Политика, септембар 2022.
АУТОР Драгослав Симић
Познатији по надимку Пеђа Исус, архитекта Предраг Ристић јавио је јуна 2010. године да је пронашао траку са гласом Леонида Шејке (1932-1970), југословенског сликара и архитекте, који пева и прати себе на гитари. Права драгоценост, рекао је Пеђа. Знао је за мој сајт па смо те године у његовом стану посебно снимили Ристићева сећања на Шејку, која је „Политика“ у једном од претходних бројева објавила.
Педестих година 20. века, млади људи различитих друштвених слојева, политичких уверења и образовања, окупљали су се на Ристићевој масарди на Сењаку, дискутовали, слушали музику…
Тако је настало ово занимљиво сећање као проширена прича у којој дефилују разне личности тадашњег београдског јавног живота. Архитекта Предраг Ристић познат у нашој јавности као пројектант многих цркава широм православног света. У овој причи се појављује као занимњив сведок једне ненаписане историје. Ово је његова прича.
– Како сам добио надимак Исус?
Крштено име можеш да промениш у општини, платиш таксу. Надимак који ти налепи околина не можеш да избришеш из живота: ако се буниш тим горе.
Препливао сам Саву 1934. године када сам имао само три и по године. Чим су ме довели на сплав, на повеће пливалиште БОБ клуба, уз обалу данашњег Сајма, ја сам се отргао од маме и скочио у воду. Једном је мој отац скочио у оделу да ме спасава. То позориште на води је гледао цео сплав и професионални тренер свих спортова у оно време, веома популаран Сики Гојковић, који се вратио из Француске где му је пропала боксерска каријера јер га је нокаутирао један црнац. Гојковић је рео мом оцу: ја ћу овог клинца за три дана научити да плива – за три банке. Направио је дил са мојим оцем, везао ме на канап и плуту „скупи, рашири, састави“, дриловао ме је три дана. Трећег дана ставио је у чамац мог оца, бацио ме је у воду и ја сам лако препливао Саву која је ту широка 215 метара и – узео мом оцу три банке.
Са седам година, за време утакмице Југ Дубровник – БОБ клуб (1938), учествовао сам у међутачки док се намештају голови, скакао са трамболина од три метра и пливао узводно и низводно 100 метара. После тога, пошто сам био ватрено риђ и пегав, мазиле су ме ондашње шипарице.
Упркос рату, ми смо баш сваки дан ишли на купање, па и усред зиме. Поред тога, као на селу, риљали смо целу башту и травњак испред куће, хранили смо две свиње у Сењачкој улици број 3 и радили свакојаке тешке послове. Између осталог, свакодневно смо цепали дрва.
Првенство у пливању
До краја рата, упркос глади, порасам до 184 центиметара, био изразито мршав, тако да ми се оцртавао сваки мишић на ребрима, а и кичма ми је била мало крива. Неки лекари саветовали су мојој мајци да шест месеци морам да лежим у кориту. Међутим, ја сам баш под том дијагнозом трчао десет километара по сунцу и побеђивао у масовном кросу – да бих добио патике.
За време такозваног ослобођења, постојала је директива љубави према братском Совјетском Савезу. Иако жестоки антикомуниста, био сам примећен од неких предратних тренера на Ади Циганлији како добро пливам. На првој пријатељској утакмици у ослобођеној Југославији, августа месеца 1945, изабран сам да пливам против хероја Совјетског Савеза Леонида Мјешкова, дрилованог професионалца. Базен су нам изградили Немци још за време окупације, односно био је то резервоар за гашење пожара, али олимпијских размера, 50×25, дубок метар и по, који је био укњештан у малом парку између Скупштине и Главне поште. Херој ме је на 200 метара прсно оставио 50 метера, али ме је сачекао и загрлио. И та је слика изашла на првој страни „Борбе“.
Постао сам популаран, онаквог неубедљивог изгледа, јер сам првенство Србије 1946. на 200 метара прсно, у истом базену, освојио испред Северина Бијелића, на завист и љубомору многих у новооснованом пливачком клубу „Црвена звезда“, па је био ред да добијем подсмешљиви надимак. „Кум“ је био мој пријатељ, будући познати глумац Северин Бијелић, универзални спортиста, не само пливач већ и фудбалер (голман), скијаш итд. У оно доба није ми још расла брада али сам заиста изгледао толико измучен и жилав као да сам малопре скинут са крста. Од тада у клубу, на штрафти (корзоу у Кнез Михајловој улици), у школи, на факалтету, звали су ме само исус и то ме прати све до данас иако сада имам 110 кила. Надимак нема никакве везе са данашњим занимањем (пројетујем цркве). Када су ме својевремено хапсили у Удби и приводили на информативни разговор, рапортирали су: „Ево, довели смо Исуса, како си Исусе?“ Одговорао сам: „Ус..о сам се од страха“.
