Нема можда значајнијег периода у повести православне хришћанске културе од раздобља иконокластичних борби, када је и наше племе примило своје Слово по Христу. И као што су Ћирило и Методије путовали у оно доба на сам крај света међу Хазаре, на саме изворе да би нам превели Свето писмо са оригиналног, арамејског језика, тако и ми морамо да посегнемо за изворним учењем Светих Отаца, али и миленијумима наталоженог искуства, пре свега нашег племена, да бисмо дубље расветлили значење Слова, како су то превели равноапостоли.
Ми Срби нисмо ни свесни колико у нама има тога прасловенског и ако свакодневно страдамо због тог оптерећења. Поменимо само Видовдан и прасловенског бога Вида и толико у свету прокажени, такозвани „Косовски мит”, због којег вековима страдамо, а нарочито у овом тренутку. Наша пажња овде неће бити окренута и данас најпопуларнијем богу Виду и Видовдану, већ ка једном Богу, због којег је наш народ мање пострадао, а више стварао. Вероватно су Света Браћа својевремено чули и за Числобога, али су изгледа, као ревносни хришћани, „раскрстили” са многобожачким симболима и са идолима, одбацили, по њима и погану реч.
Борба како да се назове иста суштина, настављала се после вековима. То никако не значи да ћемо занемарити древну Александрију, Евклидове „Елементе“ и Аристарха, које смо установили као наше претходнике, али прво морамо да прозремо сопствене генетске и биолошке корене, да би се наш калем примио на главно, узгонско стабло човечанства и израстао у најплеменитују лозу у нашем врту.
На том путу у лавиринту Вавилона, лутали смо и покушаћемо да нађемо прави пут у дубини тла, па тек онда да изађемо на светлост дана. Од како је Вук Караџић на наш данашњи, савремени језик, превео јелински „Логос“, посредно са протестантског немачког превода Библије као „Реч“, изговорен гласом и урезан знаком, дато је овом неисцрпном појму само једнострано, огољено значење „речи“. Поступио је мање „научно” него што су то поступили, пре много векова, Свети Ћирило и Методије. Данас у новом, изворном преводу Новог завета, појам „Логоса“ је враћен, јер се не може превести, јер се у вековним сукобима заметнуло наше изворно „Слово”. Међутим, за тумачење црквене архитектуре, односно назовимо је „живоградњом” (јер она пројављује чудо), морамо да вишезначно и вишеслојно истражујемо баш овај матични израз ћелије из пупчане врпце и да га тек онда непосредно спојимо са најсавременијим достигнућима, са оним најдубљим кореном у нашем личном племенском пореклу. Широки покрет укорењивања наше савремене духовности показује пример наслова часописа „Видослов”, што је дивна кованица, састављена од имена прасловенских богова, јер у нашем врту, питома лоза треба да се калеми на дивљу.
Претпостављамо да су Ћирило и Методије могли да преведу Свето писмо на језик Прасловена, јер је њихов говорни језик већ у то доба био довољно развијен, да могу да прихвате Благу – вест. Тајна тог успеха је у томе што су Прасловени, не само имали изграђен језик са седам падежа и давно прошлим временима, већ и изразе за најсложеније појмове духовне надградње. Сваки данашњи хришћански народ има право на свој лични генетски Стари завет, па и ми Срби имамо право да се позивамо на наше предхришћанске оглашене Словене. У том раном хришћанству „оглашени” појединци су морали да се припремају четири године да би се крстили, док се потребно време припреме да се цело једно племе покрсти мери миленијумима. Погрешно би било закључити да се њихова веровања, по шаблону науке прошлог века, сматрају „пантеоном паганских богова”.
Ми сматрамо да је вера Прасловена, у ствари, Стари завет данашњих православних Словена, само треба да је препознамо. Овде не мислимо само на заједничке, језичке корене, у смислу „у почетку беше заједничка реч”, већ беше и заједничко Слово, односно писменост.
