1. УВОД
Већина аутора корен институције народног представништва, као и настанак представничког тела у Србији везује за период обнове српске државаности тј. епоху Првог српског устанка, при чему се, неоправдано и неправедно, занемарује значај првих облика колективног одлучивања из много ранијег, средњовековног периода наше историје. Наиме, народно представништво има своје корене још у средњовековним српским државама, од којих су најдубљи институционални траг оставиле Рашка (Србија), Босна и Дубровачка република. Посве је за наше истраживања занимљива средњовековна Србија, држава о којој је много тога још увек непознато, али која је, поуздано се зна, безмало читав један век била водећа сила у срцу Балканског полуострва. Таква немањићка Србија организована као монархија, на врхунцу своје моћи, угледајући се на Ромејско царство, досегла је у одређеној мери, врло завидној за ондашње прилике, нека од врхунских правних начела, попут начела законитости и судске независности, која су уграђена и у темеље модерне државе засноване на владавини права.
Порекло парламента као институције може се тражити до дубоко у прошлост. Поједини аутори налазе корен овог феномена још у античким грчким полисима, и то пре свега, уочавајући његове основне појавне облике, монокамералну и бикамералну структуру у конкретним старогрчким градовима-државама. Ипак, већинско мишљење које у науци преовладава већ дуже време, каже да се хронологија институције парламента има пратити тек од времена средњег века. Истини за вољу, први и тренутно најстарији парламент који и даље фунционише јесте исландски Алтинг, који је основан 930. године. Па ипак, колевком парламента каквом га данас у већој мери познајемо, сматра се средњовековна Енглеска. Настанак енглеског парламента везује се за Велику повељу слободе из 1215. године, иако Парламент из Повеље није био представничко тело. Прво тело, које слично данашњим парламентима, можемо окарактерисати као представничко, сазвано је тек 1295. године, за време краља Едварда I. То је тзв. модел-парламент. Па ипак, главни разлог за сазивање оваквих тела није лежао у потреби представљања грађана, него пре свега, у чињеници да је на овај начин племство, али и малобројно грађанство, могло да ограничи одлуке владара које су се тицале опорезивања. Спречавање краљеве самовоље на плану опорезивања није једини разлог сазивања. Временом је утицај племства био све већи, тако да је ово пут за освајање нових привилегија. Но, све до времена Француске револуције, овакве институције представљаће само одраз тадашњих социјалних прилика, рефлектујући тиме сталешку поделу друштва.
Налик осталим европских држава и српске средњовековне државе имале су сличан развој. На плану институција, свакако да је могуће пратити паралеле са европским узорима, али чини се да су разлике у политичком и институционалном развоју српских и других европских земаља тада биле веће, те су условиле и различите правце развоја оваквих тела.
2. ДРЖАВНИ САБОР СРЕДЊОВЕКОВНЕ СРБИЈЕ
Као и већина европских држава тога доба, и средњовековна српска држава имала је своју феудално-сталешку скупштину која је најчешће називана Државним сабором. У изворима се наилази и на друге називе попут: сабор српски, сав сабор српски, сав сабор Земље Српске. У науци су мишљења подељена око времена настанка ове институције, али је вероватно да су сабори постојали још од времена оснивања Србије, односно бар засигурно од времена тзв. првих архоната. Међутим, по мишљењу појединих аутора, иако су они, извесно, постојали и пре Стефана Немање, за њихово постојање нема других поузданих доказа осим Летописа попа Дукљанина. Како целокупан период преднемањићке историје није у довољној мери истражен, ми нећемо детаљније улазити у анализу самог настанка институције сабора. Довољно је навести рад Николе Радојчића који је својим истраживањима померио прво помињање сабора у Срба у IX век у време цара Василија I.
Од времена првих Немањића, тј. од средине XII века, владар је писаном наредбом сазивао саборе, који су одржавани ради обављања различитих послова везаних како за државне, тако и за црквене прилике. Они су, дакле, имали и црквени и световни карактер. У надлежност Државног сабора улазила су питања која су се тицала промена на престолу (крунисање владара, одређивање престолонаследника, силазак с престола), затим избора архиепископа и патријарха, борбе против јереси, издавања повеља и потврда раније издатих привилегија, спољна политика, питања рата и мира, али и законодовна делатност. Ово последње нам је нарочито важно, с обзиром на чињеницу да су сви најважнији правни документи средњовековног периода српске историје доношени управо на саборима.
