Лазо М. Костић представља једног од највећих српских и југословенских правника и статистичара. Иако је своје високошколско образовање започео на Богословском факултету, након две године студија прелази на Правни факултет Универзитета у Београду који убрзо завршава. Поред права, завршио је и економско-социолошке студије, на којима је докторирао у Франкфурту. Као професор и предавач радио је на два правна факултета, у Суботици и Љубљани. Узгред, у том периоду, непосредно после завршетка Првог светског рата, у тадашњој Краљевини СХС постојало је свега четири правна факултета, те чињеница да је Костић предавао на два од поменута четири указује на његов значај у југословенској академској заједници између два рата.
Своја најзначајнија дела оставио је на пољу јавног права, с обзиром на чињеницу да је и био професор истог на правним факултетима у Суботици и Љубљани. Стога је и логично да је најдубљи траг оставио на пољу Управног и Уставног права. Како у међуратном периоду није било уџбеника из поменутих предмета, Лазо М.Костић је био принуђен да их за потребе наставног процеса напише. Његов уџбеник Управног права под насловом Увод у административно право сврстао га је у ред наших највећих правника. Поменути уџбеник један је од најбољих у поменутој области, те као такав представља подлогу свим модерним уџбеницима Управног права. Имајући у виду не само уџбеник, него и велики број научних чланака које је објављивао у сфери јавног права, нарочито административног, можемо га сматрати ауторитетом број један из области Управног права, тј. засигурно највећим познаваоцем ове дисциплине у домаћој правној науци.
Поред тога, Лазо М. Костић оставио је и значајан број научних радова и чланака на пољу Уставног права, те га можемо сматрати једним од најзначајанијих српских и југословенских конституционалиста. У предговору за коментар Устава из 1931. године, напомиње да се одлучио да изложи на једном месту коментаре на сваки члан Устава детаљно, с обзиром да у том тренутку студенти нису имали јединствени уџбеник из Уставног права. Назначује да је консултовао радове својих колега, еминентних југословенских правника, Слободана Јовановића, Михајла Илића, Ђорђа Тасића, Михајла Констатиновића, Мехмеда Беговића, Драгослава Јовановића и других.
Костићев допринос домаћој правној науци
Лазо М. Костић један је од првих домаћих аутора који се имплицитно заложио за увођење институције Уставног суда у наш правни систем. Наиме, још тридесетих година ХХ века, када је концепт уставног судства још увек био у зачетку, Костићева аргументација теоријски је зацементирала потребу за уставносудском делатношћу. „Краљ не може а да не прогласи један правилно донет и потврђен закон. Он може одбити потврду али не и проглашење. Зато би с теоријског становишта требало дати суду право надзора над актом проглашавања“, писао је Костић 1937. године.
С обзиром на чињеницу да је поред правних наука одлично познавао и статистику, а узгред ваља напоменути да је након рата био постављен за секретара Државног завода за статистику, док је својевремено био и један од оснивача Европског удружења статистичара, Лазо М. Костић био је један од најбољих познаваоца изборних прилика не само у тадашњој југословенској држави, него и у ширим европским оквирима. Користећи се и комбинујући знања ове две науке, Костић је био одличан познавалац материје изборног права, затим бирачког права, изборно-окружне геометрије, изборних јединица, али и феномена џеримандеринга.
Посебно је детаљно анализирао равој изборних јединица, њихову природу, границе, карактеристике и опсег на тлу тадашње Краљевине СХС/Југославије, те је својим бриљантним анализама експлицитно расветљавао феномен џеримандеринга, који је у границама предратне Србије има страначке, а у западним, етнички мешовитим пределима, готово искључиво етнички карактер. Врло јасно је објаснио прекрајање граница изборних јединица коју су у овим крајевима имале за циљ груписање хрватских, а разбијање српских гласова. „Тешко је неувидети да се ради о једној типичној изборној геометрији, и то таквој која је срачуната да баш Србима нанесе квар и штету“, говорио је Костић.
Поред поменутих области Уставног права, Костић представља озбиљно име и на пољу права локалне самоуправе, али и по питању феномена федерализма, централизма, децентрализације, који у то време још увек нису били најјасније разликовани и у потпуности дефинисани.Бавећи се доста студиозно феноменима локалне управе и локалне самоуправе, многобројним чланцима је омогућио развој локалне самоуправе код нас. Нарочито квалитетно је обрадио типове општина, а у својим радовима обрађује различите концепте, попут „општине становника“, „општине грађана“, магистарски и начелнички систем итд. Нарочиту пажњу Костић је посветио проучавању наших највећих територијалних јединица – области и бановина.