Данашња сазнања говоре да су Прасловени већ веровали само у једног Бога, са три лица везаним у петљу боромејског чвора, а да је многобоштво било само повремено застрањивање, сасушена сува грана на дивовском стаблу, са дубоким коренима у Цркви адамској. Савремена етнологија показује да најпримитивнија племена на рубу света и цивилизације верују само у једног Бога, као што су, рецимо, Пигмеји, или Јамани са Огњене земље, па онда и претпоставка да су и Прасловени веровали само у једног Бога може да се подржи. Истина, може се увек спојити паралела између традиција, како Прасловена, тако и традиција многих других племена и народа, који чак и немају непосредне везе једни са другим, ни у простору, ни у вековима, што је често веома слично са традиционалним јеврејским Старим заветом, јер ово што разматрамо је достојно искуство и непосредна „axiоz” веза са Богом, по закону Логоса перматикоса. Човек од човека учи, а свој лични дар – таленат наслеђује непосредно од Бога, као боголика творевина. Стари завет имају многи народи, иако га нису можда записали, као што је то записао јеврејски народ. Кумрански рукописи су откривени и „научно протумачени”, или као на пример руско – словенске брезове Велесове таблице, још чекају своју потпуну научну потврду, која била или не била, није од значаја за истинитост непосредног, духовног искуства.
Укљештени између великих усмених култура Веда (Индијаца) и писмених Јелина, чињеница је да су Прасловени имали посебног бога, или боље рећи безличног
свеца, пророка, анђела, односно искуствени принцип за размеравање реда у целокупној Васељени, под именом „Числобог”, који би имао своју паралелу у хришћанској Богородици (Широј од Небеса) и која се у православним црквама увек живопише на прамцу црквеног брода – корабља, у пловидби по Васиони, тј. у апсиди, како држи раширене руке, као да разапиње нит основне мере за размеравање човека под Небесима. Ова мера од тачних 1,75 см, мере једног човечијег хвата, могу да се прате од дубоких преисторијских, до данашњих дана, као число човека према Богу.
Овде ћемо, дакле, расправљати, између осталог, о преображавању речи прасловенске Число – Бог, у словенско хришћанске речи Бог – Слово, у Рече Бог, у Бог – Логос.
Посебно нас занима православно хришћански, стандардизовани израз Логос у сфери обликовног, ликовног Логоса у зидању – живоградњи и у сликању – живописању, односно веза ових области стваралаштва са Евхаристијом, као правилом и чином Свете Тајне, која се чинодејствује при зидању Дома Хлеба (цркве) и пројављивању (епифаније) живописа у хоросу, простору Храма.
Јелински језик је продро кроз латински у данашњи светски, стандардни језик у науци, уметности и философији, а ми бисмо хтели само да га укључимо у опште међународни стандард и на духовном пољу. Античка Јелада је део светског стандарда, a и w не само геометрије и математике, већ науке уопште.
Још увек пред нама стоји Васељенско и Христово непреводиво: „Ја сам A и ω”. Нека следећи милениjум, који се у васцело мери Христом, буде и век духовности, који се већ мери Христовим знацима алфавите. Успут ћемо да подсетимо да је Числобог такође „одбројавао дане наше и Богу своја бројања саопштавао” (Радивоје Пешић).
И као што је јеврејски Стари завет усвојен као светски стандард у духовности, тако Јелинима, односно Ромејима, (накарадно названим Грцима и Византинцима), још није јавно признат општи светски духовни стандард, иако он сакривено већ постоји. И са друге стране света, Кинези и Јапанаци, када бележе знаке за математику, користе алфавиту. Нас пак, као православне, алфавита, односно наша варијанта – ћирилица, обавезује као једно од значења Логоса, иако су данас Јелини унижени. Античка Јелада је баштина целог света, а Константинополис и Кападокија…, јесу нажалост, само Турска окупациона зона ромејске православне духовности, а не слободно тло где би се изворно истраживали стандарди светске духовности, као што је енглески језик и abeced-а, данас стандард светског виртуелног споразумевања, без обзира о којој се најразличитијој цивилизацији ради. Међутим, енглески језик има
то преимућство да, иако је у својој основи сиромашан варварски језик, када треба да изрази нешто духовно, слободно преузима латинске, а кроз латинске и јелинске речи и изразе у свој речник. Мислимо да се овом чињеничном стању треба приклонити, јер је енглески језик једноставно победио свет и у тај ток се треба „убацити“. Међутим, пре тога је неоходно да се овај „input” у нашем оригиналу тако обради, да може у енглески језик да уђе, а да му се не промени суштина. Подсетићемо на неке кључне догађаје из Васељенске престолнице, Цариграда.
