Живот и прикљученија
„Потом рече Бог: нека буду видјела на своду небеском, да дијеле дан и ноћ, да буду знаци временима и данима и годинама.“
Прва књига Мојсијева, Постање
„Потом рече Бог: нека буду видјела на своду небеском, да дијеле дан и ноћ, да буду знаци временима и данима и годинама.“
Прва књига Мојсијева, Постање
Предраг Пеђа Ристић, српски архитекта, професор, сликар и теоретичар уметности, потиче из угледне, грађанске породице интелектуалаца, са традицијом неколико генерација дипломираних архитеката. Пеђин отац, Петар Ристић (1896–1974), као гимназијалац осмог разреда и деда, Никодије Ристић (1873–1914), у то време престар за мобилизацију, пријавили су се 1914. године добровољно у српску војску. Деда Никодије је тешко рањен у Колубарској бици, заробљен и одведен у казамат Арадске тврђаве. Погинуо је у бекству из заробљеништва, бранећи се до последњег метка.
Никодије Ристић
Петар Ристић
Као припадник Ђачке чете, Петар Ристић је учествовао у бици на Церу. Пред пробој Солунског фронта, српски политичар Љуба Давидовић и Хенрих Лилер, командир Ђачке чете и професор српског језика код краља Петра Првог на Високој школи, заложили су се да сви борци, који су прекинули школовање због рата, буду повучени са ратишта и послати у Француску на студије, како „Србија после рата не би остала обезглављена“ и „без интелектуалног кадра“. Тако је Петар Ристић, са осталим „француским ђацима“, прво матурирао у Ници, затим студирао математику у Паризу годину дана и као стипендиста, отишао на студије у Енглеску, где је дипломирао на Машинском факултету у Манчестеру.
Милан Табаковић
Деда Предрага Ристића по мајци, познати је српски архитекта Милан Табаковић. Највећи број објеката које је пројектовао, налази се у Араду. Миноритска црква у Араду (данас Румунска католичка црква) сматра се његовим најзначајнијим делом и споменик је културе у Румунији. У Новом Саду је пројектовао зграду Српске гимназије, а у Зрењанину зграду Српске православне општине. Три зграде у Кикинди, саграђене према његовим пројектима, део су Градског језгра (Лепедатова палата, некадашњи биоскоп Звезда и зграда некадашње Привредне банке). Породица Табаковић изнедрила је неколико значајних уметника. Миланов син, Ђорђе Табаковић, један је од најзначајнијих архитеката новосадске модерне архитектуре, док је Миланов други син Иван Табаковић био
професор на Београдској уметничкој академији и признати сликар.
Предраг Ристић је рођен у Београду 17. јануара 1931. године. Растао је у породичној кући на Сењаку. Основну Немачко-српску школу у Београду завршио је 1941. године, а Гимназију Краља Александра Првог 1949. године. Пеђа је био првак Србије у пливању 1946. године, победивши спортисту Северина Бијелића, од кога је добио надимак до данашњих дана, Пеђа Исус. Дипломирао је 1956. године на Архитектонском факултету у Београду, са пројектом саборне цркве, у коју је поставио акустику на основу математичке теорије скупова. Докторирао је на Универзитету у Грацу 1980. године, са тезом „Реконструкције преисторијске архитектуре Лепенског вира“.
породица Ристић
Један је од оснивача Медиале, јединствене и аутентичне појаве у историји европске културе 20. века, у покушају да спроведе спајање традиционалних вредности са савременим токовима, по угледу на уметност ренесансе и класицизма. Медиала је покренула највредније у српској култури, формирала је елиту.
