Овај рад, за разлику од других студија случаја у овом зборнику, насловљен је нешто другачије. Наиме, истраживање страних фактора на формирање, односно преобликовање националног идентитета у Македонији, не обухвата искључиво простор савремене Републике Северне Македоније. Основни разлог за коришћење географске, а не државно-политичке одреднице у наслову, лежи у чињеници да је сама употреба термина Македонија идентитетски проблематична, али и историјски неконзистентна, односно варијабилна. Географски појам Македонија у почетку је обухватао само Солун и делове данашње Северне Грчке. Овакво схватање македoнског географског распростирања срећемо и у средњовековним, али и нововековним изворима. Велики број путописаца, као и римокатоличких прозелита, фрањеваца и језуита, простор данашње Северне Македоније у османском периоду сматрају Србијом у географском смислу. Стефан Герлах 1574. године пише да се Охрид налази на граници Србије и Епира. Исте описе налазимо и у сведочанствима охридских и пећких архијереја при њиховим путовањима у Русију. Тек се у другој половини ХIХ века овакво географско одређење шири нешто северније према Демир Капији, те га прихвата и једно од највећих имена европске науке и утемељитељ српске географије – Јован Цвијић. Истовремено са ширењем македонског ареала, у српској и европској науци појављује се нов термин за означавање некадашње колевке српске државности, која је обухватала и северну половину данашње Северне Македоније. Радило се називу Стара Србија, који је обухватао и друге неослобођене крајеве који још нису улазили у састав нововековне Кнежевине/Краљевине Србије. Након Балканских и Првог светског рата, ово подручје је дефинитивно подељено на грчки део – Егејску (Беломорску), бугарски део – Пиринску и српски део – Вардарску Македонију. У међуратном периоду наилазимо на одредницу Вардарска или Јужна Србија (Антић, 2016: 19-23, 31-33), да би тек након Другог светског рата и федерализације Југославије, којом је први пут формирана Македонија као политички ентитет, македонска географска одредница проширена на север до обронака Шар-планине.
Када говоримо о утицајима спољних фактора на национално преобликовање овог, некада претежно српског етничког простора, можемо констатовати да се ради, можда и о најкомплекснијем подручју на Балкану, где се укрштало и укршта мноштво страних и регионалних фактора. Стога, данашњи идентитет македонских крајева представља резултанту вектора утицаја барем девет детектованих страних фактора. Њих ћемо обрадити хронолошки. Ради се о следећим факторима: османски, фанариотски, римокатолички, германски, руски, бугарски, комунистички, англосаксонски и албански.
Османски утицај
Наведено подручје потпало је под османску власт у периоду од 1371-1395, да би након битке на Ровинама 1395, Османско царство коначно припојило поседе краља Марка и Константина Дејановића. Од тада ова српска земља, као и други српски и балкански простори бивају изложени процесу исламизације и насељавању страног етничког елемента. Српски народ био је признат у оквиру милетског система под окриљем своје Цркве, али након пада свих српских земаља средином ХV века, Српска црква бива укинута или пролази кроз фазу тзв. нередовног стања све до 1557, када је Порта одлучила да је обнови (Слијепчевић, 2002: 214). Иако је Пећка патријаршија постојала у наредна два века, Порта је вршила велике притиске на српско православно становништво, убијала српске јерархе, те веома често фаворизовала интересе Цариградске патријаршије, коју је сматрала лојалнијом. У ратним временима, када су се интереси великих сила манифестовали њиховим међусобним сукобима на овом простору, османска власт додатно је притискала обесправљени српски живаљ, све чешће се од XVII века ослањајући на нерегуларне јединице, односно албански башибозук. У новије време, чини се да Турска, као наследник Османског царства, спада међу најважније чиниоце опстанка новоформиране северномакедонске државе (Салифоска, 2021: 145-151), што је веома позитивно утицало на позитивну перцепцију Турске и њеног наслеђа код данашњих Македонаца.
