Савске таблице су покушај слободног оживљавања недовољно истражене културе Саваца, која је постојала у пределу горњег Еуфрата од 3.500 – те године пре Христа, до 1.200 – те године после Христа. Сматра се да је она корен и извориште јудео – хришћанске културе. Савски астрономи први су открили седам планета Птоломејевог Сунчевог система и то знање је током векова, преко Вавилонаца, постало својина свих народа света. На њему почива и својеврсна религија планета у Саваца, у којој свакој одређеној планети одговара дан у недељи, сталеж, боја, метал, облик грађевине и жртва. Седам култова остали су забележени на глиненим таблицама, нађеним у граду Мари на Еуфрату. На основу тих расположивих података, аутор архитекта Предраг Ристић направио је таблице на којима је сврстао постојеће елементе, тако да не буду противречни међу собом, слично поступку Мендељејева, који је направио таблицу хемијских елемената. И као што је Мендељејев претпоставио постојање елемената, за које се до тада није знало, тако је и Ристић допунио низ од седам Савских култова, добивши тако целовит систем од 22 х 8 аксиома, који, тако рећи, у потпуности дефинишу јудео – хришћанске културе.
Увод
На основу документоване инспирације, по траговима култова прародитељског, а давно познатог, али до недавно недовољно истраженог савског народа, са најпознатијим престоницама у Харану и Едеси, данас рушевинама на граници између Сирије и Турске, састављам прве Таблице елементарних видова култног – културног, архетипског испољавања човековог бивања.
Ове Таблице могу да послуже за посредан и непосредан конструктивни синопсис за дела: сликарства, графике, књижевности, позоришта, музике, балета, сценографије, филма, архитектуре, дизајна, јавних манифестација и другог. Такође, могу да буду допринос савременом илустровању Светог Писма.
Савске таблице се не могу сврстати ни у једну стандардну категорију испољавања савремене културе, а оне су најкраће речено, баш аксиоматика те културе. Из ове противуречности наступа забуна неупућеног у приступању Таблицама, који захтева етикету испред Таблица, а Таблице су, у ствари, етикете.
Порекло проблема
Узмимо Евклидов пример. У својој књизи „Елементи“, он износи 23 дефиниције, 8 аксиома и 5 постулата. Са становишта савремене аксиоматике, све дефиниције сматрале би се сувишним. Том линијом идући, било би потпуно неумесно давати и дефиниције Савских таблица. Тако, када Евклид каже – тачка је оно што нема делова, а права је дужина без ширине – за једног савременог аксиоматичара попут Хилберта, на пример, било би то сувишно. Довољно би било само казати – тачка и тачка, непосредно и право, без икакве бојазни, јер би свако скретање у ширину, у објашњавању овог појма, могло да нас спута са правца праве. Она је у духу аксиоматике праве и ништа више. Међутим, у доба Евклида, у доба настајања науке, свака дисциплина била је универзалнија што је то данас. Тако је и Евклид у својој математици, у начину обраде својих дефиниција, прешао из области математике у област лексикографије и језика.
Према томе, Савске таблице уопште не би требало дефинисати и објашњавати. Довољно је оно што је већ учињено – њих треба само изнети. Оне су већ изнесене у разним видовима прихваћеног, стандардног договора, око средстава људског изражавања, као што су реч, слика, звук и мирис. Овоме треба додати још и покрет, који из техничких разлога није до сада био изведен, већ само описан, као што су описани многи други изведени појмови.
У потрази за истином
Ово до сада речено се односи само на премијеру у Београду (СКЦ) и Новом Саду, али пошто се овде ради о догађању ван простора и времена, оно ће се једном равномерно догодити, као да је увек било присутно. Коначно, и саме Таблице су аксиоми ван простора и времена, које се већ одигравају свуда и на сваком месту, само их треба препознати. Оне су права истина коју стално треба откривати и у њихом откривању лежи и њихово постајање. Наиме, ниједна истина не постоји док се докаже, иако кад се докаже може да се установи да је постојала и у оно време када још није била доказана. Такође, може да се увиди да истине које су важиле у то време, сада више не важе, као што су важиле у оно доба, када се сматрало да су биле истините. Међутим, истина у аксиому увек остаје нетакнута. Привид лажи односи се на примену и објашњавање самог аксиома. Према томе, покушавајући да објаснимо један аксиом, можемо само да пружимо могућност да се он оповргне.