Оља Ивањицки и Предраг Ристић
Предавао је као гост на универзитетима у Грацу и Бечу (Technische Univesität, Erzherzog Јоhаnn Universität, Institut für Hochbau und Entwerfen, A-Graz), као и на Универзитету „École nationale supérieure d’architecture de Paris-La Villette“ у Паризу. Биран је за редовног професора на Универзитету у Приштини. На Академији Српске православне цркве за уметност и конзервацију био је професор од њеног оснивања, на предметима „Српско црквено градитељство“, „Српско градитељство“ и „Конзервација и рестаурација архитектонских објеката са документацијом“. Предраг Ристић је у много чему био модеран, зато што је био православан. Својим животом је показао да православље не спутава, већ подстиче слободу и дух у човеку. Његов смели интелект, изумитељски дух, несвакидашња животна енергија и снага опсервације, вештина и ведрина приповедања, донели су цивилизацији сложене теорије реконструкције преисторијских архитектура, теорије акустике и најплодоносније црквено градитељство, што га је учинило јединственим ликом Београда, Србије и света. Небројена архитектонска остварења, мајсторство цртања и разумевање науке као Логосне, јасно говоре о Пеђиној ренесансној природи.
Пеђа је био ангажован у друштвеном животу. Од 1956. године, имао је једну до пет годишњих самосталних и групних изложби, или јавних предавања у земљи, европским градовима и светским метрополама. Почев од 1966. године, аутор је и водитељ (учесник) научних ТВ серија „Свет око нас“, „Изгубљени град“ „Сведоци отаца“ и других бројних серија и појединачних прилога, интервјуа, приказа и критика. Био је дугодишњи или повремени сарадник часописа „Књижевне новине“, „Књижевна реч“, „Дело“, „Поља“, „Галаксија“, „Човјек и простор“, „Градац“, „Православље“, „Светигора“, “Свети Кнез Лазар“, „Политика“ и других издања. Најважнија дела и чланци Предрага Ристића су: „Теорија акустике“, 1956. године, „Савске
Предраг Ристић
Таблице“, 1966. године, „Реконструкција преисторијког насеља Лепенски вир“ 1968. године, „Тафеполис“, 1972. године и Реконструкција преисторијске архитектуре Златних Апатинских венаца“, 1987. године.
Пеђа је написао књиге „Истина Лепенског Вира“, 2011. године и „Колач“, 2012. године, а његови записи ће остати у Програму за скрипта-уџбеник-књигу Академије Српске православне цркве за уметност и конзервацију, као и збирна, редигована издања већ објављиваних чланака, као што су: „Теорија реконструкције преисторијских архитектура“, „Теорија акустике православних храмова“, „Реконструкција Светих Арханђела код Призрена“, Логос у дому хлеба“ и „Порекло стила“.
Носилац је Прве награде за Југословенски научни ТВ филм 1970. године, Сребрне награде на међународном филмском фестивалу у западном Берлину 1974. године за научни филм, Награде за животно дело УЛУПУДС-а, Прве награде за радио драму РТС 1984. године, Прве награде принца Чарлса за пројекат црквеног дома у Бирмингему у Енглеској 1989. године и Ордена Светога Саве 1990. године.
Печат Друштва за обнову, духовно и културно оживљавање манастира Светих Арханђела код Призрена
У мају 1990. године, основано је у Београду удружење Друштво за обнову, духовно и културно оживљавање манастира Светих Арханђела код Призрена, у коме су се окупили научни радници, црквене личности, архитекте, историчари уметности, књижевници, конзерватори, археолози. и друге угледне личности. Покретачи удружења били су архитекте Предраг Ристић и Небојша Поповић. У тешким временима, насталим након оснивања, удружење је престало са радом, али ова иницијатива упућује да Свети Архангели представљају сведочанство великих разарања духовних и уметничких добара српског народа, као и да славна задужбина цара Душана никада није потиснута из свести српског народа.
У Фондацији Свети Архангели, Предраг Ристић је био члан Савета од оснивања 2015. године, настављајући свој рад и животно дело, посвећено темељима српског идентитета, са уверењем да Свети Архангели, споменик нашег сакралног градитељства, остаје будући подухват националне обнове од прворазредног значаја.
Предраг Ристић се упокојио у Господу 05. августа 2019. године.