Фанариотски утицај
Но, за разлику од османског, чини се да је много значајнијег трага оставио утицај Цариградске патријаршије, односно Фанара. Наиме, одмах након пада српских крајева под османску власт, Цариградска патријаршија, која се од тог доба неформално назива Фанаром, почела је са неканонским насртајима на Српску патријаршију, углавном преко Охридске архиепископије. Ово се види и из писама смедеревског митрополита Павла из 1530, где се као главни актер неканонског деловања означава охридски архиепископ (Слијепчевић, 2002: 212-213). Међутим, од дефинитивне обнове Пећке патријаршије 1557, северни делови данашње Северне Македоније поново постају део српске цркве у организационом погледу. Паралелно, у јужним пределима, Охридска архиепископија наставља своје постојање, али као несамостална црквена област, под јурисдикцијом Цариградске патријаршије. Тек након коначног укидања Пећке патријаршије 1766, Охридска архиепископија губи „употребну“ вредност не само за Османлије, него и за сам Фанар, те и она бива укинута наредне, 1767. године. Колики је револт српских верника Охридске цркве био према Цариграду, сведочи и податак да је митрополит мегленски Иларион након тога пре изабрао да пређе на ислам, него под цариградску јурисдикцију, што је, водећи се његовим примером, учинило и преко 30.000 Срба из северних делова данашње Грчке и јужних делова данашње Северне Македоније. Оно по чему су фанариоти били посебно упамћени на простору Македоније, то је била борба за искорењивање словенског богослужења, прославе српских светитеља, српских обичаја, попут крсне славе, бадњака и сл. (Новаковић, 2020: 38). До каквог таквог отопљавања односа локалних Срба и Фанара доћи ће тек крајем ХIХ века, услед веома агресивне бугарске пропагандне, која је радила на штету оба фактора. Мада, било је и примера сарадње грчких андарта, које је Фанар финансирао, са албанских и румунским фактором, а спорадично и са римокатоличким црквеним елементом, који су поред српског, покушавали покаткад да истисну и бугарски, односно руски утицај на македонском простору.
Римокатолички утицај
Упоредо са грчким црквеним утицајем, ово подручје трпело је и озбиљне црквене притиске из Рима. Иако је и у ранијим епохама било покушаја римокатоличког прозелитизма на наведеном подручју, ипак се те активности интензивирају крајем ХVI и у првој половини XVII века, што резултира формирањем Охридске надбискупије 1647, на чије чело долази Хрват Рафаел Леваковић. Међутим, услед озбиљних отпора локалног живља, али и услед компликованих односа између Османлија и Млетака, ова црквена формација бива укинута већ 1661, те припојена Скопској дијецези (Еленков, 2000: 9). На њеном челу, поред Хрвата Леваковића, налазили су се још и Србин Франческо Сојмировић и Албанац Андреја Богдани. Ипак, у овом периоду донекле замире римокатоличка пропаганда, да би била оживљена поново тек средином ХIХ века. Тада је услед борби Фанара и Русије, која је формирала бугарску нацију и протежирала код Порте стварање Бугарске цркве, један део Срба из Кукуша и околине потпао под римокатолички прозелитски утицај. Три тзв. Кукушке уније (1859, 1873/4. и 1891), представљале су покушај придобијања локалног словенског (односно српског) становништва, које није желело да остане под грчком црквеном јурисдикцијом, а није добило могућност враћања српског цркви. Главну улогу у процесу унијаћења одиграо је у првој фази Нил Изворов, касније Лазар Младенов, те напослетку Теодосије Гологанов, бугарски егзархијски владика, који је током преговора са Римом око преласка на унију затражио да се обнови древна Охридска архиепископија и уђе у канонско јединство са римским поглаваром (Николајевић, 2021: 248). Интересантан податак је да је будући отац македонске нације – Гоце Делчев, рођен као унијата, те је у почетку и похађао унијатску школу (Елдъров, 2002: 200). Иако нема података да је икада прешао у православље, то није представљало препреку да буде сахрањен у саборном храму Св. Спаса у Скопљу, те добије епитет „оца нације“, која је узгред, већински православна. Утицај Ватикана на верски аспект преобликовања идентитета у Македонији, нарочито ће доћи до изражаја након Другог светског рата, када је по први пут у историји формирана не само државна формација са македонским префиксом, него и покушано формирање тзв. Македонске православне цркве, као аутокефалне, односно од Београда потпуно независне црквене области. Након раскола са Српском црквом, јерархија тзв. МПЦ, пошто није добила признање ни од једне помесне православне цркве, покушала је да преко Рима утиче на решавање свог канонског статуса. „Извесну предусретљивост у овоме правцу, свакако не на своју руку, показао је «Глас концила», важан орган југословенске Римокатоличке цркве (број 22 од 3.XI.1968), који је донео опширан интервју са Доситејем, са очитом намером да му прида значај који он нема“, но у том тренутку Рим није био вољан да квари односе са СПЦ, у веома комплексном југословенском друштвеном контексту (Слијепчевић, 1969: 87). Међутим, активности Ватикана иако на први поглед, нису важније утицале на формирање националног идентитета, нису биле безначајне на црквеном плану. Римски папа Франциско посетио је Скопље 2019, а том приликом поглавар тзв. МПЦ Стефан захвалио се Ватикану на вишедеценијској подршци, разбијању својеврсне блокаде у црквено-дипломатској сфери, школовању највећег броја представника највише македонске јерархије и професора, те припреми кадрова тзв. МПЦ, у којој је пресудну улогу одиграо управо Ватикан. (ХРТ, 2019, https://www.youtube.com/watch?v=LZLP2hpEvpw&ab_channel=Hrvatskaradiotelevizija).