У свом чланку „Примери изборно-окружне геометрије“ објављеном у Српском гласу 1940. године изражава сумњу у арондирање изборних округа у Краљевини Југославији. Костић је овде узео у разматрање оне изборне јединице у којима се због етнички мешовитог састава очекивала изборно-окружна тенденција, тј. џеримандеринг. Изборно-окружна геометрија испољила се у груписању једних, а разбијању других бирача, као и у постизању негде што већег, а другде што мањег броја посланика у конкретним окрузима. Нпр. уочи избора долази до раздвајања изборноих округа Шибеник и Сплит I, у којима су Срби до тада могли својом бројношћу да бирају два од девет посланика, те у новој констелацији, њима би могао припасти само један мандат. Бока Которска издвојена је из округа Јужна Далмација, где је доприносила да Срби добијају једног посланика, а након њеног припајања изборној јединици Црној Гори, Срби су тог посланика изгубили, не добивши с друге стране компензацију у повећању својих представника у другом округу. Изборни округ Осијек који је пре омогућавао три српска представника, подељен је на две мање јединице у којима су Срби могли освојити највише по један мандат и тако у укупном збиру поново на штету Срба преостале мандате освајају хрватски представници. С друге стране, када би већински српским окрузима недостајало свега неколико десетина или стотина гласова за добијање још једног посланичког места, оваквих тенденција није било. Најдрастичнији пример је Сарајево, коме је недостајало мање од 500 бирача да пређе границу од 80.000 колико је било неопходно за два посланичка места. Овакве тенденције Лазо М. Костић уочава у готово свим изборним јединицама које су се налазиле на простору које је он касније назвао спорним територијама Срба и Хрвата.
Концепт једнакости бирачког права формулисао је као једнак утицај сваког гласа. Међутим, како је овај концепт тешко остварити у пракси, по мишљењу Костића њега треба напустити и у науци и у важећој правној регулативи. „То је једна обмана и једна нетачност“, говорио је он, сврставајући себе у ред изузетно ретких аутора који су отворено тражили напуштање оваквог концепта. Оно што је нарочито красило овог правничког генија, била је његова научна објективност, која је до изражаја долазила не само при анализи конкретних правних норми, уставног, законског или подзаконског каракатера у домаћој пракси, већ је ту објективност задржавао и у поменутој анализи страних правних решења. Ово нарочито треба истаћи с обзиром на чињеницу да многи наши интелектуалци у то доба, као у осталом и данас, не задржавају исти ниво објективности при аналогним анализама домаћих и страних правних норми. Нпр. када Костић говори о статистичкој основи по којој ваља одређивати број посланика у једној изборној јединици, он се дотиче и немачког примера, као не тако светлог. Наиме, немачки Изборни закон који је важио у периоду Другог рајха, због демографских промена дошао је у несклад са тада важећим Уставом из 1871. године, те ову чињеницу Костић не само примећује, већ и детаљно образлаже. Тиме доказује да за разлику од многих својих колега, не робује страним правним и политичким узорима, већ је спреман да их врло студиозно и критички обради.
Његова опсервација о страначкој припадности бирачког тела чини се да важи и данас у етнички мешовитим пределима. По Костићу „код нас, за припадност једној странци још увек је најмеродавнија верска или национално-племенска припадност“. Правнички гениј Лазе М. Костића нарочито долази до изражаја у његовим анализама конкретних уставноправних и законских норми, али и других правних аката. Свакако најконтроверзнији такав акт представљала је Уредба о Бановини Хрватској донета 26. августа 1939. године. Костић је потпуно правно деконструисао и њен основ и разлог доношења и место у правном поретку. „Уредба је пуна техничких недостатака, тамних места, непрецизних ставова и контрадикторних одредби.“ Она је и нометехнички јако непрецизна.