Живот и прикљученија
„Потом рече Бог: нека буду видјела на своду небеском, да дијеле дан и ноћ, да буду знаци временима и данима и годинама.“
Прва књига Мојсијева, Постање
„Потом рече Бог: нека буду видјела на своду небеском, да дијеле дан и ноћ, да буду знаци временима и данима и годинама.“
Прва књига Мојсијева, Постање
Предраг Пеђа Ристић, српски архитекта, професор, сликар и теоретичар уметности, потиче из угледне, грађанске породице интелектуалаца, са традицијом неколико генерација дипломираних архитеката. Пеђин отац, Петар Ристић (1896–1974), као гимназијалац осмог разреда и деда, Никодије Ристић (1873–1914), у то време престар за мобилизацију, пријавили су се 1914. године добровољно у српску војску. Деда Никодије је тешко рањен у Колубарској бици, заробљен и одведен у казамат Арадске тврђаве. Погинуо је у бекству из заробљеништва, бранећи се до последњег метка.
Никодије Ристић
Петар Ристић
Као припадник Ђачке чете, Петар Ристић је учествовао у бици на Церу. Пред пробој Солунског фронта, српски политичар Љуба Давидовић и Хенрих Лилер, командир Ђачке чете и професор српског језика код краља Петра Првог на Високој школи, заложили су се да сви борци, који су прекинули школовање због рата, буду повучени са ратишта и послати у Француску на студије, како „Србија после рата не би остала обезглављена“ и „без интелектуалног кадра“. Тако је Петар Ристић, са осталим „француским ђацима“, прво матурирао у Ници, затим студирао математику у Паризу годину дана и као стипендиста, отишао на студије у Енглеску, где је дипломирао на Машинском факултету у Манчестеру.
Милан Табаковић
Деда Предрага Ристића по мајци, познати је српски архитекта Милан Табаковић. Највећи број објеката које је пројектовао, налази се у Араду. Миноритска црква у Араду (данас Румунска католичка црква) сматра се његовим најзначајнијим делом и споменик је културе у Румунији. У Новом Саду је пројектовао зграду Српске гимназије, а у Зрењанину зграду Српске православне општине. Три зграде у Кикинди, саграђене према његовим пројектима, део су Градског језгра (Лепедатова палата, некадашњи биоскоп Звезда и зграда некадашње Привредне банке).
Породица Табаковић изнедрила је неколико значајних уметника. Миланов син, Ђорђе Табаковић, један је од најзначајнијих архитеката новосадске модерне архитектуре, док је Миланов други син Иван Табаковић био професор на Београдској уметничкој академији и признати сликар.
Предраг Ристић је рођен у Београду 17. јануара 1931. године. Растао је у породичној кући на Сењаку. Основну Немачко-српску школу у Београду завршио је 1941. године, а Гимназију Краља Александра Првог 1949. године. Пеђа је био првак Србије у пливању 1946. године, победивши спортисту Северина Бијелића, од кога је добио надимак до данашњих дана, Пеђа Исус. Дипломирао је 1956. године на Архитектонском факултету у Београду, са пројектом саборне цркве, у коју
породица Ристић
је поставио акустику на основу математичке теорије скупова. Докторирао је на Универзитету у Грацу 1980. године, са тезом „Реконструкције преисторијске архитектуре Лепенског вира“.Један је од оснивача Медиале, јединствене и аутентичне појаве у историји европске културе 20. века, у покушају да спроведе спајање традиционалних вредности са савременим токовима, по угледу на уметност ренесансе и класицизма. Медиала је покренула највредније у српској култури, формирала је елиту.