Германски утицаји
Иако је далеко више допринео конструисању нових идентитета у западним крајевима, германски фактор имао је приметну улогу и у јужним деловима Балканског полуострва. Политика оличена у крилатици Drang nach Osten, која је представљала мото германске експанзионистичке мисли (Wippermann, 1981: 87), довела је до геополитичког ривалства две највеће германске државе, Немачког царства и Хабзбуршке монархије (потоње Аустроугарске), не само са царском Русијом на Истоку, него и са српским фактором на југу европског континента. Стога и не чуди да је германска картографска школа тенденциозно приказивала простор Македоније као бугарски, а касније као македонски, односно без српског етничког присуства (Грчић, Грчић, 2019: 518, 520-524). Такође, након формирања бугарске аутономне кнежевине на Берлинском конгресу 1878, на чело ове творевине долази прво кнез из династије Батенберг, а потом кнежеви из династије Сакс-Кобург-Готе. Током читавог периода нововековне бугарске монархије, германска династија на њеном челу непрекидно је у сукобу са Србијом, у променљивим односима са Русијом, а у оба светска рата Бугарска је савезник германских сила и један од најактивнијих фактора десрбизације Македоније. Значајну улогу у афирмацији македонског питања имао је гроф Ђула Андраши, који је био министар иностраних дела Аустроугарске у време Велике источне кризе. Из истраживања Теодоре Толеве види се да је ова земља рачунала да ће афирмисање македонског питања не само спречити продор Русије преко Бугарске на топла мора, него повратак Србије на своје некадашње територије, што би омогућило ширење Беча према Солуну (Толева, 2002: 73-81, 100-109). То умногоме оповргава тезу како је Беч охрабривао последња два Обреновића да Србију шире на јужном правцу, како би одвратили националну пажњу са Босне и Херцеговине, односно територија које су биле у саставу Аустроугарске монархије.
Коначно, током Првог светског рата, Немачка и Аустроугарска су, након окупације Краљевине Србије, простор јужно од Шар планине, у потпуности препустили бугарским окупационим снагама, које су вршиле бруталну десрбизацију и бугаризацију становништва. Ова пракса биће поновљена и за време окупације Краљевине Југославије у Другом светском рату, када ће нацистички Трећи рајх ову област поделити између својих сателита – Велике Бугарске и Велике Албаније. Пред сам крај Другог светског рата, када је постало јасно да ће СССР извршити копнену инвазију на Бугарску, у Скопљу је под покровитељством нацистичке Немачке, по први пут формирана држава новостворене македонске нације – Независна држава Македонија, коју је по налогу Ивана Ванча Михајлова, прогласио Спиро Китанчев (Църнушанов, 1992, 260-261).
Руски утицаји
Русија се у балканске прилике активније укључује у XVIII веку, те и не чуди што је први познати план за геополитичко, а самим тим и идентитетско преуређење европских делова Османске империје светлост дана угледао у време власти Катарине Велике (1762-1796). Радило се о тзв. Грчком пројекту, који је подразумевао да савремена територија Северне Македоније, Бугарске, Грчке и европског дела Турске буде део новог Византијског царства, на чијем челу је требало да буде њен унук Константин и чија би престоница био Цариград (Кастелан, 2002: 205). То је суштински значило обнову државе чију је културу чувао управо Фанар. У том смислу, потпуно је занемарен нехеленски карактер већине становника ове области, што би фактички омогућило активнију хеленизацију македонских крајева која је управо интензивирана у том периоду, када је дошло и до укидања Пећке патријаршије и Охридске архиепископије. Но, како је због ширег европског сукоба, током Наполеонових ратова, овај подухват пропао, након неуспелог покушаја заузимања Цариграда у руско-турском рату 1828-1829, чини се да Русија покушава да оживи бугарску националну свест, те преко бугарских области избије на топла мора, што ће бити главни камен спотицања Русије и западних сила у ХIХ веку (Перишић, 2015: 57-58). Почетком 1861. године, руска влада је посредством московског митрополита Филарета Дроздова и Светог Синода покушала да утиче на цариградског патријарха у правцу признавања аутокефалности Бугарске цркве (Хевролина, 2009: 193). Отворену подршку