Књижевне новине, 26.04.1969.
Пеђа Ристић, архитекта
Пре свега, пројекат Југословенског института и када би се прихватила његова идејна основа, има један груби недостатак, по чему се види да су га радили Београђани, јер и њихов град на реци нема излаз на реку; тако је и Лепенски вир, који је израстао из реке, отргнут од ње и пребачен преко убиственог бедема нове аутостраде. Поред тога, садашњи терен Лепенског вира је на гребену, а овај нови био би у ували укосо окренутој према реци.
На тај начин нарушена је једна аутентичност неопходна за схватање, доживљавање и реконструкцију ове културе, а то је аутентични амбијент. Поред нарушавања ове аутентичности оваквим застарелим „музејскнм“ постављењем пројектног задатка, нарушио би се читав низ других аутентичности. На пример, било каква, па и ова предвиђена, веома успела концепција грађевине, стерилише овај велики експонат као препарат у епрувети и одваја га од Ђердапа, јер је у њој сада сасвим свеједно у ком делу света се налазимо. Дакле, пре свега је нужно преиспитати пројектни задатак и функцију новопренесеног објекта.
Противпредлог за идејно решење пројекта за спасавање насеља Лепенски вир
Задржати аутентичност амбијента, јер иначе нема оправданог разлога да се баш овде гради „музеј“. Постоји могућност да се објекат пресели директно на обалу будућег језера, тачно изнад постојеће локације, на раздаљину од свега 25 м, односно 20% од даљине по пројекту Института. Садашњи терен је под дубоким наносом и било би потребно обавити више земљаних радова да се цео овај околни амбијент откопа, него да се наспе нови терен. Требало би захтевати да се аутострада повуче само толико у брдо да утоне у њега. На тај начин она би се сакрила и добило би се довољно материјала за насип, који би почео да се утврђује тачно изнад задње ивице садашњег насеља. Обала на новом језеру утврдила би се исгим камењем којим је и сада утврђена. Највећа висина насипа била би свега 3м, што би било довољно као дубина за пристајање бродова. Уопште узевши, на овај начин конфигурација терена била би сасвим слична терену у доба цветања културе Лепенског вира.
Врло важна измена у овом противпредлогу је измена пројектног задатка. Овде се не би тражила материјална аутентичност остатака Лепенског вира, већ само његова оригиналност. Материјална аутентичност важна је само за научне анализе у музејима-лабораторијама, а не за посетиоца који је дошао да се напаја исконом и који трошан експонат у епрувети не може ни рукама да додирује. Архитектура и урбанизам су просторне ликовне уметности које се доживљавају не само гледањем, него и живљењем и употребом. Зато предлажемо да се на новом платоу изгради копија једног од најкарактеристичнијих насеља Лепенског вира од оригиналног црвеног камена и златног песка, али на бетонској подлози са цементним везивом отпорним на све могуће атмосферске утицаје. У том случају је зидање зграде непотребно, а по целом терену може да се хода да би се доживео. Тада би овај плато могао да буде и пристаниште и плажа. Уколико посетилац не дође на Лепенски вир чамцем који привеже за стену на обали и бос и го легне на његове савршене подове под сунцем, месецом и небом, док своју гардеробу закачи на аутентично реконструисани чивилук, какав је постојао у свакој кући Лепенског вира, заложи ватру у огњишту и тако лежећи на леђима, раширених руку и ногу, више општом оријентацијом у простору него погледом, не доживи ирационални ковитлац, изградња овог новог исконског насеља неће имати никаквог смисла.
По нашем грубом апроксимативном прорачуну изградња ове варијанте не би коштала више од 400.000 дин. Ово би могао да плати и туризам. Што се тиче оригиналних остатака, њихово спасавање такође би могло да плати само себе, они би требало да се распродају научним установама у земљи и свету. Боље да се прода него да пропадне, да не буде по пословици „нит’ пас коску глодо’, нит’ другоме дао“. Нашем ирационалном поносу не би ништа шкодило кад би неки светски институт, поред нас, имао оригинални експонат културе, која није само наша него и светска.
Могли бисмо да је назовемо праисторијска архитектура, али тиме бисмо је конзервисали у шпиритусу неког музеја у куту храма административне науке, покривене прашином. То није ни нека национална уметност или фолклор, нити неки савремени помодни покрет, ни нека ангажованост око које треба да се узбуђујемо. То је једноставно култ коме припадамо и под чије ћемо крило морати кад тад да се свинемо, ако хоћемо да се уврстимо у чопор који се зове човечанство. Тај исконски култ своје највеће достигнуће има можда и у архитектури, а у архитектури можла нигде више него у Лепепском виру, као појму у овом простору без времена, са монументалним ликовима у тренутној архитектури и структури, тачно прозретој зеницом која све види.
Жао нам је што говоримо на слепо и што нам морате веровати, јер ова ствар мора да се доживи. Ми очевици само желимо да не полудимо од ове тајне и хоћемо да дигнемо на узбуну, да се овај ковитлац из искона спасе од уништења. Неверовагно је да за пресељење остатака насеља Лепенском виру, које ће да потопи ново језеро Ђердапске хидроцентрале, нема новаца, иако за ове радове, по готовом предрачуну Југословенског инстнтута ЗСК треба само 4 милиона динара. За неке лажне грандоманске фасаде није било сметњи за прикупљање новца, што би наводно ,,требало да нам испуни нашу потребу за исконом“. И у овом случају сматрамо да надлежни органи нису ангажовали довољно ширу културну и стручну јавност да би друштво могло правилно да се постави према овом задатку.
Не само што могу да се открију скривене могућности у друштву, већ свакако могу да се пронађу и нова, целисходнија техничка решења, као што и сврсисходније постављање пројектног задатка може да да сасвим други вид овом проблему. У овом безнадежном затишју, пре наиласка нужног потопа у Ђердапу, мислимо да би сваки напор требало да наиђе на дужну пажњу, јер за свега месец дана крамп треба да се зарије у бронзане основе кућа Лепенског вира у златном песку, још пре наиласка воде, а треба истражити и остатке Лепенског вира II и III.
Идејни пројекат Југословенског института за заштиту споменика културе
По овом пројекту кућа по кућа Лепенског вира би се исецала из терена, тестером-гатером са хелико-ужетом из претходно припремљеног рова, затим би се специјалиим саоницама са ваљцима и по приручно израђеним трасама мало помало преносили до места дислокације. Ново место било би релативно слично првобитном, али би се налазило изнад новоизграђене аутостраде. Предвиђа се да се овај нови терен заштити једном лаком модерном шаторастом конструкцијом, вероватно коинцидентално сличној конструкцијама кућа Лепенског вира, што потврђује неизмеран значај ове културе. Уз ове главне радове предвиђају се и пратећи радови на помоћним објектима – паркингу, пристаништу, санитарнпм уређајима и осталом.
Оваквим постављањем задатака сачувала би се материјална аутентичност, као једна од основних компоненти за интегралну аутетичност. Међутим, ми хоћемо овде да укажемо и на остале аутентичносги које се овим потапањем и премештањем не могу да сачувају, или не могу да сачувају овим пројектом. Овај озбиљан научни елаборат је законска основа по којој треба да се избори новац, али пре стварног почетка радова свакако би још једном било нужно да се преиспитају све могуће идеје пре него што се прионе на конкретан посао.