У вишедеценијском недостатку слободе и систему који је грађен по узору на совјетски, читаве генерације одрасле су и васпитаване у Србији у страху од репресивног апарата, који је манупулативним методама обликовао мишљење људи. Због тога је потребна свеобухватна промена у виду системских решења у Уставу, као и бројним законима. Да би се дошло до одговорног система, чија је основа функционална транспарентност изражена преко воље народа, кључна је подела надлежности различитих органа власти. Она ће ослободити друштво бирократских стега и, истовремено, уставним решењима децентрализовати систем. То ће довести до фунцкионалне одговорности и баланса моћи између различитих органа и нивоа власти, али и равномерног развоја, истинске једнакости и правде међу становницима. Тиме би се формирало сигурније и праведније друштво у целини.
Демократија је немогућа без слободно изражене воље грађана на слободним изборима. Све док не постоји транспарентан, доступан и лако проверљив бирачки списак, и док год процес избора није регулисан и законски уређен, немогуће је имати поверење у резултате избора. Последично, ни у власт и систем у целини. Зато је од пресудне важности измена начина евиденције становништва, регистра за бирачки списак и начина његовог одржавања, као и процеса и контроле избора, како би се дошло до резултата који су изражај стварне воље грађана.
Правда и једнакост пред законом су могући једино ако су Уставом и законима обезбеђени механизми који кроз надлежне институције, судове, тужилаштва и полицију спроводе законе без утицаја или мешања власти. Расподела надлежности и начин избора, финансирања и одговорности тих органа су кључни да би они заиста вршили своју улогу и обезбедили мир, правду, једнакост и стабилност у друштву. Зато је у Србији потребна потпуна реформа тог сектора власти.
У савременом добу, медији су један од кључних чинилаца у обликовању јавног мнења, расположења у друштву и разумевања друштвене збиље у земљи и ван ње. Без објективних и професионалних медија, као и уређених правила њиховог рада, немогући су поштени избори. То значи, немогуће је стабилно друштво, а у великој мери и здраворазумско закључивање грађања о важним друштвеним питањима.
Србија је правно несређена и бирократски централизована држава. Конфузна и противречна од основе, језика и писма, до разних питања која се тичу свакодневног живота људи, као што су здравство, слобода кретања, документација, основне социјалне и друге потребе. Зато је неопходна свеобухватна реформа која ће јасно дефинисати кључна питања, олакшати живот сваког човека, ослободити га компликоване бирократије, обезбедити правну и сваку другу сигурност, али и онемогућити уплитање државе у све поре живота.
Суштинске промене су потребне како би се зауставио одлив становништва и повећао наталитет, јер су то кључни елементи стабилности и одрживости привреде, као и успешности економског развоја уопште. На тај начин би се градио и здрав национални идентитет. Стабилна Србија би онда имала боље шансе и у међународним односима.
Пресек стања
Осамдесетогодишња владавина комунистичког система у Србији се приводи крају. Он је за последњих тридесетак година доживео неке изнуђене измене, али његова суштина и судионици су релативно исти. Три диктатора су обележила тај систем: Броз, Милошевић и Вучић. Своје циљеве још са почетка двадесетог века, кроз идентитетски инжењеринг и територијалну разградњу српског народа, српски комунисти су за последњих 80 година у великој мери спровели у дело. Оно за шта су се генерације са почетка 19. века бориле – да ослободе и обједине српски народ, српски комунисти су разградили и уништили. Примери Старе Србије, Црне Горе, Крајине, Косова и Метохије, као и Босне и Херцеговине сведочанство су нечасног посла српских комуниста. Њихов циљ од почетка јесте да српски народ напусти земље које је насељавао више од хиљаду година на Балкану, а да се држава Србија сведе на територију коју је имала пре балканских ратова. Тај процес још увек траје. Уколико се што пре не десе суштинске промене, опасност даљње разградње Србије све је извеснија. Деца оних који су 1945. године опљачкали све Србе у име комунистичке државе, почетком двадесет првог века су ту опљачкану имовину, и ону државну, стечену у међувремену, опљачкали и распродали уз провизију. У своје редове су по природи ствари увукли оне најгоре у друштву, којима идеологија није битна. Тако су мафија, криминалци и њима слични видели своју шансу у таквом систему који полицијски апарат штити, а који је успостављен тако да нико ко је део тог система не сноси одговорност за своја недела, док истовремено од истог узима све шта може. То је довело целу Србију у стање опште корупције. Корупција и криминал, организовани од стране државе, су довели до уништавања социјалног, културног, образовног, здравственог и општег стања у земљи. Друштвени дијалог је готово уништен уз помоћ пропагандних медија под контролом државе. Држава је директно, преко контролисаних медија, промоцијом разврата и хулигана, обезвредила образовање и културу, са јасном намером да понизи и обесхрабри поробљени српски народ.