формирању бугарске националне цркве пружили су руски славјанофили. Часописи словенофилског усмерења подржавали су „бугарску ствар“ и промовисали је међу делом руске јавности који је са симпатијама гледао на бугарску црквенополитичку борбу (Екмечић, 1989: 268). Када је реч о македонским областима, славјанофили су заступали тезу да се ради о бугарској земљи, што је чини се, више представљало плод њихових геополитичких пројекција, него стварних националних осећаја на том простору. Парадигматичан је пример једног од најзначајнијих руских мислилаца славјанофилске провинијенције, који је заговарао тезу о формирању једне бугарске државе од Црног мора до албанских планина, што је свакако укључивало и Македонију. Овај закључак се да извести из пројектоване величине будуће бугарске државе, коју предлаже Данилевски (Данилевски, 2007: 302). Можда и најзначајнија фигура у конструисању савремене бугарске нације, која би се протезала и на македонске крајеве, која је самим тим допринела и идентитетском преобликовању македонског региона, био је руски дипломата, гроф Николај Игњатијев. Он је био најзаслужнији за неканонско проглашење тзв. Бугарске егзархије 1870. године, коју је „сматрао побједом словенства у Турској, упркос томе што је тиме отворен пут ка ‘бугаризацији’ Македоније и Старе Србије. У почетку, не придајући томе нарочито значај, Игњатијев је уз подршку Ристића, у завршној фази бугарског црквеног питања, обезбиједио неутралности српске стране и остављање по страни питања припадности епархија Пећке патријаршије и Охридске архиепископије. Потпуна слобода одлучивања и поступања претворила је црквено питање у ‘лични хоби’ генерала Игњатијева. Он није одустао од подршке Бугарима чак ни када је објављена шизма, а етнофилетизам проглашен за јерес,“ (Николић, 2020: 342) односно чак ни када је српска страна отворено негодовала због насртаја на српске етничке области у Македонији. Па ипак, најзначајнији догађај у коме ће Русија покушати да утиче на политичке, али и идентитетске процесе у Македонији јесте склапање Санстефанског споразума по окончању руско-турског рата 1877-1878. године. Њиме је пројектовано припајање читавог простора географске Македоније новоформираној Великој Бугарској. Ипак, велике европске силе нису дозволиле овакво решење, те су на Берлинском конгресу, старосрпски, односно македонски крајеви враћени под непосредни суверенитет султана, док је остатак подељен на две аутономне територије, Кнежевину Бугарску и Источну Румелију. Важан је податак да је три године касније (1881), уговором између Русије, Немачке и Аустроугарске, предвиђено да се три наведене силе неће противити уједињењу Бугарске и Источне Румелије, што је практично представљало међукорак у експанзији ка Македонији, иако је истим чланом регулисано да ће потписнице одвратити Бугаре од насилних акција у овој области (Союз трех императоров, 1881, чл. 4). Истовремено у Петрограду једна група активиста, која се окупља око Македонског гласа Димитрија Чуповског, почиње да промовише тезу о постојању посебног македонског идентитета, одвојеног од српског и бугарског (Ристовски, 1978).
Руска империја је до краја свог постојања наставила да игра важну улогу у македонском питању, које је све до почетка Првог светског рата, тачније до уласка Бугарске у рат на страни Централних сила, посматрала кроз призму бугарске пропагандне визуре. Оваква оријентација наставиће се и у комунистичкој ери, о којој ћемо дати посебан осврт, па донекле и након распада Совјетског Савеза и социјалистичке Југославије. У том погледу, довољно је нагласити да је Руска црква одиграла важну улогу у стварању климе која је довела до превазилажења раскола између СПЦ и тзв. МПЦ. С тим у вези, РПЦ је одмах након признавања новоформиране МПЦ од стране Београда, признала ову организацију, насталу под директним утицајем Савеза комуниста Југославије, под њеним званичним називом Македонска православна црква – Охридска архиепископија (Риа новости, 2022). То значи да је РПЦ признала узурпацију не само охридског имена, већ и наслеђа ове некадашње црквене организације. То је омогућило не само заокруживање новог македонског идентитета, него и редефинисање црквеног наслеђа, које са новоформираном нацијом нема никакве везе.
