Књижевне новине, 01.07.1975.
арх. Пеђа Ристић, архитекта
У последње време људи су почели да стасавају у човечанство. Престала је ера царстава, која су освајала од океана до океана, рушећи све пред собом, гутајући читаве мале народе и културе (Римска и Отоманска империја, хунска најезда, конквистадори). По општем суду човечанства, сви народи и културе су, не само равноправни, већ и једнаковредни и Уједињене нације покушавају да исправе неправде које су им нанесене током историје.
Сваки народ има право на свој генетски код, на своју веру и убеђење. Савремени совјетски математичар и аксиоматичар Потрјагин тврди да су аксиоми, који су основа сваке нације, записани у нашим генима и нашем пореклу,мдетињству, култури, култовима, религији, па тек онда и споменицима. Сваки такав запис готово је аксиоматски чист и у ризници духа драгоцен и непоновљив, као жива твар.
Буран и неправедан ток историје довео је до тога да су ови записи остали несређени и неповезани у једну јединствену нит изградње свеопште културе човечанства. У циљу таквог подвига, УНЕСКО је донео читав низ већ општеприхваћених закона и прописа за реконструкције историјских споменика. Тек када се буду извршиле ове реконструкције, мали народи ће постати равноправни и једнаковредни са великим културама. Буђење Мексика почело је откривањем и реконструкцијама ацтешке културе. Својим филмом ,,Viva Мехico” Ејзенштајн је отворио еру реконструкција на том тлу. Тако се испољила мексичка култура и супротставила мачу конквистадора, а уједно и обогатила свеопшту културу човечанства.
Просперитет савременог Ирана одразио се у великој смотри прославе 2500 година континуитета Персијског царства, на чијој прослави су учествовали председници из целог света. Пред таквом грандиозношћу и континуитетом могла је да се посрами свака савремена империјална сила. Нови народи, пошто су стекли слободу под колонијалним именима, често реконструишу своја права имена, па тако данас имамо Гану, Заир, Шри Ланку…..
У многим земљама су реконструисани, не само древни споменици, него и нови, који су срушени у последњим ратовима. Тако су Пољаци реконструисали Варшаву, а Италијани Монте Касино. То је најплеменитији вид отпора агресији и победа културе над мрачним силама. Реконструисана места постају нова, али и традиционална, вечна, увек жива светилишта. Многе античке арене и данас живе, као арене у Верони и Пули. Аталусова стоа из периода класичне Атине, у којој је некада беседио Сократ, један је тако потпуно реконструисани комплекс. У многим античким театрима, који су такође обновљени, данас се одржавају међународни фестивали и велике позоришне представе. Најграндиознији и најкомплекснији програм у том смислу данас остварује Ирак, у којем се из темеља реконструише један античко-грчки театар. У том театру ће се већ ове године одржати међународни фестивал европске и арапске музике. Међутим, најфантастичнији домет у савременим потпуним реконструкцијама историјских споменика представља реконструкција Вавилонске куле, Семирамидиних вртова, капије Иштар и других споменика некадашњег Вавилона, од којих су неки већ довршени. Поједини радови на неким објектима достижу фантастичну суму од 50 милиона долара. Само неки мањи споменици реконструишу се у потпуно аутентичном материјалу, док ће сама Вавилонска кула бити конструктивно грађена од челика и бетона, а обложена аутентичним копијама материјала.
Данас већ, тако рећи и нема споменика културе који су задржали потпуну конструктивну аутентичност. И код европских споменика, за које се сматра да су сачувани јер никада нису били рушени, мало шта је конструктивно и материјално апсолутно аутентично. Тако би се Миланска катедрала већ одавно сама срушила да је непрекидно не обнавља једно огромно, специјализовано грађевинско предузеће, које на њој стално замењује истрошене делове и подбацује конструкције од савремених материјала.
У историјском споменику није толико битна количина, односно оригинална маса материјала, већ сам материјал који ствара врсту, али и облик споменика. За само очување, или откивање записа генетског кода довољан је само део аутентичног материјала, а можда само аутентично тло. Време посматрања померило је бит објективности, јер се из раздаљине времена помера и мења објекат посматрања. Све карактеристике и различити квалитети посматраног објекта не могу се мерити и сазнавати истовремено. То су познати принципи савремене квантне механике. који, разумљиво, имају битног одраза на духовне покрете уопште, нарочито ако се ради о споменицима који се не налазе само у простору, већ и у времену. Вулгарно-материјалистички став и начин схватања ,,чврстог” и објективног из времена Њутна и енциклопедиста померени су и продубљени у саременој атомској науци. Продор у новооткривена и доскоро тамна времена треба свакако да нас одушеви да ускликнемо. Али, има људи који другачије реагују.