Крајем четрдесетих и у педесетим годинама прошлог века, у време када није било ниједног кафића, омладина се вртела у круг на штрафти (у Кнез Михајловој улици), момци и девејке кибицовали су се као на сточној пијаци. Ипак, у том чопору нису били сви исти. У овој маси било је и оних који, рецимо, нису говорили само о фудбалу већ дискутовали о вишој математици, а одлазили смо искључиво на концерте класичне музике на Коларчев универзитет, у оперу, позориште, кинотеку, посећивали изложбе, цркву, бавили смо се спортом (био сам првак у пливању), нисмо одлазили на утакмице. Снобовске дискусије о бесконачности су трајале често до зоре и онда смо одлазили на купање на Ђачко купатило на Дунаву, без обзира на то то да ли је лето или зима. Стално смо се међусобно такмичили, ко може више ово или оно, да скочи да прескочи, али и да реши неки проблем из математике. Тако сам у шеснаестој години научио оно што се учи на нашим универзитетима и више од тога; а неке области које тада нисам научио у својим формативним годинама, нисам савладао ни касније, на универзитету.
Како је настао и нестао дрндафон?
У то мрачно време када смо се делили на оне који су већ били у затвору и на оне који ће тек бити у затвору, у друштву у коме сам се кретао, било на Ади Циганлији или штрафти, такав став је био један немушти отпор, да се разликујемо од комуниста, упркос тешким условима. Једном сам био толико гладан, са „Р картом“ за снабдевање да сам хтео да провалим у једну повлашћену радњу за удбаше у Коларчевој улици, да поједем једну изложену мортаделу, па после тога нека буде шта буде. Било је неколико категорија карти за снабдевање, зависно од тежине посла, старости, итд. Ипак, без обзира на бедне услове (отац на робији), на спорадична хапшења и премлаћивања, коначно сам био дотерао до дипломског. У тој борби било је важно диктатури пролетеријата наметнути свој начинборбе. Благодарећи свом пријатељуса штрафте, данас покојном Милану Крепи, савладао сам теорију скупова, која тада (1955-1956) код нас није била шире позната, ретко је ко чуо за њу, мада је ову теорију поставио Дедекинд оош 1842. Два француска академика су извршила самоубиство јер нису могли да схвате њену просту и наивну суштинуза коју не треба никакво предзнање из осталих области математике. Била ми је то одлична стратегија изненађења да поставим оригиналну теорију акустике дворана (цркава) на основу ове „тајне науке“, како је оценила затечена и запрепашћена, а увек „будна“ Народна омладина, омладински огранак Комунистичке партије Југославије. Добро предзнање из једанаест тада постојећих теорија акустике стекао сам на слободним предавањима професора архитекте Григорија Самојлова. Све те теорије могле су да важе само за појединачне случајеве, а никако нису могле да обухвате баш сваку појаву. Међутим, теорија скупова била је тако благородна да се на једноставан, очевидан, најпростији начин могла објаснити баш свака до тада необјашњива акустичка појава.
Пред препуним амфитеатром број 164 на Архитектонском факултету, на Ваведење 1956, пред комисијом од шест чланова, сат и по систематски сам износио своју теорију. Био сам у пуној кондицији. Као спортиста, никада нисам имао трему, увек сам се облачио као дрипац. Међутим, у орману сам пронашао црно одело свог деде, такође архитекте, везао сам машну коју никада раније нисам носио ни касније.
У препуном амфитеатру. Неки су и стајали, није се чула ни мува. Сви су ме пажњиво слушали, у то време било им је све јасно али, када сам завршио, ничега се нису сећали. Ради експеримента, свирао сам на флаути и окарини, трианглу и звучној виљушки. На свега четири изложена хамера (50 x 70 цм), сам слободном руком био ми је исцртан пројекат и јасне потребне шеме. На крају ми је професор Леко поставио неколико питања и комисија се повукла да донесе одлуку. Петоро професора, са професорима пројектантима Димитријем Леком и Станком Клиском на челу, били су за то да ми се да десет, док један Бошко Томић, статичар, био је за то се оборим и дао ми је јединицу, јер сам хоштаплер. Када сам се вратио кући, отац је већ био на робији, мајка ми је рекла да је добро што сам најзад дипломирао. Никаквог славља није било, а било је мудро да се одмах изгубим, да ме не затворе као оца. Две недеље сам се крио код тетке мог друга Берислава Петрића; иако је био Хрват, хапшен због великосрпског шовинизма. Онда сам добио миг да могу да изађем из рупе.
Народна омладина, са Јошком Свободом и Ранком Финдриком на челу, покренула је акцију да се мој дипломски поништи. Ту се показао као тврд орах господин проф. Димитрије Леко, противник Корбизјеа, који своја предавања почиње са „госпођице студенткиње и господо студенти, част ми је што сте дошли на моје предавање“; заложио је свој ауторитет, заједно са ауторима из иностранства. Према општим академским правилима, дипломски се не може поништити. Проф. Леко и Станко Клиска, пројектант најмодернијих болница у Шведској, превремено су пензионисани, а мени је остала десетка – само што ми није урачуната у просек. На дипломском сам бранио концертну дворану, али свима, а нарочито комунистима, било је јасно да је мој пројекат црква, само што сам скинуо крст и убацио фотеље.