Смишљено се, као и раније, гради култ личности једног човека преко кога би се одржавао систем. Његова свакодневна појава и монолози испуњени лажима, мржњом, застрашивањем и оптужбама неименованих, преносе се годинама уживо са циљем лоботомије, односно гушења критичке свести грађана. Константно одржавање тензија и изазивање различитих криза има за циљ избезумљивање људи и скретање њихове пажње са онога шта се заправо дешава. На тај начин, један човек контролише читав државни апарат, чиме се урушава надлежност свих институција. Брижно се чува брозовски систем диктатуре, који омогућава и штити кршење људских права, убиства, пљачке, свакодневно таргетирање људи, као и уцене на радном месту, док на националном нивоу доводи до потпуно искривљене слике реалности код великог броја људи.
Такав систем онемогућио је слободу избора и предупредио демократске процесе и изборе. Тај систем је активно радио на разбијању стварне опозиције и често оснивао провизорне странке које би стварале привид демократије. Мрак у контролисаним медијима и злоупотреба апарата принуде поспешили су бахатост моћника владајуће странке и њених сателита који су, заштићени таквим системом, могли да краду и уцењују људе. На тај начин је државни систем суштински постао легло криминала, док су његови извршиоци, оличени у послушницима, без квалификација и стручног знања, доспевали на највише нивое власти.
Као последица такве диктатуре, медијског мрака и урушавања институција, јављају се бројни злочини, али и смрт одређених јавних личности и појединаца. Њих је, преко појединих медија, један човек обележио као опасност за своју диктатуру. Осим тога, дошло је и до смрти великог броја деце и грађана, као директна последица злоупотребе положаја и корупције за коју суштински нико не одговара.
За критичну масу се, као начин пропаганде, користи стари и опробани метод обнове путева и земље након рата, тако што се помоћу страних кредита и прања новца преко разних земаља грађанима ствара привид напретка. Истовремено се део тих кредита, али и новца из буџета, разним махинацијама краде и користи за огромно богаћење и градњу приватних објеката, отварање лажних фирми преко којих се легализује крађа. Државни апарат се, развијајући уз претходно наведене злоупотребе производњу и продају дрога и трговину оружјем, увезао са криминалним структурама, које је често и сам организовао у облику кланова и хулигана, ради извршења противзаконитих радњи, убистава и стицања велике личне зараде.
Закони, судови и тужилаштва постали су места у којима правда стиже само оне који нису део страначке структуре, или са њима повезаних коалиционих странака и бизниса. У таквом систему убице, злочинци, хулигани, лопови и распиривачи мржње и лажи, под окриљем и заштитом државе, настављају свој прљави и друштвено штетни посао. Ретки тужиоци и судије, који покушају да раде по закону, смењују се, или се скривају у страху од одмазде. Такав систем принудио је велики број омладине и стручних људи да напусте Србију. Као замену за њих, режим доводи раднике из Азије, а држава је отворила границе и омогућила да радници из окружења, који пристају да раде за много мању новчану надокнаду, надоместе велики одлив најпродуктивнијег дела становништва Србије.
Такав наопаки систем и људи који га деценијама воде су својим делима сами себе изопштили из могућности да у политичком смислу буду део процеса нове, слободне и модерне Србије. Њихова насилничка и манипулативна власт нема више никакав кредибилитет и она је делегитимисана у српском друштву. Сваки дан њеног опстанка на власти гарантује само још веће обмане, насиље и крађу. Садашњи управитељи Србије огрнули су се српским заставама и обележјима да би обманули народ, а њихова наводна борба за Србију је борба за пљачку и опстанак на власти по сваку цену.