Државни сабор је сазиван из разноврсних разлога, те је у зависности од питања због којег су се чланови Сабора окупљали, могао бити ужи и шири. Иако је, у почетку било случајева када се у документима помињу само свештена лица као учесници сабора, имајући у виду његов значај и улогу у средњовековној српској држави, ближи смо закључку да је Државни сабор као институција био мешано црквено-световног карактера, што потврђује и већина писаних извора из тога доба. Углавном су из поштовања улоге и значаја Цркве у то време хроничари прво наводили имена црквених великодостојника, па тек онда световне властеле, мада је знало бити и обратно. На сабору на ком се Велики жупан Стефан Немања одрекао престола у корист свог другог сина, прво се помињу црквени великодостојници, док за сабор на коме је крунисан Стефан за краља, Теодосије прво наводи световна па тек онда духовна лица.
Шири сабори, на којима се решавало о питањима која немају искључиво духовни и уопште црквени карактер, били су састављени не само од духовних лица, него и од представника властеле. Стога, његов састав су чинили представници велике и мале властеле, тј. велможе и припадници дворске администрације, али не и властеличићи, затим више и ниже свештенство и монаштво, као и други државни великодостојници. Постоје одређене назнаке да је, нарочито у периоду после смрти цара Уроша, у раду ових сабора учествовао и прост народ. Док је Римокатоличка црква користила доктрину природног права како би ограничила апсолутну власт владара и у борби за инвеституру се ставила изнад државе и владаоца, српско свештенство настојало је да окупи племство око себе, како би владару обезбедило њихову подршку и на тај начин омогућило да племство, поред Цркве и владара, постане један од стубова народног и државног јединства. Одлуке донете на саборима нису имале императивни карактер, али их је владар најчешће прихватао јер су, у суштини, доношене по његовој или жељи најугледнијих чланова друштва. По мишљењу појединих аутора, у случајевима када односи између владара и племства нису били најбољи судбина саборских одлука зависила би од тренутног односа снага међу њима. Моћни владар је могао игнорисати одлуке сабора, док би „нејаки“ владар био принуђен да се сагласи са истим. Мада, имајући у виду овакав закључак, рекло би се да је током целокупног периода средњовековне српске историје, владар био у много јачој институционалној позицији, па су и без обзира на то одлуке Државног сабора спровођене.
С тим у вези, занимљиво је истаћи расправу на ову тему између Николе Радојчића и Теодора Тарановског. Наиме, први је, прецењујући ромејски утицај на настанак и развој српских државних институција, сматрао сабор саветодавним телом, које давало савете владару само онда када он то затражи. Временом се, по мишљењу овог аутора, сабор претворио у „све свечанији скуп“ којем је владар само препуштао част акламације својих одлука, те је стога, оваква тела сматрао више симболичним, него ли стварним представницима народа. С друге стране, Тарановски је био мишљења да је ромејски утицај постојао, али да „Византија није могла да подари ни обрасца ни подстрека за стварање сталешке скупштине, јер ни сама није имала ништа слично, као ни сталеже са истим функцијама. Српски сабор не може се никако извести ни из византијског сената, ни из византијског конзисторијума, ни из византијске еуфемије. Писци наших житија, могли су сликати српске саборе бојама византијског церемонијала, али се под тим бојама крила сасвим друга невизантијска садржина. “
Јачањем средњовековне Србије, упоредо је расла и снага и улога сабора, те су у односу на слична тела у другим европским државама, они у много чему предњачили, уз изгледе да, по узору на сличне примере у другим европским земљама, временом прерасту у тела представничког карактера. Међутим, након распада Српског царства, због разједињености и расцепканости српске властеле и улога сабора временом слаби, да би у времену Деспотовине, због изразите централизације условљене дефанзивном политиком земље и самим опстанком државе, сабор потпуно остао у сенци владара. Након Косовског боја, а потом и коначним падом Србије под турску власт, падом Смедерева (1459) као и нестанком независних српских држава у Босни, Херцеговини и Црној Гори, не само што је у потпуности заустављен даљи развој законодавне активности, већ је такође уништено све што је до тада било изграђено. Након османске окупације, српске државне институције одржавале су се још неко време на поседима српских деспота у Угарској, али су временом у заборав све више падали највећи правни споменици средњовековне Србије, Законоправило Светог Саве (које је имало великог утицаја на руски правни поредак и где је у XVIII веку било штампано под именом Кормчаја књига или Крмчија ) и Душанов законик, док су са друге стране стваране нове обичајне норме, али и нове народне.