Доба Словенског крштења
Као пример, узећемо записани догађај од првог маја 880, при освећењу Нове цркве при Царском двору, када је васељенски патријарх, свети отац Фотије, „словенски кум” којег данашњи католици означавају за оног „против којег треба да се виче” одржао је беседу (поуку, хомилију), у којој је, поред осталог, поставио и задатак нашег истраживања; проблем облика, као оваплоћења дара Духа Светога и његове сенке, виртуелне копије, шаблона, који су „сен и сан“ (Свети Сава), што би данашњим профаним језиком било речено – да су само обриси и облици, на санскриту „рупе”, превише оскудни, да би могли да изразе пуноћу тврде Истине и стварни духовни живот. Тако су и старозаветни храмови, према патријарху Фотију, недостојни у односу на Нову цркву коју је сажиждио верољубиви цар Василије, „јер на ово дело не само што се излио дар Духа Светога, него су у њему отеловљени Догма – Слава, Канон – Закон и Логос – Слово, или наше прасловенски Число.
По светом Фотију, иако је велелепна лепота и ђавоља вештина „художество”, којом је изграђена црква, ова врлина је, ипак, по свом домету у другом плану, иза Логоса, јер чином Логоса она надмашује Соломонов храм у Јерусалиму, не само по лепоти, већ и по величанствености. Дакле, лепота се не одбацује, нити занемарује, али битан је прачин Бога – Логоса, јер „у почетку беше Логос“, па и овде, у ликовним вештинама, треба да се почне од Числа, мере човека према мерама Васељене – Логоса. Много касније, у доба западне ренесансе, умеће и вештина грађења, склад и пропорције, пробиле су се у први план, но у односу на поуку Светог Фотија ово би се требало сматрати падом, јер саме виртуозне ренесансне геометријске пропорције, без тела Христовог су празан прапорац који мучи.
Но, како то рече Свети Фотије, лепота ће бити мртва, лажна, ако у њој није оваплоћена тајна Тела, жртве Христове, Дома Хлеба – Витлејема, ван којег нема спасења ни живота вечног. Ова мистика није мрачна, већ је светла, ономе коме је дата даром Духа Светога по природи је јасна, верник у њу не сумња и не истражује, као што је то у тренутку слабости учинио грешни неверни Тома. Као што прави научник никада неће истраживати и посумњати у ирационални број p, то ће чинити
шарлатан, тако и прави верник никада неће посумњати да је Христос васкрсао, нити ће то „научно“ истраживати, као што то чине многе верске секте.
Уметнички манифести и научни закони
Сваки уметнички покрет, или стил, који оставља трага у повести опште културе у савременим кретањима, на самом почетку свог настајања обзнањује свој манифест, у коме излаже своје циљеве. Ако то не учине уметници, учиниће накнадно уметничка критика и историчари уметности. Манифест у уметности није тврд и универзалан, као закон у науци, међутим, он доказује само лично ауторско дело уметника, или уметничке групе и епохе, али не важи за неке друге уметничке групе. Уметнички манифест није научни, доказ јер се не може поновити независно од других лица и не важи у сво време. Чак и ако неко посегне за туђим манифестом, чини крађу и фалсификат, или копију која ништа не вреди. Манифест који је обзнанио сам аутор незамењив је закон за тумачење дела аутора манифеста и без њега не може да се објасни његово дело.