Бугарски утицаји
Како смо већ навели, након што је руска дипломатија 1870. издејствовала код Порте признање неканонске Бугарске егзархије, ова се убрзо протегла и на све старосрпске и македонске крајеве. Стога и не чуди што је санстефанска Велика Бугарска пројектована готово на истом географском подручју осам година касније. Но, како велике силе нису дозволиле овакво решење, Македонија је остала под непосредном влашћу Порте, што је бугарским елитама био сигнал да отпочну процес агресивне бугаризације становништва. С тим у вези, главна полуга бугаризације била је Егзархија, која је покушала „да увуче у своје крило све Словене Отоманске царевине, и да им свима без разлике удари бугарско обележје“ (Јовановић, 1926: 120). Бугари су, често сарађујући са турским властима оспоравали српску народност житеља Македоније (Степановић, 1913: 61-62). Иако је бугаризација текла несметано након Берлинског конгреса, када је отворен и велики број бугарских школа у Македонији, Краљевина Србија укључује се активније у македонско питање од 1885. године, када обнавља своју просветно-културну активност, што не остаје без бугарске реакције (Дедовић, 2016: 303-340). Након великог дипломатског успеха Србије током последње деценије ХIХ века, када су у Призрену и Скопљу за епископе постављени Срби 1896. и 1897, Бугари отпочињу још агресивнију кампању, која кулминира не само започињањем отвореног напада на Србе, него и формирањем Друштва против Срба, што је јединствен феномен у дотадашњој историји. Ово друштво основао је 1897. године у Солуну један од најзначајнијих бугарских активиста, Даме Груев, који је раније као Србин Дамјан Грујић био питомац Друштва Св. Сава, а кога данас својатају Македонци, чак га спомињући у својој националној химни (Мијовић, Ђурић, 1993: 63). Колико је била јака бугарска асимилациона политика говори и парадигматичан пример Љубомира Милетића, братанца једног од највећих српских националних радника, Светозара Милетића. Иако је потакао у српској породици из тзв. пречанских крајева, односно из тадашње Аустроугарске, Љубомир Милетић, који је рођен у Штипу, јер му је отац Ђорђе тамо службовао као учитељ, под утицајем бугарске пропаганде прихватио је бугарско национално одређење, иако са њим није имао никакве породичне везе (Петровић, 1958: 7-9), те је остао заклети бугарски пропагандиста до краја живота. Након започињања српске четничке акције у Старој Србији и Македонији, бугарски фактор, који је све више губио утицај у народу, почиње све интензивније да се ослања на оружане методе, те у наредном периоду (1903-1912) долази до отворене борбе између српских, бугарских, грчких и влашких чета за превласт у македонским крајевима Османског царства, које је тих година пролазило кроз веома турбулентну, а уједно и последњу фазу свог постојања (Антић, 2016: 223-254).
После успешног окончања Првог балканског рата, којим је Османско царство дефинитивно сломљено на Балкану, а балкански народи дочекали ослобођење, Бугарска је незадовољна територијалним проширењем у правцу Македоније, започела напад на Србију, тиме изазвавши против себе и Грчку, Румунију и Турску. Због тога се овај поход завршио бугарским поразом 1913, што је био главни разлог да Бугарска у Првом светском рату стане уз Централне силе које су ратовале против Србије. Овиме је бугарска страна тражила задовољење својих аспирација, што се и остварило окупацијом Краљевине Србије 1915, када је ова земља окупирала више од половине територије Србије, створивши две окупационе зоне на истоку и југу – Моравску војноинспекцијску област у Нишу и Македонску војноинспекцијску област у Скопљу, која је обухватала крајеве Старе Србије и Македоније. На окупираном подручју бугарска окупациона сила спровела је бруталну кампању бугаризације, затирања српског имена, српских презимена и обичаја, српског језика и кампању масовних злочина према цивилном становништву, посебно према свештенству и интелигенцији (Кине, 2021: 301-331). Током 1917. године, бугарске окупационе снаге крваво су угушиле Топлички устанак Срба који су одбили да буду регрутовани у Бугарску армију. При том, за највећи број злочина приликом гушења устанка одговорна је 11. пешадијска македонска дивизија, састављена махом од пробугарских елемената из македонских крајева (Минчев, 1994: 29), коју су предводили челници ВМРО, Александар Протогеров и Тодор Александров.