Те године су биле најцрње за православну цркву па нисам могао да очекујем да ћу у скорој будућности заиста бити пројектант православних цркава, а нешто сам морао у међувремену да радим.
Национална пензија
Чекајући неко ослобођење од комунизма, био сам принуђен да у малом проверим своје теорије у пракси. Тако сам, користећи разне оригиналне патенте, конструисао и израдио музички инструмент – дрндафон, који је заиста имао неслућене звучне могућности. За њега се, поред осталих, нарочито заинтересовао композитор Зоран Христић и са дрндафоном смо чинили чуда. Можда је са тим први пут значајно кренуло 1966. у дечијој серији РТБ „Ни црно ни бело“.
У звучном сценарију за многе позоришне представе ми смо могли да остваримо заиста свашта. Рецимо, руски тенкови јуришају кроз Банат, петао кукуриче, невиђена црквена звона од 10 тона, водопад, на крају сам свирао Eine Kleine Nachtmusik или било шта друго.
Све је звучало као да то изводи великиоркестар у великој дворани. Добили смо позив и од Паула Прицеа, директора „Manhattan School of Musik“ из Њујорка, с тим „да не поведемо већу групу од 16 музичара“; а свирао сам само примере да покажем могућност дрндафона, само ја један! Учествовали смо Зоран и ја на Музичком бијеналу младих у Паризу, Бијеналу модерне музике 1973. у Загребу и Југословеној музичкој трибини у Опатији. Међутим, можда је врхунац био добијања две Златне арене за музику у Пули, у филмовима Хасанагиница, где се поред основних драматичних тонова чују вране и водопад, и филм Хороскоп редитеља Боре Драшковића, где се чује како провалници разбијају стакло на хали; прво се чује како тутњи тупи пробој, па прскање, па ехо из хале и на крају како комадићи стакла падају на под и њихов повратни ехо. Затим воз долази и одлази. У свему овоме није разбијен ниједан комадић стакла, нити је прошао воз. Све је снимио Тричковић на магнетофону „нагри“ у мом поткровљу, за једно послеподне. На тријеналу „Тригон“ у Грацу, 1969. године, ефекат воза који пролази кроз разне фантастичне пределе, кроз тунеле, преко мостова, кроз мећаву, пуштен је на великим стерео звучницима у тамном прилазном ходнику изложбе. Препаднута публика је скакала у страну да не би била „прегажена“. На Радио-телевзији у Бечу ова „музика“ је пуштана као шпица за најаву изложбе.
Дрндафон сам употребљавао као илустрацију и за друге моје личне наступе на ТВ као и за мој научни филм о реконструкцији Лепенског вира, који је добио прву награду као најбољи ТВ филм на Југословенском фестивалу на Бледу 1970. године. И дрндафон је добио награду као илустрација за моје „Савске таблице“ на фестивалу радио-драме у Италији. Држао сам и соло концерт на дрндафону, са две швајцарске виолисткиње, у уметничкој колонији у близини Рима, 1973. године.
У једном моменту ми је дрндафон досадио, и нисам могао да га видим,иако је неоштећен срећно преживео један пожар у Студентском културном центру.
После тога, у миру од дрдафона прошло је много година. Пао је комунизам и ја сам дочекао да силовито пројектујем цркве које су све изузетно акустичне. Димитрије Стефановић који је дириговао студијским хором САНУ, плакао је од узбуђења колико је црква у Славонском Броду била акустична. Ову цркву је нажалост из три минирања, 12/13. јула 1992. године срушио Анте Пркачин, заступник Хрватског сабора.
У међувремену сам, са мањим и већим успехом, саградио стотину цркава, а предавања из акустике држао сам и на универзитету у Грацу. Сада држим предавања на Академији СПЦ. Црква на Убу је такође изваредно акустична. Осилио сам се па сам се усудио да тражим националну пензију. Међутим, у жирију је било Друштво архитеката које је моје обимно грађевинско дело оценило као заостало јер не доприносим ништа ново архитектонској мисли већ копирам средњи век (у ствари су мислили да нисам раскрстио са религијом). Спасила ме је сликарка Весна Голубовић, коју нисам тада уопште познавао, која је узвикнула: „Он није архитекта већ мултимедијални уметник!“ Када је објављено да сам добио националну пензију, многи су ме питали да ли сам то ја, а када сам рекао Зорану Христићу да на дрндафону добио националну пензију, он се искидао од смеха.
Дрндафон се сада налази у музејуМедиале, јер Медиала је стасала у мом поткровљу у Сењачкој 3. Ја уопште више не мислим на дрндафон, а после свечаног отварања и изложбе Медиале, и не знам где се сада налази тај музеј.