Као што рекох, постоје снаге које културу стварају, али постоје и сатанистичке силе које је разарају. Уметност Нефретите уништавана је до последњег трага, Картагина је преорана до темеља, а Александријска и Београдска библиотека биле су уништене. Данас, истина нема иконобораца и иконокласта, али је зато један сликар у Бечу, на отварању своје сликарске изложбе на којој није ништа изложио – ископао себи очи. Прави сликар, пак, треба да гледа, као што прави рестауратор треба да скида копрену заборава са очију…
Међутим, Радомир Николић, који и сам ради као консерватор, у једном од прошлих бројева „Књижевних новина” износи мишљење, по којем историјске споменике уопште не би требало реконструисати, већ само консервисати, из чега следи да права, потпуна и вечна дела не треба никада видети, а то значи – држати копрену на очима. У извесном смислу, ово схватање понекад има своје оправдање. У једном стадијуму романтизма рушевине су чак имале некакав тајанствен и зачаран призвук, који је био довољан за ниво археолошког знања и науке, тада тек у заметку. Данас је, пак, рестаураторска уметност не само стручна, већ и једна стваралачка делатност. Још пре рата започете су код нас такве реконструкције, али у сасвим погрешном смеру, јер тадашњи рестауратори нису имали стваралачког потенцијала за један такав пионирски подухват. Оно што су тада урадили – боље и да нису, јер су успели само да покваре оригинале. Опасност става Радомира Николића је баш у томе што он уопште не познаје стваралачку активност рестаурације, већ пред агресорима прихвата пораз историје. Ако бисмо следили његов став, дошли бисмо у јадну и апсурдну ситуацију. То би било исто као када се не би могао открити убица који је починио злочин. Колико довитљивости треба да има један криминалистички инспектор да по најмањим траговима открије убицу, бар толико маште и талента треба да има један уметнички устројен рестауратор – неимар. Рестаурација је само обрнут процес стваралаштва.
Тек у новије време музика може да се сними, али то уопште не значи да ће извођачка уметност виртуоза да изумре. Свака записана композиција се извођењем у ствари реконструише. Тако и свака зграда по пројекту архитекте може да се изведе, ако је гради добар мајстор. Неки знаменити пројекти извођени су и после смрти пројектаната, што се догађа и са музичким композицијама. Тако је у Београду после Плечникове смрти изведена црква на Црвеном крсту, али за њу уопште не може да се каже да није оригинално Плечниково дело. Из архиве Франк Лојд Рајта извлаче се пројекти и изводе после његове смрти као аутентична, оригинална дела веома високе цене на тржишту и то по неколико пута већој него што је то Аутор могао да оствари за живота.
Истина, код историјских споменика за које нису сачувани пројекти, извођење је компликованије, јер најчешће није ни било пројеката. Али, ако један сто има сачувану бар једну ногу, са добром сигурношћу можемо да реконструишемо и остале три. Добром стручношћу и савременим методама много тога може се са великом сигурношћу утврђено реконструисати. Негде су остали само темељи, али добар архитекта прво што ће научити и у савременом пројектовању јесте то да се архитектура чита и разуме првенствено из основе. У египтологији научници су помоћу компјутера успели да сложе потпуно разбијене и растурене камене елементе културе Нефретите. У архитектури је потребан само један добар мајстор извођач и доста цемента, па да умрло дело опет оживи. Неки пут не постоји ни довољно елемената да се нешто до краја сложи, али тада наступа уметник који на дату тему уз благодат Духа Светога, може по својој „креацији” да испуни Завет. Истина, ту може да има индивидуалних варијанти, али се ова стваралачка реконструкција развија, усавршава и веома цени у савременим токовима културног и духовног живота.
Данас се сматра да се, на пример, Бах изводи боље него у његово време. Бородин није умео да запише своје композиције, па су их после његове смрти довршавали други; ако је то радио и Равел, то ништа није сметало аутентичности дела ни Бородина ни Равела. Ако неки архитекта према својој уметничкој креацији довриши разрушену цркву, која је до те мере разорена да се не могу доказати сви њени елементи, онда такво дело треба поздравити и ценити као оригинално оживљено дело једног културног споменика, а пре свега чуда Свете Тајне (на пример, Свети Никола у Куршумлији).
Радомиру Николићу годи не само сатанистичка култура свршеног чина разарања, него и неуког архитектонског скрнављења, јер он сматра да ако је неки споменик културе наружен неком адаптацијом, да тако наружен и оскрнављен треба и да остане. За њега већу вредност има неки лош архитекта само зато што је живео раније од сада живог доброг архитекте који уклања недоследности дела. Такав Николићев став довео би нас до загушења бесмисленим информацијама у овом нашем све загушенијем свету. Скупљање некритичких података и докумената подношљиво је само за компјутере, али не за живе људе, који имају право и слободу да изаберу дела, а не догађаје. И сама историја боље ће се препознати по оном делу у коме је градила и које значи нешто, него по оном које је разрушила и које не значи ништа, као понеки камен на камену.
Пошто Николић није своју енергију употребио на креацију, већ на сатанистичку агресију огорчености и заслепљености он ни позитивне законе УНЕСКА није умео да прочита и да разуме, него им је дао сасвим супротна значења. Истина је да су наше рестаураторске службе направиле много грешака и пропуста, али је Николић доказао да је на потпуно погрешном путу кад је за мету свога напада узео, на пример, иначе веома успешну реконструкцију цркве Светог Николе у Куршумлији. На овом првенцу и кључном делу повести нашег неимарства могу се доживети многе живе и вечне вредности, које баш недостају нашој средини, а то су на пример, јединство конструктивног и композиционог простора, ентеријера и екстеријера, а нарочито чињеница да се једно заиста монументално и трајно дело може постићи у материјалу као што је обична опека.