Одредбе о надлежности Бановине јесу најзамршеније и најнејасније. Костић је јасно уочио бесмисао појединих одредби. Нпр. контрола свих потчињених органа Бановине од стране надлежних државних органа има се вршити с пристанском власти саме Бановине, што би у случају непристанка истих било онемогућено. Такође, полиција у Бановини Хрватској потчињава се само хрватском бану, а бан се потчињава само Краљу, Хрватском сабору и хрватским судовима, а не и министру унутрашњих послова. То је значило да хрватска полиција ни организационо ни правно није део јединствене југословенске полиције, те је преко ових одредби посредно учињена латентна федерализација земље, додуше асиметричног типа. У полемици између београдских и загребачких професора о овим питањима, јасно се ставио на позиције ових првих додатно разрађујући њихове аргументе. Иначе, по његовом мишљењу, најпроблематичнији део јесте правни основ Уредбе. Она се наиме позивала на фамозни члан 116. тадашњег Устава из 1931. године који се тицао ванредних околности. Мотивација којим је образлагано доношење ове Уредбе темељила се на следећој констатацији: „да би се обезбедило учешће Хрвата у животу државе и тиме сачували јавни интереси“. Међутим, Костић деконструише овај разлог аргументацијом која се заснива на чињеници да су Хрвати и до тада учествовали у животу државе, плаћали порезе, служили војску, судили се, користили школу, пошту, железнице итд, а повремено чак и партиципирали у власти.
Уз поменуту уредбу, донето је још неколико, а нарочито је интересантна једна, по којој су први пут у нашој историји извршној власти дата овлашћења да доноси правне акте са снагом закона, тзв. декрет-законе. Тиме је омогућено Влади да путем уредби мења постојеће законодоваство, чиме су извршној власти дата овлашћења већа чак и од оних које је имао Краљ по поменутом члану 116. Устава. Истог дана када је донета ова Уредба, распуштени су и Скупштина и Сенат, орган који по Уставу није могао бити распуштен, а Уредбом – актом слабије правне снаге, укинут је Закон о избору народних посланика – акт јаче правне снаге. Све ове нелегалне појаве Лазо М Костић детаљно анализира и оставља као сведочанство свога времена. Полемишући са Миланом Владисављевићем пророчки примећује да ће након доношења Уредбе о Бановини Хрватској „због тога што ће имати целокупну власт у Бановини Хрватској, Хрвати мање учествовати у властима државе као целине“, тиме стављајући до знања тадашњој научној и широј јавности да ова Уредба само утире пут хрватском сепаратизму, а не спречава га.
На националном плану након Првог светског рата, у духу ондашњег времена, предлаже одређени правни оквир за размену становништва између Краљевине СХС и суседних држава, плашећи се асимилације и нестанка Срба у тим земљама. Предлаже и демографско и институционално национално усредсређивање на Војводину и Македонију, сматрајући их стратешки најважнијим национално недовршеним пределима. За некадашње припаднике српског националног ткива, који се сада називају другим народносним именима даје интересантну констатацију: „ако би ти бивши Срби поново били Срби, ти нови Срби никад не би могли да надокнаде старе Србе; све особине српског духа, које ми волимо и кад су нам од штете, отпале би неповратно“.
Интересантна је чињеница да се Лазо М. Костић врло често користио различитим правним институтима како би поткрепио своју аргументацију при расправама о националном питању. Тако на пример, када говори о праву Срба на Војводину, поред других аргумената, он често потеже и онај који се односи на стицање права својине савесним одржајем, што је иначе својствено приватноправним односима. Костић напомиње да по аналогији са приватним правом, где је могуће стећи право својине узукапијом, односно одржајем, и у домену права народа на конкретну територију, један народ који савесно и мирно држи неку област у дужем временском периоду, стиче право на њу. По његовом мишљењу, Срби су право на Војводину стекли не само по војном, политичком и моралном основу, него и по правном, на основу савесног одржаја, који је по њему трајао минимум 530 година у континуитету.