Током турског ропства једина институција која је колико-толико успела да се одржи била је Српска Црква. Она је покушавала да у недостатку државе, сачува свест о националном идентитету чувајући успомену на негдашњу величину и снагу, а у свом делању преузела је нека од народних обележја сабора, одржавајући тиме саборску традицију која у Срба траје још од раног средњег века. Црквено-народни сабори су, по мишљењу многих аутора, једина нит која је у периоду „прекинуте државности“ дугом три и по века, повезала Немањићку са устаничком Србијом. Чини се, стога, да су у праву писци који средњовековне саборе сматрају клицама српских скупштина из периода XIX века.
У периоду османске владавине, и поред чињенице да су прадстављали обесправвљени слој становништва, на најнижим нивоима власти су Срби задржали извесну самоуправу. Српске земље су биле подељене на вилајете и санџаке, а касније је уведена подела на нахије којима су управљале кадије и муселими, које су сматране најнижим територијално-административним јединицама османске власти и кнежине, у којима су Срби имали известан степен самоуправе, а надзор над њима вршиле нахијске старешине. Сеоска и кнежинска самоуправа у XVIII веку заснивала се на раније постојећим моделима. У кнежинама су постојали кнез и кнежинске скупштине као највиши орган народне самоуправе, чија је надлежност првенствено била разрезивање пореза. Скупштине су се састајале редовно, обично у манастирима и црквама, а бавиле су се и другим питањима значајним за кнежину: старала се о манастирима, црквама, путевима, решавале веће судске спорове. У нахијама су се с времена на време одржавале и нахијске скупштине, а једино су решавале о разрезивању пореза.
Слабљењем османске власти у другој половини XVIII века ове обичајне установе добијају на значају, те постају важан чинилац у политичком животу српског народа, а јачају и свест о значају овог облика колективног одлучивања о питањима која се тичу заједнице, тиме јачајући колективистички дух у народу. Поред тога, дубока укорењеност сабора који су били саставни део народне традиције и део „народног сна“ о васпостављању средњовековног царства, представљали су плодно тле на које су се успешно „примиле“ потоње устаничке скупштине, које су одиграле значајну улогу у ослободилачкој борби и успостављању нове државне организације.
3. БОСНА
Босна се као једна од српских земаља помиње још у најранијим списима који говоре о историји српског народа у периоду раног средњег века. Код Порфирогенита „мала земља Босна“ помиње се као интегрални део државе Србије. Након погибије кнеза Часлава долази до постепеног осамостаљивања Босне и Рашке, да би од XII века и времена бана Кулина она постала потпуно самостална политичка целина. Што се тиче устројства власти, прво треба имати у виду специфичну ситуацију везану за политичку моћ црквених структура, те стога много већу улогу световних органа власти у управљању државом.
У том погледу, две најважније институције средњовековне Босне оличене су у личности владара и у телу које се звало Станак, а у појединим изворима и сбор, русаг, русаг босански, сва Босна или само Босна. Наравно, реч је о органу који је наликовао Државном сабору Рашке, односно Србије. Његово прво помињање смештено је у 1354. годину, где се у једној повељи наводи као „Станак све земље Босне и Доњих Крајева и Загорја и хумске земље“. Поред владара и сва властела је могла учествовати у раду Станка, слично као и у суседној Србији. Међутим, разлику чини то што учешће духовних лица овде није представљало правило, него изузетак. Као главни разлог наводи се постојање тзв. Цркве босанске, која наводно није имала феудалне поседе, као и супротстављеност Православне и Римокатоличке цркве које су обе имале утицаје на прилике у Босни итд. Ми се овиме детаљније нећемо бавити, уз назнаку да је доскорашњи „богумилски“ наратив озбиљно доведен у питање радовима, пре свега Васе Глушца, али и других аутора.
Иако је по правилу Станак сазивао владар, који је заједно са члановима своје породице учествовао у његовом раду, при крају постојања босанске државе, у временима када је моћ владаоца сведена на његов феудални посед, било је случајева када је Станак сазиван и одржаван без владаочевог пристанка и присуства. Ипак, што се тиче снаге и улоге Станка, она је умногоме зависила од тренутног односа снага на релацији владар-Станак. За владавине моћнијих владара, попут бана Стјепана II или краља Твртка I Котроманића, његов утицај је био слабији, док је у време „нејаких“ Тврткових наследника његов утицај растао, те је он крајем XIV и XV века постао доминантан, тј. сматрао се најважнијим органом државне власти.
