Горан Д. Књижевни Еснаф
Срби који живе у Америци чине велику, динамичну и важну заједницу укупне емигрантске дијаспоре у САД. Српске миграције у Америку трају више од 200 година, већ од 1700-их година, доласком Срба из Далмације, Херцеговине и Црне Горе у Нову Француску и Доњу Луизијану. Сваким новим таласом, генерација Срба се селила у иностранство у потрази за слободом, настојећи да остваре основна људска права, као и своје економске, академске и професионалне потенцијале. Историја српске дијаспоре уопште, па и у Америци, уско је повезана са сложеним историјским и економским питањима ширег Балканског полуострва.
Највише Срба у 18. и 19. веку стигло је са територија под окупацијом Француске и Аустроугарске, док су већина долазака у 20. веку из неке од земаља бивше Југославије, Румуније и Мађарске. У почетку, Срби који су долазили у САД су најчешће представљали мање образоване слојеве становништва, али, временом, било је и Срба који су били квалификовани радници, трговци и академци. Страна окупација, ратови и недостатак основних људских права, уз сиромаштво, довели су и, нажалост, још увек “терају“ генерације Срба на америчке обале. Велика већина све до данашњих дана одржава свој идентитет већ више генерација. Како хронолог записа, “у хладној и неразумљивој туђини грејаше их, као некад пламен с домаћег огњишта, једино српска топлина, главом и ногама у новом свету, а срцем с родбином. Никад се не понеше, нити свој корен заборавише“.
Зачеци српске дијаспоре у Америци
Први српски имигранти у Америку, суочени са недостатком заједнице или богомоља као темеља организованог живота и опстанка, придружили су се Грцима или Русима, како би помогли у изградњи првих заједница и православних цркава. Такав први почетни подухват био је у Њу Орлеансу 1866. године када су Срби, попут Михаила Драшковића који је дошао из Херцеговине, организовали српску заједницу и заједно са Грцима подигли православну цркву Свете Тројице. Срби у Њу Орлеансу су врло брзо схватили да су њихова традиција и идентитет угрожени и да у тој заједници са Грцима имају незавидан положај, па су недуго затим, око 1870. године, купили зграду и основали прву српску цркву у Америци, цркву Светог Спиридона. Многи Срби из Луизијане су мигрирали у време златне грознице на запад, у Неваду, Калифорнију и Аљаску, и та црква је морала да се затвори око 1885 због масовног одласка Срба. Нажалост, Срби на западу су имали сличну судбину са Русима. У то време, царска Русија је сматрала да сви православни словенски народи у Америци морају бити под руском јурисдикцијом. Наравно да су Срби били природно повезани са Русима због вере, културе и црквенословенског језика, али постојао је притисак да се уместо српске користи руска традиција, што је многе Србе веома брзо отуђило од руске цркве.
Документи о организовању православне цркве у Њу Орлеансу из 1866. године
Српски младићи образовани у руским верским школама су у почетку имали доста успеха у организовању Срба. Један од њих је и монах Себастијан Дабовић. Међутим, како су временом Срби организовали своје парохије и заједнице, његов ауторитет као руског свештеника је у великој мери био одбачен. Слично је касније и монах Мардарије Ускоковић, након школовања у Санкт Петерсбургу, дошао да организује српске заједнице, као и епархију под руском црквом. Био је изабран за руског епископа у Кливленду, у Охају 1919. године, али његов избор Срби у Америци нису прихватили. Срби су се жалили српској цркви и краљевској влади у Београду, па је велика црквенодржавна делегација дошла из Србије 1918. у Сент Луис, Мизури, да тражи решења. Одлучено је да епископ Николај Велимировић постане администратор српских парохија у Америци. Мардарије је отишао у Србију и требало је још шест година док га српска црква коначно није изабрала за српског епископа. То је резултат снажног уверења и велике визије тадашњих српских досељеника, да само српске организоване институције могу да сачувају српски идентитет у Америци.
22. јануар 1911, Православна Црква Свете Тројице у Њу Орлеансу, Крштење деце две породице: српске породице Вулевић из Далмације и Грегорију фамилије са Лезбоса, свештеник Архимандрит Пајсије Ферентинос са Патмоса.Срби су, у почетку, са Русима и Грцима подигли многе цркве (као што су оне у Њу Орлеансу, Сан Франциску, Галвестону), али већина ових цркава више нису српске, и у њима скоро да нема трагова Срба.