Овај текст можда нема претензију да буде чист научни рад, али ипак тежи томе да буде нешто више од манифеста једног уметника. Правила, пак, која ћемо овде изложити требало би да упоредо расветле достигнућа великих традиција и култура, које су трајале десетинама хиљада година и које, управо због тога, не могу бити случајне. Ту ће се наћи и традиције малих народа, на периферији светских збивања, али и наша словенско – балканска православна култура.
Како су настале таблице
Таблице су и настале као достојна техника записивања, не само обичних порука, важнијих од епитафа, оне су некако симбол записивања закона, стасалих још од глинених таблица Мојсијевих Старога завета.
Први низ, класификован у таблице савладао сам још у школи, у оквиру основног образовања из математике и геометрије као и милиони друге деце, широм света. То знање се прихвата као природно и у томе није било никакве муке за бистре „разборите“ ђаке. Међутим, са друге стране, у својој родној кући, као баш у свакој српској кући, славила се Слава и ломио се хлеб – догађала се нека Тајна са којом сам растао, која ме је копкала и то у предформативним годинама, још пре поласка у школу.
У ужасима рата, када смо гажени и што је још горе, духовно понижавани од низа облика мондијализма, који су нам доносили разни окупатори (национал – социјализам, комунизам, а пре свега екуменизам), који су се смењивали, пригрлисмо овај наш Славски колач као сламку спасења.
И тако се ова Тајна колача догодила и придодала наметнутом, текућем низу образовања, причинио се Славски колач као ехо Евклидових таблица. Коначно, на Високој техничкој школи архитектуре сазрели смо и ја и моји бирани пријатељи генерације. Архитектура је и уметност и ми студенти архитектуре покушавали смо да нађемо и своје место, местовременску тачку у простору и времену.
Сви уметнички покрети тога доба писали су свој манифест. Манифест није, наравно, неки апсолутни физички закон који претендује да важи за сва времена,
али важи као незамењљиви научни кључ за историчара уметности да тумачи ту епоху уметности. И ми смо имали свој манифест, њега је углавном поставио дипломирани архитекта, али пре свега уметник – сликар Леонид Шејка (1932-1970) и прокламовао у „Манифесту класификатора“.
Тај манифест је можда најбоље дао дефиницију чему је тежила и за шта није марила наша група, наша генерација позната као „Медиала“. Тај циљ изражен је у овом програму: ми не изражавамо, ми не истражујемо, ми не преображавамо, ми не дотерујемо, ми не обликујемо, ми не улепшавамо, ми само региструјемо и класификујемо.
У том, седмом смислу и овде су само класификовани Евклидови аксиоми у просте оквире – таблице, у традицији Синајске горе, не злоупотребивши ниједну од првих шест акција. Намера је да се из ђубришта извуку и други елементи који могу да се класификују, упоредо са ово класификацијом.
Следе низови наспрамне класификције.
Табеле у првом реду
„Simion estin u meros uden“ („Тачка је оно што нема делова“), Евклид
Ово је први у низу Евклидових аксиома на које ћемо се у даљем излагању ослањати, али ћемо их овде сложити и препаковати тако да се њима, ради остварења нашег циља, можемо слободније служити и даље их надграђивати. У овом новом распореду аксиома, неоскрнављени оригинали ће се и даље лако препознавати, јер наш циљ није да их на било који начин мењамо, као што је то својевремено учинио Лобачевски (који је праву), због једног на изглед безначајног детаља (Евклидов пети постулат). Наша намера је да управо то избегнемо и да, примењујући Евклидове постулате, не мењамо њихову суштину, већ само њихов редослед излагања.