Нагомилани вишедеценијски злочини и манипулације од стране система и страх за властити живот и будућност покренули су лавину незадовољства код младог нараштаја – студената. Младост је покренула талас протеста широм Србије. Власт је реаговала као и увек кад је била угрожена од 1945. године до данас – свакодневним застрашивањима, лажима у медијима и грубим насиљем, па и државним тероризмом употребивши оружје забрањено законима Србије. Та борба још увек траје и завршиће се, неминовно, падом диктаторског система. Студенти и млади нараштај у Србији траже праведан систем који ће да ради у корист грађана Србије. Они траже систем који цени знање, рад, правду, истину и поштење. Млади желе систем који чува и обезбеђује њихов останак у Србији, систем и институције који чувају Србију од тираније, насиља, корупције и злочина. Млади траже систем који брани суверенитет Србије, изражен преко слободне воље грађана.
Услед континуиране и агресивне дугогодишње пропаганде, многи у Србији мисле да је систем само злоупотребљен, те да је једино потребна смена власти како би он почео да функционише. Суштина је ипак другачија. Догађаји након 2000. године су можда најбољи доказ да промена власти без промене система ништа не решава. Тај систем је убрзо убио човека који је тежио променама, док је на његово место поставио “чуваре“ система, који су потом довели до обнове диктатуре. И студенти то осећају, стога знају да систем који је суштински добар не може бити злоупотребљен. Систем је лоше замишљен још 1945. године, јер је заснован на општој пљачки и масовним злочинима, као и последично нефункционалним и нехуманим решењима повезаних судова једне те исте партије, са намером контроле свих пора живота обичног човека. Тај систем већ осамдесет година, начином на који је осмишљен и грађен, зависи искључиво од добре воље поједнаца или странке на власти. Од народа је системским решењима, Уставом и законима, отет суверенитет и онемогућена контрола система. Зато промена мора подразумевати јасан план за промену система који се показао као лош, нефункционалан, коруптиван и насилан у својој суштини.
Промена система не може да се деси без крупних суштинских промена и храброг искорака из пута који само води у пропаст и безнађе, па можда и нестанак или распад Србије, што видимо на примеру Косова и Метохије. Зато су потребне чврсте и непоколебљиве интелектуалне и политичке снаге спремне да изнесу терет промена и поврате суверенитет грађанима и Србији. Свако ко је добронамеран и ко жели слободну и демократски уређену Србију, мора да уложи сву своју снагу како би се што пре кренуло у процес информисања, објашњавања и организовања на свим нивоима – од села, преко општина и округа, до Београда. Сваки члан академске заједнице који се у свом раду води основним етичким начелима, мора да се укључи у тај процес, како би својим знањем придонео променама. Неопходно је храбро и устрајно радити са студентима и дијаспором која обилује стручњацима, у циљу успостављања новог функционалног и демократског система рашчлањених одговорности и ауторитета у Србији, у коме више никад нико неће моћи да отме суверенитет од грађана и узурпира институције. У тај процес се мора ући без икаквих идеолошких предрасуда и потпуно објективистички, ради успостављања система који узима доказано најбоља решења из развијеног света, коме Србија треба да припада.
Са овим и другим кључним променама, Србија би се брзо трансформисала у ефикасно, успешно, отворено и уређено друштво. У таквом друштву би се на поштен начин развијала економија, услед чега би сива економија заувек нестала. Домаће становништво би, успостављањем функционалног и уређеног правног система, брзо повратило контролу над ресурсима и успоставило поштен и равноправан систем инвестирања и опорезивања. Такав систем би Србију за кратко време учинио просперитетном државом са снажном домаћом економијом, банкама и финансијама. Домаћа привреда би са домаћим кредитима и улагањима, веома брзо постала препознатљива, са великим финансијским приливом. Уз пољопривреду и прерађивачку индустрију, заједно са уређеним енергетским, рударским и технолошким гранама, Србија би постала пријатно место за живот и развој малог бизниса, туризма, разних услуга и трговине.