Улога и значај очувања СПЦ у Америци за опстанак српске дијаспоре
Српска Православна Црква је од почетка била стожер окупљања и главна институција одрживости српског народа у Америци. Но, напори других да подведу Србе под своју јурисдикцију и контролу никада нису избледели. И данас постоје озбиљни напори да се српски народ и српске цркве у Америци одвоје од Србије, под маском „фанарског или америчког православља“. У суштини, ти напори имају један заједнички циљ – гашење српског језика и потчињавање и елиминисање српског идентитета и културе. Захваљујући одбијању ових покушаја од стране Срба у Америци у разним временима, као и интервенцијима српске цркве из Београда, ови напори су до сада били неуспешни. Срби се, дакле, и даље, без обзира на велику бројност, предивну историју испуњену великим самоодрицањем, жртвама, доброчинством и градитељством, суочавају са сличним изазовима који прете њиховој будућности у Америци. Може се слободно рећи да велика већина Срба у дијаспори жели снажније и боље везе са српским народом и институцијама на Балкану, али и да ће напори да се Срби одвоје од отаџбине и српског народа увек постојати. И данас, као и пре 100 година, у борби да остану јединствени и снажно повезани са српским народом на Балкану, Срби имају више проблема са људима који се често налазе на високим позицијама у цркви, него са спољним фактором. Иако је српски народ сам организовао своје заједнице и градио своје цркве, и на тај начин стварао српску цркву у Америци, појединци, који данас имају важну функцију у црквеној организацији, мисле да могу да растакају и тргују српским народом и црквама у Америци. Србима свих генерација у Америци је стало да српске цркве у Америци остану трајно у пуном јединству у оквиру Српске Православне Цркве. Они не желе никакву посебну аутономију и очекују од Сабора СПЦ да укине аутономни статус српске цркве у Америци, јер су разлози за то, падом комунизма, престали да постоје. Најзад, Срби у Америци, без обзира на сву шароликост познавања српског језика и мешања са другим народима, желе да се заувек говори и служи у цркви на црквенословенском и српском језику, да се чувају и унапређују српска имања која су српски рудари и радници градили за српска поколења скоро 150 година. Јер, као што и један давни хроничар рече, “наш бели орао не представља ово или оно спрство, већ вечно српство – српство чојства и јунаштва, витештва и светитељства, љубави и правде…српство Немањића, Југовића…велелепне народне песме, задужбинарске душе…“.
Срби су свесни да је циљ наметања несрпских структура паралисање и утапање Срба у пројекте који би допринели да Срби, за генерацију или две, нестану као народ у дијаспори, док би српска имовина, вредна скоро две милијарде долара, била опљачкана. Неки од метода који се користе у те сврхе, а који се намећу са врха, су: намерна неупотреба или смањење коришћења српског језика, избацивање српских симбола, пропаганда да је једино важно да је особа православне вероисповести, али не и то којој етничкој групи припада, као и мноштво сличних крилатица, које се подмећу са циљем да се помути српски народ, оспу српске заједнице и заведе омладина. Срби у Америци су се, од раних почетака па до данас, увек самоорганизовали о свом трошку, те тако никада нису саградили само цркву, већ и све друго потребно за очување националног идентитета, културе и јачање узајамних веза. Стога, готово свака српска заједница и црква има разна друштва: фолклорна, певачка, спортска и друга. Кроз поменуте облике дружења и окупљања око цркве, на локалном и континенталном нивоу, Срби се повезују, упознају, удају и жене, чувају језик и писмо, културу и веру. То је, у суштини, на мети глобалних, тзв. екуменистичких струја чак и у цркви, које преко појединих корумпираних Срба дају и огроман новац да се српски језик елиминише а идентитет ослаби кроз избацивање симбола, напуштање традиције, обесхрабривање, поделе, које би довеле до расипања, смањења броја и коначног утапања и нестанка Срба у Америци. Како наводи званична интернет страница такозване америчке православне цркве у настајању, у којој учествују и представници српске цркве, националне цркве у Америци су “аномалија“ коју треба у догледно време искоренити стварањем једне америчке православне цркве. У таквој заједници, српски народ у дијаспори би, не само био трајно одсечен од матице, већ би преко нестанка језика и гашења традиција и нестао. У ситуацији кад недостаје и минимум транспарентности на вишим нивоима црквене хијерархије, Срби у Америци са највећим могућим опрезом и подозрењем прате и спречавају покушаје утапања у туђе оквире, без обзира о којим аргументима се ради и од кога долазе. Свесни су да би без својих организованих институција и без властите контроле над својим средствима и имовином једино била извесна тотална асимилација, пљачка и трајни нестанак. Велика је одговорност и на Сабору СПЦ и држави Србији, да баш као и 1918. године, спречи такве покушаје и осигура будућност опстанка организоване српске дијаспоре у Америци. То није само у интересу Срба у дијаспори, већ је то општи српски интерес.
