Књижевне новине, 30.08.1969.
Пеђа Ристић, архитекта
Ово је део елабората на тему ,,Архитектура и слобода“ са којим учесгвујем на фестивалу „Штајерске јесени“, октобра месеца ове године у Грацу у Аустрији
У општем смислу архитектура се физички рашчлањује на разне физичке модификације, које тумаче одговарајуће, рационалне дисциплине физике. Тек у последње време се уобичајило да се архитектуром сматра само оно што се тумачи статиком, тј. оно што стоји приковано за земљу тежином гравитације. Напротив, већ Нојев ковчег је више симбол уточишта и преживљавања катаклизме, неголи најутврђенији град или највећа пирамида. Грађевине као објекти уточишта у суштини су покретне – динамичне, статика је само специјалан случај динамике, када је кретање равно нули. Чувена је беседа Светог Јована Златоустог из времена врло развијене статичке архитектуре; Свети Јован на једном месту каже: ,,Нека бесни бура нека бију буре, Лађе Христове никад неће потонути, мислећи тиме не само на хришћанске заједнице већ и на цркву као грађевину, која плови по мору, односио флуиду. И главно тело, или део грађевине у класичном смислу назива се и дан-данас на свим језицима света „брод“. Према томе, у општијем смислу, грађевина је брод у мору флуида, а специјалан случај је, не само када је кретањс равно нули, него када то море, пошто је кретање равно нули, очврсне и постане земља.
У крајњој линији, ни сама Земља није чврста и она је само један охлађен згуснути флуид – магма која је подложна ерозији, земљотресима. Земљина кора се такође таласа, набира, дроби, слива, насипа и таложи ерозијом. По неким теоријама, чак и читави континенти пливају и путују. Овако на изглед чврста земљина кора је у ствари само један трен у валовима њеног таласања.
Статика ове наше статичне архитектуре одавно се разјашњава, ту као и да нема тајни. На архитектонским факултетима се зато учи статика, али се не учи и динамика, сем у неким додатним, небитним гранама, када се проучава ветар или брзи саобраћај на путевима и мостовима. Статика је, у ствари, наука која силе, обично представљене стрелицама, векторима, рачунски или графички ставља у равнотежу. Динамика је то исто. Ја ћу овде покушати да ставим у равнотежу извесне динамичко-урбанистичко-архитектонске силе, тражећи нову равнотежу и њене корене, како бисмо лакше могли да пратимо извесне нове процесе у архитектури. Утврђено је да се архитекта занимао, не само градњом зграда него и градњом бродова, котурача, катапулта, топова и разних направа, занимањима која данас изгледају доста чудно. Ново време поново тражи од архитеката овакву разноврсност, јер један нови процес захвата архитектуру.
Аналогно спајању намештаја са зидовима у згради, што је резулгат интегрисања рашчлањених компонената нових функција у животу и архитектури, који општи развигак технике доводи до упрошћења, исти такав
процес, као што је овај ентеријерски, догађа се и у екстеријеру архитектуре. Наиме, спаја се зграда са урбанизмом. Раније су рецимо, ормани, лавори и пећи били одвојени делови од зидова, који су могли да се понесу са собом приликом селидбе. Данас су се ормани претворили у зидане плакаре, лавори у лавабое, а гвоздене пећи у радијаторе. Овоме предстоји велики процес у екстеријеру; улице и друмови постаће јединствени делови са зградом и неће моћи да се каже где почиње друм, а где зграда, лифтови ће бити бесконачне траке-елеватори, телефони и телевизори већ данас посгоје. Они су, у ствари, већ очигледан спој урбанизма са архитектуром и статике са динамиком. Ови токови треба скоро да доведу до неслућених промена. Наиме, све ово се још одвија круто механички. Статички, динамика се спроводи недоследно, помоћу чврстих механичких делова механизама. Урбанизам је још у веку точка, полуге, стрме равни и котурача. Међутим, динамика тражи и динамиччне флуидне материјале, а не круте материјале. Мислим да је век точка на издисају. Точак се све више замењује млазом, не само у млазним авионима, већ и у малом приземном саобраћају постоје такозвани ваздушни јастуци на којима лебде оверкрафти и железнице на једној шини, а све ово има везе и са пнеуматичким чекићима и хидрауличним кочницама и дизалицама. Није далеко тренутак када ће и бесконачне траке битп бесконачни ваздушни јастуци.
И сама архитектура већ је „омекшала“. Постоје и такозване пнеуматичке конструкције, од напетих платна велике хале, простори и магацини, које не одржава статика крутих конструкција већ притисак флуида, било да се ради о притиску ваздуха у некој изложбеној хали, или притиску растреситог, или течног материјала у неком магацину или силосу. Постоје и такозване лебдеће конструкције, архитектура која више не стоји у ваздуху и на земљи, већ плива у мору или бестежинском стању у интерпланетарном простору. Овде бих навео само Катаволоса са његовнм фантастичним самостварајућим лебдећим „флуидним консгрукцијама“ у мору и архитектуру готово већ остварених вештачких земљиних сателита, међупланетарних станица.
Сва ова нова флуидна таласања навела су ме да простудирам и флуидно енергетску равнотежу неких стабилних класичних цивилизација, као вежбу за боље разумевање. Анализујући ловачку културу Лепенског вира, може лако да се закључи да је и она флуидно-енергетско-урбанистичка равнотежа, у окружењу тока Лепенског вира. Наиме, када би један ловац ове културе кренуо у риболов чамцем, он не би морао да се замара веслањем, довољно би му било да се са гребена Лепенског вира, који је, у ствари и узрок овога вира, пусти у матицу, вир ће га кружно однети 4 км низводно и затим вратити у миран лиман под гребеном са кога је пошао. Ову технику упражњавају и дан-данас рибари са Дунава. Дакле, флуидно енергетска равнотежа Лепенског вира налази се у затвореној кружној петљи вира, распона 4 километра. Такође, у ентеријеру архитектуре Лепенског вира наилазимо на главни ступ стожер, где је окачено вратило-полуга, које се спирално окреће, да би се ражањ намакао и одмакао од ватре.
Анализујући даље распрострањенију и далеко већу речно-флуидну цивилизацију, као што је древни Египат на Нилу, можемо да констатујемо и неслућено шире размере ове урбанистичко-саобраћајне равнотеже. Бродови у Египту саобраћали су низводно, просто ношени речном струјом, а враћали
се разапетих једара ношени ветром, пасатима. Овај циклус енергетске равнотеже која има као извор сунце, добро је познат у метеорологији.
Овакву историјску анализу флуидних процеса требало би даље наставити, јер они могу да нам отворе погледе у нову флуидну еру, у буквално новој атмосфери, на крају ове ере која је саобраћајно-архитектонско-урбанистички, катаклизмом саобраћајних несрећа, доведена до бесмисла.