Богословље, Београд 1987.
Пеђа Ристић, архитекта
„Окрест трапези твојеја јако стеблија видја ишчадија твоја,
радујсја и веселисја, приводја сија Христови, Пастире началнику.“
„Гледајући око трпезе своје децу своју као стабла, радуј се и весели се, приводећи их Христу, Врховноме Пастиру.“
(Трећи антифон Васкршњег јутрења, 7. гласа)
Са Радослављеве припрате на Студеници уклоњене су аркаде. Да ли је то смело да се учини?
У тренутку када науци понестану опипљиви докази, склона је да прекорачи у наднауку, метафизику или парапсихологију и да изворне доказе тражи у подсвести или надсвести, архетиповима или уметничкој креативности и слободи. Тада лако може да дође до збрке и несугласица међу тумачима крхких трагова, па и до кобних грешака, које наступају углавном због тога што се појаве не посматрају у духу у коме су настале, већ кроз призму агресивне епохе проcвећености. Дела која су настала у доба снажног духовног успона треба тумачити тајном Духа, а не само применом веома променљивих критеријума историје уметности. Треба стати пред лице прочеља Студенице, која је храм Господњи, доживети како се ту оваплотио Бог-Логос и излио своју апофатичку љубав, испразнивши се до половине, остајући при томе пун и учинити напор (кеносис) да се пређе овај наш, мали део пута, хвалећи непроменљиву, вечну истину: „У почетку беше Логос…“
Почнимо од Цркве Адамске, од увек присутног палеолита, као што је присутан и прародитељски грех. Палеолит је у свом извору био монотеистички, што доказују савремени примитивни народи, који су још увек у каменом добу, расути широм земаљске кугле, без икаквог могућег утицаја једних на друге. Многи од тих народа моле: „Оче наш, који си на небесима…“ (нпр. Самоједи близу Северног пола и Јамани на Огњеној Земљи, близу Јужног пола, на супротним крајевима Земљине кугле). Искључено је ову подударност тумачити било каквим савременим утицајем хришћанства, јер као што објашњава један Пигмеј: „Квум је реч која изиђе из уста, иде за мном и враћа се мени.“ Квум или Логос може се увек јавити било ком људском бићу, а то значи да је свет оваплоћење Бога-Логоса и да човек може да ствара ако га препозна. Објашњавати све појаве нечијим утицајем, значило би негирати стваралаштво личности. Због тога, посматрајући здање Студенице, нећемо га тумачити стилом епохе нити утицајем мајстора са мора.
Адам се причестио јабуком знања са Дрвета живота. Око овог стабла догодила су се многа чуда, отелотворење Бога-Логоса, тајне његовог Литургијског присуства. Стабло живота је било средиште окупљања племена, па и словенских племена у каменом добу, словенског Старог завета. Племе је надживљавало век живог дрвета, а стабла су се сушила и постајала балвани („балван“ на старословенском значи „Бог“).
Висина сувог, урешеног стабла, била је мера за висину Сунца и звезда и представљала је слику петог Евклидовог постулата.
Слика 1. Пети Еуклидов постулат или видокруг Рајског врта.
Научници су вековима покушавали да избегну овај постулат, али се показало да то није могуће, јер се с временом слика балвана преобразила у икону – Логос видокруга човека што стоји на тлу знања после изгона из раја. У овом врло узаном видокругу, који је у почетку допирао само до првог мрака у густој шуми, не даље од домета стреле, преображењем посматрања преко врха усправљеног балвана, пралитургијски доживљавамо још један хоризонт („хоризонт“ на грчком значи дељење простора односно космоса на Небо и Земљу), паралелно уздигнут изнад хоризонта тла на коме стојимо. У коначности, тј. у првом, узаном видокругу, две праве или равни не секу се у коначности. Међутим, ако је мера видокруга Бог, онда ће он својом неизмерном апофатичком љубављу исцрпити бесмисленост бесконачности и хоризонт земаљског тла ће се сећи са хоризонтом рајских висина. У тој ширини сагледавања, јавља се прелаз измећу Небеса и Земље, Страшни Суд. Сегмент те слике односно иконе садржи трапез, који већ може да се препозна у сегменту балвана, јер је балван увек доле шири, а горе ужи.
Тако тек савремена наука долази до нових аксиома, из најширег могућег видокруга, вероватно зато што је почела да се развија из политеизма и атеизма, који појаве парцијално посматрају. Према Лобачевском, који мења пети Евклидов постулат, кроз једну тачку изван праве може да се повуче више паралелних линија, што значи да се оне секу негде у коначности. Сегмент ове слике – трапез, који су људи носили у себи стотинама хиљада година, открива се као икона, као чудо. Будући да и балван, исто тако, садржи сегмент трапеза и он постаје елемент Литургије и део конструкције првих храмова. У доба градитељства без алата (сакупљачко-ловачке културе), постојала је само камена секира којом није било могуће оборити стабло, већ се морало чекати да оно иструне на месту где додирује тле, непосредно изнад земље и да се под сопственом тежином преломи и падне чувајући при том дужину. У палеолиту, палих стабала и камења било је напретек, па је и градња балванима потрајала најдуже у повести.
Слика 2. Архитектура без оруђа, могућа слагања палих брвана и камена самаца.
У доба Цркве Адамске, Потоп је захватао све до врха балвана, па су се Индијанци монотеисти из Калифорније и стари Словени морали пењати на врхове балвана да би се спасли од поплаве. Међутим, од палих брвана, повезивањем настаје сплав-ковчег-брод, Црква Нојевска, која плови високим, непрегледним водама Потопа, да би се укотвила на врху Арарата.