Вишегенерацијска српска дијаспора и њен допринос слободи српског народа
Српска дијаспора је сложена мрежа Срба са целог Балканског полуострва, а већина не потиче са територије данашње Србије. Многи Срби живе пет, шест или седам генерација у САД. Сви они су, мање или више, везани за српски народ, српску културу и српске крајеве, и одржавају своје обичаје и традицију чак и кад су брачном и родбинском везом помешани са другим народима. Срби из америчке дијаспоре су много пута указивали подршку и помоћ Србима широм Балкана у тешким временима. Двадесет хиљада Срба током Првог светског рата су отишли као добровољци из Америке да помогну у разбијању Солунског фронта и ослобођењу српских земаља, а већина је и страдала у том подухвату. Најзначајнији појединци српске дијаспоре тог времена не само да су организовали добровољце и помоћ, него су слали и своје потомке. Тако је најупечатљивије сведочанство оснивача и првог председника Српског Народног Савеза, који је основан 2. јуна 1901. године, Саве Хајдина, који каже: “схватио сам србовање не као причање прича о српству и ударање песницом у груди, већ као рад са народом и за народ. Нисам имао синова, али сам зато послао шеснаестогодишњу мезимицу кћерку Ружицу на Солунски фронт да се бори за слободу и лепшу будућност српства“.
Сава Хајдин, први председник Срског Народног Савеза 1901. године
Многи Срби тог времена су веома успешно убеђивали Американце да се придруже српској борби. Лидери српске дијаспоре, попут Михаила Пупина који је тада био председник Српске Народне Одбране, утицали су значајно на владу САД да помогне Србији током, и након Великог рата. Може се слободно рећи да су српски добровољци, својим пожртвовањем и животима, српску дијаспору у Америци трајно уградили у темељ слободе српског народа на Балкану. Током, и после Другог светског рата, српска дијаспора је великим количинама хуманитарне помоћи подржавала Србе на Балкану које је, након немачке окупације, снашла можда и тежа окупација – комунистичка. После рата, српска дијаспора у Америци је помогла хиљадама српских избеглица и затвореника из немачких концентрационих логора, али и онима који су бежали из комунистичке Југославије у потрази за слободом, да се населе у Америку. Тадашњи Срби су тачно знали за шта се залажу. На пример, тадашњи лидери српске дијаспоре, Миле Радаковић и Никола Степановић, су се састали са америчким председником Ајезнхауером и убедили га да прихвати десетине хиљада српских затвореника из немачких радних, односно, робовских логора. Српска Народна Одбрана, Црква и друге српске организације су радиле прихват и помоћ, свака у домену своје заједнице. Током новијих ратова 1990-их, српска дијаспора је пружала издашну хуманитарну помоћ Србима на Балкану. Срби из Америке су познати и по својој великодушности током елементарних непогода, земљотреса, поплава, али и по тзв. девизним дознакама, које представљају помоћ сродницима, најчешће инвестирањем у имовину, а све у циљу показивања солидарности и јединства са целим српским народом. Економски развој у Србији, Републици Српској и Црној Гори подржава се дознакама од више од пет милијарди долара, од којих значајан део долази из српске дијаспоре у САД.
