прикаже широј светској јавности као историјски изложбени павиљон. Да би се болест излечила, мора прво да се идентификује. Нарочито би био занимљив низ експоната, који се не би састојао само од Његошеве скулптуре у граниту, већ и предвиђене скулптуре „генија“ Фрање Јосифа, која се налази изливена негде у Бечу, са комплетном изложбом свих срамних догађаја у вези са „неспортским и непланинарским“ успињањем на Ловћен, као што су портрет и биографија Стјепана барона фон Лофћенберга, оригинална карта Црне Горе са Скадром без Ловћена, паралелна изложба планине Тарабош и још многе друге „ситнице“, збирка медаља рушитељима Капеле и низ докумената, као што је Решење Комуналног оделења општине Цетиње, чувени дијалог између Мештровића и Броза, итд.
Оно што је битно, освећено тло црквишта, Богу хвала, остало је слободно, градња Црквице не би била скупа, материјал са лица места био би брано и ломљено камење. Грађење у потпуности може да се изведе са традиционалним мајсторима, без икакве механизације, уз локални превоз магарцем. Маузолеј не мора да се руши и не би морао да мења своју основну споменичку намену, напротив, сада би престао да буде култно светилиште паганске сатанистичке секте. Такав, заправо музеј, треба да буде храм уметности, изложбена збирка аутентичних експоната, историјских оригинала, који се налазе у аутентичној згради, а која је и сама експонат. Све то, у основи, задовољава рогобатна и незграпна Мештровићева творевина, али је она таква каква је, то је историјска чињеница. У комплетној поставци, са претпостављеним, новим, свестраним и непристрасним, интернационалним приступом, овакав музеј би могао за сваког нешто да значи, па и за оне који се не слажу са нама, али би престао да буде претња силе, антисветилиште и храм Сатанаила. Тиме би се записивали „знаци поред пута“ за путоказ ходочасницима, који би се успињали на врх Ловћена, до обновљене изворне Црквице Светог Петра Цетињског. Пролазом кроз ову замрзнуту повест, ходочасник ће моћи да не лута неким заумним странпутицама и да доживи сва искушења кроз која је прошао Свети Петар и све Сциле и Харибде, кроз које пролазе његови духовни потомци.
Коначно, пред судом времена ће се сагледати права оцена вредности и Истине, лакше ће се разликовати битно од небитног.
Како и да ли је могуће поновити оригинално дело?
Позната је фотографија Капеле из 1888. године, младог и будућег краља Петра Карађорђевића и фотографија обрушене Капеле, архитекте Краснова из 1923. године. Само по овим фотографијама може да се установи мера цркве, према непроменљивој мери човека. Сваком релативно уједначеном реду камена може да се утврди величина, а вероватно ће моћи да се и провери, када се нађе и по који оригинални, својевремено обрађени камен, приликом будућих, обавезних археолошких истраживања.
Нас не занима обнова Капеле коју је учино краљ Александар, јер је приликом обнове тада поништена аутентичност оригинала. Шта би било када би неко установио да су врата на Цркви Христовог гроба, келија Василија Острошког и келија Светог Петра Цетињског у Цетињском манастиру, родна куће Његоша – ниска, па их треба повисити по ЈУС-у, да се приликом уласка не удари главом? Да ли би то било унапређење функције, или разарање изворности? У сваком случају, дух времена би негде изветрио и никаква празна машта не би могла да га надокнади. Тиме што су мајстори краља Александра прецизније тесали блокове, није се исказала никаква духовна надмоћ, већ напротив, игнорисање суштине. Због тога, није ни од каквог интереса да се Црквица обнови са каменом обнове краља Александра.
Иако сигурно нема довољно аутентичног камена из фазе прве градње, сабирањем камена са аутентичног места на истоветни начин, постићи ће се максимална освештана истинитост, јер је и само место свето. Ако ту градњу још изводе и традиционално нешколовани мајстори, које ново доба није „покварило“, а којих још увек има, добијамо истина поновљено, али аутентично дело. На тај начин нисмо копирали форму, него смо по декодираној Тајни обновили дело, освећеном Твари. Да би то било данас сваком јасније, то може да се објасни савременим језиком бар на два начина: примером из биологије, где треба разликовати генотип од фенотипа, или примером из технике, где треба разликовати квалитет фотографије после безбројног копирања црног негатива и компјутерског дуплирања оригинала помоћу бинарног кода, где је свако дуплирање оригинал.