Математика, математичари и друштво
Ово је још један доказ, који се односи на апсурд дефиниције. Ипак, постоји велика разлика у примени аксиома математике и друштва, јер се аксиоми математике тичу само ужег круга специјализованих људи. За аксиоме целог људског друштва, целе културе човечанства, односно појединачних култова народа, мора се доказати да су били могући, да су били примењивани и схватани међу највећим бројем људи у целокупној повести цивилизације, од најстаријих времена, па све до данас. При томе се потребне дефиниције и докази могу применити само ако се подударају са постојећим стањем и ако их највећи број појединаца прихвата. Свако објашњење из једног времена важи само у њему, а само условно у другом времену.
Нужност посредника за дефинисање
Примитиван, сујеверан начин мишљења је идентификовано пресликавање скупа замишљених појмова, непосредно, идентично и једнострано на стварни живот. Пропаст идеала значи и пропаст у животу. Овде нема простора да се упражњава лажна скромност, али ни услова за неку мудру похвалу. Ту сведок треба да буде само присутно, независно треће лице, а Таблице треба остану чињенице саме за себе.
Према томе, Таблице су она чињеница која се догодила, а ја морам да се предвојим на две личности: на једну као аутор и сведок и на другу која је судија, да би се овај догађај иоле могао објаснити. На тај начин заступљена су сва три нужна оператора за двозначно пресликавање, чије је тројство нужан основ за свако религијско и дијалектичко тумачење. Разуме се да је за велике и основне истине, као што су аксиоми, потребан увек неки, или нешто као посредник, а то је једна од улога Таблица, које доносе прво од многих других објашњења. Све се може објаснити Таблицама (види таблу осмог дана) и када неко сам докучи нешто величанствено и недостижно, мада је и лично сведок тога, не може у свом чуду да се изрази нормалним и уобичајеним говором, већ само лалеином, или у најбољем случају, неким замршеним метафорама. Тек после овог догађаја, само неко друго лице, односно апостол, може да остави запис о томе.
Изношење и тумачење неке велике истине може да се слути само посредно. То тешко може да буде само у једној личности, јер у том, заиста изванредном случају, та личност мора да се предвоји, што се догађа крајње силовито. Исус Христос је само један, а он је човек и Бог који се предвојио на крсту. Обично просечне личности, у том ивичном напору ка недостижном циљу, оболе од шизофреније. Исто тако напорно је остати у стању провиђења, јер овај догађај, ако се не исповеди, може да доведе аутора до такође познатог обољења, параноје.
Грађење Таблица по правилу теорије скупова
Због свега овог, ипак се неки компромис мора ускладити кроз друго лице у самом себи, што је и оправдано, јер се захтева да се, ради духовног здравља, успостави равнотежа. Такође, са друге стране посматрано, према Хилбертовим правилима, грађење аксиома се састоји из прве фазе окупљања скупа индивидуа по свом личном избору и нахођењу, а затим сучељавању и усаглашавању уоченог карактера ка формулама и правилима, у оквиру нашег извесног циља. На неки начин би се могло схватити као да је то нека врста дефиниције. Тек онда би могли да се поставе, или прогласе аксиоми. Према томе, савременом човеку који је затрпан информацијама, треба поставити неки канал који ће га усмерити ка нашем жељеном циљу.
Исповест
Уместо дефиниције, изнећу читав низ околности које су ме побудиле да уопште покренем овај поступак. Прво предложено уопште није нека апсолутна истина, ван простора и времена, то је само исповест једног лица, сведока, једног великог догађаја, а можда и субјективног доживљаја. Када кажем велики догађај, у ствари мислим на узвишени догађај, јер у нашем језику можда нема правог, некомпромитованог израза, да се ово божанско созерцање у безмолвију, оваплоти и отелотвори.
Дакле, Таблице имају свој циљ који за сада још не може тачно да се дефинише, али јесте нешто узвишено, недостижно, величанствено, а опет просто и најједноставније. То је основна чежња слободе душе ка спасењу, то је, банално речено, вид испољавања грађанског права на слободу духа. Читав део овог подухвата је скроман, грешан и једноставан, у тежњи ка узвишеном циљу.
Претпоставка величанствене узвишености у Саваца
У складу са првом фазом по Хилберту, фазом прикупљања разноразних чињеница, докумената и суплемената за нашу обраду, прво су биле интересантне чињенице, случајеви и документи из повести, из времена када су људи просто тежили једном недостижном, величанственом и узвишеном циљу. На самом почетку трагам кроз историју до најстаријег и првог народа који је тежио овим величинама. Једноставно, са овом основном идејом, дошао сам до Саваца.