Одлучно је бранио становиште да Краљевина СХС није нова држава, те је у расправи између два словеначка аутора Ивана Жолгера и Отокара Рибаржа јасно стао на страну овог другог разрађујући његове аргументе, те доказујући да је наша земља и са међународноправног и са унутарправног гледишта стара држава. Ауторима који су адресу Народног вијећа из Загреба упућену регенту Александру и његов одговор на ту адресу сматрали актима уставноправног карактера, Костић одговара да ако ти акти представљају нови провизорни Устав нове Краљевине СХС, онда је такав устав донесен нелегалним путем и представља акт револуционарног карактера. Другим пак, ауторима, који су ова два акта сматрали некаквим уговором између две стране, Краљевине Србије и Народног вијећа Државе СХС, реплицира констатацијом да ако та два чина представљају уговор, он може бити једино фиктиван уговор, с обзиром на уговорне стране, Краљевину Србију, међународно признату државу, победницу у рату, са демократски изабраном владом и институцијама и Народно вијеће, самопроглашено непризнато тело без икакве фактичке власти на територији коју потражује. „Злочиначки је рђаво порицати да је уједињење од 1918. године дело Србије“. Оповргавао је и тезу Слободана Јовановића да је Краљевина СХС нова држава са уставноправног становишта, доказавши да је Видовдански устав из 1921. године за основ имао српски Устав из 1903. године, тиме разјаснивши да постоји потпуни уставноправни континуитет Краљевине СХС са Краљевином Србијом.
Аргументовано раскринкавајући правне конструкте тзв. хрватске аутономије и хрватског државног права о којима је писао Милан Владисављевић оштро је полемички одговарао на његове тезе. Нарочито се истакао у критикама Владисављевићевих вештачких конструкција о тзв. равноправности Хрватске са Угарском и Аустријом, те његовог игнорисања значаја Срба и Војне Крајине у модерном развоју Хрватске, али и према другим хрватским историографским фалсификатима.
У свом чланку „Шта је то правна држава?“ које представља извод из једног предавања које је одржао на Правном факултету у Суботици, посебно полемише са противницима концепта правне државе. Наиме, иако је концепт правне државе још у његово време био општеприхваћен, односно правна држава однела тријумф на европском континенту почетком ХХ века, дведесетих и тридесетих година све гласнији су били њени противници, нарочито на немачкој и италијанској научној сцени. У колекцији „Немачка држава садашњице“ (коју је уређивао Карл Шмит – најпризнатији званични правник-теоретичар Трећег рајха) тих година изашла је књига Диспутација о правној држави. Истовремено и независно у Италији се објављују слични текстови. Немачки и италијански аутори негирали су у то време сваку правну државу, макар била она и социјално-правна.
Стварајући у тоталитарном, нацистичком и фашистичком поретку, они су покушали да понуде алтернативу концепту правне државе, говорећи да је њихова држава „корпоративна, харизистичка (доброчина), партијска, али ни за жива Бога правна“. Лазо М. Костић иако је био поборник правне државе, трудио се да пронађе аргументе и за становиште својих немачких колега, ипак, како сам каже, није успео да нађе аргументе да је иједан тип државе бољи од правне. „Није држава правна према количини државних делатности и јавних функција уопште, већ према факту супремације закона, тј. права.“ У Богишићевом стилу он у народним пословицама („Није ми жао ни мали дали – већ криви дио“) и стиховима у народним песмама („Бог се драги на Србе разљути за њихова силна сагрешења и …наши цари закон погазише“) види жељу целог нашег народа за правном државом.
У тексту под насловом „Неке појаве из наше парламентарне праксе које говоре у прилог гледишта да је наша држава парламентарна“, објављеном у Архиву за правне и друштвене науке 1936. године, Костић брани тезу да је Краљевина Југославија била држава са парламентарним системом, иако су бројни домаћи аутори оповргавали ово мишљење. Наиме, он напомиње да је и у јуну 1935. године и у марту 1936. године приликом образовања Владе, Круна консултовала председнике Сената и Народне скупштине, као и шефове парламентарних странака. Своје становиште поткрепљује и чињеницом да су у то време чланови Владе присуствовали седницама оба дома, чак су понекад и одлагане седнице због неприсуства појединих министара. „Што је потребно присуство Владе на седницама парламента ако држава није парламентарна?“ питао се Костић, тиме оповргавајући до дан данас већинско мишљење које међуратну Краљевину пре свега, посматра из угла личне власти њеног монарха.
