Тренутак савремене тафелогије, мај 1973. године
Предраг Ристић, архитекта
О гробљима не постоје интегрална мишљења, ни пројекти. Обично се само решава проблем понеке фирме за сахрањивање, можда и неког посебног града, у најбољем случају, процес сахрањивања догађа се у складу са исконском традицијом, као нпр. у Саудијској Арабији, у којој се у свему суди по Курану, као једином писаном документу или пројекту. У ствари, посмртни положај је још увек у суштини регулисан само оваквим, шеријатским правилима. Никако нисам за скрнављење ових култова, али је чињеница да данас више не може да се сахрањује на овакав начин. Уколико се питање гробља врло брзо не реши, догодаће се да више нећемо моћи да живимо у градовима, него на гробљима која не смемо да прекопавамо.
Различитим новим и старим догмама, до сада живелим седам стотина милијарди људи, мора се наћи минимум простора под истим сунцем и на истом месту, у овом нашем, данашњем загушеном свету, без обзира на све супротности које у себи носе вероисповести и индивидуалности људи. То је пројектни задатак општег Вавилона – Тафеполиса.
Тафелогија би требало да окупи све снаге у арколошком смислу (арка, Нојев ковчег – под комунизмом се морао избећи израз „спасење душе“). Тафелогија је наука која укључује све што постоји, с тим што у њој догађај представља текуће време које стоји. Тако тафелогија има највећу, тј. максималну ширину садашњости. Служећи се мотивима Велимира Хлебњикова, може се рећи да ће тафелогија одредити човекову личну местовременску тачку, а у духу Хлебњиковљеве аграрне реформе, ,,човеков лични посед неће бити мањи него што је површина целе земаљске кугле“. То значи да ће тафелогија јединствено да реши коегзистенцију седамстотина милијарди људи до сада живелих и свих убудуће рођених и ко зна колико веровања и идеологија прошлих и будућих. Дакле, тафелогија је једина тотално социјална и тотално географско – просторна, а можда и космичка наука и философија.
Пројектни задатак
Тафелогија у малом или у најмањем могућем обиму обухвата све могуће дисциплине, које су махом у њој имале и свој почетак. Зато се од тих дисциплина тражи само њихова суштина и почетак – аксиом, или симбол. Тако се у изразу ,,од земље си настао, у земљу се врати“, вероватио први пут садржи главни еколошки аксиом – рециклирање.
Живот тафелогије у садашњости треба да је веома скроман, танак и неприметан, сажет за паковање у ,,град харинги“ по Хлебњикову. Међутим, баш зато тананост тафелошке, сада садашњости, може да преживи у бесконачност. У том духу користиће мисао познатог француског антрополога Горона, који сматра да човек у својој крајњој инстанци тежи ка укидању времена.
Конкретан предлог
Предлажем нашој будућој организацији за заштиту средине да у потпуности организује тафелошку ауторско – арколошку групу и то не само због њеног непосредног значаја, већ и због општег арколошког значаја. Литература аутора на ову тему: ,,Коло живота“, Архитектура и урбанизам, јун 1971. године, ,,Од ђубришта до стоваришта“, Гледишта, јун 1971. године, ,,Паралелна архитектура“, Човјек и простор, 1971. године, ,,Откровење на Лепенском виру“, Књижевна реч“, март 1975. године, ,,Брескве“, Дело, август 1973. године, усмено изложена идеја у СКЦ, март 1972. године и Велика изложба у СКЦ, јануар 1974. године (аутор изложбе Зоран Маневић).
Прва глава
Преглед могућности тафелогије
Прича о гробљима је, у ствари, прича живота, у борби на живот и смрт. У њој постоје три основна тока: преживљавање (надживљавање), уништење и подстицај природног процеса смрти.
Преживљавање (надживљавање), као стремљење ка вечном животу и непризнавање смрти, покушај да се живот поједине личности макар телесно продужи у вечност и то у тренутку када се то продужење не може постићи медицином. Такви покушаји су отеловљени на четири основна начина: мумифицирањем, дехидратацијом, смрзавањем (хибернацијом) и киборзима, или трансплатацијом.
Мумифицирањем се чува спољашњи лик и обличје покојника, а дозвољено је уништавати један део кварљивих унутрашњих органа. У том чину нема неког одређеног реда, ни тежње да се одстрањени органи поново обнове. Постоји само начело занатске вештине и правила очувања лика. Услед развитка медицине и биологије, овај систем је одавно застарео, али је остала његова формална суштина и непревазиђено занатско умеће. У том духу постоје музеји воштаних фигура, у којима ликови покојника задржавају свој спољашњи изглед аутентичније него што то могу да постигну и најбоље ретуширане мумије. Мумије се граниче са портретом покојника, сликом или скулптуром, данас његовим фотографијама, али својевремено и са хришћанским иконама, које су и настале у хришћанском Мисиру, прво као портрети на мумијама, а затим на дасци, која се у даљем одвојила од мумије. И данас се одржава та традиција, па се по црквама на мошти светаца постављају Свете иконе.
Дехидратацијом се уништава део кварљивих органа. Савремена биологија је успела да извесна бића ниже врсте оживи после дехидратације, али у савременој медицини још није било таквих покушаја. У биологији постоји чак низ врста које саме оживљавају после дехидратације.
Смрзавање (хибернација) се шире примењује у медицини и већ је рашчлањено на читав низ етапа у постепеном снижавању температуре да се организам не би оштетио. Смрзавање, као и дехидратација, не могу да се сматрају сахрањивањем у правом смислу. Смрзавање је само привремено решење које гаји наду у неко волшебно медицинско откриће, које ће да омогући вечито живљење, или само представља вид помоћи приликом медицинских експеримената. Нема правог доказа да је немогуће поновно оживљавање, осим неког философско – теоријског, или религиозног става. Због тога се у савременом свету већ примењује ово ,,конзервисање“ смртника. Фирма ,,Croyonisc Society“ из Њујорка већ у свом спремишту држи око двадесетак замрзнутих покојника у челичним капсулама и фрижидерима. Постоји чак и предлог да се цела јужнополарна ледена капа искористи за светски Тафеполис. У њему би се смрзавањем сачували успавани смртници, који једнога дана могу да се оживе и да потом проживе још један комадић живота, пошто се тадашњим напретком медицине излече од својих за сада неизлечивих болести. Тако је замрзнут и Волт Дизни који је умро од рака. Међутим, ово је данас и у догледној будућности један привилегован и веома скуп процес. Постоји и питање шта би се радило са огромним бројем смрзнутих људи, будући да су живи све бројнији. Примена овог система очувања телесних остатака захтевала би не контролу, него скоро потпуну обуставу рађања.