Без обзира на бруталну кампању асимилације, бугарска окупација оставила је дубоког трага на становништво наведених крајева, у тој мери да је драстично смањен утицај пробугарских елемената, те су чак и дојучерашњи бугараши узимали учешћа у југословенским жандармеријским одредима, познатим под називом Удружење за борбу против бугарских бандита. Током међуратног периода дошло је до фрагментације унутар пробугарског ВМРО. Прво се догодила подела на федералисте и аутономисте. „Потом се од федералистичког крила одвојила струја која је била за сарадњу са комунистима, тзв. ВМРО (обједињена); а аутономистичко крило се поцепало на тзв. михајловисте и протогеровисте. На крају су се протогеровисти свели на шандановисте, након што су се два од три члана њиховог Централног комитета одрекли даљих револуционалних борби“ (Мићић, 2018: 70-71). Иако је управо припадник ВМРО извршио атентат на краља Александра I у Марсеју 1934, југословенске власти су колико толико успешно сузбијале сепаратизам и терористичко деловање ове организације до 1941. Међутим, после априлског слома Краљевине Југославије, Бугарска је као Хитлеров савезник, поново окупирала македонске пределе. И овога пута практикована је политика бугаризације, праћена злочинима, али ипак у нешто мањој мери него током претходне окупације. Коначно, након осамостаљења Македоније 1991, Бугарска је прва признала нову државу. Међутим, из Софије никада није дошло до званичног признања официјелног „македонског“ језика. Иако је током 2017. дошло до привременог отопљавања односа између Софије и Скопља, потписивањем Споразума о пријатељству, добросуседству и сарадњи, којим је предвиђено формирање „заједничке мултидисциплинарне експертске комисије за историјска и образовна питања, како би се допринело објективном, аутентичном тумачењу доказа заснованих на историјским изворима и научном тумачењу историјских догађаја“, као и обележавање заједничких историјских догађаја и личности, а у циљу ојачања добросуседских односа у духу европских вредности“, током 2022, Бугарска је успела да уврсти као формалан захтев за чланство Северне Македоније у ЕУ, измену Устава Северне Македоније којим би и бугарска заједница била призната у овој држави (Арнаудов, 2023: 173, 176).
Комунистички фактор
Разлог што смо као посебан анализирали и комунистички фактор, произлази из чињенице што је он најпретежније утицао на конструисање новог македонског идентитета. Њега такође можемо означити спољним фактором, имајући у виду да је комунистичка визија решења македонског питања рођена у бољшевичком Совјетском Савезу, а да је Комунистичка партија Југославија, само као један огранак Коминтерне слепо пратила и извршавала налоге из Москве. Иако на самом почетку КПЈ није радила на разбијању Краљевине СХС, уочљиво је њено антисрпско и пробугарско деловање у Македонији. До дефинитивног заокрета долази 1923. на Трећој земаљској конференцији КПЈ, када је усвојена политика борбе против тзв. „великосрпског хегемонизма“ као битне одреднице југословенске државе и националног питања у њој. У Резолуцији о македонском и тракијском питању прецизира се да „српска буржоазија спроводи у Македонији најоштрији терористички режим, уништава или гони на исељавање свесни део бугарског, турског и арнаутског становништва и доводи насељенике из других области Југославије на њихово место, она потлачује све несрпске народности“ (Богдановић, 1986: 172). Мада, када је реч о Македонији, КПЈ тамо још увек не налази Македонце, већ Бугаре, Турке и Арнауте (Историјски архив КПЈ II, 1949: 76). Већ наредне, 1924. године, Коминтерна заузима отворено антијугословенски став, који се огледа у тежњи за разбијањем Југославије, а не њеним преуређењем. „Општа парола права народа на самоопредељење, коју истиче КПЈ, мора [сe] изразити у форми издвајања Хрватске, Словеније и Македоније, из састава Југославије и стварања од њих независних република“ (Историјски архив КПЈ II, 1949: 420-421). Званични ставови Коминтерне рефлектовали су се и на ставове КПЈ заузете на Трећем конгресу у Бечу 1926, када је српска нација, а не њена буржоазија проглашена за угњетавача, те прокламовано право сваког народа који жели да се отцепи од Југославије као основано. Па ипак, кључно место у комунистичком пројекту разбијања српског простора заузима Четврти конгрес КПЈ, који је одржан 1928. у Дрездену. Тада је оцењено да треба безусловно превладати било какву критику према сепаратистичким покретима, међу којим је посебно наведен ВМРО. Тако ће сe КПЈ, поред борбе за независну Хрватску, независну Црну Гору, независну Словенију, борити и за независну и уједињену Македонију (Богдановић, 1986: 175). У јануару 1934, политички секретаријат Извршног комитета Коминтерне изгласао је резолуцију којим се признаје постојање македонске нације и језика и инсистира на формирању независне Македоније (Влахов, 1970: 356-357). Велики допринос афирмацији нове нације пружио је слависта и први познати македониста, Самуил Бернштајн, који је 1938. године, по први пут у историји славистике, у Великој совјетској енциклопедији, класификовао македонски као посебан језик. Бернштајн је истовремено и творац прве македонске граматике из 1946, коју је написао по наруџбини АСНОМ (Нестороска, 2018). Тиме је комунистички фактор не само утемељио посебну македонску нацију, него јој је даровао и посебан језик. Током бугарске окупације у Другом светском рату, комунистичка активност готово да није била значајније видљива на простору Македоније, да би пред сам крај рата, одлуком АСНОМ, по први пут у историји био формиран државотворни ентитет под македонским именом, 2. августа 1944. у непосредној близини српског манастира Св. Прохор Пчињски. На истом заседању, донето је Решење о проглашењу македонског језика за службени (Службен весник, 1944). Након тога је нова, комунистичка власт, 1946. донела први Устав ФНРЈ, којим је НР Македонија организована као једна од шест федералних јединица Југославије (Устав ФНРЈ, 1946: чл. 2). У послератним годинама започела је изградња националних и културних институција новостворене Македоније. Тако су 1945. основани Македонски народни театар и Народни музеј Македоније, четири године касније отворен је Универзитет Св. Кирил и Методиј, док је Национална и универзитетска библиотека започела са радом још током ратне 1944. Коначно, Македонска академија наука и уметности основана је 1967. године.