Савци су први народ у историји, по историчару Џ. Б. Сегалу, који тежи овим величинама и то на један веома спретан, мени тако допадљив начин. За ову фазу истраживања, то је сасвим довољно. Већ у та славна времена постављене су такве истине које су и данас прихватљиве. Савци су били први народ који се уздигао изнад сујеверја до религије. Они су, колико је историјски познато, прва истовремено политеистичко – монотеистичка култура. Треба јасно разликовати сујеверје од религиозности, у ком односу је религиозност изнад сујеверја, са крајњим циљем величанствености и свеобухватности у једноставности Страшног суда. Тако се у првом тренутку само упознајем и бирам чињенице, до којих је дошла савремена наука о Савцима.
Култови Саваца кроз историју
Савци су први познати једнобожци, који су веровали у једно врховно, недостижно биће, толико узвишено изнад просечног човека, да духом може да га досегне само неко, ко је посебно надарен, у мноштву других. Ти обдарени људи појављују се изузетно ретко. Да би се тај узвишени монотеистички Бог ипак приближио људима, он је своју власт пренео на планете, које посредују између људи и Бога. Ово многобожачко једнобоштво, први пут срећемо на историјском стаблу нашег порекла. После Саваца, многе моћне, многољудне културе, непосредно од Саваца наслеђују њихове култове, својом уметношћу потискују сујеверје, али развијају нарочито њихов многобожачки део, нажалост, запостављајући једног Бога.
Једнобоштво је остало на прамцу прогреса, сујеверје и секташтво је остало да тавори у ниским страстима и добило је вео мучеништва позиције које су пре Јевреја носили Савци. У котлу „кувања“ народа, упркос свим кризама и готово у свим категоријама људског духа, дошло је до врхунских, вечних и ненадмашних достигнућа, која су апсолутно неправазиђена и незаобилазна, до нашег времена.
Ренесанса античких, паганских достигнућа је стална основа вечне хуманистичке митологије, лепоте, философије и науке, у коме се, између осталог, налази и Евклидова аксиоматика.
Сукоб паганства, религије и науке
Ипак у мрачним дубинама ове џунгле, у једном тренутку је стасала монотеистичка религија, надвисивши својим набујалим растом понижени положај опозиције, освојивши власт за хиљаде година. Цео овај вековни сукоб налази се у језгру савских култова. Тек почеком Новог доба, свеобухванија религија се бурно развија и потискује паганизам у сферу ниских страсти, до сујеверја сатанизма и мрачних ђаволских сила, све до тренутка њене потпуне победе.
После овог тријумфа, те ниске страсти престају да буду демонске и опасне, које тек у наше време постају једна врста забаве, али без икакве дубље истине и лепоте, да не говоримо о узвишености и некој трајној истинитости. У данашње време постоје разни хороскопи, хиромантије, окулистике и слично, као можда најраспрострањеније, својеврсне, шунд забаве, као деградација античке науке, философије и религије. Са те тачке се не може гледати на Савске таблице и на Савце, јер би тада и они били један шунд – народ, као када би се античка хуманистичка лепота деградирала до порнографије. У том смислу, потпуно је погрешна интерпретација новинара Вечерњих Новости „који је Савске таблице назвао „хороскопом архитекте“, јер савремени хороскопи не теже узвишености и апсолутној истини, већ јефтино произведеној, плиткој варци.
Међутим, као што ни античка лепота и наука нису могли никада у својој суштини да буду превазиђени, тако ни сујеверје није могло да буде прегажено. Оно је ипак на нивоу своје вредности једно чудо, које се не може уништити. Сваки народ не чини пред собом тотално разарање, већ укључује у себе и то равноправно, сва претходна достигнућа, ако жели да задржи драж достигнућа.
Култови и паганизам су условили најтипичнији део савремене свести. Пагански политеизам је религија хуманизма, која ментално не противуречи атеизму. Нарочито ако се монотеизам третира као права религија, изнад паганизма. Зато је политеизам за атеисте пре могућ. Дакле, од атеизма до религије политеизма само је један корак и то преко античке философије, које у савременог атеисте не изазива никакав револт. Он доба многобоштва уопште не осећа као „мрачно доба“, већ као „светло доба“ људске мисли и лепог човечијег тела.