Слика 3. Нојев ковчег је можда био сплав – трапез од повезаних брвана.
Развој алата и вештина, сада омогућује да се простим цепањем једног брвна добије чамац – трапез (на шиптарском језику „трапез“ значи „чамац“) или клупа (на грчком језику, пак, „трапез“ или „банка“ значи „клупа“), сто или трпеза. Више се не обедује на голој земљи већ на уздигнутој трпези, и више се не пали ватра да би се принела жртва, већ се причешћује.
Слика 4. Трапезе – трпезе.
На оваквој, часној трапези можда се још Адам причестио јабуком знања, па она постаје простор тајне на којем се ломи хлеб и залива вином, док пагани обедују лежећи. Трапеза се поставља у сплав-ковчег-брод цркве која плови ка спасењу од поплава, ка новом хоризонту. Све су то храмови првог, другог и трећег Јерусалима, без обзира на размеру и протекло време. Колико год да је дело мало, а време дуго, у скромности нашег кеносиса све се топи божанском апофатичком љубављу, ако се у највећој литургијској скрушености препозна и прослави отелотворени Бог-Логос, у овом случају – у икони трапеза.
Брод-брвнара гради се тек у гвозденом добу, раздобљу оштријих алата – секире, тесле, длета, пиле и сврдла. Међутим, нама је занимљивије да посматрамо ону прву нојевску архитектуру ковчега-барке која се укотвила на врху Арарата, из сакупљачко-ловачке епохе, када се грађевина држала само равнотежом сила сопствене тежине. Њена грађа се повезује узајамним притиском делова, па је таква конструкција тело, по структури слично небеским телима. То је икона небеског свода над Земљом, која слути појаву Месије – Исуса Христа.
Археолози нису обратили довољно пажње на чињеницу да углови кућа у праисторији често граде трапезе. Углови нису оштри, односно оштри су управо толико колики су углови трапеза на брвну. Као да се поткрала нека мала грешка, која се упорно понавља.
Слика 5. Основа типичне куће у насељу ”Аихбил” 2700. год. пре Христа горњи дунав.
Слика 6. – гробница под могилом у Тиватском пољу, грађена у камену а ипак трапезног облика, као Логос сплава од брвана.
Да би се тело брода – сплав савило у свод, у крајње лабилној равнотежи, као да се слажу јаја, без алата, то је могуће учинити само затрпавањем каменом, као у могили, али и сувим зидом у блату, грађеном у управном правцу у односу на балване. Када се свод балвана подупре подзидом, конструкција и даље нема довољну стабилност, па балване треба покрити још и тежином надзитка. Тај надзидак може да наткрили улаз као настрешница. Испод ње се зид оспе и разапне измећу балвана, и тако настају аркаде на лицу брода грађевине. У зиду је тада лако пробити отвор; ако би се пробио са стране, брвна би се пресекла и конструкција срушила.
Слика 2, доњи ред.
Тако, када се виде аркаде са главама брвана, које касније могу да буду и обрађене конзоле, зна се да је у том зиду укотвљен сплав – Нојев ковчег, који нас води Богородици у апсиди и куполи – телу Христовом изнад ње. Примери храмова многих праисторијских народа отеловљују овај логосни принцип. Може се претпоставити да су и стари Словени имали такве грађевине, што потврђују многи докази.
Слика 7. Настанак Рашке школе – архитектура Поморја.
На пример, основни облик брода рашке школе је исто тако мало трапезаст и може да се прати у свим развојним фазама, од настанка градитељства Поморја (Црква Марије Магдалене у Стону) (слика 7), преко успона школе (Милешева, Пећка патријаршија, Жича итд.), врхунца (Дечани, Градац, Бањске и др.) и коначно, опадања у доба Турака (Благовештење, Петковица итд.).
Слика 8. Основа црква Рашке школе.
Као што су Римљани и Грци после примања хришћанства ушли у своје паганске дворове и храмове, тако су и Срби ушли у своје традиционалне грађевине. Србима је било лакше да их преобразе у хришћанске храмове јер су били невинији и ближи адамско-нојевском прамонотеизму и тајни жртве Христове, док су Грци у Византији морали да увезу ову архитектуру са монотеистичког Истока.
Први словеноко-српски храмови нису сачувани, али се упоређењем може претпоставити да су изгледали слично сачуваним стајама градишћанских Хрвата из 18. века (Музеј под отвореним небом у Грацу) …. (у оно доба нисам знао за стају у Атиници код Чачка).
Слика 9. Прасловенски дворови су вероватно били веома слични сачуваним стајама градишчанских Хрвата, данас у Етнопарку у Грацу – Аустрија.
Градња кућа и храмова била је под већим утицајем развијенијих култура, док су помоћни објекти, што се и данас догађа, много дуже задржавали традиционалне облике, какве су некад имале главне грађевине. Довољно је просто упоредити слике ових сачуваних стаја са архитектуром рашке школе, па одмах схватити кључ за њихово одгонетање, конструктивну логику, али и Логос. Без Бога Логоса, односно без аркада, које значе да је у Студеници укотвљена Нојева барка, лице Студенице остаје без обожења.
Слика 19. Прочеље Студенице са аркадама које су џанас уклоњене.
Тумачење да су аркаде настале једино под утицајем мајстора са мора и романске архитектуре значило би да смо недостојни дара изворности и стваралаштва, да нисмо сличили Богу који ствара и да на мајсторе Студенице није сишао Дух Свети.