Образовање у локалној заједници као основа опстанка и одржања Срба у Америци
Опстанак српске дијаспоре зависи од тога колико је свака генерација успешна у преношењу националних вредности наслеђених од предака, љубави према српском народу, историји, језику и традицији, која Србе чини јединственим и значајним у свету. Допринос Срба у цивилизацијском смислу препознају и други, онолико колико и сами Срби раде на томе. И Америка, па и цели свет, слави светски признате и познате Србе, попут Тесле, Пупина, Ђоковића или Јокића. Наравно да Срби нити смеју, нити могу да се користе или скривају иза успеха и признања познатих Срба, већ је потребно да се, као и преци, потпуно укључе у своје локалне заједнице, имајући на уму да су поменути успешни и други Срби постигли много због њихове јаке радне етике, привржености својој ствари и својим вредностима. У српској дијаспори је потребан напоран рад како би се обезбедило постојање српске школе у свакој српској заједници у више од 150 градова у САД. Потребно је да српски народ, а посебно представници локалних заједница, свештеници, као и представнци различитих организација, имају јасну мисију, на исти начин на који су је имали народ и представници дијаспоре у прошлости. Опстанак и јачање српске дијаспоре ће, као и увек, зависити од посвећености сваког појединца служењу заједници и очувању српског идентитета. У времену модерних технологија, високог стандарда, али и пребрзог живота, само чврсти, самосвесни, и добро организовани народи, који користе сву своју енергију за очување идентитета, без наде у било какву личну корист или признање, имају шансу да опстану у шароликој земљи каква је Америка, па и у свету уопште. Наша дијаспора ће бити жива и јака ако се њен највећи део буде трудио да омогући и помогне другима да постану корисни чланови заједнице, како би остали чврсто повезани и тотално искрени и транспарентни у свим стварима од значаја за опстанак и развој.
Просвета Срба у дијаспори је централно питање организовања, одрживости и виталности дијаспоре. Образовање и васпитање будућих генерација Срба је кључно питање и на Балкану, а посебно у дијаспори. И то не било какво образовање. Потребно је образовање и васпитање у национално-верском смислу, које ће бити испуњено слободарским духом, широкогрудо и отворено за сваког ко жели да му се потомство очува. Ми смо сведоци да је то питање у последњих неколико деценија запуштено. Осим самоницијативних српских школа при црквама у неким градовима, у већини преовладавају црквене школице на енглеском језику, које, по правилу, иако дају скромно знање вере и традиције, на дуге стазе доприносе асимилацији и гашењу српског језика. Иако су неколико прослава и приредаба годишње добра прилика да деца нешто науче и припреме се како би одушевила своје родитеље, то, у суштини, није довољно да би се следеће генерације језички и културно развијале у национално-верском смислу. Свако је свестан, а и пописи становништва у Америци показују да је повелик број Срба “нестао“, или се толико асимиловао, да себе више не сматрају Србима. Ипак, тога има и на Балкану, у самој Србији, а и шире, можда и више него у Америци. Разлози су исти, и тамо, и у Америци: недовољан или никакав рад на образовању и васпитању у национално-верском смислу.