Тако је антички паганизам, у такозвано „мрачно време“, успео да преживи и донесе веома значајне доприносе науци и уметности. Истина, наука не тежи таквој величанствености, као што то тежи религија, у томе и јесте главна разлика између религије и науке. Наука је посебан, истинити део величанствености.
Преживљавање култова, науке и хуманизма кроз алхемију
У Средњем веку се намеће науци лажан и за науку величанствено препотентан циљ тражења Камена мудрости, односно добијања злата. Ка овом апсурдном циљу развија се у то „мрачно доба“ спутана, обесправљена многобожачка религија, сведена сада на мрачне, мистичне, окултне силе немоћи, готово изједначене са сујеверјем, у виду познате алхемије, кроз читава два миленијума. Све формалне одлике политеистичке религије изражаване кроз култове планета, упражњава средњевековна алхемија, имајући као погрешан циљ монотеистичку суштину величанствене узвишености. Већ је познато да је алхемија, посебно на пољу експерименталне хемије, узроковала и поставила савремену хемију.
Појаву Мендељејевог система елемената условила је алхемија
Читав низ експерименталних проналазака открили су алхемичари, међутим, ја бих овде хтео да укажем на један до сада неуочен допринос алхемије савременој, рационалној науци. Наиме, у духу величанствености, алхемија се није бавила само хемијом, већ и опште планетама, знацима и бројевима. Вежбајући се у овим дисциплинама, алхемија је на овом пољу толико развила вештину и мишљење, да је појава Мендељејевог система елемената можда мање усамљена и изненађујућа, него што се то обично мисли. Треба само довести у везу недовољно дефинисан макро – космос планете и млечног пута без размере, али са одређеним бројевима, знацима, цртежима, са радним бројевима у Мендељејевом систему елемената. Такође, чаробне знаке и структуре алхемичара треба довести у везу са структурама и знацима које употребљавају данашњи хемичари. Већ простим оком може се формално, ликовно и принципијелно открити читав низ подударности.
Савске таблице су најсличније Мендељејевим таблицама.
Ако би даље наставили ово пресликавање и ако би најкраће хтели да дефинишемо шта су то Саваске таблице, онда бисмо могли да кажемо да је то Мендељејев систем елемената, само не у хемији, него у култури, тако да, по овој аналогији може да се изведе читав низ поређења. Алхемичари нису досегли недостижни Камен мудрости, али се до њега ипак дошло Медељејевим системом елемената. И заиста, од неког другог елемента се може направити злато, када у том тренутку то више нема никаквог смисла, нити се за тиме осећа било каква потреба.
У потрази за чудом
Такође, Савске таблице у савременом добу неће и не могу доћи ни до каквог врховног и узвишеног циља, мада ће га оне решити, али то више неће бити од значаја. Тај циљ ћемо практично имати у руци, али то ће нам бити једна обична, свакодневно потребна ствар. Такво чудо од Савских таблица један савремен човек не треба да очекује. Међутим, ми ћемо за Савске таблице да скупљамо само елементе и документе који су имали за циљ то савршенство. Ако боље уочимо, савремени човек се креће кроз већа чуда него што је један прадревни човек могао да претпостави. Када је једно племе амазонских урођеника, које никада до тада није имало контакте са светом, насилно похватано и напрасно доведено непосредно у цивилизацију, оно се потпуно обезнанило. Око 80% их је помрло на лицу места, а остали су били згранути, потпуно занемели и отупели, немоћни да тајно уопште проговоре, или учине покрет, тако да је медицинско особље морало да их одржава у животу.
Они су једноставно пресвиснули од чуда. Истина, савремено, забавно сујеверје ова „чуда“ назива штосовима. Она лако узбуђују и дејствују у виду хокус-покус-а. Дакле, граница чуда се померила много даље. Границу треба гонити и у томе може да помогне баш ово прикупљање чуда, која су чуда само са историјске тачке гледишта. На тај начин, по већ изнетом правилу у потрази за истином, ми можемо теоретски да досегнемо у једном тренутку истину апсолутног, правог и недостижног чуда. У том процесу откривања треба да помогну Савске таблице.
Формуле за Савске таблице налазе у култовима планета
У првој фази су обухваћени прикупљени документи и елементи, који су у датом тренутку имали значај тежње ка величанствености и недокучивом. Ти елементи треба да нас доведу до самих чуда, у којима, са историјске тачке гледишта, има довољно могућности да се дефинише шта је то чудо. Најбоље је да те елементе назовемо култовима, а у конкретном случају, то су култови планета.
