Православље, мај 2004.
ИНТЕРВЈУ Маја Радоњић
Архитектура је у основи свеобухватна, али је истовремено и веома просто сложена, јер је у простом сажетом збирном облику иконостас свих наука. Ми носимо титулу „инжењер архишектуре” па за нас инжењери кажу да смо луди уметници
Др Предраг Пеђа Ристић, инжењер архитектуре и професор Академије СПЦ за уметност и консервацију, спада у наше најзначајније црквене градитеље последњих педесет година или како сам каже – жиждитеље, што је лепа стара српска реч за архитекту. Тешко је у краћем тексту, попут овог увода у разговор, представити у главним цртама његов живот и дело, поготово што његов животопис није уобичајен, већ безмало достојан једног узбудљивог и често драматичног романа.
Рођен је и растао у Београду, у породичној кући у Сењачкој 3, која је после рата конфискована и никад није враћена. Отац му је био солунски борац, инжењер, врхунски стручњак за водоводе и клима-уређаје, а мајка потомак чувене породице Табаковића, архитеката и сликара. Растао је, дружећи се са децом царских Руса, којих је био пун предратни Београд и одатле потиче и његова љубав према пливању и Ади и то током целе године, а 1946. године је био и првак Србије у пливању. Из тог времена памти и недељна богослужења у манастиру Ваведење на Топчидеру, пуном Руса који су са посебним заносом учествовали у служби, плачући посебно током ,,Херувике”. Сећа се и прерано настрадалог, изузетно талентованог руског сликара Игора Васиљева и њиховог дружења, времена ,,Медиале” и сталне полицијске присмотре под којом је живео, јер му је отац робијао као непријатељ комунизма и умро у затвору, а он је више пута привођен, затваран, као и сви који су потицали из ,,сумњивих” породица и били привржени својој вери и традицији. У то време је издржавао породицу разним пословима, најчешће физичким. Дипломирао је архитектуру 1956. године, пројектом цркве, коју је морао да пријави као концертну дворану. Целог свог века се бави црквеним градитељством, трудећи се да ни у најмањем детаљу не изађе из оквира догматике и канона, дубоко свестан да црква није обична грађевина, већ ,,брод у ком се људи спасавају”. Добитник је награде принца Чарлса за пројекат црквеног дома у Бирмингему и Ордена Светог Саве за пројекат цркве у Апатину, посвећене Сабору светих арханђела.
Пројектовао је око 70 цркава и црквених објеката, за време Васкршњих празника, Његова Светост патријарх српски Павле је освештао темеље новог храма у Пиносави, који ће се градити по пројекту др Пеђе Ристића. Неконвенционалан по природи и упоран у настојању да се идеја пројекта што верније реализује током градње, наилазио је и наилази на многа оспоравања и препреке, па се дешавало и да не буде у прилици да остане до краја при реализацији објекта. Како он сам каже, увек је било потребно много одобрења, дозвола и печата разних комисија и институција, да би градња уопште почела, а важан је само један једини печат, печат дара Духа Светог који добијамо приликом Свете Тајне Крштења, а дужни смо да га чувамо у себи кроз све што мислимо, говоримо и радимо.
Када сте и како одлучили да црквено градитељство буде Ваше животно определење?
То се вероватно предодредило генетски још пре мог рођења, зато што сам четврта генерација дипломираних архитеката у мојој породици по мајци, рођеној Табаковић из Арада (данас у Румунији). Не рачунајући оне прапретке који су били тесари или дунђери.
Први дипломирани архитекта у породици са университета у Бечу био је веома талентовани деда стриц, Александар који је урадио пројекат за патријаршију у Сремским Карловцима под шифром ,,Ко хоће часно, не може ласно”. На жалост умро је врло млад.
Други је био деда Милан, који је живео веома дуго и међу осталим изградио око 50 цркава и обележио архитектуру Арада. Дешавало се да сам цртао поред њега.