Оља Ивањицки и Предраг Ристић
Предавао је као гост на универзитетима у Грацу и Бечу (Technische Univesität, Erzherzog Јоhаnn Universität, Institut für Hochbau und Entwerfen, A-Graz), као и на Универзитету „École nationale supérieure d’architecture de Paris-La Villette“ у Паризу. Биран је за редовног професора на Универзитету у Приштини. На Академији Српске православне цркве за уметност и конзервацију био је професор од њеног оснивања, на предметима „Српско црквено градитељство“, „Српско градитељство“ и „Конзервација и рестаурација архитектонских објеката са документацијом“. Предраг Ристић је у много чему био модеран, зато што је био православан. Својим животом је показао да православље не спутава, већ подстиче слободу и дух у човеку. Његов смели интелект, изумитељски дух, несвакидашња животна енергија и снага опсервације, вештина и ведрина приповедања, донели су цивилизацији сложене теорије реконструкције преисторијских архитектура, теорије акустике и најплодоносније црквено градитељство, што га је учинило јединственим ликом Београда, Србије и света. Небројена архитектонска остварења, мајсторство цртања и разумевање науке као Логосне, јасно говоре о Пеђиној ренесансној природи. Пеђа је био ангажован у друштвеном животу. Од 1956. године, имао је једну до пет годишњих самосталних и групних изложби, или
јавних предавања у земљи, европским градовима и светским метрополама. Почев од 1966. године, аутор је и водитељ (учесник) научних ТВ серија „Свет око нас“, „Изгубљени град“ „Сведоци отаца“ и других бројних серија и појединачних прилога, интервјуа, приказа и критика. Био је дугодишњи или повремени сарадник часописа „Књижевне новине“, „Књижевна реч“, „Дело“, „Поља“, „Галаксија“, „Човјек и простор“, „Градац“, „Православље“, „Светигора“, “Свети Кнез Лазар“, „Политика“ и
Предраг Ристић
других издања. Најважнија дела и чланци Предрага Ристића су: „Теорија акустике“, 1956. године, „Савске Таблице“, 1966. године, „Реконструкција преисторијког насеља Лепенски вир“ 1968. године, „Тафеполис“, 1972. године и Реконструкција преисторијске архитектуре Златних Апатинских венаца“, 1987. године. Пеђа је написао књиге „Истина Лепенског Вира“, 2011. године и „Колач“, 2012. године, а његови записи ће остати у Програму за скрипта-уџбеник-књигу Академије Српске православне цркве за уметност и конзервацију, као и збирна, редигована издања већ објављиваних чланака, као што су: „Теорија реконструкције преисторијских архитектура“, „Теорија акустике православних храмова“, „Реконструкција Светих Арханђела код Призрена“, Логос у дому хлеба“ и „Порекло стила“.
Носилац је Прве награде за Југословенски научни ТВ филм 1970. године, Сребрне награде на међународном филмском фестивалу у западном Берлину 1974. године за научни филм, Награде за животно дело УЛУПУДС-а, Прве награде за радио драму РТС 1984. године, Прве награде принца Чарлса за пројекат црквеног дома у Бирмингему у Енглеској 1989. године и Ордена Светога Саве 1990. године.
Печат Друштва за обнову, духовно и културно оживљавање манастира Светих Арханђела код Призрена
У мају 1990. године, основано је у Београду удружење Друштво за обнову, духовно и културно оживљавање манастира Светих Арханђела код Призрена, у коме су се окупили научни радници, црквене личности, архитекте, историчари уметности, књижевници, конзерватори, археолози. и друге угледне личности. Покретачи удружења били су архитекте Предраг Ристић и Небојша Поповић. У тешким временима, насталим након оснивања, удружење је престало са радом, али
ова иницијатива упућује да Свети Архангели представљају сведочанство великих разарања духовних и уметничких добара српског народа, као и да славна задужбина цара Душана никада није потиснута из свести српског народа. У Фондацији Свети Архангели, Предраг Ристић је био члан Савета од оснивања 2015. године, настављајући свој рад и животно дело, посвећено темељима српског идентитета, са уверењем да Свети Архангели, споменик нашег сакралног градитељства, остаје будући подухват националне обнове од прворазредног значаја.
Предраг Ристић се упокојио у Господу 05. августа 2019. године.