Но, упркос доследно спроведеној агенди изградње институција нове нације, комунистичке власти су као највећи изазов имале македонско црквено питање. Наиме, иако је македонска нација формирана са свим важним атрибутима, како се ради о већински православној популацији, истој је било неопходно прекинуте све везе са својом духовном матицом, Српском православном црквом. С тим у вези, одмах по завршетку Другог светског рата, нове власти отварају македонско црквено питање, у намери постепеног одвајања Македонаца од СПЦ. Крајем 1944. године створен је Иницијативни одбор за организацију Православне цркве у Македонији, уз истовремено онемогућавање повратка протераних српских владика и свештеника у Македонију. Чланови наведеног Одбора су незадовољни ставом СПЦ организовали тзв Македонски црквено-народни сабор 1945. у Скопљу, на коме је затражена обнова Охридске архиепископије као самосталне црквене области. Како српски патријарси Гаврило и Викентије нису били спремни да изађу у сусрет македонским захтевима, 24. јула 1958. године у Скопљу је сазван нови „Сабор“. На њему је задржано канонско јединство са СПЦ, али је припремљен Устав МПЦ, док је за поглавара новопроглашене Охридско-македонске архиепископије изабран викарни епископ Доситеј Стојковић. На заседању СА Сабора СПЦ 19. јуна 1959. године у Београду, донета је одлука о начелном прихватању обласне црквене аутономије у Македонији, уз услов да се „Устав МПЦ“ исправи и усагласи са општим канонским одредбама и уставом СПЦ. Међутим, признање аутономије није било довољно, па је уз снажну подршку режима, МПЦ сазвала нови, трећи по реду „црквено-народни сабор“ 19. јула 1967. године у Охриду. Том приликом, донета је одлука о проглашењу аутокефалности МПЦ и затражено је признање не само од СПЦ, већ и од осталих помесних цркава (Слијепчевић, 1969: 41-78). Један од актера овакве одлуке био је и Антонио Јерков, члан Савезне комисије за верска питања, раније припадник Усташке младежи у време постојања Независне Државе Хрватске, један од оперативно најважнијих виновника у стварању тзв. Хрватске православне цркве. Једностраном одлуком о проглашењу аутокефалности, супротно канонима, означен је почетак отвореног раскола који је потрајао више од пола века (Раковић: 2015: 214), а чији је главни покровитељ била Комунистичка партија. Тако се догодило по први пут у историји да једна комунистичка и атеистичка политичка партија покуша да формира цркву.