Киборзи и трансплатације на идеалном и теоретском плану могу готово у потпуности да обезбеде неку даљу бесмртност личности, мада би ова нова бића, на неки начин, били роботи или Франкенштајни. Ипак, савремена медицина веома много ради на овом пољу и већ се добијају неки резултати који у значајним процентима повећавају дужину живота, мада је све то још веома далеко од стварне бесмртности. Теоретски, овде је тафеметрија у принципу беспредметна, будући да не може да покрије неке последице ове појаве. Међутим, резултати трансплатације су практично веома ограничени и безначајни у свом утицају на смањење проблема сахрањивања, мада уносе суштински један битан феномен. Ако се старо истрошено срце замени новим, или ако се замени киборшком пумпом, одбачено срце се не сахрањује, већ се просто баца као медицински отпадак, мада у историји постоје случајеви да се срце, одвојено од тела, сахрањивало по посебном церемонијалу и само постојало као култ. У тренутку када би се душа преселила у киборг и оставила цело тело, срце се више не би поштовало, већ би се уништавало, па тако не би били потребни ни гробови. Најзад, ако би се киборг покварио и у њему умрла душа или личност, бесмислено би било сахрањивати машину. Све ове досадашње претпоставке указују на издвајње једне посебне категорије у квалитету сахрањивања.
Уништење физичких остатака настаје као резултат неверовања у било какав значај физичких остатака, или одсуством вере у култ умрлих, било да се душом тежи свеопштем ништавилу – нирвани, било да се не верује ни у какву душу и ни у какво метафизичко надживљавање. Такав однос према смрти нуди савремени атеизам, у начелу. Смрт се признаје као пораз живота и као таква се ,,реално” прихвата, одбацује се ,,заблуда” веровања у неки други живот, за који нема никаквих доказа и негира се вера у преображај земаљског живота било у ком смислу. У оваквом ставу према смрти нема никаквог рта Добре НАДЕ, она се сече у корену и потапа се као што гусарски капетан у нападу потапа свој брод. Нада остаје једино у физичкој реинкарнацији, јер ни из чега долази опет до стварања једино могућих облика по природним законима. Тако се у овом култу без култа умире и сахрањује још за живота, па сахрана уопште није битна за идеалан смисао. Тело се може потпуно спалити, а пепео развејати. То је по класичном знању највећи могући степен уништења. Међутим, у складу са савременом технологијом, може да се замисли и потпунији систем уништавања, рецимо спаљивање на толико високој температури, на којој цело тело моментално потпуно испари. Подсетимо и на могућност да се тело избаци у ванземаљски простор или према Сунцу, што би вероватно било веома скупо. Бацање посмртних остатака у велику реку, рецимо Ганг, у размерама старог света, такође представља лансирање у један далек и недостижан простор. Једнога дана, тако може доћи и до загађења Космоса, односно до орбите Сунчевог система, јер баријера ,,ко ће сиње замутити море” већ је порушена заувек и за убудуће. Остаје још једино морнарска традиција и то само у рату, да се погинули морнари са свом почасти бацају у отворено море. Тотално уништење тела, без обзира на жељу за савршеним злочином, остаје ипак отворен процес, јер остаје друга неуништена, непозната половина, појаве вукодлака гриже савести, којег можемо да сретнемо изненада било када и било где. И у арколошком смислу, уништење представља сметњу, јер на земљи остаје пепео, али и смог који је недопустив по правилима савремене екологије (после Аушвица не би требало ни говорити о естетском смислу). У прошлом веку, када су енергетски извори индустрије представљали слободне процесе сагоревања, није се сматрало да они могу да наруше природну равнотежу средине. У том смислу се код нас после ,,ослобођења“ сваки нови димњак сматрао успехом. Били смо срећни када су са улица уклоњене коњске запреге ,,јер ће нам сад улице бити чисте”, а данас би се освежавали воњем коњске балеге, као што је то својевремемо записао Пушкин: ,,Хорошо в крају родном, пахнет сеном и говном”.
Прошли век био је век туберкулозе која се патила у мемљивим и смрдљивим просторијама. Данас је век рака који се пати у смогу. Као што је превазиђена опасност од туберкулозе, тако је превазиђена и кремација, настала у прошлом веку, времену простих машина на угаљ. Кремирање ни до данас није успело у потпуности и доследно да реши уништење физичких остатака. Веома недоследно је чак заведен култ ,,сахрањивања” пепела у колумбаријуме и розаријуме, иако је пепео већ потпуно промењена анорганска творевина која нема никакве биолошке везе са организмом покојника, сем неке метафизичке везе, против које се баш бори чист атеистички став уништења остатака. Тако ни крематисти не могу да се ослободе суштине сахрањивања, па сахрањивање пепела добија призвук егзибиционизма. Ово се дешава нарочито у деловима света, у којима спаљивање није део традиције и где култови понашања са пепелом нису стасали, па у њима има много еклектике, лутања и шунда. Спаљивање у делу света, у којем је оно древни култ, има дубоког смисла и он је основа на којој се може градити савремена технологија (Ганг, Јангцекјанг).
Као што се у свету све више мисли на конструкцију аутомобила без издувних гасова, са затвореним процесом унутрашњег сагоревања (расписан је и конкурс) и као што се опет граде електронски бродови на једра, тако би требало измислити, односно проћи процес хемијског уништења друге врсте, у којем би коначни продукт остао на једном месту и могао да се употреби у неку доличну сврху. Без обзира на то што савремени атеисти не верују ни у душу ни у дух, из етичких и естетичких разлога не би могло да се сматра прикладним да се од људских остатака прави сапун или нешто слично. Такво скрнављење је законом забрањено готово у читавом свету, осим ако се ради о ампутацијама људских делова. Класично сахрањивање остаје жижа свеукупног проблема. Међутим, могло би да се прихвати да ипак постоје неке часне намене за које би могли да се употребе земно – хемијски остаци. То би, рецимо, могла да буду хемијска ђубрива. (Dr S.L.Henderson, британски лекар, сматра да би сви људи добровољно требали да поклањају своја тела индустрији и да ће се ускоро појавити велике фабрике гнојива од људских остатака, или у енергетске сврхе), којима би се ђубрили неки специјални вртови. Ове супстанце би служиле као материјал за основе и подлоге грађевина, или јавних зграда, за насипање увала и мочвара, или за грађење темеља за путеве. На пример, покојник би могао да се убетонира у бетонски блок, а да претходно буде сасвим хемијски растворен. Врло велики хемијски комбинати могли би као додатни процес да укључе часна уништавања остатака, мислим на Сименс – Мартинове пећи, фабрике цемента, велике термоелектране, или фабрике лекова. Природни вулкани, који у развијеним цивилизацијама служе као природно место за самоубиство (Јапан, Јава) могли би најбоље да послуже као места за масовно уништење телесних остатака.