Живот и прикљученија
„Потом рече Бог: нека буду видјела на своду небеском, да дијеле дан и ноћ, да буду знаци временима и данима и годинама.“
Прва књига Мојсијева, Постање
„Потом рече Бог: нека буду видјела на своду небеском, да дијеле дан и ноћ, да буду знаци временима и данима и годинама.“
Прва књига Мојсијева, Постање
Предраг Пеђа Ристић, српски архитекта, професор, сликар и теоретичар уметности, потиче из угледне, грађанске породице интелектуалаца, са традицијом неколико генерација дипломираних архитеката. Пеђин отац, Петар Ристић (1896–1974), као гимназијалац осмог разреда и деда, Никодије Ристић (1873–1914), у то време престар за мобилизацију, пријавили су се 1914. године добровољно у српску војску. Деда Никодије је тешко рањен у Колубарској бици, заробљен и одведен у казамат Арадске тврђаве. Погинуо је у бекству из заробљеништва, бранећи се до последњег метка.
Никодије Ристић
Петар Ристић
Као припадник Ђачке чете, Петар Ристић је учествовао у бици на Церу. Пред пробој Солунског фронта, српски политичар Љуба Давидовић и Хенрих Лилер, командир Ђачке чете и професор српског језика код краља Петра Првог на Високој школи, заложили су се да сви борци, који су прекинули школовање због рата, буду повучени са ратишта и послати у Француску на студије, како „Србија после рата не би остала обезглављена“ и „без интелектуалног кадра“. Тако је Петар Ристић, са осталим „француским ђацима“, прво матурирао у Ници, затим студирао математику у Паризу годину дана и као стипендиста, отишао на студије у Енглеску, где је дипломирао на Машинском факултету у Манчестеру.
Милан Табаковић
Деда Предрага Ристића по мајци, познати је српски архитекта Милан Табаковић. Највећи број објеката које је пројектовао, налази се у Араду. Миноритска црква у Араду (данас Румунска католичка црква) сматра се његовим најзначајнијим делом и споменик је културе у Румунији. У Новом Саду је пројектовао зграду Српске гимназије, а у Зрењанину зграду Српске православне општине. Три зграде у Кикинди, саграђене према његовим пројектима, део су Градског језгра (Лепедатова палата, некадашњи биоскоп Звезда и зграда некадашње Привредне банке). Породица Табаковић изнедрила је неколико значајних уметника. Миланов син, Ђорђе Табаковић, један је од најзначајнијих архитеката новосадске модерне архитектуре, док је Миланов други син Иван Табаковић био професор на Београдској уметничкој академији и признати сликар.
Предраг Ристић је рођен у Београду 17. јануара 1931. године. Растао је у породичној кући на Сењаку. Основну Немачко-српску школу у Београду завршио је 1941. године, а Гимназију Краља Александра Првог 1949. године. Пеђа је био првак Србије у пливању 1946. године, победивши спортисту Северина Бијелића, од кога је добио надимак до данашњих дана, Пеђа Исус.
породица Ристић
Дипломирао је 1956. године на Архитектонском факултету у Београду, са пројектом саборне цркве, у којује поставио акустику на основу математичке теорије скупова. Докторирао је на Универзитету у Грацу 1980. године, са тезом „Реконструкције преисторијске архитектуре Лепенског вира“.Један је од оснивача Медиале, јединствене и аутентичне појаве у историји европске културе 20. века, у покушају да спроведе спајање традиционалних вредности са савременим токовима, по угледу на уметност ренесансе и класицизма. Медиала је покренула највредније у српској култури, формирала је елиту.