Англосаксонски утицаји
Када говоримо о англосаксонском фактору у конструисању савременог македонског идентитета, ваља имати на уму улогу Уједињеног Краљевства у процесима који су довели до ослобођења балканских народа од османског јарма, али и каснију улогу у формирању југословенске државе, те њеном трансформисању из унитарне монархије у федеративну републику, која је значила и афирмацију нових идентитета. Но, такође ваља имати на уму улогу ове земље, али и Сједињених Америчких Држава, у дезинтегративним процесима на српском и југословенском простору крајем ХХ и почетком ХХI века. Током читавог ХIХ века британска политика према Србима, па самим тим и према оном делу Срба на простору Македоније није благонаклоно гледала на процес ослобођења и уједињења, плашећи се потенцијалног руског утицаја на Балкану, имајући у виду непријатељство Британије и Русије (Ковић, 2021: 173). Стога је Британска империја подржавала опстанак Османлија, односно одлагање његове дезинтеграције. У том контексту, идентитетска конфузија настала, у првом реду, агресивном делатношћу бугарских егзархиста и фанариота према локалном српском живљу, погодовала је британским плановима и геополитичким интересима. Када је реч о самом македонском питању, у британској јавности било је, као и у руској, много више бугарофилски настројених делатника, него просрпских. Са друге стране, након југословенског уједињења 1918, британске елите протежирале су оне снаге које нису погодовале консолидацији српског фактора у новој држави, те су активно утицале на својеврстан процес деволуције, који је довео, прво до стварања Бановине Хрватске 1939, а затим и до федерализације земље након рата. Међутим, иако је све време постојања Југославије, британска политика фаворизовала центрифугалне силе у њој, деструктивно деловање овог фактора доћи ће нарочито до изражаја током распада Југославије. У том погледу поклопиће се интереси УК и САД, које ће поздравити одлуку о сецесији СР Македоније од СФРЈ. Иако су ове силе, а посебно САД имале значајну, ако не и пресудну улогу у изазивању, а затим и превазилажењу етничког сукоба, односно албанске побуне 2001, односно у превазилажењу вишегодишњег спора са Грчком око имена 2018. године, чини се да тиме нису драстичније утицале на већ конструисани идентитет, већ евентуално на његово разводњавање у условима нових глобалних процеса. Једино преостало поље утицаја на идентитетска питања у протекле две деценије представљало је питања решавања црквеног спора. Овде су пресудну улогу одиграле Сједињене Државе, које су перципиране као главни кривац за пропаст Нишког споразума између СПЦ и МПЦ 2002. године (Живаљевић, 2020: 152-153), али и међу најзаслужнијима за коначно решење црквеног спора 2022, када је Северна Македонија већ постала члан НАТО (Стање ствари, 2022).
Албански утицаји
Иако је албански фактор узео активног учешћа у борбама око Македоније, што као део регуларних османских трупа, што као башибозук, имајући у виду да се ради о групи несловенских племена, које је у националном погледу унификовано ангажовањем појединих великих сила, у првом реду Аустроугарске (Толева, 2016), овај фактор није имао директног утицаја на конструисање македонског идентитета. Међутим, након формирања македонске федералне јединице у оквиру ФНРЈ/СФРЈ, Албанци постају најзначајнија национална мањина, која по званичним подацима чини четвртину становништва. Сецесионистичке акције северномакедонских Албанаца, посебно током побуне 2001, али и каснија перманентна претња од „косовизације“ Македоније, имала је утицаја на делимичну хомогенизацију Македонаца. Такође, својеврсна антиквизација историје, те злоупотреба илирског и дарданског наслеђа, које са Албанцима нема никакве везе, имала је утицаја и на сличне процесе антиквизације македонске историје, које је требало да покажу везу новоформираног идентитета са античким периодом. Такође, јавило се и питање односа између грађанског и етничког идентитета, односно могу ли се Македонци и Албанци истовремено сматрати грађанским Македонцима? (Станковић-Пејновић, 2011: 477-478, 487) Без обзира на озбиљне изазове, које пред северномакедонску државу постављају Албанци, нарочито након Охридског споразума и уласка ове земље у НАТО, њихово дезинтегративно деловање није у политичком смислу хомогенизовало македонско бирачко тело, што је, на пример био случај у Хрватској и БиХ уочи распада СФРЈ, те је, и на том, елементарном нивоу, тешко говорити о озбиљнијем упливу албанског фактора на формирање и заокруживање македонског идентитета.
Закључак
Након анализе девет посматраних страних фактора који су озбиљније утицали на формирање, преобликовање, афирмацију и заокруживање савременог македонског идентитета, можемо извести следеће закључке. Прво, за конструисање оваквог идентитета Македоније, свих девет анализираних фактора дало је свој допринос. С тим, да се, по интензитету утицаја, они могу разсврстати у три групе. Комунистички, бугарски и руски фактор у највећој могућој мери заслужни су за његово дефинисање и уобличавање. Германски, фанариотски, римокатолички и османски деловали су на њега у значајној, али не и у пресудној мери. Док се за англосаксонски и албански фактор може рећи да су деловали тек у каснијој фази, након његове афирмације, те је сам утицај на конструисање македонског идентитета осетно слабији. Друго, имајући у виду да су овим чланком наведени утицаји анализирани само фрагментарно, јасно је да данашњи идентитет већинског становништва Северне Македоније представља резултанту деловања спољних фактора у преобликовању, односно промени традиционалног српског идентитета, те га, стога, можемо означити као артифицијелни. Треће, имајући у виду деловање страних сила на читавом српском простору, који се одвијао паралелно са овим процесом, јасно је да се не ради о изолованом случају, већ да је наметање несрпског идентитета Македонцима пројекат на коме су организовано радиле готово све велике и регионалне силе.