У суштини, уништавање органских остатака има чисте елементе самоубиства. Они који живе у свету хришћанских традиција, у којима је грех самоубиство, грех против Светога Духа, за њих је самоубиство грех који се не опрашта, ни на овом, ни на оном свету (по Матији и Луци). Атеисти то занемарују, одбијају чак и култове цивилизација које су ближе атеизму, а самоубиство не жигошу, као ни побачаје. У крајњој линији, право на живот укључује и личну слободу избора живота и смрти, контроли рађања треба равноправно додати свесну контролу живота, односно смрти. Но, ови појмови у нашем хришћанском и монотеистичком делу света вероватно никада неће бити потпуно прихваћени. На то треба рачунати, без обзира што су они логични, јер ниједна логика и није апсолутни аксиом, јер аксиоми могу да буду упоредни, као и разне потпуне и непотпуне истине.
Централни положај подстицаја природног процеса смрти (тафеполис), овог новог, само унапређеног система, треба да води ка предлогу једног свеопштег, универзалног, арколошког решења. Овај систем садржи заједнички именитељ за готово све неведене системе, јер је узет као суштина оног што се најчешће дешава. Он такође обухвата и све што се догађа када нека екстремна идеја у сахрањивању не успе, иако је револуционарно хтела да негира језгро култа полагања у земљу.
У том духу, током миленијума се наталожила ризница искуства онога што се догађало и што се по природи ствари морало догодити у размерама човечије моћи. Овде се неће посматрати оно што би се догодило као природни процес, без икакве људске акције, јер иначе и не би било сахрањивања. Дакле, делање је један од првих аксиома, а делање у складу са природним током било би оно које не стреми ка потпуом уништењу телесних остатака, већ ка њиховој биолошкој разградњи. То рашчлањење није потпуно, већ иде до неке, нама још непознате границе и подразумева поновно укључивање (рецикловање) природних процеса. Наиме, влада убеђење да природа, сама по себи, идеално одржава сопствену равнотежу, што добрим делом није тачно, јер катаклизме увек прете. На природу треба утицати – у овом случају затварањем биолошког круга на што вишем нивоу. У савременом свету није могућ ток реком без повратка; реку живота треба контролисати и суновратити је у коло живота, у очекивању и у нади у неки нов догађај (идеја изнета 1969. године у раду ,,Студентски мегаполис“, Тригон 69)
И еволутивне и нееволутивне теорије сматрају да је укупна могућа количина супстанци високомолекуларних једињења, неопходних за живот – константа на овом свету, као што и у људској јединки – човеку број ћелија у мозгу и живцама чини константу. Током живота, човек може да изгуби ове драгоцене ћелије, ако му се несрећом оштете, не могу се више повратити (мада ћелије црева зарашћују за неколико сати). Гени су такође клице које не еволуирају. У овом духу треба разумети и свеобухватну Суму Бића – Станислава Лема. Претпостављам да у лицу Земље – драгоценом хумусу, постоји и таласа се један унутрашњи океан ,,Соларис“, стабилна хомеостатска творевина, геолошка формација, ,,предбиолошка формација“, можда ,,гигантско једињење, попут једне, наказне у свом расту, течне ћелије“ (по Лему). У овој, кумулошки неодређеној количини, лежи дубока свест која мисли. У складу с овим импулсима Лемових интуитивних виђања је и Јежићева претпоставка да у живом свету постоји један коначан, или датим посебним условима ограничени фонд високомолекуларних једињења органских твари које су неопходне за високо развијен животни процес. Тај процес је кружан и у том духу може да се објасни Христова порука која је једна од највећих Тајни у хришћанству: ,,Једите тело моје“… То је у ствари порука људождерства у колу хоризоната сфера неких, нама до сада непознатих биолошких елемената, који не умиру, него обнављају у природи биолошком кружењу хумуса, или сликовито речено, дубоким орањем у чернозему.
Године 1971. додељена је Нобелова награда за биологију научнику који је доказао основну тезу људождерства, по којој се исхраном, или убризгавањем супстанци мозга наслеђују његове интелектуалне особине. Тиме су објашњени многи древни пагански култови. На Лепенском Виру, првом тафеметријском полигону повести, постојао је култ мозга који се неговао испијањем мождане супстанце. О овом култу сведоче бројне скулптуре мозга пронађене на Виру („Откровење на Лепенском виру“, март 1973. године). Сама жива, органска материја, још није синтетизована, мада ће се то вероватно ускоро догодити. Међутим, поставља се питање: ако бисмо и успели да синтетизујемо живо биће на неки нераздвојан начин који се не повезује са нама, да ли бисмо тако изгубили своју личност? Сва жива бића не синтетизују непосредно своју исхрану, односно свој организам, а поготово то не могу да чине највиша бића, са највише развијеним језгром своје твари – генима. Потребна је сигурно читава вечност да се створи основни капитал у једној таквој ризници. Ако су виша бића месождери, онда највиша бића треба да буду САМОЈЕДИ, јер људождерство у суштини значи само затворен циклус и потпуно искоришћавање капитала у једном унутрашњем оптицају. У њему не може да буде инфлације, јер је овај капитал изражен у натуралној вредности. Овај капитал је данас знатно ревалвиран у условима, у којима се нашла загушена природа и револуционарни експериментални обичаји у њој.
Шта се све руши одбацивањем рециклирања
Борбом за продужење овоземаљског живота по сваку цену сводимо се на наказе које блокирају природан циклус.
Уништавањем, или занемаривањем остатака тела бесповратно уништавамо драгоцени капитал (долази до ерозије организма) и сваку наду у циклус, који би се могао дефинисати као спасење.
Шта доноси рециклирање
Круг – Коло – Циклус је нада у спасење, васкрење је опет и опет понован циклус.
У природном процесу стварања циклуса живота и смрти човек не побољшава природне услове који могу да доведу до нових, неслућених резултата, или са садашње тачке гледишта – до чуда.
Друга глава
Преглед елемената тафелогије
Слагање елемената
Достигнућа у Тафелогији
Без обзира на то којим традицијама припадају тафелошке услуге могу да се представе следећим вредностима:
Камени стабилизатор – местовременска тачка
Непокретан масив, чврсто стабилизован на одређеном месту на тлу, најчешће од камена свих квалитета, али може да буде и од других материјала: бронзе, нерђајућег челика, метеора, злата, сребра и слично. Овај стабилизатор одређења места на планети Земљи може да има величину од Кеопсове пирамиде, па до мање камене плоче или стене. Циљ овог масива је да одреди тафеметријске координате – местовременску тачку покојника и да му да једну стварну физичку масу за утврђење положаја у сили земаљске гравитације. Понеки пут овај камен може да буде привремено замењен дрветом које у почетку има исте основне карактеристике као камен, само што није толико трајно. Обично се догађа да се споменик од дрвета стави као прво, брже рашење, док се не постави прави камени споменик. Сахрањивање испод живог стабла може да буде трајног карактера, јер стабла неких дрвета могу да живе и хиљаде година. Гробље сређених камених масива и надгробних плоча био би лапидаријум.