Затим долази ујак Ђорђе, који је обележио архитектуру Новог Сада и једна улица у Новом Саду данас носи његово име. Са њим сам већ као стасали архитекта унеколико ,,радио” заједно, односно он је потписивао моје мале пројекте док ја нисам био овлашћен, а манастир Свете Меланије код Зрењанина који је он пројектовао 1935 године ја сам после његове смрти проширио.
Поред тога отац ми је био инжињер центраног грејања па сам врло често њему цртао планове инсталација у зградама, а на крају незавршеног ланца ме наслеђује син Сава и изгледа да ме добро превазилази. Данас углавном радимо жестоко заједно.
Свака част изузецима, међутим, ове ,,ђавоље” вештине, да би биле успешне треба одгајати генерацијама. Капиталисти света се чуде како се у нас у сиромаштву може напрасно обогатити, јер је другде за то потребно неколико генерација. Уравниловка је нама уништила не само Бога, већ и Богом дати укорењени таленат појединца, а тиме и укупној нацији. Мом ујаку су комунисти забранили да држи самостални ауторски биро, као што су забранили и сваку другу приватну иницијативу, све је морало да буде колективно – друштвено. У немилосрдној, често и крвавој, диктатури пролетаријата могло се радити само у државним, од партије ,,радничке класе” контролисаним предузећима. На преким судовима ,,у име народа”, пљачкала се талентом стечена имовина која парадоксално, ни до данас није враћена онима који су је Богом дано стварали, чак се постављало ,,морално правило” да је неморално запошљавати рођаке.
Одмах после те материјалне пљачке 1944. године, кренули су и на духовно искорењивање, онемогућавано је деци ,,богаташа” да се уписују на факултет. За упис је била неопходна карактеристика душебрижника, у којој је било потребно имати радне акције, и радничко порекло. Тек су 1949 године само на техничким факултетима увели пријемни испит, који сам, наравно, положио, па сам се ето провукао и могао и да студирам.
Какви су били услови за изучавање те сложене науке у време када сте студирали на Београдском универзитету?
Због свега изнетог такав својевремени факутет је за мене био нужно зло кроз које сам имао жељу само да се провучем. Било је то време ударника, а на обавезну праксу већ после смо прве године слани декретом. Ванпартијци су добијали забачену унутрашност. Ја сам изгледа био вешт, па сам успевао и ту да се извучем. Међутим, скоро сви слични мени, као рецимо Леонид Шејка нису имали довољно снаге да избегну ни радне акције ни праксу на терену па су пострадали.
Ја сам ,,илегално” терао своје по слободном избору, а то значи да сам се бавио свим и свачим, почев од спорта па до, биологије, физике, астрономије, до више математике, возио сам чамцем ловце, поправљао часовнике, штимовао клавире, радио на грађевинама, и немам појма како сам имао снаге и одакле сам црпео енергију да не посустанем у скоро никаквим материјалним условима са оцем који је био на робији. То је, међутим, било неопходно, јер је архитектура у основи свеобухватна, али је истовремено и веома просто сложена, јер је она у том простом сажетом збирном облику иконостас свих наука у којој свакодневно живимо. Ми носимо титулу ,,инжињер архитектуре” па за нас инжињери кажу да смо луди уметници, а уметници да смо хладни инжињери.
На какве сте тешкоће све наилазили у то време?
Највећа општа тешкоћа у мом, као и у животу свих нас из ванпартијске масе, био је и остао комунизам. После краткотрајног фашизма (1941-1944), када смо стрепели сваке ноћи да ће доћи да нас покупе, упали смо у нажалост трајни комунизам где смо опет стрепели да ће да нас покупе. Комунизам је својим инцијалним зверствима од 1944. утеривао људима страх у кости, тако да су људи од страха оглупели заборављали и оно што су знали, а нарочито се ничега непријатног нису сећали, јер им је памћење било занемело. Цео век смо провели у елементарној животној борби за опстанак, са непрекидним суђењима, ношењем пакета у затвор, стамбеним споровима. Мој отац, који је из политички разлога био на робији, пребијан је и понижаван, кућа нам је била конфискована, избачен сам из дела стана са породицом, више пута сам био привођен итд.