За верника са развијеним осећањем и без икаквог образовања, просто речено, овај кодирани дупликат имаће душу. Наша душа неће овај дупликат одбацити, као што тело физички одбацује биолошки стран организам. Биће то као трансплатација крви исте крвне групе. Психички здравом човеку, са одржаним природним инстинктима, пластична банана неће изазвати глад. Истински верници, који се свакодневно подвижавају, гладни духовне хране, одмах ће осетити у којој се творевини налази Духом Светим надахнуто дело. Имају благодат и дар да разликују Живопис од слике, молитву од песме, уметност од кича, оригинал од фалсификата. Прави верник тражи истинско светилиште и не може лако да се превари, а наше је да му то пружимо на најпростији начин.
Како би се извели замишљени радови?
Претходна истраживања
Пронаћи у архиви све могуће документе, записе и покушати реконструкцију архитектонског цртежа првобитног стања Црквице. Пројекат сигурно постоји у Заводу за заштиту споменика културе, јер је верзија краља Александра снимљена. По сведочанству инжењера Велише Поповића, који је изводио радове на Црквици 1925. године, пројекат за обнову је урадио инжењер Пера Поповић из Министарства грађевине, трудећи се да потпуно задржи стари облик и величину, на старим темељима. Међутим, из жеље за квалитетом и сигурношћу, сав спољни камен замењен је новим, тесаним каменом из мајдана „Златарица“, док је унутрашње лице зидано оригиналним каменом. Једино можемо да приметимо да је тада зидано много правилније и солидније, него 1845. године. На кровној конструкцији је, пак, дошло до највећих измена, јер је обрађен профилисани венац, а кров није покривен природно ломљеним каменим плочама, већ су плоче правилно, под конац резане. Ова појачана занатска перфекција убила је душу обнови. Поучени овим, обнову би требало зидати у виду просте и искрене молитве, пратећи природу и душу камена, по фотографији из 1888. године. Упоредо вршити археолошка ископавања, односно истраживања расутог и обурваног материјала, јер приликом рушења прве Црквице, сво камење сигурно није однешено. Идеално би било да се обнова врши тачно на месту и обрису првобитних темеља и уколико то буде могуће, од аутентичног материјала.
Пројекат
Израдити детаљан пројекат, у изгледу потпуно једнаком претпостављеном првобитном ставу, али прилагођеном савременим техничким условима, нарочито у погледу сигурности на земљотрес и ударе грома, с тим што никакав бетон, или неки други модеран материјал не би смео споља да буде видљив.
Градња зидова
Зидови би били зидани на исти, традиционалан начин од браног камена са лица места, са по којим оригиналним каменом, са спољњим дерсовањем у кречном малтеру. У дебљини зидова били би сакривени армирано – бетонски, обимни и вертикални серклажи.
Свођење
Сводови би се зидали од сиге „на конац“, на исти начин како је пре 8000 година зидан Јерихон, или како се још данас зидају „буње“ и пекарске пећи. Зидање преко оплате рушило би аутентичност вишемиленијумске традиције. Преко сводова би се извела армирано – бетонска, глетована кошуљица – љуска, а преко љуске изолација „кондором“. Завршни покривач био би од ломљених камених плоча, постављених на древни начин. Плоче би могле да буду осигуране, са невидљивим анкерисаним кукама од нерђајућег челика. Надстрешница би се извела само истурањем плоча и не би је подупирао никакав симс. Громобранске инсталације би се водиле испод плоча. Отворено је питање да ли је у Црквици потребно електрично осветљење?
Обрада
У свим другим, нижим категоријама важности, држати се основног принципа изворне аутентичности, као рецимо: прекорачење аутентичности у обнови Капеле краља Александра, види се у клесарски обрађеном и профилисаном венцу и под конац правилно резаним плочама каменог покривача, што не постоји у првобитној градњи. Истина, овај мајсторски рад је богатији и функционалнији, али не одражава чемерно доба једног народног свеца. Капелу – Црквицу на врху Ловћена пре треба схватити као једну пустињачку индивидуалну испосницу, пештеру, него као цркву заједницу, Небеску катакомбу прогоњених хришћана.
Живописање
Црква би била живописана у свежем малтеру (фресци), по свим традиционалним правилима. Познато је да је приликом обнове у време краља Александра Црквицу живописао Урош Предић. Малтер би био вишеслојни, од млевене сиге и живог одлежалог креча, а ојачан мрежицом од јуте и нерђајућег челика.
Било би пожељно да Црквицу живопише исти живописац који ће живописати и Саборни Храм Христовог Васкрсења у Подгорици и да епифанија Христа Пантократора у овој малој куполи распона 3,5м буде предложак за живописање Христа Пантократора у дуплој куполи у Саборном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици, распона 10,5м. Питање иконостаса, саркофага и полијелеја ће се решити после даљих истраживања.