С обзиром на материју Управног права, која ширем аудиторијуму може бити мање интересантна од уставноправних, а самим тим и правнополитчких и идентитетских питања, нешто мање пажње ћемо посветити и Костићевом доприносу на пољу ове гране права. Већ смо истакли чињеницу да је Лазо М. Костић наш (српски и југословенски) највећи ауторитет на пољу управног права. Његов уџбеник који носи назив Увод у административно право до данас је непревазиђен и полазна је основа за писање свих тренутно важећих уџбеника у овој области. Нарочито је квалитетно обрадио питања централне, регионалне и локалне управе, затим типове општина, питања централизације, деконцентације и децентрализације, положај села и града у систему локалне управе, положај чиновника, проблеме самуправе и др. Његова концизна опаска да „самоуправа представља учешће на извршној власти у држави, али не учешће на извршној власти саме државе“ може се окарактерисати као један од најпрецизнијих дефиниција овог феномена. Говорећи о положају села у систему државне власти, готово пророчки звуче његове речи како је „несумњиво да сразмерно представништво није најпогодније за сеоске општине“, тиме нас упозоравајући да модел представничке демократије какву и данас упрожњавамо на националном нивоу, уопште није подесан за примену на плану локалне самоуправе.
Лазо М. Костић као нови Валтазар Богишић
Лазо М. Костић велики број својих дела посветио је детектовању и очувању српске правне традиције. Упркос комплексу ниже вредности према Западној цивилизацији код већине његових колега, „Бечлија“ и „Паризлија“, Костић је поносећи се својим коренима, бриљантним анализама доказао висок ниво правне свести код Срба, са посебним освртом на Србе на тлу данашње Црне Горе. По опусу који је оставио иза себе, можемо га сматрати истинским и јединим правим наследником Валтазара Богишића, те уз њега нашим највећим ауторитетом на пољу проучавања српског правног идентитета.
Анализирајући нашу народну књижевност (нарочито епску), а посебно се осврћући на најзначајнија Његошева дела, Костић је оставио сведочанство о континуитету српског правног идентитета и под туђинском влашћу, тиме доказујући да Срби, у ред правно цивилизованих народа, нису ушли у ХIХ веку, него много векова раније. С тим у вези, важно је напоменути једно од најзначајнијих његових књига која се бави овом тематиком. У питању су Правни институти у Његошевим песмама објављени 1958. године. Проналазећи у поменутим делима конкретне правне институте, он их детаљно обрађује, не само из његове правне перспективе, већ их обрађујући и у конкретном историјском контексту.
Осврћући се на поглед српског народа на организацију државе у Његошевом опусу, конкретно на питање облика владавине, Костић запажа црногорско, али и свесрпско оптирање за монархију и то не било какву, већ ону најзнаменитију, царевину. Разлоге за то налази пре свега у епском народном духу, који жалећи за паденијем на Косову, једино у обнови царства види компензацију за косовску трагедију. Међутим, проучавајући однос Црногораца према Шћепану Малом, Лазо М. Костић примећује да они не желе некаквог апсолутног монарха, већ човека наше крви и нашег језика (што посебно истиче) који неће сакупљати порезе и неће им дирати у слободу и племенску организацију. „Црногорци пристају на монархију, али монархију само једног типа, тј. Царство, које ће држави дати велики значај, али чији титулари неће народу одузети никаква права. Они хоће цара, јер само то даје накнаду за Косово, али цара без власти и, то је више него сигурно, цара који не купи порезе, цара који скоро ништа не кошта.“ Овим показује да је монархија у Срба ствар традиције и епског предања, а да с друге стране, постоје јаке демократске и слободарске тежње српског народа које су готово неспојиве са тадашњим виђењем монархије, а које су између осталог, дефинисане као пандан туђинским монархијама које су владале овим просторима. С тим у вези, он у самим стиховима Његошевих епова налази аргументе за српско оптирање за монархију. У Шћепану Малом каже се: „Збуњене су пчеле без матице, а какве су са много матицах“. За Костића ови стихови представљају озбиљно монархистичко упориште. Међутим, у истом делу он цитира и следеће речи: „Све наличе човјек на човјека, ал’ човјека ка планине нејма“. По његовом мишљењу, „ова два стиха туку у главу само монархистичко начело“.
Управо на примеру облика владавине, Костић показује своју објективност и непристрасност, што је и одлика сваког правог научног делатника. Иако је и сам монархиста, као и поред чињенице да је рођен и стварао у доба монархије, Лазо М. Костић се труди да у својим анализама пронађе аргументе за оба супротстављена гледишта. Овакав непристрасни дискурс задржаће и у другим својим истраживањима, нарочито оним много шкакљивијим, националним.