Положај човека и његова местовременска тачка у односу на раван површине тла земље, као бесконачког поља, био би у почетку троугао, као што је то било на Лепенском виру, у почетку људске повести. У односу односу на поље шара земаљске кугле био би крст и лук. Тако би многи народи могли да препознају свој знак и да пронађу своје геометријско место по путевима и тачкама укрштања.
Облик споменика – порука.
Облик споменика представља култ идеје покојника. Он је архетип, формула за одгонетање тајне култа (обелиск, крст, турбе) У том духу, споменик треба да буде уметничко дело, или може само да представља лик покојника, јаче него што је то кадра бојена ретуширана мумија, посмртна маска или воштана фигура. Лик може да буде и цео споменик, као фигура, може да буде само рељеф, фреска, цртеж, или знак покојника. У том случају, ове форме престају да буду култ, јер представљају готово решење. Ови ликови сређују се у глиптотеке, или галерије.
Дарови и дела – задужбине.
Уз покојника се ставља оно што је било његово, оно што је створио, нешто што треба да подсећа на њега, или нешто што је он оставио на коришћење живима, било као материјално дело, или као дело духовно. Све ово су предмети, дарови и инструменти циклуса његових стремљења и живота. Ови инструменти могу да буду различитог облика, намене, сврхе и значаја и веома их је тешко сложити, јер су они посредници. Они се појављују као јединствени и често представљају животно дело, што је понекад исто што и живот покојника, у смислу вечног живота.
Дарове и инструменте делања можемо да сложимо и прикажемо у живим задужбинама. Задужбине могу да буду све оно што има неку активну намену: куће, школе, болнице, установе, књижевна и уметничка дела, освета, зломисли, решења, новац, патенти, ауторско или имовинско право. Некада је инструмент задужбине била пушка, или мач које је остављао пали борац, или је амајлија била успомена на драгог. Она је могла да се стави и поред драгог покојника, а представљали су је и нека практична алатка, храна, новац (као што је то било у паганско доба). Многа дела које покојник оставња не могу се остварити у једној генерацији, нарочито велика дела.
Звучни, текстуални и покретни елементи
Ту долазе епитафи, некролози, парастоси, опела, последње слово, нарикаче, књиге жалости. У равни традиције, сви ови покретни и звучни феномени могли су да се представе ликом, сликом или знацима. Многи од њих су се посредно преносили са колена на колено, тако да ми, на неки начин, можемо да реконструишемо ове елементе који су везани за покрет, звук и фабулу. Развој ове дисциплине је у великом успону. Првобитно су могли да буду представљени само кратак епитаф, рељеф неке шаре, или људи и животиње, ухваћене у покрету. Није прошао ни један миленијум од како може да се бележи музика, а највећи део света не може да замисли опело без музике, коју неки сматрају круном уметности и култа. Код атеиста који цене достигнућа науке, музика се назива краљицом уметности, а код верника је део Литургије, што је, у ствари, за невернике само песма. Мада су рецимо Псалми Давидови песме над песмама и мада су се увек певали, музика траје и догађа се у простору и времену, ипак у животу некрополиса, гледано из живота живих, овај свет био је нем. Постоји древан израз: ,,Ћути као гроб”.
Међутим, велика тежња мртвих да говоре, не може се порећи. Она је изражена у разним веровањима, сујеверју и сублимисаним жељама. Мртви вапију за порукама. Многим живима не би било тешко да умру када би били сигурни да ће њихов живи глас моћи да се чује. Зато нам се у тамној шуми, ветровитом кланцу, у напуштеном замку – увек чини да мртви завијају. И нама је потребан разговор са мртвима, од њих хоћемо да дознамо за многе правде и неправде, од стаменог стабилизатора, било кроз наду, ваздух, етар или уопште неки флуид, очекујемо неки глас, или неку поруку покојника. У овом смислу су у сфери футурологије могућа изненађујућа открића, јер природа таласања и релативност времена и простора још нису довољно испитани, нити је почела њихова ваљана примена. Када шаљемо неку поруку у Космос са наше ,,чврсте земље”, на којој је камени надгробни споменик само један мањи, лични детаљ и када очекујемо одговор од других бића у Космосу, ирелевантно је да ли ће ови одјеци допрети од живих или мртвих. У том тренутку целокупна повест човечанства превазилази племенско, верско, идеолошко и историјско и скуп од седамсто милијарди до сада живелих, заједно са онима који ће се тек родити, или умрети, постаје јединствена целина, по којој се слободно креће крива функција свести и сазнања. Црни принц Казањцева прати нас негде на домак руке. Он нам већ носи поруке неке давно изумрле цивилизације.
Трећа глава
Технички опис
Предлог решења
Урбанистички положај и прилази
Положај Тафеполиса морао би да буде везан искључиво за геолошки стабилне равнице, рецимо за територију Југославије – негде код Инђије или на Косову. Сахрањивање на планинама био би егзибиционизам и дошло би до неравноправности, јер би неко морао да буде ближе врху, а неко ниже, уз то, планине су такође геолошки нестабилне. У непосредној близини Тафеполиса не би било насеља, могући су само историјски споменици или нека нова јавна и истраживачка здања. Удаљен, кружни пут би напајао прилазне стазе. Поред пута била би смештена паркиралишта са најнужнијим пратећим објектима, као и аеродром, космодром, железница и пристаниште.
У другој зони би се налазили туристички и рекреациони објекти, док би стамбена насеља, или индустријски комплекси настајали тек иза те зоне. Пожељно би било да се уз Тафеполис налази и нека вода – река, или море, који никада не би могли да га плаве. Тафеполис би могао да буде и вештачко, квадратно или оругло острво у слободном мору. Светски Тафеполис могао би да буде постављен не висоравни Памира, пустињама Аризоне и Аустралије и слично.
Стазе – укрштени путеви
Укрштени путеви су главне ординате ортогоналне тафеметрије земаљске кугле у географској оријентацији север – југ. По стазама би се водили главни комуникациони прилази из света и то преко кружног пута. Главна стаза распростирала би се од југа према северу, а друга од истока према западу. Овим путевима би се ишло пешице, болесни и непокретни би изузетно били преношени на носилима, или отвореним лафетом, као и колицима на нечујни електрични погон. Најповољнији пренос вршио би се хеликоптером, или неком сличном усавршеном справом. Стазе би биле континуалне армирано – бетоске контра греде, ширине 5 до 8 метара или још више. Њихова трајност и вечитост би биле загарантоване, јер би у тој стабилној зони долазило до минималних кретања терена, осим до можда неких општих померања, као што је рецимо померање континената. Израдила би се и општа тафеметријска карта света, на којој би се пратила и бележила ова кретања. Дужина истезања стаза у односу на температуру такође би била строго контролисана и компензована. Стазе ће бити прецизно градуисане утиснутим реперима, или шинама од племенитих метала. По њима ће клизати прецизни тафеметријски, оптички, односно ласерски инструменти, слични спортским инструментима, са којима се, рецимо, мери скок у даљ.
