Лист EXTRA, (не)објављено писмо листу
Пеђа Ристић, архитекта
Петар Ристић 1896-1974, са само 15 година, био је са својим оцем Никодијем, кожарским мајстором, у комори која je пратила српску војску све до Једрена. Затим је као гимназијалац-матурант 1914. године и добровољац у Ђачкој чети учествовао у првом плотуну у бици на Церу. После победе био је чак и пригодни преводилац на немачки у Српској војсци.
При повлачењу 1915. године, са групом младих и здравих војника пробио се преко гудура, непосредно на Солунски фронт, без изласка на море. Ови млади су били за оне услове у веома добром физичком стању и одмах упућени у прве борбене ровове, у новоорганизованом „Комбинованом пуку“. Међутим, из ровова су извучени сви затечени ученици и послати на школовање у Француску, а међу њима и ПР, за шта су се заложили командант Ђачке чете, Хенрих Лилер и оснивач Демократске странке, Љуба Давидовић, да не би „Србија после рата остала без интелигенције“.
Још у току рата, после завршетка велике матуре у Ници и годину дана студија математике у Паризу, ПР је добио стипендију за Енглеску, где се уписао на Машински факултет (који је са успехом завршио 1922. године). За време боравка у Енглеској, већ када се назирао крај рата, прорадио је Швајцарски црвени крст и ПР је добио вест да му је отац Никодије рањен и заробљен у Колубарској бици и да је при бекству из логора у Арадској тврђави убијен. Међутим, његови у Багрдану нису знали шта је са ПР и да ли је уопште жив. При покушају да јави својима радосну вест да је преживео, писао је неколико пута преко канала Швајцарског црвеног крста у Србију, али му се писмо опет и опет враћало. Наиме, аустријски окупатори су у Србији 1915. године забранили употребу ћирилице, у оквиру своје, не само физичке, него и духовне геноцидне политике, са крајњим циљем да униште, поред осталог и српску културу. То је био наставак исте политике коју су уходали после анексије Босне и Херцеговине, упркос томе што су све етничке групе, не само Срби, до 1878. године у том ширем културном простору писали ћирилицом.
Међутим, ПР као и сви Срби тога времена, до тада никад није чуо, ни видео, да се српски језик уопште може писати латиницом, иако је говорио и служио се са три страна језика, па је некако „исхитрио“ како да то „веома ограничено писмо“ транскрибује у латиницу. Аустријанци су дозвољавали само кратак поздрав на дописници, а пошто је била дозвољена и слика, ПР се сликао тако да његови могу да виде у каквом је заиста стању, што је била нека врста трика. Тетка Јела, која је била у жалости јер је „изгубила брата“, сигурно је препознала синовца Перу, али остаје питање да ли је умела да прочита писмо, односно латиницу?
Петар Ристић је мој отац и његову ратну дописницу сам сачувао, као породичну драгоценост. На сликама су лице у наличје окупаторске дописнице са текстом на мучној и удворној латиници: „Gosdpodgi Jeli Cvetkovits – udovi, Bagrdan – Serbia – 1-IV-18 Cambridge –England -Tetki svojoj za uspomenu iz izgnanstva – Pera“
Са друге стране, остало нам је у породичном сећању да је моја баба по мајци Јулка у граду Араду морала да спали 1914. године све књиге писане ћирилицом, из веома богате библиотеке (за оно време) мог деде Милана Табаковића, архитекте, осим оних најдрагоценијих, за које је морало да буде места да се узидају. За поседовање ћириличнх књига тада се одводило у логор и губила глава. Тако ми је у поседу остала луксузно укоричена песмарица Јована Јовановића Змаја, за коју су Табаковићи били „пренумеранти“, из које ми је мајка својевремено дирљиво као детету читала песме.
Повод да се ова породична успомена запише изазвао је Ристо Мотика који ме је замолио за Ваш лист „EXTRA“, који се иначе штампа латиницом, да дам интервју. Због угрожености, од данас свеопште агресорске латинице, одбио сам да дам интервју из области културе за такав некултурни лист. Наиме, питање ћирилице или латинице у српском језику није ,,националистичко” питање, већ дилема избора између културе и кича. Ниједан озбиљан и слободан народ у свету који живи са својом азбуком преко хиљаду година, не одриче се свога писма, свог генетског записа, своје културе, а мој интервју, како сам разумео, био би баш из домена културе!
Господину Мотици сам зато предложио да се изузетно само мој интервју штампа ћирилицом због умесности оквира културе, за интервју из културе, што је редакција одбила ,,из принципа”. У духу савремених политичких удараца, потрага за компромисом текла је и даље, па сам предложио у другом степену тражења компромиса да се објави овај горњи запис мог личног породичног оптерећења. Ако се запис не би објавио, то би значило да је редакција ,,ЕXTRА” још чврсто заклета одлукама комунистичке Пете земаљске конференције одржане 1940. године у Загребу, када су се сви комунисти обавезали да ће да пишу латиницом да би у духу њихових слогана ,,раскрстили са религијом и великосрпском буржоазијом у тамници народа, Југославији”.
Југославија, тамница народа, а ни комунизам, верујем да више не постоје, па ће сада моћи надам се, да се мој интервју ипак појави, макар то било и латиницом, иако ће то бити под веома непријатним условима, односно терором латинице.