Ови култови воде управо култури, што је у суштини значење и саме речи култ – култура. Дакле, по Хилберту, скуп елемената које сам прикупио у првој фази, идући ка циљу неке замишљене узвишености духа, састоји се из збира архетипова древних култова. Нове култове не посматрамо историјски, него их посматрамо аксиоматски, ван простора и времена. Зато је можда и привид да сакупљање ових култова води ка једном хороскопском зборнику. Треба уочити и разликовати преломну тачку између аксиоматике, која је ван простора и времена, односно изван овог нашег простора и времена и овог времена у коме се траје у нашој историји. Треба тачно да се одреди тренутак, када један култ стоји изван простора и времена и када је у току стварних догађаја.
Са тако скупљеним збиром елемената скупова, можемо да дођемо и до неких формула, што би био други став у грађењу аксиоматике о Хилберту, а тај други став зове се „формуле“, значи, сада морамо да усаглашавамо и да примећујемо извесне карактеристике, у такорећи насумице изабраном скупу. Њих треба, математичким речником речено, „усаглашавати да не буду противречне“, да би могли, без уништавајућег сукобљавања, да стоје једна поред друге, да се могу „постулирати“, односно да могу да се прогласе аксиомима.
Саборност аксиома културе и катедралност аксиома математике
Овде сад постоји, опет, једна битна разлика у природи бића аксиома и култова цивилизацијске културе у друштву, јер аксиоми у математици, како смо већ изнели, довољно је да буду прихваћени од само једне мање, изабране, специјализоване катедралне групе људи, док култове и културу треба да прихвати целокупно људско друштво, како екуменски посматрано, међу живим савременицима, тако и катедрално, кроз историју, прошлост и будућност. Ови аксиоми, сређени у Савске таблице, са становништа културе, треба да буду саборни, тј. свака индивидуа, свака координата тачке на правој у равни, простору и времену, у било којој размери величине, треба да има за циљ једну јединствену истину. У овом тренутку, може да се констатује да су Савске таблице по свом карактеру такође саборне.
Сврха Савских таблица
Савске таблице, тежећи саборно ка једном узвишеном циљу, имају сврху да било када и било где у овом нашем познатом свету културе и савремености, доведу до одређених позитивних резултата, који ће са тачке гледишта минуле историје имати својства чуда. Са тачке савремености, можемо да тврдимо да ће довести до конкретних побољшања, која ће нас унапредити до висине једне, до сада неприступачне категорије. У том циљу води нас Мендељејев систем елемената само посредно, пошто је он битно само део науке, а Савске таблице су део опште културе. Треба имати у виду да наука без културе доводи до џунгле на асфалту, мада то уопште не значи да треба умањити значај науке и њену незамењиву органску улогу, нити да напредак науке условљава џунглу на асфалту.
Ипак, овде свакако постоји равнотежа, коју Савске таблице треба да успоставе.
Савремена улога Савских таблица у култури
Данашње време, после периода баналног материјализма, реализма и функционализма, тражи једно дубље приступање неминовним захтевима, ради уравнотежења развоја. Нелогично је да се од ренесансе готово и не развија наука о пропорцијама и бројевима у уметности и култури. Оно што постоји на овом плану усамљено је, разбијено од целине и није повезано у један фронт према свести савремене јавности. Сва испитивања у култури говоре да је култура сама себи сврха. Рецимо, за пропорционалу фасаде неке зграде данас може да се каже само да је лепа и ништа више, што практично никога не обавезује и за шта се обично не мари, осим часних изузетака. Истина, најновија индустријска производња тражи пропорционалне мере и стандарде. Али, они нису разрађени до тог степена, да могу имати неки значај. Уметности се, по инерцији, указује свака част, али та част нема своју културну подлогу, то личи на стил епохе просвећености, на „l’ar pur l’ar“. Може бити да то долази из неког атавистичког страха од давно познатог – непознатог.