Поље Тафеполиса
То је хумус који треба да буде раван готово до хоризонта. На пољу расте нека полудивља житарица која подноси гажење, рецимо врста ражи или овса, или житарица преко које се поставља роштиљ, кроз који може да расте жито и да се жање. Жито ће имати разне периоде стасавања. Стазе у поду су триангулациона мрежа, роштиљ који се провизорно поставља преко тла, а ослања у темељима троуглова на мање шипове који се могу вадити (како се граде привремени аеродроми). Ове стазе служе за локалне прилазе од крста – раскрснице координатних путева, али и ови путеви могу да буду прилично дугачки и они су, у ствари, мера у пространству поља. Преко роштиља на главним пролазима могу да буду постављене стазе од дасака – фосне, или меки пластични ћилими који би могли да буду обележени специјалним знацима (бојом, бројевима и путоказима). Све ово би било стилизовано као геодетске коте и репери.
Парцеле – местовременске тачке
Парцеле и гробови не би ничим били омеђени, јер би то биле тачке међу очима (били би остварени предлози – пророчанства Велимира Хлебњикова): ,,човек као местовременска тачка”, јер би се од гроба бележиле само геодетски тачно одређене тачке и то помоћу најсавременијих инструмената – ласерске холографије и била би унета ,,новина”, власништво над земљом која гласи: ,,Прогласити да површина индивидуалног поседа не може да буде мања од површине земљине лопте”. Овом коначном ,,аграрном реформом” сваки мали и анонимни појединац постаје становник света.
Саркофаг
У свету је већ расписан општи конкурс за амбалаже које се брзо распадају, па се то мора учинити и са мртвачким сандуцима. Саркофаг би овде био од иверице пресоване, са желатинским везивом одливен у калупу по жељеном облику. Могао би то да буде класичан мртвачки сандук или једна слободан облик, прилагођен обличју покојника, сличан мумији. Функционални захтев је да тело покојника мора што брже да иструли, заједно са сандуком у слоју хумуса, без икаквих штетних нуспродуката. На тај начин тело покојника и саркофаг постају ђубриво за плодну земљу. У овом смислу, треба извршити биолошке експерименте, како би се убрзали природни процеси бсз употребе икаквих отрова.
Капсуле са порукама
Поруке умрлих чуваће се у капсулама. Целокупна порука мртвих биће обрађена електронски на микрофилмовима, тракама и сличном, тако да поруке могу да стану у веома мале капсуле, а да се слажу у трезорима – бункерима као ,,харинге“, или снимају непосредно у силиконске кристале. Бункери ће имати за циљ да сачувају поруку за неку далеку будућност и биће осигурани против свих могућих врста разарања. У сличној капсули већ је опремљена Нехруова порука. Капсула је у основи чувар Тајни. Не постоји још универзални бункер који би био заштићен од свих опасности, па ће се због тога поруке умножити и чувати у више бункера.
Два укрштена пута прилазе пољу Тафеполиса и по њима клизе прецизни ласерски инструменти који сваком човеку одређују његову прецизну местовременску тачку. На њиховом пресеку појавиће се ласерски пламичак са тачним координатама које увек могу пронаћи. животне поруке, биографије, снимају се још у току живота и то на микрофилмовима или у кристалима. Овако „спаковане“ поруке сада се „ушрафљују“ у неку велику челичну, или кристалну куглу. Једна оваква кугла може у себи да чува поруку свих људи. Нека може да се затрпа у земљу, а нека да се лансира у Космос. Свеједно је да ли порука долази од живих, или мртвих у космичким размерама.
Комеморативни пројекциони виртуелни центар
За свакодневну употребу биће организован један велики комеморативни центар Тафеполиса, такође под земљом, а може и на другом месту (биоскопи, домови, научни центри, приватни домови, храмови…У њима ће се читати поруке. То би биле филмске аудио – дворане, али ће уз њих бити институти и експериментални полигони. Све ово треба да стаса у један јавни монитор – систем, уколико то буде жеља, покојника.
Комеморативни центар у свом спољном изгледу неће имати готово ничег тафелошког, јер ће бити потпуно укључен у токове живота. Његов временски раскорак представљаће по Молесу дебљину садашњости, а цео овај центар биће у ствари један времеплов информација. Он ће бити укључен у општу мрежу свих информативних система на земљи. Разумљиво је да ће, поред толике отворености, у овом централном систему постојати и ,,велови тајни“.
Бункери
Бункери би били, углавном, лоптасти. У њима ће моћи видно да се читају само главни оријентирни подаци. Бункера ће бити јавних, тајних и изгубљених.
Јавни бункери су подземни, надземни и летећи.
Подземни бункери, као централни болид бункера, налазиће се испод крста – раскрснице. Његови лоптасти зидови биће од нерђајућег челика, или армираног бетона. Могу да буду смештена и два, или више бункера на различитим дубинама. У случају спољне катаклизме, рецимо атомске експлозије, или ударца комете сачувао би се овај бункер у подземљу. Трагови крста одређиваће увек његову местовременску тачку. Ово је традиционалани и први бункер.
Надземни главни бункер биће централно стојећи елипсоид који ће бити мало издигнут изнад терена, тако да ће пролаз на раскрсници бити слободан у случају непосредног удара, рецимо атомске бомбе. Овај бункер је можда сигурнији од бункера под земљом јер ће се откотрљати. Под земљом може да дође до корозије, труљења, тектонских поремећаја, губљења…Оваквих бункера може да буде у копијама и у трезорима институција разних комеморативних центара.
Летећи болиди са капсулама биће лансирани у орбиту Земље, да круже као црни принц (и Месец, или два новооткривена Земљина сателита могу да буду станишта болида). Ови спутњици могу да имају и своје телекомуникационе системе, тако да се са њима може комуницирати са Земље. Они такође могу да снимају поруку са Земље и да је трајно упакују у капсулу свога мозга, одакле на захтев могу одмах да је прочитају. Не узимајући у обзир неку општу космичку катаклизму, судар у свемиру или ерозију, ово је прилично сигуран систем који неће бити сметња не закрченој Земљи. Једино би могао да смета будућем појачаном васионском саобраћају.