Станак, односно сбор доносио је одлуке о најважнијим државним и политичким питањима, како на унутрашњем, тако и на спољном плану. Истоветно као и у Србији, на станку се вршило крунисање владара, с том разликом да је у случају Босне много чешће вршен и сам избор владара. С тим у вези, дешавало се да ово тело збаци владара или да га врати на престо, што му даје на много већем значају у односу на слично тело у Србији. Најзанимљивији случај догодио се 1416. године, када је Станак оптужио краља Остоју за убиство кнеза Павла Раденовића, те се састао без његовог знања, а затим одлучио да се краљ ухвати и свеже, те се овај морао спасавати бекством. Ово је јединствен случај да је у средњем веку на територији тадашњих српских земаља, једно саборско тело стало против владаоца, при том га оптуживши и гонивши за кривично дело. Упоређујући такву моћ Станка са другим сличним институцијама у окружењу, али и у тадашњој Европи, може се рећи да је ово један од ретких архипарламената, барем у оном смислу који се тиче ограничавања владаочеве моћи. Овакав пример делује непојмљиво чак и за поједине европске земље које су у XIX и XX веку искусиле борбу око превласти између парламента и владаоца.
Посебно осетљиво питање које је било у надлежности Станка, односило се на доделу и одузимање властеоске баштине. Одлуку о додељивању или одузимању исте, владар није могао донети самостално, већ искључиво уз пристанак Станка. У појединим повељама стоји да чак ни у случају невере, владар не може одузети баштину док његову кривицу не би огледала „сва Босна“, односно „његова дружина племенити људи“. То значи, да је слично као и у Србији, само овде много израженије, Станак имао и одређених судских ингеренција. Поред овога, владалац је заједно са станком одлучивао и о територијалним променама, тј. располагао је државном територијом. Тако је краљ Остоја 1399. године уступио Дубровачкој републици одређене територије, али уз назнаку да то чини уз сагласност све властеле и велможа, односно Станка.
4. ДУБРОВАЧКА РЕПУБЛИКА
Оснивање Дубровника везује се за VII век. Основале су га избеглице из Епидауруса, данашњег Цавтата, након пустошења тог града у аварско-словенској најезди. Прве векове свога развитка Дубровник дугује ромејској власти, која је потрајала до ХI века. Словенски етнички фактор преовладао је већ у Х веку. Од тог периода Дубровник се успео у приличној мери осамосталити, чак је и Дубровачка бискупија подигнута на ранг надбискупије. Током наредних векова, Дубровник је био уређен као комуна, тј. заједница правно једнаких грађана која сама себи доноси законе. Међутим, оно што је највише допринело осамостаљивању овог града-државе лежи у чињеници да он није стицао суверенитет од стране папе или неког световног владара, већ постепеним одумирањем ромејске власти и преласком управних надлежности на аутономна општинска тела. На тај начин је створен мит о суверенитету који припада Републици по вољи њених грађана. Но, иако се тај мит неговао у самом граду, на спољном плану Дубровник је све време био у вазалном положају. До 1205. под Ромејом (Византијом), затим под Млетачком републиком до 1358. године, затим прелази под Угарско сизеренство до Мохачке битке 1526. године. Након Великог бечког рата једно време биће двоструки вазал, да би након француске окупације, Република и званично укинута 1808. године.
У почетку комуналног раздобља је највише политичко тело било Збор грађана које је окупљало и представнике клера и грађане, тј. сва слободна мушка лица која су имала статус грађанина. Ово је било самоуправно тело заједнице слободних грађана које је вукло корене из старих традиција римских народних скупштина, contio publica, као и ранохришћанских општина. Иначе, Дубровник је своје институције, као и целокупно своје уређење, усталио за време млетачке власти. У то време је донет и Статут 1272. године. У овом периоду, Републиком је управљао кнез кога је постављала Венеција. Како би се ограничила власт поменутог кнеза, образована су још два органа, веће састављено од угледних грађана, док су уз самог кнеза била још двојица његових другова. Тиме је његов утицај опадао, а стварани су и нови органи Републике. Тако се први пут 1235. године помиње Велико веће, а првобитно успостављено веће које је помагало кнезу, од тада се назива Мало веће. Од 1253. године појављује се још једно овакво тело, Веће умољених. Све поменуте институције потврђене су и Статутом из 1272. године.
