Политика, 13.07.1984.
Пеђа Ристић, архитекта
Године 1404. Србин Лазар конструисао је и израдио први часовник на Саборном тргу кремаљског дворца у Москви, који је имао једну казаљку и по једној верзији откуцавао и четвртине часова, али и показивао положај планета. По другом запису човекова фигура откуцавала је часове. Минијатура из 16. века представља Србина Лазара, како показује великом кнезу Василију Димитријевичу своје дело, часовник који је израдио на кнежевом двору у Кремљу. Ово је информација која се даје свим туристима у Москви, па и нашим југословенским. Међутим, у нас, осим неких цртица, не постоји још ниједна публикација, а камоли научни рад о овом надалеко чувеном часовничару, чији је часовник откуцавао часове читавих 217 година. Такав часовник, у то време, представљао је престиж, попут данашњег путовања на планете.
Намеће се претпоставка да Србин Лазар, калуђер, није могао да буде ни први, ни једини српски часовничар, као да је српска часовничарска школа наследила то знање од византијских конструктора. Познато је да је још у 6. веку Црква Свете Софије у Цариграду имала часовник са 24 врата. Сваког часа отварала су се одређена врата и показивала одређену људску фигуру која би откуцала и одстојала тај час, уз бучно тандркање механизма, као што је записано. Касније се та вештина постепено преносила преко Венеције (и Дубровника) у Европу, па уместо дежурног човека часовничара, имамо механичку фигуру човека, који такође откуцава часове. Сви ови механизми са точковима воде порекло од античких водених сатова – клепсидра, који су такође, имали често људске фигуре.
Међутим, наш једини југословенски стручни приручник о овом златном занату „часомерју” (реч из доба часовничара Лазара) „Урарски приручник” Јосипа Иванковића (прво издање 1947, друго 1978.) носи лиценски колонијални назив по немачком – Die Uhr. У овом приручнику проналазак механичког часовника приписује се папи Силвестру, 10. век, иако су механички часовници постојали у Кини и Кореји још у античко време! Такође, овде се помиње и „повијесни податак” да је 1404. Године, на једној, а не на главној кули Кремља, стајао „сат који је избијао“, али не и да га је конструисао и израдио наш човек. У нашој средини, још нико није нашао да истражи одакле је потекао Лазар у нашој земљи, где је могао да остави неког трага. Можда су и Руси са његовом лиценцом прихватили и српску реч – часовник, да нам после петовековног ропства и мрака ту реч врате онда, када су Срби и заборавили како часовник изгледа. У Војводини се та реч никада није изгубила, јер су ту Срби имали виши стандард, па и часовнике.
Има више случајева позајмљивања речи и њиховог поновног враћања. Тако, док су Срби седели у својим слободним дворовима на столицама за столовима, позајмили су Мађарима реч – сто. Међутим, када су у ропству осиромашили и седели на троношцима за софрама и заборавили како сто уопште изгледа, по лиценцном називу „астал” увезли су реч, заједно са ,,тишлерајем” из Аустро-Угарске.
Вероватно се доласком Турака српска часовничарска школа распршила у више праваца, можда у Чешку и Швајцарску, а у Румунију и Русију сигурно. Један део који је остао, истурчио се и преобразао у сарајевску ,,сајџијску” школу, градећи сахат-куле, јер пада у очи да сахат-кула постоји само у европском делу Турске царевине.
Засад смо једино дигли глас да у нашој техничкој култури уздигнемо Николу Теслу, јер је судски доказано да Маркони није измислио радио. Часовницима су трагови крхи и утрти, требаће много стрпљења, рада и смелости да би се наши мајстори часовничари, унели у оно „језгро” школског програма. За сада је једино моја маленкост унела то у школски програм РТБ (серија „Свет око нас“), док је са друге стране радио избацио крхки археолошки траг у речи и исказу „дванаест часова” и увео лиценцни назив „дванаест сати”. Срби су одвајкада говорили „час“.
Међутим, ако је време новац, још више време значи живот. Сетимо се само времена рата и окупације када смо слушали звона лондонског Биг Бена, али нарочито кремаљска звона Спасенске башње, која су била део наде и живота назначен часовима, реч сат ту нема никакву снагу. Да смо имали више урођеног слуха, да прозремо дубље у то брујање, чули бисмо и откуцавање часомерника Лазаревог, али и откуцаје часомерника београдских дворова деспота Стефана Лазаревића који је имао кулу часовник, чија су се звона чула са даљине од једног дана хода, како је још у турско време забележио један савремени путописац.