Савске таблице су допринос коначном продору савремене математике у културу. Математика, као логично мишљење, продрла је готово у све гране науке, па и у оне науке које су до сада биле често искључиво експерименталне и за које је математика била табу. Математика је на свом нивоу одувек била присутна и у уметности, па би то требало да чини и данас, наравно, само у најсавременијем облику. О математици влада убеђење да је фатална, јер доноси само строго одређена решења. Међутим, треба знати да математика можда најбоље изражава слободу људскога духа. Ако узмемо пети Евклидов постулат о двема паралелним правама које се секу у бесконачности, сетићемо се да он није могао да буде избегнут током читава два миленијума. Али, Николај Лобачевски, професор Казањског универзитета, 1829. године је имао храбростии, пре свега, слободу духа, да претпостави да се кроз једну тачку у равни може повући безброј правих, паралелних датој прави у истој равни. Овај постулат могао је да буде усаглашен са осталим, до тада познатим аксиомима и да само закриви постојећу геометрију. Према томе, аксиоматика постаје примарна наука. Она најпотпуније може да одрази слободу човечијег слободног и стваралачког духа, а Савске таблице треба још више да ослободе стваралаштво у уметности и поимању живота.
Аудио драма – Савске таблице
Реконструишући свет култне симболике савског народа, Предраг Ристић оперише разноврсним методама, логичким апаратом аналогија са просторно – временски паралелним, или блиским цивилизацијама, аксиоматски, узимајући извесне појмове и слике као полазне аксиоме индуктивно, изводећи заакључке на бази аксиома опште категорије и путем дедукције разлаже комплексност симбола на изворне елементе, правилима вероватноће одлучује у случајевима са више могућности.
Најзад, путем имагинације дограђује и моделује конструкцију савске галаксије. Средства којима се служи такође су разноврсна: светлосни (пламен свећа), звучни (оригинални и реконструисани инструменти, дрндафон, вика, појање), паљење ароматичних биљака (мирисни) и тактилни ефекти (опипавање предмета), цртежи, употреба глагољског и ћириличног писма.
Користећи Ристићеве текстове, Љиљана Чубровић, професор опште књижевности, извршила је драматизацију грађе, па је тако настала драма постојања у 8 чинова, стварања и сазнања, која почива на изворности и вечности Савских аксиома, као што читава наука почива на аксиомима у математици. Звучно отеловљење драме уз коришћење целокупне светске музичке баштине, истраживање и трагање за празвуком, извршио је редитељ Бода Марковић, уз сарадњу тон мајстора Зорана Јерковића, који је успео да дефинише тон и хармонију празвука. Реконструкцију звучног материјала који се није могао наћи извршио је ансамбл „Ренесанс“, а литургијске делове извели су свештеници Владо Микић (бас баритон), Марко Илић, (камерни бас), Душан Јовичин (бас профундум) и група драмских уметника. Приповедач у првом лицу је аутор Предраг Ристић.
Једновечерње догађање – „Савске таблице” архитекте Пеђе Ристића припада категорији комуникације на релацији аутор – публика, која захтева пуну стваралачку сарадњу, образујући у заједничком интелектуалном напору јединствен систем, помоћу кога је могуће да се доживи сложеност једне ишчезле културе. Ова драма садржи елементе који је стављају у ред подухвата релевантних за уметнички начин искуства. Директна комуникација, саучествовање и мисаони напор као премиса, мишљење као уметнички гест означују „Савске таблице” као један од модела у стваралачком мишљењу.
У аудио драми се наводи да су Савске таблице једине спашене после Потопа, а народ коме су предане и који их је сачувао су Савци, потомци Саве – једног од Нојевих унука. Савци су се касније расејали као Аврамово семе свих народа, као дух и црква, као брод и ковчег и лик, који се не може насликати, већ само оживотворити убрусом. Њихов град је Харан, славан већ у доба патријарха. Он се налазио на раскрсници двају важних путева: један је планинске области Анадолије повезивао са густо насељеним градовима Сирије и Палестине, а даље и Европе, а други је Предњу Азију и приморске крајеве Средоземља спајао са далеким богатствима Кине и Индије. Тако су преко раскршћа Харана биле повезане Азија, Европа и Африка.
После адамско – рајског народа, на истом еденском тлу, Савци су били први народ духа, со у духовности Сумера, Вавилоњана, Египћана и Ромеја, а њихове култове и културу донели су нам са извора многи духовници, као Сава Освећени, Ћирило, Сава бугарски и грузијски и наш Сава Немањић. Кроз нашу земљу тече река Сава и у нашем народу, као и у многим другпм, често је мушко име Сава, или изворно изговорено – Савва,
Сава је свеопшта, несвесна мука коју су људи тешко пропатили кроз алхемију и Мендељејевљеве атомске таблице елемената. И будући да дух не обавезује, он зато највише и мучи, па су Савске таблице, пре свега, лична драма сваког појединца.