Пушкарнице
У правом смислу, прозора не би било, јер на изворној капели нису никада ни постојали. Црквица, поред основног чина, имала би и намену да буде одбрамбени бункер – караула, што показује у каквом је времену настала, иако постоји наивна и подмукла политичка лаж да смо са муслиманима и католицима вековима живели у миру и сарадњи. Прозори су били, у ствари, пушкарнице на идеалној висини за осматрање и пуцање из стојећег става, јер је пушка замењивала звона (потурице нису могле да смисле звона). Тако је силом прилика и свештенство Црне Горе било наоружано, а и цркве су им биле прилагођене тој намени.
Литургија се обзнањивала пуцањем, док су планине надалеко одјекивале.
Двоглави орао
У Мештровићевом маузолеју, Његоша је надкрилио једноглави црни германски орао, тежак неколико тона. Да би се Његош некако извукао из бремена овог загрљаја, свакако би негде на Црквици морало да буде знамење белог двоглавог орла који узлеће. Орао је птица која лети високо, истовремено и горе и доле, гледа подједнако и на исток и на запад, носи са собом сва знамења духовне и световне власти и повезује ову јединосушну подељеност. Таквог орла са крстом, који је био у грбу Цариграда, Васељенске патријаршије, царске и данашње Русије, Србије и Црне Горе, прозрели су Свети Цар Константин и Свети српски краљ Владимир. Човек који може да види Белог орла, мора да има способност да сагледава и види далеко, да прозире до хоризонта. Та даровитост мора да се доживи, вежба, а то се најбоље чини молитвом у цркви, а од свих цркава у Црквици на Ловћену.
Из стојећег става, са висине очне тачке, природно и набоље се запливава у бесконачну раван хоризонта пучине. Та видљива линија раздвајања је део опште молитве и овде ће бити врло важан подеони граничник зидних површина за распоред живописа. Од нивоа овог очног унутрашњо – спољашњег хоризонта на више, у горњем Небеском делу, живопише се по одлукама 7. Васељенског сабора искључиво Христос Сведржитељ, у апсиди Богородица, шира од Небеса, обоје понесени анђелима, а тек испод тог нивоа остали земаљски светитељи, за које овде, једнострано по природи епифаније (пројављивања), нема места.
Клетва
Купола постаје тиме не само симболично Небеска. Зато је прихватљиво веровање по обухватном провиђењу Светог Јована Владимира, да двоглави орао лако полеће са бестежинском ловћенском куполом, слаганих камених плоча, лети и слеће у Момишића поље, где се преображавају растурене, грубе, неотесане плоче у савршену целовиту, златну куполу Христовог храма. Првобитно, изворно надахнуто идејно архитектонско решење Саборног храма у Подгорици, имало је решење куполе, покривене ломљеним каменим плочама. Касније, борбом идеја, сазрело је коначно решење да купола једног Христовог храма, које чини тело Богочовека, мора да буде савршено обло и позлаћено, са златним крстом. Увек остаје завет са висина Ловћена да је основа нашег изворног решења била купола, покривена необрезаним каменим плочама, као купола цркве – куполе на Ловћену и та се скица на хартији не може да баци у корпу за отпатке, јер је то нераскидива веза у једносушности бића тела Христовог, оличеног у своду грађевине цркве, било да је то на врху Ловћена, или у равном Момишића пољу у Подгорици.
То је она црква коју сам Исус Христос помиње као клетву храма – „Тешко вама који слијепи говорите: Ако се ко куне храмом, то није ништа; а ако се ко куне златом храмовим, крив је. Безумници и слијепци! Јер шта је веће: злато или храм који злато освећује…“ (Мт.23, 16-17). Храм који освећује златну куполу на Христовом храму у Подгорици је храм куполе камених плоча на Ловћену. И нека се ниједан Црногорац не куне овим храмом као Христовим и да рече: „тако ми Храма Васкрсења Христовог (у Подгорици)“, као што рече: „тако ми Светог Василија Острошког“, ако на било који начин не допринесе да се обнови Црквица на Ловћену, јер ће иначе „бити крив“, осудом самог Исуса.
На кривоклетство се у Црној Гори никако не гледа добро. У нашем народу је Лазарева Косовска клетва још увек жива и снажна, али никада не може да буде толико снажна као клетва живог Богочовека. Ако Косово губимо, Ловћен не смемо.
Крст
Упада у очи да Капела по оновременим фотографијама нема крст! То је сасвим лако разумљиво, када се зна да је крст у турском окружењу могао само да се носи у руци, у збегу. Свештеник ни данас у Турској не сме да се креће у мантији, са крстом на улици. Познато је традиционално узношење крста Светог српског краља Владимира на Румију и отимања око њега, између хришћана и потурица. Тек данас тај крст може стално да стоји, мада по муслиманском схватању, пркоси.