Свесни великих могућности које нам брзина веза и путовања пружа, Срби свуда, а посебно у Америци, морају себи да поставе кључно питање: какву будућност желе својим потомцима? Како је период безбожне и антинационалне комунистичке власти и ропства српског народа углавном прошао, иако више на папиру него суштински и у пракси, време је да се почне озбиљно радити на национално-верском васпитању и образовању српске деце широм света. То је кључно питање за очување идентитета и културе српског народа. Поготово у временима када, као и у прошлости, веће земље намећу своје образовање, моделе васпитања и културу мањим земљама. Дакле, ради се о великој одговорности стварања будућих нараштаја слободног српског народа, ма где живео, који ће бити достојни наследници и настављачи српске културе. Стратегија организовања квалитетних и професионалних школа на српском језику при црквама је преко потребна, на примерима оних школа које су се већ показале као успешни модели, која би подразумевала високе стандарде образовања и размене знања о језику, историји, географији, култури и вери српског народа. Уместо тога да се Срби повезују са српским телевизијским мрежама са Балкана, које су најчешће извор менталног и духовног тровања и на Балкану и у дијаспори, треба повезивати образовне установе, школе, библиотеке, и размењивати врсне и креативне предаваче који ће подизати дух и вољу у национално-верском смислу, и у дијаспори, и на Балкану. Једино таквим свестраним приступом можемо очекивати напредак, одржање и очување српске дијаспоре у свету. Ово није питање једне генерације и њених потомака, ово је питање свих генерација. Као што је СПЦ институција од виталног значаја када је у питању опстанак и јединство Срба у Америци, тако су и српске школе кључ опстанка сваке појединачне српске заједнице, па на крају и СПЦ као институције. У Америци постоје све могућности за отварање приватних и додатних школа – незваничних допунских при црквама, али и званичних при црквама у систему јавних школа. Стога, ако би се стратешки приступило и радило, свака већа српска заједница би имала српску школу као званичну, јавну, односно државну школу. На тај начин, школа би могла да користи фондове и средства, не само српске заједнице, већ и савезне, и локалне државе. С обзиром на велики број Срба у образовним структурама многих држава, поред великог броја Срба генерално, од кључне важности би било организиовање српског универзитета у Чикагу. Треба се подсетити да су стоструко мање бројни, материјално далеко сиромашнији и далеко мање образовани Срби 1911. године у Америци имали четири основне школе са стручним учитељима.
С обзиром да је неупитно да Срби данас у Америци имају велика материјална средства, потребна је изражена национална свест, родољубље и дисциплина, како би у свакој српској заједници заживела српска школа. Услови за то постоје, црквене учионице и сале су углавном празне и само је питање воље, стратегије и рада. Родољубиво свештенсво би могло и требало бити, природом своје улоге, покретач народа у организовању и надгледању српских школа при црквама, а професионално особље би се бринуло о настави. Епископи не би смели бити отпор или сметња, као што су до сада били, оснивању и постојању поменутих школа. Тиме би престала потреба за црквеним школама на енглеском језику, јер би српске школе биле намењене сваком детету, и оној деци која говоре, и оној која не говоре српски језик. Стога, наставни материјали и уџбеници би морали бити адекватни, а они са Балкана додатно проверени, с обзиром да се велики број не штампа и не издаје ни у једној од српских земаља. Да би опстали, Срби у дијаспори уопште, па и у Америци, морају визионарски приступити овом питању, док би се црква и њено свештенство морали издићи изнад уских и личних краткорочних интереса, како би кроз школе обезбедили трајност и СПЦ, и српског народа. Не треба заборавити да учење српског језика даје српској деци предност у њиховом будућем професионалном остварењу и избору места живота и рада. Широм Америке отварају се, на пример, кинеске школе, или се у званичним школама учи кинески. Стога, нема тог детета у српској заједници, без обзира на знање језика или евентуално мешано порекло, које не би могло да похађа српску школу на српском језику, исто као што се то успешно ради у другим језичким школама. Знање српског језика и образовање у национално-верском смислу су камен темељац опстанка. Једино ће на тај начин пуни смисао имати фолклор, певање, јавне приредбе, као и укупан живот српске заједнице у дијаспори. Без таквог приступа српској будућности, све остало води ка неминовној постепеној асимилацији и нестајању. То је највећа дужност и обавеза данашње генерације Срба у Америци, СПЦ, али и српских земаља.