Тајни и изгубљени болиди – бункери, као резултат принципа личности човека да има тајну. У том духу се и претпостављају извесне тајне поруке. Осим класичног трезорског система на овим бункерима ће бити могући и шифровани системи снимања које ће се чувати. Под земљу се могу сакривати и читави болиди. Површина Земље је већ прилично позната да би се на њој могло нешто апсолутно чувати и сакрити, али је то можда могуће у неком паралелном или анти – свету. Најзначаније поруке биће бесповратно лансиране у Космос. На тај начин, они који сумњају у било какав земаљски суд моћи ће да се надају у неку вишу ванземаљску силу која ће их разумети. Цивилизација која ће успети да нас разуме мора бити изнад наше.
Тафетоп
Задаци и теме технолошких истраживања – испитати материјале који се веома брзо распадају и који ће моћи да послуже за израду ковчега (иверица), елементи који се распадају не смеју да буду органски штетни, већ требају да буду процеси, корисни елементи вештачког ђубрива, потребно је посејати житарице које су отпорне на гажење, имају разне периоде стасавања и сејања, житарице од којих се може направити нарочити хлеб, који би укусом и особинама био различит од свакодневног хлеба и који треба да има веома богата својства и да буде носилац – преносилац богатог садржаја тла, као и расипање посмртних остатака треба да буде брзо и потпуно, до извесне одређене границе, која је одређена једним високомолекуларним, самосталним, почетним елементом грађевине гена, или меких, других нама још непознатих лучевина и кристала који су у основи изградње свести. Ова плазма је у ствари велики мимоид у океану Станисалава Лема. Протуберанце полипа извиру кроз вегетацију жита. Замишљамо да ће се у хумусу гибати житка флуидна маса мимоида.
Четврта глава
Коегзистенција у Тафеполису
Лутање личности у Тафеполису
Тафеполис је тотално социјална коегзистенција индивидуа и треба да тежи да у себи обједини све што је човечанство створило. Тафеполис неће судити свим овим достигнућима, већ ће само да их среди и региструје до те мере, да на једном монитору може да се добије потпуна слика личних догађаја и доприноса неке индивидуе.
Жеље визионара могу да утичу на ток историје и на слободу избора наше будућности. Због тога постоји терор визионара, јер они покушавају да одстране све наде и путеве који не одговарају слободи њихових жеља. У име тога, они теже или да престигну поруке будућносто, или ако су слабији, да овим порукама утру трагове. Ово се све догађа само онда када су тафоси (гробови) скучени, па нема слободног простора за развој једних и других. Међутим, технички савршен, нови Тафеполис имаће могућности да смести у мирну коегзистенцију све могуће супротности. Спаковане капсуле по капсотекама налазе се у мирној коегзистенцији, али чим се потенцира њихова развијена порука, може да дође до сукоба. У првом тренутку, у тренутку смрти, овај проблем не звучи тако оштро. Касније се поставља питање демонстративности. Уколико капсуле одстоје известан тампонски период, њихове поруке се могу мирније и без страсти сагледати. Наиме, сукоби победника и побеђених су незаменљив чин живота. Међутим, ако су записани у безброју, онда се нови живот премешта у лутању по бесконачном запису Тафеполиса. Ниједан живот више не може да обухвати, ни да суди тој бесконачности, али може да бесконачно живи у њој. Тиме се Тафеполис из виртуелности преображава у град живих као спремно поље свеопштег Васкрсења.
На сцену, као у предкривичном поступку страшног Суда, ступају као суднице комеморативне пројекционе сале, иако ови центри нису непосредно у самом телу Тафеполиса, те оне као делови живећег садашњег овоземаљског света могу лако да се у њега уклопе, склоне или сакрију.
Тафеполис постаје нужан у загађеном свету. Он обесмишљава и спречава избијање светских сукоба и знатно скраћује време усклађивања тока историје у коло – циклус без сукоба и ратова, будући да сваки догађај поставља на право место. Ток сваког догађаја вероватно не може да се надовеже на други догађај, у свему подобан унутрашњој жељи индивидуа и аутора – креатора будућности, међутим, сви ће у картотеци Тафеполиса моћи да пронађу своје порекло и клице сопствене будућности, која не мора да се тиче само породице, племена, народа, државе или идеологије. Свака оригинална личност која је стасала у погрешној местовременској тачки моћи ће у Тафеполису да пронађе своје тачне ординате, односно у пројекционим центрима, као у свом стану, да не кажемо испод свог јоргана.
Тафеполис неће бити само град мртвих. Пошто ће у њему остати забележена целокупна покојникова личност, а стварање поруке је веома дуг процес који захтева читав један живот, то ће записивање у чаурама капсотеке почети још за живота, у компјутерском центру. Записивањс ће бити укључено у светски мониторинг – систем, па ће тако живи, равноправно са мртвима моћи да се групишу, не угрожавајући једни друге, иако ће у њиховим сукобима падати мртви на све стране.
У животу само једне личности може да настане више порука. Порука младости може сасвим да се разликује од поруке зрелог човека и самртника. Има људи који не могу континуално и целовито да одтрају свој сопствени живот, па чине веома драстичне заокрете и сукобе. Овакав један систем помоћи ће им да се што боље уклопе у ткање живота и да се помире са собом и другима који непосредно постоје, или који ће доћи. Продужавање живота које доноси савремена медицина нужно захтева и овај склад, јер данас људи живе и по неколико животних циклуса који су били само јединице просечног људског века, колена или поколења на почетку цивилизације. Данас човек ствара и у осамдесетој, а то је четири пута више него што је животни циклус од двадесет година у преисторијско време. Тако, у данашње време, човек сам себи може да буде четврто колено, односно прадеда.
Ово је већ почетак градње синархије свих људи без култа предака, човеку који је деда сам себи потпуно су неинтересантне његове сопствене младалачке песме, те он када умире оставља поруку у сасвим другом духу. Зато долази и до неразумевања међу генерацијама, млад човек хоће да разговара са својим још живим дедом, али не као са дедом него као са својим вршњаком. Преко монитор – службе из учаурене капсотеке Тафеполиса, младић ће добити тоталну пројекцију живота свог деде, подразумевајући и његову младост, што ће му помоћи да га боље прими и схвати. На овај начин моћи ће да се остваре вишезначне везе између живих и мртвих. Захваљујући овом систему, у извесном тренутку биће ирелевантно да ли је неко жив, или мртав. Многи ће пак желети да остану смирени међу мртвима да би задржали своју тајну, своју интимност и до њих ће се моћи доћи само помоћу кључа. Иако многострано богат, овај свет више неће бити тако презасићен. Густина његових пејсажа пре ће помоћи обогаћеној индивидуи да залута у прашуми могућности, него што ће се догодити да она дође са њима у сукоб. Сваки сукоб ће се избећи застрањивањем у неку нову могућност.