Целокупно уређење Републике заокружено је у XIV веку, када је затворен круг властеле која је однела превагу над осталим друштвеним слојевима, тиме учинивши Дубровник аристократком републиком по узору на Венецију. До тада су кнез и Мало веће заједнички бирали чланове Великог већа. Међутим, изменама из 1332. и 1348. године, затворен је круг властеоских породица, те је тако Велико веће заправо постало скупштина пунолетне мушке властеле. Оно се састајало једном месечно и бирало остале органе власти, али је имало и законодавну функцију. Мало веће се састојало од једанаест чланова, од којих су шест саветника и пет судија. Оно је постало извршни орган, али је имало и судска овлашћења. Што се тиче Малог већа, њега не можемо од тог доба више сматрати претечом законодавних скупштина, с обзиром на чињеницу да је оно сведено на орган са искључиво извршим функцијама. Па ипак, најутицајнија државна институција било је Веће умољених или Сенат. Његови чланови бирани су од стране Великог већа на годину дана, с тим што су у његов састав аутоматски улазили и сви чланови Малог већа. Временом се уобичајило да се иста лица поново изабирају у Веће умољених, те је стога, постала пракса доживотног чланства у овом телу. Ово веће је претресало сва важна државна и политичка питања, припремало законске предлоге и именовало поједине чиновнике.
Узимајући у обзир развој поменутих органа Дубровачке републике, а нарочито њихове функције и надлежности, може се рећи да након заокруживања свеукупног политичког уређења ове државе, а узимајући у обзир све компетенције конкретних колегијалних тела, Велико веће можемо сматрати једном врстом дубровачког сабора, какав је постојао и у другим српским крајевима. Ово се не може рећи и за Мало веће, с обзиром на његове касније искључиво извршно-судске функције. Што се Већа умољених тиче, оно се пре, али наравно само условно, може сматрати првим „горњим домом“ међу Србима, те претечом оваквог органа, него ли претечом народног представништва.
5. ЗАКЉУЧАК
Анализирајући положај и улогу органа саборског типа који су постојали у средњовековним српским државама, у првом реду Рашкој, Босни и Дубровнику, можемо извести неколико закључака. Прво, српски државни сабори у поменутим земљама настају и функционишу упоредо са сличним институцијама у другим европским земљама. Елемент представништва целокупног народа, због којег многобројни аутори не сматрају данашњу Народну скупштину Републике Србије и Народну скупштину Републике Српске наследницима поменутих сабора, недостаје и другим европским парламентима, понајпре енглеском парламенту, као праузору свих других парламената у свету. Тако да је, са једне стране, методолошки недоследно проналазити корене нововековног енглеског парламента у средњовековној институцији која елемент представништва није познавала, а са друге, због недостатка истог негирати везу између данашњих српских скупштина и средњовековних сабора.
Друго, како смо већ навели, постоје индиције које указују на учествовање „простог“ народа у раду ових тела при крају српске државности, што је заиста јединствен случај у тадашњој Европи. Затим, док главни разлог настајања и рада оваквих тела лежи у партиципацији властеле у ограничавању самовољног опорезивања од стране владаоца, у српским земљама питање пореза није било не само основни, него чак ни споредни повод за ограничавање владаочеве моћи. Ако се узме у обзир да су сва најважнија политичка питања изношена пред сабор, те да је било случајева да исти збаци владара са престола због неслагања са његовом одлуком, као и чињенице да је ово тело имало, иако недовољно прецизиране, бројне надлежности, које друга слична тела у Европи тог доба нису, треба узети у разматрање закључак да српски средњовековни сабори представљају претече данашњих скупштинских институција у Србији и Републици Српској.
Као један од главних разлога који су већину научних делатника одвели у правцу закључка који не уочава везу између савремених и средњовековних институција код нас, док такву исту везу проналази у већини европских земаља, представља и чињеница дисконтинуитета српске државе, која није довела до природне еволуције сабора у модерна скупштинска тела. Међутим, нису ни све европске државе задржале свој државно-правни континуитет од тада до данас. Примери за то су бројни, а довољно је поменути Пољску, Шпанију, Мађарску, Чешку и др. С друге стране, како смо у раду анализирали средњовековне саборе у свим српским земљама, а како ни данас Срби немају само једну државу, већ су конститутивни елемент у барем две, питање дисконтинуитета може се оспорити и чињеницом да и поред нестанка рашког Државног сабора и босанског Станка, овакве институције преживљавају под окриљем Српске Цркве и у временима османске окупације. Такође, значајна је и чињеница да Велико веће Дубровника постоји све до његовог пада под француску власт 1808. године, тако да барем из тог аспекта можемо сматрати српску државност, али и саборску традицију непрекинутом, имајући у виду да у време пада Дубровачке републике долази до обнове српске државности у Поморављу и Подунављу. Без обзира на разлике у развоју и значају саборских институција у појединим српским земљама, може се говорити о континуитету српске саборске традиције као једном од основних елемената непрекинуте државности српскога народа.