Српска дијаспора у Америци и везе са матичним земљама
Нажалост, српска дијаспора у Америци још увек нема смислен однос ни са једном матичном државом на Балкану. Иако је наслеђе комунизма још увек живо, прошла су мрачна времена комунистичке власти Југославије када су агенти тајне службе убијали истакнуте личности српске дијаспоре. Ипак, има назнака да се још увек смислено ради на разарању бића српског народа, цркве и националних организација у појединим српским земљама и дијаспори. Управо због тога је потребно урадити још много тога, како би се поново изградило основно поверење између српских земаља на Балкану и српске дијаспоре. Сваку изјаву и чин владиних званичника српских земаља на Балкану и њихових представника у амбасадама и конзулатима, српска дијаспора, коју чине углавном жртве комунизма, пажљиво одмерава. Обавеза поновне изградње поверења се не може приписати ниједној организацији у дијаспори, већ је искључиво на Владама Србије, Републике Српске и Црне Горе да докажу да су слободне, демократске и да пружају добробит и заштиту српском народу у тим земљама, па и шире. Стога је неопходно да престану, како на Балкану, тако и у дијаспори, са применом различитих насилних и манипулативних метода, наслеђених из времена комунизма, као што су: притварање свештенства или ограничавање слобода и права Срба; распиривање мржње према свима који другачије мисле; коришћење мреже бивших удбиних сарадника и њихових породица у дијаспори као наводних представника дијаспоре. Да би се правилно схватило стање духа у дијаспори и огромни јаз који је настао након 1945, треба се подсетити речи предесдника Српске Народне Одрбане, Михаила Дучића, 1955. године: “Пре десет година задесила је Југославију а са њоме и српство страшна катастрофа. Ово је, уствари, најмрачније и најкрвавије поглавље српског народа у целокупној његовој историји. За несравњено кратко време раскопава се до темеља све што је религиозни, политички и вековни геније током најкрвавијих векова и борби стекао: црква, нација и држава у свим њиховим устројствима, катастрофа тешка и беспримерена, условљена многим мрачним силама и заклетим непријатељима“. Срби су робовали том систему предуго и последице су огромне и катастрофалне. Изгубљене су тешко ослобођене српске територије за које су поднете огромне жртве, народ је духовно ослабљен и подељен на више нових нација и држава, српско ћирилично писмо је готово избачено из употребе, док се тренутно признају и нове цркве, основане од стране комуниста.
Спор је, дакле, процес успостављања чврстих веза са дијаспором, јер комунистичка прошлост није суштински ни у једној српској земљи званично осуђена као највеће зло које је снашло, поробило, разорило и растерало српски народ у двадесетом веку. Српске земље су у процепу генерација, и дух комунизма је и те како и даље присутан у разним облицима у Србији, Републици Српској и Црној Гори, често заодевен у антифашизам или сличне маске. Срби у дијаспори су слободни људи и не пристају на комунистички наратив који је још увек присутан у српским земљама и који се неретко активно промовише у медијима и јавном животу. Свеукупно успешно повезивање дијаспоре или западног света са српским земљама на Балкану немогуће је без јасног и недвосмисленог развода српског народа од ружне комунистичке прошлости и историје, која је заснована на општој пљачки народа, кршењу основних људских права, суспензији основних слобода, прогону и убиству многих невиних људи како у земљама на Балкану, тако и у дијаспори.
Обележавајући традиционалне празнике, као што је Видовдан, Срби у Америци сваке године подсећају себе и све Србе на значај цене слободе, жртве потребне за одбрану и унапређење слободе и правде на сваки начин, као што су то чинили кнез Лазар и Милош Обилић вековима уназад. Срби у америчкој дијаспори се брину за цели српски народ и саосећају са Србима који су протерани из Хрватске, Босне и Херцеговине и Косова и Метохије. Срби у дијаспори не схватају зашто Срби са Косова и Метохије већ више од једне деценије не могу да добију редован српски пасош, нити да промене пребивалиште, чиме су они, суштински, грађани другог реда у Србији. Поред тога, питају се и зашто држава Србија предаје део по део надлежности државе Србије на Косову и Метохији, и тиме учвршћује тзв. државу Косово? Српска дијаспора разуме тешку лекцију из 1990-их, а то је да било која организација или појединац из дијаспоре, који се залажу за српска питања у Америци, не може успети, ако српски народ на Балкану није слободан, и ако је главни циљ властодржаца на Балкану да остану на власти, чак и на уштрб делова, или целог српског народа. Српска дијаспора има огроман потенцијал и капацитет, али се он може у потпуности уложити у подршку српским питањима само ако постоји јасно разумевање шта је циљ, и како то може бити корисно за цели српски народ.
