Новости, август 2010.
ИНТЕРВЈУ Б. Ђорђевић
Радни сто београдског архитекте, уметника и научника Предрага – Пеђе Ристића у његовом стану на Врачару, ако да је изашао из собе каквог ренесансног, универзалног мајстора. Хрпе цртежа, лењира, оловака и књига притискају плочу стола. И он сам, разбарушен, ведар и у снази, иако му је осамдесета, стално у послу – уклапа се у ту слику.
Стара је школа, али барата компјутером. На екрану – пројекат капије за цркву у Ваљеву коју у савременој технологији оживљава уз асистенцију сина Саве.
Пеђа Исус, како га зову још из младости, управо је добио велоко признање „Стефан Првовенчани“. Које додељују „Рашке духовне свечаности“. Та награда стиче се за изузетан допринос националној култури и науци. Иза Ристића стоји стотину пројектованих цркава, а међу најлепше спадају: црква на Црквини у требињу по тестаменту Јована Дучића, Саборни храм у Подгорици, црква у Апатину, на Равној гори, Острогу, у Гацком, Убу, Бирмингену, Хановеру, Сиднеју…
–Највећу похвалу за свој рад добио сам за цркву у Требињу: прво од директора хрватског Завода за за заштиту спонемика културе који је рекао: „Ово је зидано пре петсто година!“ А калуђерице које су свакодневно у Гачаници рекле су ми: „Па ово је иста црква!“ А она није иста, само је у истом духу, иста акустика, атмосфера – каже за „Новости“ Ристић.
У архитектури се залаже за спој уметности, грађевинарства и музике. Већина његових радова настала је по његовој сопственој математичкој теорији акустике, у духу органске архитектуре, по мери човека. На тој својој теорији акустике, основаној на математичкој теорији скупова је дипломирао 1956. на Архитектонском факултету у Београду. Докторирао је, иначе, на Универзитету у Грацу са тезом „ Реконструкције праисторијске архитектуре Лепенског вира“.
– Зидам све са великим жаром и то прелази на остале. Правити једну Саборну цркву то је као у музици компоновати синфонију – каже нам Ристић.
Тај стваралачки и животни жар, чини се да је и опрљио многе. Као доследни опозионар и индивидуалац годинама наилази на оцене колега да није уопште архитекта, да ништа ново не ради, само плагира што је било и да никакав допринос није дао српству ни човечанству.
–На многим местима су ме изгурали и то тамо где сам покренуо ствар. Тако да сада радим „отпатке“ – правим две црквене капије у Ваљеву и на Палићу, уместо две Саборне цркве. Иначе, и ова награда у Рашкој уверила ме је да сам одавно провинцијски архитекта, јер имам само два градилишта у Београду и са оба су ме отерали, у Крњачи и у Пиносави – прича нам у свом стилу Ристић.
У последњим ратовима, али и скрнављењем почетне идеје приликом изградње, уништено је мног Ристићевих цркава. Највећа која је била порушена, подсећа нас, била је у Славонском броду и била је изваредно акустична.
–Изузетну акустику има и црква вазнесења Господњег на убу – каже Ристић, додајући да она има елементе највећег дела које је српски човек направио – цркве Свети Архангели, задужбина цара Душана.
–Ми не знамо шта губимо на Косову докле год не обновимо Свете Архангеле – тврди Пеђа Исус.