Оља Ивањицки и Предраг Ристић
Предавао је као гост на универзитетима у Грацу и Бечу (Technische Univesität, Erzherzog Јоhаnn Universität, Institut für Hochbau und Entwerfen, A-Graz), као и на Универзитету „École nationale supérieure d’architecture de Paris-La Villette“ у Паризу. Биран је за редовног професора на Универзитету у Приштини. На Академији Српске православне цркве за уметност и конзервацију био је професор од њеног оснивања, на предметима „Српско црквено градитељство“, „Српско градитељство“ и „Конзервација и рестаурација архитектонских објеката са документацијом“. Предраг Ристић је у много чему био модеран, зато што је био православан. Својим животом је показао да православље не спутава, већ подстиче слободу и дух у човеку. Његов смели интелект, изумитељски дух, несвакидашња животна енергија и снага опсервације, вештина и ведрина приповедања, донели су цивилизацији сложене теорије реконструкције преисторијских архитектура, теорије акустике и најплодоносније црквено градитељство, што га је учинило јединственим ликом Београда, Србије и света. Небројена архитектонска остварења, мајсторство цртања и разумевање науке као Логосне, јасно говоре о Пеђиној ренесансној природи. Пеђа је био ангажован у друштвеном животу. Од 1956. године, имао је једну до пет годишњих самосталних и групних изложби, или јавних предавања у земљи, европским градовима и светским метрополама.
Предраг Ристић
Почев од 1966. године, аутор је и водитељ (учесник) научних ТВ серија „Свет око нас“, „Изгубљени град“ „Сведоци отаца“ и других бројних серија и појединачних прилога, интервјуа, приказа и критика. Био је дугодишњи или повремени сарадник часописа „Књижевне новине“, „Књижевна реч“, „Дело“, „Поља“, „Галаксија“, „Човјек и простор“, „Градац“, „Православље“, „Светигора“, “Свети Кнез Лазар“, „Политика“ идругих издања. Најважнија дела и чланци Предрага Ристића су: „Теорија акустике“, 1956. године, „Савске Таблице“, 1966. године, „Реконструкција преисторијког насеља Лепенски вир“ 1968. године, „Тафеполис“, 1972. године и Реконструкција преисторијске архитектуре Златних Апатинских венаца“, 1987. године. Пеђа је написао књиге „Истина Лепенског Вира“, 2011. године и „Колач“, 2012. године, а његови записи ће остати у Програму за скрипта-уџбеник-књигу Академије Српске православне цркве за уметност и конзервацију, као и збирна, редигована издања већ објављиваних чланака, као што су: „Теорија реконструкције преисторијских архитектура“, „Теорија акустике православних храмова“, „Реконструкција Светих Арханђела код Призрена“, Логос у дому хлеба“ и „Порекло стила“.
Носилац је Прве награде за Југословенски научни ТВ филм 1970. године, Сребрне награде на међународном филмском фестивалу у западном Берлину 1974. године за научни филм, Награде за животно дело УЛУПУДС-а, Прве награде за радио драму РТС 1984. године, Прве награде принца Чарлса за пројекат црквеног дома у Бирмингему у Енглеској 1989. године и Ордена Светога Саве 1990. године.
Печат Друштва за обнову, духовно и културно оживљавање манастира Светих Арханђела код Призрена
У мају 1990. године, основано је у Београду удружење Друштво за обнову, духовно и културно оживљавање манастира Светих Арханђела код Призрена, у коме су се окупили научни радници, црквене личности, архитекте, историчари уметности, књижевници, конзерватори, археолози. и друге угледне личности. Покретачи удружења били су архитекте Предраг Ристић и Небојша Поповић. У тешким временима, насталим након оснивања, удружење је престало са радом, али ова иницијатива упућује да Свети Архангели представљају сведочанство великих разарања духовних и уметничких добара српског народа, као и да славна задужбина цара Душана никада није потиснута из свести српског народа. У Фондацији Свети Архангели, Предраг Ристић је био члан Савета од оснивања 2015. године, настављајући свој рад и животно дело, посвећено темељима српског идентитета, са уверењем да Свети Архангели, споменик нашег сакралног градитељства, остаје будући подухват националне обнове од прворазредног значаја.
Предраг Ристић се упокојио у Господу 05. августа 2019. године.