Поред суштинских промена, као и другачијег односa српских земаља на Балкану према историји и дијаспори, економско јачање, отвореност друштва, стабилност и демократија, веће могућности за запошљавање и улагања, могли би да учине српске земље атрактивним дестинацијама за многе Србе из дијаспоре, укључујући и оне који живе у Америци. Многи сектори већ успостављају партнерства са Србима из дијаспоре, као што су информационе технологије, трговачка и транспортна предузећа. Међутим, могућности би могле бити и много веће, ако српске земље повећају слободе за своје грађане, успоставе владавину права, олабаве и пониште многе лоше и застареле законе инспирисане комунизмом, смање порезе и елиминишу корупцију и бирократију. У дијаспори постоји нада да ће се Србија, Република Српска и Црна Гора заиста трансформисати у демократска друштва са јаким и стабилним институцијама у којима једностраначка владавина постаје историја. Тренутно, већина Срба повратника у српске земље из Америке су пензионери и скроман број професионалаца. За Србију, Републику Српску и Црну Гору би било од великог значаја да капитализују богатство и вештине дијаспоре и евентуалних повратника. Потребна је озбиљна стратегија боравка и живота повратника, док би, примера ради, јавно здравство и развојни сектори могли имати велику корист ако би се успоставили функционални системи сарадње са Србима у Америци и самом америчком државом. Заједнички циљ Србије, Републике Српске и Црне Горе треба бити држављанство за Србе који живе у иностранству, као и доживотни безвизни улазак у поменуте земље. Те три владе треба да формирају заједничку Агенцију за дијаспору уз успостављање јединствене платформе за Србе и друге повратнике, која ће се бавити разним питањима: од инвестиција и пословног развоја, до социјалне филантропије и професионалних савета за каријеру. Срби који се враћају у отаџбину су застрашени невероватном бирократијом и компликованим, и често бесмисленим системом за баналне и најобичније животне потребе, те се обраћају једни другима за подршку око основних потреба, решавајући питања попут возачке дозволе, здравственог осигурања или власништва над имовином – да поменемо само неке. На крају, по узору на друге напредне земље које су чврсто повезане са својом дијаспором, у званичним представништвима српских земаља у Америци већина особља, од амабасадора и конзула до културних аташеа, би морала бити из дијаспоре. На претек је стручних и родољубивих Срба који би те послове могли далеко боље обављати, узимајући у обзир предност знања језика, земље и система у којој живе, веза које имају са америчким институцијама, а посебно разумевања и веза у дијаспори. Институт почасних конзула мора бити временски преиспитиван, јаван и транспарентан, показујући јасне реултате, а не као до сада, да се та титула користи за личну промоцију од које нико други нема користи.
Будућност Срба, српске дијаспоре у Америци и свету
Срби у дијаспори, као и у прошлости, треба да учине све да сачувају идентитет, а да притом остану лојални државама у којима живе и раде. Српска дијаспора у САД треба настојати да се удружи у свеобухватну групу или групе са јасним циљевима, као што су то учиниле неке друге заједнице у дијаспори, и да јача сарадњу са матицама на Балкану. Постојеће српске организације са предивном историјом, као што су Српски Народни Савез и Српска Народна Одбрана, би требало да се више фокусирају на развој сваке појединачне српске локалне заједнице, као и наше цркве. Требало би да те организације помогну организовање образовног система, посебно промовисање учења српског језика, те да повећају различите активности и сарадњу од виталног значаја за очување идентитета и културе српске дијаспоре. Срби из дијаспоре не могу бити важни на националном нивоу у Америци без јаких локалних заједница. Јаке локалне заједнице ће произвести добре националне вође и успоставити везе и утицај са ширим америчким друштвом у свим сегментима. Јака и организована српска дијаспора могла би да доведе до дуготрајне и посвећене подршке Америчке државе Србима и српским земљама. Постоји много знања, вештина и капитала акумулираног од стране српске дијаспоре који је доступан, и може се понудити као помоћ српским земљама да пређу у отворене, слободне, демократске и просперитетне земље. То је велики неискоришћени ресурс за српски народ и институције на Балкану, који би могао да користи Србима широм света. Када би дошло до озбиљних промена на Балкану, Срби би не само остали културно уједињени и економски јаки, већ би на крају поново постали Пијемонт југоисточне Европе и сјајан пример свима који траже слободу и просперитет за своје нације у духу најбољих традиција. Иако се већина горе наведеног у највећој мери односи на православне Србе као доминатан део дијаспоре, на исти начин и друге наше заједнице у дијаспори, које потичу из неке од српских земаља, без обзира на веру (били они назарени, муслимани или других вероисповести) би требало да имају исти третман и могућности у успостављању чвршћих веза у очувању свог идентитета.