Успео сам ипак да изградим своју малу пукотину и својим рукама сам израдио кућицу на дрвету на Сави, само од даска које су допливавале реком. Кућицу су ми комунисти три пута рушили, јер: ,,иста служи за окупљање омладине која својим понашањем не одговара лику Титовог омладинца”.
Колико је на Ваше формирање у детињству утицало дружење и одрастање у предратном Београду пуном Руса избеглих од бољшевика и колико се уопште зна о утицају Руса на духовни и културни живот Београда и Србије у том времену?
Много, кућа нам је пре Другог светског рата била пуна царских Руса, који су као ,,приспособљени” технички цртачи радили код мог оца инжињера. Брагодарећи првим избеглицама од комунизма њиховим живим непосредним сведочењима, били смо на неки начин повлашћени; унапред смо знали ко су, мада нам то није баш много помагало, јер је престрављена ,,ванпартијска маса” била подворна и склона општем цинкарењу.
Кад размислим видим да су касније, на мом факултету, на мене ипак највише утицали баш ти наши драги руски емигранти, као што су били моји професори Григорије Самојлов и Петар Анагности.
По Вашем пројекту саграђено је око 70 цркава, али колико је њих изграђено до краја по Вашој замисли и са Вашим учешћем, и које су то цркве?
Можда само оне прве које сам у манастиру Каони и околини.
Архитектура је једна од највећих страсти, и као свака патолошка љубомора може тако да обузме човека да не може да се контролише. Прво је било забрањено да неко буде Аутор, ако то комисија тако не одреди, а онда је свако преузимао да буде Аутор. У том судару се поставља питање шта да радим кад сам по свом завету самостални Аутор, који је тек ових дана као плод Петог октобра најзад добио лиценцу да званично самостално пројектује и одговорно потписује своје ауторско дело, на које одмах сви навале да га скрнаве, не би ли се и они напојили стваралачког усхићења које ја, по њиховом мишљењу себично и недемократски присвајам само за себе и своју сујету. Стваралаштво није плод демократије, демократија треба само да обезбеди независност уметника, и да се не меша у његово дело.
Како напредује изградња Ваше прве београдске цркве, у Крњачи, и шта за Вас, као рођеног Београђанина, значи тај пројекат?
Нико у свом селу не може да буде ,,геније”, као и ја у свом Београду. Тако да сам био писмено удаљен са градилишта, а порушен ми је и започет зид висине и до 1,5 метар. У нашем народу још осећају дубоке ране безбожног комунизма, па су се зато иначе и неки, иначе добри и поштени верници, чланови Црквеног одбора забринули да ја као ,,дивљак” који не поштује никакве законе и под комунизном добијену грађевинску дозволу, не узимајући у обзир да има и лажних, противприродних, и безбожних закона. Опет сам и ту успео да нађем пукотину и да се провучем, и да као у пожару неправде који не могу да угасим, спасем оно што се спасти може и да се по свом старом систему провучем. Тако сам ипак успео да у Крњачи остварим, истина мало окрњен пројекат, али ипак око 80% мој пројекат. (100% не може никад да се постигне.) Нажалост, да не би изазивао самоуправљачке међуљудске сукобе радове на објекту сам водио преко посредника, и сигурно дуго нећу моћи непосредно да видим своје дело.
Јер паметнији попушта.
Нећу себи да дозволим да се понашам као наши политичари, доста је у српском народу сукоба и раздвајања. На жалост, радови на Цркви још трају, и ЦО незауставиво и даље скрнави и Логос и логику. Често се питам, шта је то у људима да тако незаустављиво срљају у напаст, против здраве памети и коначно чине штету свом народу, бар по ономе што се може очигледно може измерити, а то је цена изведених радова и њен технички квалитет. Ипак на крају крајева могу да будем релативно задовољан, јер је упркос свим грешкама које можда само види око посебног стручњака, народ задовољан изгледом своје Нове цркве, а њој се и Његова светост патријарх Павле колико сам чуо веома повољно изразио.