Бесконачност равног поља Тафеполиса
Данас се сматра превазиђеним схватање да је Земља равна плоча. Они који данас верују у то, сматрало би се да су полудели иако је такво веровање у дубокој повести било нормално. Међутим, ако човек умре и сведе се на местовременску тачку, која нема димензије, може се бесконачно гомилати, сахрањивањем на равном пољу Тафеполиса, додирујући се са бесконачно много тачака, у пространству величине галаксија. Свака тачка у овом скупу понаособ представља посебну личност и има своју душу, иако су стрпани сви један преко другог у танкој дубини слоја хумуса, у пољу мртвих, у Тафеполису. Они су један бесконачни свет равнице мртвих, а згуснутост ових тачака подсећа на умируће звезде, на граници прелаза у неки други Космос. Замишљамо једно поље, чија равна површина није ограничена. На њој се увек може открити неки Нови свет, нека нова Америка и чија географска карта има бесконачно много великих неоткривених поља.
Макро односи у бесконачном пољу
Племена, народи и обичаји добијају све веће димензије у системима цивилизација, њиховим религијама и веровањима, као и у последњим достигнућима науке и технологије. У некој плазми високо – развијеног, свеопштег можданог система, вероватно постоји неки избор и одабир појединих успешних, екстремних духовних покрета, који су током дуге еволуције израсли у један природан систем, кадар да опстане у огромној маси догађаја током времена. Из ових система отпадало је све што није могло да преживи, а развијало се оно што је досезало до резултата. Тако су ови системи до сада били највеће судије. Сви ти макро – системи почињали су од живота и смрти, а за свој главни и почетни полигон имали су гробља.
Нелогично је да се у савременом свету, где је пронађена и антиматерија, не расправља о смрти и сахрањивању. Овде се траже конкретна решења, траже се експерименти, попут оних који се врше и на другим пољима савремене делатности, рецимо у науци и техници. Гробља се данас намећу само као проблем баласта и на истом су нивоу као проблем одстрањивања ђубрета, иако је у философији околине већ увелико прихваћен став да отпадака у ствари нема, они су, у суштини, укључени у све природне процесе. То је аксиом равнотеже у екологији, од које данас и у непосредној будућности зависи наш опстанак. Не узимајући у обзир човекову личност и његово дело, савремена технологија се уопште није потрудила да све духовне системе обухвати једним универзалним макро – системом, који би мирио сва та различита струјања. Као што се екологија у светским размерама мора развијати јединствено, тако и тафелогија, као и све друге науке, мора да буде јединствсна и непристрасна, када се ради о појединачним и великим макро – утицајима. Проблем сахрањивања мора да помогне у успостављању еколошке равнотеже.
Велики религиозни системи, настали кроз дугу, природну еволуцију, морају да имају једно велико поље заједничког именитеља. У том смислу, права наука никада не може да буде у супротности са макро – традицијама. Посебна мања достигнућа и решења која доносе само ефемерно ново у посматрању глобалног времена, могу да буду само тренутне модне опсесије. Оне, истина, мало уздрмају велике системе, али их тешко из основе скрећу.
Заједништво у југословенском Тафеполису
У духу предложеног решења, треба размотрити како ће се у југословенским границама односити највеће религије и идеологије, посматрајући специјалне и могуће екстремне случајеве.
Често се догађа да нерелигиозни људи прихватају обичаје великих религија, у оквиру којих су поникли, јер им ти обичаји изгледају најумеснији. Православној вери у Југославији припада више од 50% становника, док се по бројности својих верских припадника католичка вера налази на другом месту. У погледу сахрањивања ове две вере не стоје у супротности, осим што им је оријентација гроба према странама света супротна. Такође се битно не супротстављају ни њихове догме и принципи. Муслиманска вера се у основној бити не супротставља сахрањивању, иако има сасвим другачије симболе, обреде и оријентацију према странама света. Све три религије су монотеистичке и имају наду у коначно спасење. Све ове вероисповести оптерећене су са веома много прастарих паганских обичаја. Ти древни култови не морају увек да се сматрају заосталошћу, већ пронађеном правом истином која се не може заобићи.
Атеизам, као савремена појава, захватила је велики део традиција. Међутим, атеизам као нов феномен, још није имао довољно времена да стаса, мада је у многим доменима делатности, понашања и морала, начинио продор. У сфери атеизма, Тафелогија уопште није дефинисана, јер се она не супротставља традицији. Догма атеизма и његови култови треба да израсту из савремене науке и великих експеримената, а овај рад управо тежи да се прилагоди научним достигнућима. У борби за своју идентификацију, атеизам као покрет, до сада је само супротстављао своје култове, за чије је стасавање потребан дужи период времена. И хришћансха религија у почетку није имала своје култове, него је лутала до тада великим паганским култовима, од којих је узимала оно што је морало да преживи.
Међутим, оно што је језгро овог рада, то је заједничка девиза теиста и атеиста „из земље си настао, у земљу се врати“. За савремену науку и екологију, то је појам рециклирања. Атеисти би га морали прихватити, јер је њихов култ у науци. Савремено тражење модерног у сахрањивању, које би се супротставило ритуалима теиста, одвело их је у самоубилачко прекидање природног процеса смрти, схваћеног у афекту као тотално уништење. У овоме је срж сукоба измећу теиста и атеиста, јер теисти апсолутно искључују сваку људску слабост која би правдала самоубиство, а нарочито намеру. За теисте, самоубица никада није ни постојао. Спаљивање уништава наду у спасење и зато је апсолутно неприхватљиво за теисте. У овом духу, будизам уопште није религија, јер нема Бога и спасења, иако атеизам и будизам и хрипћанство „трпа“ у исти кош. У нашој средини, будизам нема никаквих традиција, па не би требало са тим да имамо некаквих проблема.
У сваком случају, спаљивање је отворен процес у природи, њега треба сматрати историјском појавом 19. века, када су људи на прагу индустријске цивилизације градили култ према машинама са отвореним изворима енергије и када је сваки нови димњак из којег је куљао црни дим био нови извор снаге и моћи. Цртати лађу из чијег димњака куља дим било је тада „романтично“, као цртати лађу са једрима. Данас се, међутим, врше експерименти са аутоматским и електронским једрењацима и то се сматра савременим техничким достигнућем.
Опис предложеног система сахрањивања у новом Тафеполису
Нови Тафеполис у првој фази треба схватити као једну централну статистичку картотеку. Пре свега би се регистровала сва досад позната гробља. Од података би се уносило: местовременска тачка, име и дело покојника.
Местовременска тачка се описује као сви тачни геодетски подаци места на коме је неко сахрањен, или на којем је умро, или нестао. У ту сврху би се употребила „World dimension“, тафеметријска карта света Бакминстера Фулера. У суштини, овај систем представља тафеметријско размеравање гробова, као што је то чињено на Лепенском виру. Цела земаљска кугла би требало да се истриангулише, или шестари реперима који би најтачније могли да координишу местовременске тачке. Апсолутно време бележило би се свакако и датумима, али и тачнијим астролошким положајима звезда, како се то данас чини приликом навигације сателита.