Многи Срби су оставили снажан печат у култури и уопште развоју Америке у прошлости. И у данашње време постоји велики број Срба који су у самом врху америчке и светске културе, бизниса и науке. Њихов допринос може бити подстицај за јачање глобалних веза међу Србима и помоћ српском народу на Балкану, како би наставио да се ослобађа ружне и не тако давне прошлости. Поред тога, могу се доживети као ослонац за изградњу и јачање поменутих веза на темељима традиције, слободе и достојанства, које су градили наши давнашњи преци, како би осигурали не само очување културног идентитета, већ и напредак и просперитет за будуће генерације. Поред Тесле и Пупина, имена Јована Дучића, Растка Петровића, Милене Павловић Барили, Душана Чарлса Симића, Саве Јанковића, Васе Михаиловића, Алексе Драгнића, Слободана Драшковића, Владимира Јовановића, Петра Богдановића, Валтера Бодганића, и многих других светски значајних уметника, писаца, бизнисмена и проналазача, сведочанство су значаја српске дијаспоре и њеног доприноса култури и развоју у свету.
Право је чудо да се српска дијаспора у Америци очувала већ два века и поред, у суштини, недостатка било какве значајне везе и подршке матичне државе или држава. Може се слободно рећи да су Срби у Америци боље очували идентитет него, рецимо, велики број Срба у Северној Македонији, Црној Гори или Мађарској, па чак и у самој Србији. Срби у Америци, али и свуда у свету, морају да раде на јачању свести о трајању наше историје и да правилно вреднују наша достигнућа, али и огромне промашаје, како би градили бољу будућност, ма где живели. Српском народу у целини потребан је преображај, повратак самосвести о свом идентитету, свом бићу пуном лепоте духа и слободарске снаге. Потребан је повратак баш том бићу које се од 1918. до данас сатире изнутра и споља. Српска дијаспора Америке може заиста бити путоказ и пример како се на здравим темељима може чувати и гајити српски идентитет. Српске земље, ослобођене разних окова готово стогодишњег занемаривања и потискивања српског идентитета, даће тек онда сву снагу, показати сву креативност и стваралаштво српског народа. Срби свуда у свету жуде за тим моментом, кад више неће најспособнији и најумнији Срби напуштати своја огњишта, у потрази за земљама где своја знања, способности и таленте могу поштено користити за своје, али и опште добро. На почетку 21. века, Срби су као народ на својеврсној раскрсници у много чему. Нека решења и понуде подразумевају економски бољитак у замену за давање своје самобитности и суверенитета и, увелико, одрицање сопственог идентитета. Растурени у више држава на Балкану и широм света, Срби се, као народ са великим историјским наслеђем, морају боље организовати и више радити за опште интересе српског народа, како би и за наредне генерације сачували своју културу и идентитет. То се односи на сваког: радника, књижевника, научника, новинара, уметника, проналазача… Потребно је свакодневно неговање српског језика и ћириличног писма, промовисање српске културе и историје у самом српском народу, али и ван њега. Неопходно је организовање квалитетних скупова за младе, успостављање школа за српски језик, оснивање и јачање фолклорних друштава и фестивала, покретање добротворних акција и јачање задужбинарства, стварање српских културних центара у сваком значајнијем месту и заједници, стручна размена међу Србима са разних континената, отварање библиотека, музеја, путујућих поставки, и слично.
Овај осврт на историју и живот српске дијаспоре у Америци, као и њене везе са Србима на Балкану и у свету, има сврху, не само да се осврне на прошлост, развој, изазове и допринос Срба у Америци, већ и да осветли будућност, да оживи свест и вољу српског народа ма где живео, како би много више него икада радили на повезивању слободољубивих Срба у Америци и свету. Сврха је и да се поврати вера и полет који је некад красио наше претке. Као што хроничар са почетка 20. века у Америци каже, “постројени у редове, окићени српским тробојкама и значкама, шта је било за нас пешачити шест миља? Прешли би ми тада пешице и до Косова да је то било у интересу српства, као што ћемо десетак година после, поћи нас двадесет хиљада из Америке на Солунски фронт да се боримо за слободу и уједињење српства“.