Поред тога што сте дипл. инжињер архитектуре, професор академије СПЦ за уметност и консервацију, ви сте докторирали на тему реконструкције Лепенског вира, што је мање познато у нашој јавности. Откуда интересовање за ту тему и на који начин је повезана са Вашим целокупним делом?
То што сам се бавио преисторијском архитектуром била је још једна моја својеврсна диверзија и уметност преживљавања под комунистима. За дипломски рад наводно сам пројектовао концертну салу, а свима је било јасно да је то црква. Међутим, у одбрани рада све сам поставио на основу једне гране математике коју тада нико није познавао, на теорији скупова, којом сам поставио једну савим нову и оригиналну теорију акустике. Добио сам десетку, а Народна омладина је тражила да ме ухапсе. Док сам се крио два храбра професора су ме бранила и одбранила. То су били Димитрије Леко и Станко Клиска, али су због тога превремено пензионисани.
Мада сам желео да наставим овај успешно започет дипломски рад, и да ми докторат буде из акустике православних цркава, ипак т нисам уради јер бих сигурно имао и опаснијих неприлика. Зато сам се мудро повукао у преисторију у којој нема ни православних ни Срба, мада је за мене и то опет била црква, односно Црква адамска. Тако сам се одмах по открићу Лепенског вира самоинцијативно и неинституцијално нашао на лицу места и у свом стилу полуилегално учествовао у ископавањима да бих прикупио са своје тачке гледишта материјалне доказе за поткрепљење своје теорије.
И ту сам остао веран математичкој апаратури. Међутим, у нас научници, поготово археолози, обично не само што не верују у Бога, него не знају ни математику и то често ни ону основну, средњошколску. Славни Др Драгослав Срејовић ме је тако покрао, моју оригиналну реконструкцију, и моје цртеже, као што је и неке моје периферне идеје прогласио је за своје, те сам био принуђен да докторат браним на Техничком университету у Грацу у Аустрији где сам био изабран за госта професора.
Уопште, савремено јавно мњење на западу на западу сматра да су наука и религија стриктно одвојене од друге, као и држава од цркве, иако се оне једна у другу преливају, а све, бар за нас вернике почиње од Бога, односно од цркве Христове. На университетима у Цариграду увек се проучавала Евклидова геометрија све до университета у Мосхополису, кога сурово уништио средином ХVIII века Али паша Тепелан, и то историјско сазнање покушавам да унесем у свест својих студената.
Интересантни су ваши текстови о градњи цркве, која није обична грађевина, већ брод у ком се људи спасавају, и који су основни канонски захтеви при градњи цркве који морају дословно да се поштују, да би грађевина била заиста брод за спасавање?
То ме чак неки пут питају да им објасним преко телефона. Међутим, све то би се могло да се објасни врло просто, ако би се прихватила теза да нема суштинске, већ само формалне разлике између, рецимо Евклидове геомерије и црквених канона живоградње и живописања.
Лоши ђаци се плаше математике, а математика се оснива на ономе што се не доказује (аксиоми) у шта се исто тако без сумње верује ,,без доказа” као што се свим телом и душом верује у Бога. Због тога се нишчи духом демократски удружују и траже да се укине и избаци математика из школе ,,да се деца не муче”, а неверници да се црква одвоји не само од школе, већ и од науке и државе, да се деца не залуђују. Мени лично догма уопште не смета, већ напротив, она ми чини темељ у мом слободном градитељском стваралаштву да не бих начинио кич, што је неопростив грех према Светом Духу, а математика ми служи да ми се оно што градим не сруши.
Не може једно без другог. Црква је као свака уметност облик молитве, односно литургије, а цео живот је у ствари продужена литургија све до вечности.