Име покојника садржи и све друге податке који су о њему познати, регистровала би се фотографија његовог лика, или слика његових остатака, гроба, припадност породици, племену, опредељењу, циљ његовог живота, уколико све то може да се реконструише и утврди. Ово би био највећи попис у светској повести.
Дело покојника би се посебно скупило и презентовало, као покојникова биографија и његова лична достигнућа. У ствари, овај веома обиман комплекс био би светска библиотека, фототека, холотека, кинотека. Био би то и веома обиман посао, који свакако не би могао одмах да се заврши, па би можда трајао вековима. Њега би радили појединци за своје рођаке и претке, као и народи и државе, у интересу свог постојања и патриотизма. Сви ови подаци би морали у први мах да се уносе слободно, али би вероватно током времена морали да се ревидирају и да се поново дефинишу и сврстају према развоју мисли и напредовању открића. Тако би посао на овом пољу био непрекидан процес у животу. Практично, ово би била максимална серија времеплова.
Прелазна фаза изградње Тафеполиса
Нови систем Тафеполиса подразумевао би и регистровање већ постојећих гробова и свих осталих система сахрањивања. Ако баш неко жели велику породичну гробницу и ако она за извесно време може да опстане, моћи ће да је има. Када дође време да се и ова гробница раскопа, она ће већ бити регистрована. И свако гробље које се раскопава, биће претходно регистровано.
Нови систем сахрањивања
У Тафеполису би се посмртни остаци допремали у саркофагу. Саркофаг би у ствари била амбалажа која би се веома брзо растварала у води (као горке пилуле у капсули) и потпомагало нагло труљење остатака. Саркофаг би се доносио ручно на носилима или ручним гурањем на лафету по једном од путева раскрснице до ње саме. Православни би се довозили са запада према истоку, католици од истока према западу, муслимани од југа према северу. За остале, за које не постоји овај култ – избор је слободан.
На самој отвореној раскрсници, испод болида, вршио би се одговарајући обред. Постоји могућност да се над дужим делом путева раскрснице поставе привремене стаклене надстрешнице – ветробрани као мртвачнице. На том месту би се одвијали обреди, а онда би одатле кретала церемонија и испраћај до самог места сахрањивања. Саркофаг би се махом ручно носио. Место би претходно прецизно одредио геодета – тафеметричар. Поворка би се кретала све до саме ординате путем главне стазе кретања затим би најкраћим путем преко поља стизала до саме местовременске тачке. На њој би се такође одвијао обред, а затим би се саркофаг на одређеној дубини закопавао, а земља набијала преко њега. Православни би били окренути према истоку, у ком правцу се окреће земља, католици према западу, муслимани према југу. Атеисти би могли да се сахрањују вертикално, што би било и најрационалније. Тако је сахрањен Поенкаре, велики француски математичар, па би овој древни пагански култ Келта могао да буде прихваћен код атеиста уопште.
На самом гробу могао би да се постави само одговарајући дрвени знак и то одливак „иверице“ који се као и саркофаг веома брзо распада. Цвеће, венци, свеће и остало морало би да се сведе на најмању могућу меру и морало би да буде направљено само од строго контролисаних природних материјала, што значи да вештачко цвеће не би било дозвољено. После краћег времена, венци би се, зависно од временских услова, или спаљивали на лицу места, или би се машином ситно исецкали. Поље би се редовно обрађивало и орало, па засејавало пробраном врстом полудивљих житарица које су кратке, отпорне на гажење, густе као енглеска трава, различитих периода стасавања. Све би се то селекционисало на огледним пољима. Могуће је да сејање и прекопавање буду укључени у ритуал, као пто је и закопавање симболично преживело у бацању грумена земље. Приликом помена служиће се со и хлеб – погача, која ће бити справљена од жита и семена са овог дела земљишта. Могуће је такође да се у одређеним временским приликама делови земљишта чувају у мањим покретним стакленим засторима, све то мора да буде веома лако и прозирно.
Прилазни путеви по пољу које је много оптерећено, или прилази одређеним местовременским тачкама, у случајевима великих сахрана са много пратилаца, могу да буду учвршћени челичним роштиљима у троугаоном тафеметријском модулу, јер ће се и иначе тачан тафеметријски положај одређивати триангулацијом. Тако ће модули роштиља мање сметати и боље ће се уклапати у овај општи систем размеравања, а и Јевреји ће у том модулу моћи местовременску тачку да препознају као своју шестокраку звезду.
Споменици и задужбине
Биће велики број оних који неће марити ни за свој гроб, ни за своје поруке, или за њих то неће бити битно. Њима ће бити важно да оставе неки инструмент – дело које ће и даље моћи да служи будућим живима, а оно што се налази у порукама у капсулама бункера може да представља дело, ако се ради о књижевности, кинематографији, науци…Уколико нечији циљ представља само познање споменика на гробу, или састављање само личне поруке, тај се циљ може сматрати себичним делом. Треба омогућити људима више начина да могу чинити племенита дела, мада и у смрти човека не напушта његов основни инстинкт међу инстинктима, а то је својина (која је регистрована и код најпримитивнијих животиња). Било би добро да се омогући да ова дела и дарове које покојник оставља покољењима у хумане или социјалне сврхе, буду обележена и именом покојника, било да су та дела само знак местовременске тачке, племена или идеологије, да не говоримо о већој духовној заоставштини. Старој жени, која би себично мењала петособан стан за гробницу, треба омогућити да овај стан буде њен легат и да на улазним вратима или прагу овог стана буде постављен натпис ,,задужбина…”.
Међутим, велики број људи је везан за традицију и неће радо остављати дела на плану ствари свакодневног живота. У том смислу, треба отворити могућност стварања фондова са легатима на савременом нивоу, за реконструкцију историјских и културних споменика, као прилога институцијама покојникове вере, или идеологије. Ту би у обзир дошле цркве и манастири, рецимо реконструкција Стона кнеза Мирослава, реконструкција Светих Архангела код Призрена, па и реконструкција целе београдске тврђаве са свим појединачним објектима. Паралелно у обзир долазе и фондације за будуће пројекте и истраживања.
Неки захвати у овом раду сигурно превазилазе снагу појединца и не би се могли остварити у непосредној будућности. У циљу што бржег остваривања идеја на плану обнове историјских споменика, ја сам већ разрадио програм који је усвојен о изградњи нашег малог ,,Спомен града”. У њему би се подизали модели историјских споменика у размери 1:10, али од истог материјала и на исти, аутентичан начин на који је било зидано оригинално неимарско дело историјског споменика.
Наша гробља тада не би била закрчена сметиштем лапидаријума, неукусним, скупим, беспредметним и себичним надгробним споменицима који се за кратко време морају раскопавати.