Детаљно анализирајући правни институт азила, тј. пружања уточишта, односно прибежишта странцима, Костић примећује да је ово врло укорењена пракса код Срба, те га означава свесрпским обичајем. С обзиром на чињеницу да су у једној историјској епохи само Срби из Црне Горе имали своју слободну територију, они су једини и били у могућности да га упражњавају, односно примењују.
Ноте и ултимативне ноте које су црногорске владике слале Турцима и обратно, као и грамате руских царева, посебно проучава у светлу визуре међународног права. Иако је други нису признавали за равноправног субјекта и самосталну државу, тадашња Црна Гора је саму себе сматрала независном и сувереном, тиме показујући да је свест о суверенитету била изузетно јака и изражена, чак и у периоду док сам концепт суверености није био у потпуности дефинисан. Тако нпр. кад Турци траже изручење Шћепаново, његов највећи противник, игуман Теодосије одбија и сваку помисао на тако нешто. У једном тренутку се и сам Шћепан буни против руске интервенције у унутрашња питање Црне Горе, без обзира на готово сакрални однос Срба према Русији.
Нарочито студиозно Костић обрађује питање судова и уопште правосуђа код Његоша. Кад сердар Иван Петровић пита војводу Драшка о млетачком правосуђу:„А судови бјеху ли им прави?“, овај одговара: „Бјеху брате да те Бог сачува! Мало бољи него у Турчина“. Када анализира однос Срба према млетачком казненом праву, примећује како они не праве разлику између суда који пресуђује и казне која се досуђује осуђеном лицу. „Што погани од људи чините? Што јуначки људе не смакнете, што им такве муке ударате?“, јада се војвода Драшко. Јасно је да ове примедбе према млетачким судовима не илуструју саму судску власт, већ начин извршења казне. Костић уочава да за Србе суд који овакве казне досуђује не може бити правичан. Они критикујући суд, у ствари критикују казнено законодавство.
Анализирајући кривично право и уопште казнену политику, Костић посебно описује поједине правне институте. Наиме, због постојања крвне освете и каменовања, многи су тадашњу Црну Гору означавали бесудном земљом. Међутим, Лазо М. Костић цитира Герхарда Геземана који каже да је „судија у овој земљи закон заједнице и воља за чашћу, јавна принуда на личну и друштвену одговорност“, тј. иако у Црној Гори у то време нема формалог суда, правна свест је изузетно жива и санкције за недела су неминовне. Позивајући се на једног од највећих хрватских слависта, Франца Миклошића, закључује да Срби нерадо изричу смртне казне те напомиње „одвратност Срба према смртној казни“.
Закључак
Када сагледамо читав научни опус Лаза М. Костића можемо рећи да је он један од наших највећих стваралаца на пољу науке. Иако ће многи покушати да његово научно стваралаштво поделе на правнички опус и дела национално-идентитетског карактера, оно што ваља приметити, да је тако нешто тешко учинити, и то из више разлога. Прво, зато што Костићева објективност карактерише не само строго научне књиге и чланке, него и оне које спадају у ред дела националног карактера. Друго, зато што приликом обраде појединих конкретних, чисто научних питања, он готово увек има у виду стварност у којој живи и ствара, те се труди да готово све феномене посматра у тзв. српском кључу, односно, што би Црњански рекао, да као полазиште има српско становиште. Ако пак, парцијално посматрамо само Костићев правнички опус, и он делује импозантно. Ослањајући се не само на домаћу, него много више на страну литературу, уз познавање неколико светских језика, Лазо М. Костић представља једног од наших највећих интелектуалаца, не само тог времена, него читаве српске новије историје.
С обзиром на број и квалитет радова које је иза себе оставио, Костић ће још увек бити непревазиђен у многим областима права. Па ипак, оно што је потоњим генерацијама оставио у наслеђе, то су готово непогрешиве анализе, које су и на пољу правних дисциплина указале на све заблуде којима је српски народ робовао у претходном веку. Поменутим анализама, Костић је оставио путоказ у ком правцу ваља развијати наш правни систем, пре свега на плану јавног права, затим, како побољшати наш политички систем унапређењем изборног система, како унапредити државну управу и локалну самоуправу итд. Након неколико деценија систематског заборава према делу овог великана српске науке, дошао је ред да се правна, али и целокупна научна заоставштина Лаза М. Костића реафирмише у нашим највишим образовним институцијама, те да се српски народ, као и целокупна српска академска заједница достојно одуже овом Бокељу.