Да ли би и данас крст, постављен на будућу, обновљену Црквицу, пркосио некој новој, моћној сили? Треба размислити да ли као документ времена, обновљену Црквицу сакатити и оставити је вечно без крста? Треба узети у обзир да би, ионако мала, само са златним крстом могла да поклопи и превазиђе мртву музејску културу без Бога у грандиозном маузолеју, у непосредној близини. Само основна хришћанска Тајна, са разапетим и васкрслим Христом на Крсту може својим сјајем као Таворска светлост да засени све остало! Ово би нас оправдало да само у овом случају прекорачимо аутентичну обнову. Јер пре свега, обнављамо живу цркву, живога Бога за један, још увек жив народ.
Упоређења
Однос у квалитету, или помало злонамерно рећи степену луксуза, између Црквице на врху Ловћена, посвећене једном овоземаљском, грешном човеку – свецу и Саборног Храма Христовог Васкрсења у равном Момишића пољу, Богочовеку је обрнуто пропорционално у сваком погледу, али су опет једна јединствена целина. Схватање тих односа је и суштина техничког описа јединствених радова на врху планине и у пољу. Камен ових зидова је мање – више сличан, а то је онај исти камен покајања, на коме је сазидана Црква.
Не само што је пламен упаљен на Ловћену исто што и упалити Бадњак у Момишића пољу, него ће и обнова скромне Црквице значити истовремено и обнову свих могућих и немогућих цркава, које нису имале услова да њихово семе падне на плодно тло и да буду изграђене. Жртва у сиромаштву не чини сиромаштво у духу. Жртва Христова ће се исказати у свом Саборном дому, у много већој и силовитијој мери, ако у залогу има голи ловћенски камен. Тек на овом камену темељцу слобода уметности у живописању и снажна велелепност у грађењу зидова, стубова и сводова, добијају свој пуни замах, насупрот неутемељењем безобзирне, празне, освајачке, пљачкашке грандоманије и гигантоманије.
Монументалност није сама по себи грех. Црква као грађевина у православних је део молитве, исто тако као што је премудрост, реч, песма, живопис и свако добро дело. Ако чинимо сабор и заједничарење у обиљу, богатству и срећи, ми се увек сећамо оскудице у Египатској пустињи. Ако зидамо апсиду, олтар и Часну Трпезу, ми мислимо на пећину, стају, сено и јасле, где се родио Исус и тога се не стидимо иако смо богати, иначе би упали у гордост, а ако зидамо свод – куполу на Саборном храму, онда мислимо на Христа Сведржитеља Неба и Земље, Богочовека који је сишао на земљу и васкрсао. Њега живопишемо на зениту свода куполе и мислимо на ниску, пећинску Цркву Христовог гроба у Јерусалиму, у којој је митрополит црногорско – приморски, брдски и скендеријски, осветио пројекат Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици.
Сада, када зидамо Саборни Храм Христовог Васкрсења у Момишића пољу, као допринос Српске православне цркве свеопштој прослави 2000-те годишњице хришћанства у свету, онда морамо да имамо у виду све ово наведено. Посебно у овом случају, као наш лични, изворни израз и допринос и обновљену Црквицу на Ловћену, Црквицу нашег народног свеца и народног Господара, који нас заступа на Небесима. Ни од кога Бог не тражи да се одрекне себе, своје слободне воље, своје породице, свога племена, народа, Господара по вољи народа и наше дугоочекиване слободне уједињене српске државе, својих, што дубљих корена, да би се спојио са Свевишњим.
Закључак
Ловћен треба најозбиљније схватити као српски национални задатак, којег треба остварити на хришћански начин и занемарити рушитеље. У остатку слободног простора, а на још увек светом црквишту, обновити и опет осветити изворну првобитну Црквицу Светог Петра Цетињског, да буде опет светилиште свих Срба и као залог за благодат Духа Светога да падне на овоизграђену куполу Саборног Храма Васкрсења Христовог у Подгорици.
Постојећи Мештровићев маузолеј, по идеји покојног митрополита Данила, преуредити у световни музеј и допунити га експонатима и документима да буде историјски преглед догађаја који су се одиграли око овог, шиљбочног врха, званог Штировник, који одвајкада дели царства на Небеско и земаљско, морско и копнено, моћно и нејако, српско, аустријско, латинско, хрватско и турско, православно и католичко, муслиманско и неверничко, фашистичко и комунистичко.