На таблама које ћемо предложити нећемо представити све Евклидове аксиоме, онако како је то он учинио и како су ту суштину кроз векове многи спопадали, дописивали и преписивали, а да њихова суштина до данас није оскрнављена. Ту не смемо да изоставимо ни полихистора Теодора Метохита који је на двору Светог српског краља Милутина подучавао, проучавао, дописао и записао Евклидове елементе, практично у онаквом облику, какве их данас познајемо. У духу наставка те наше „метохијске” традиције, треба схватити и овај наш прилог.
Ми ћемо се у нашем посматрању вечних, никада озбиљно неуздрманих, достојних axiоz – аксиома и ограничити само на оно најнужније, али просторно довољно аксиоматско језгро, у једном предложеном систему, у коме је постављено да се простор ниже и развија од тачке. Евклидову поставку да се тачка не може делити ћемо онда поставити да се све тачке, изван почетне, могу додавати, сабирати и множити до бесконачности и бесмисла. Овакав поступак биће најкарактеристичнији и најзанимљивији почетак нашег излагања.
Табла 1 – једна тачка
Тачка је оно што нема делова. Због тога не може да буде чин, Литургија. Не може се представити, јер је бесконачно, бесмислено мала. Само се условно, апстрактно може представити, на пример, цртањем дебелом кредом по табли, иако треба да представља нешто без димензија и без значаја, у леденом мраку. Међутим, ако тачка нема делова, постоји увек нека друга тачка ван ње (Руђер Бошковић).
Табла 2 – две тачке
Две тачке одређују праву – дуж, која нема ширину већ само дужину и представља најкраћи пут између две тачке. Између две тачке увек ће моћи да се убаци још једна тачка и права се може избаждарити многим, монотоно одређеним дужима. Овде се,
са овим одређеним дужинама, појављује нешто конкретно, стварно. Дужине могу да буду метри, али и светлосне године.
Табла 3 – три тачке
Једна тачка је ван праве, а најмање три тачке одређују површину. Свака површина може да се избаждари на троугласте делта – честице – парцеле. Троуглови чине основни размерник при триангулацији површине, размеравањем дужина, размеравају се и површине. Поступак постаје реалнији кад се обавља на тлу, на земљи. Тако је премеравањем површине тла настала геометрија; по земљи су забијани колци, као тачке и затезани конопци, као дужи, а између њих је била земља – тло.
Табла 4 – четири тачке
Три тачке површине и једна ван површине чине простор, који сада може да се избаждари наизменично тетраедрима и октаедрима и који могу да испуне цео апсолутни простор, мада је довољно само једним тетраедром укрутити само једну јединицу простора. Простор се, до бесконачности, може размерити само ако се у баждарењу примени као мерица – октаедар. Ако се сада вратимо табли 3, видећемо
да се цела површина може изделити на троуглове, исте монотоне слике, што је основни начин размеравања, али се може монотоно изделити и на квадрате, мада они нису крути и могу се укрутити дијагоналама; но, то нису више прави квадрати.
Просторном решетком се може размерити цео апсолутни простор. Међутим, дозвољено је претпоставити да се, поред бесконачно велике равне површине и апсолутног простора, може размеравати и површина сфере, лопте. Тако се добија икосиедар, који се састоји од 20 троуглова. Лопта се може изделити и на 12 петоугаоника, али квадрати у површини и ови петоугаоници, сами за себе, нису довољно крути (укупно јесу), па је стога сфера прелаз из једног у други ред, у низу ових табли.
Успон тачке
Са овим низом табли који се успиње, може се поставити хипотеза за тумачење савремене западноевропске свести, чијим се крајњим дометом сматра просвећени рационализам 18. века и савремена „рационална“ наука. Лаик званичне цивилизације ће зато ову шему прихватити као природну и стварну, јер није свестан колико је под утицајем Евклидових аксиома, које једноставно живи. На тај став лаика утиче очигледност механике крутог тела и очевидност кретања Сунца и Месеца. На дубљем плану, ови појмови ће наћи потврду у Демокритовим атомима, у Њутновој теорији светлости, према којој је светлост сноп лоптица, односно у теорији Руђера Бошковића, по којој се светлост састоји од тачкица које јуре празним простором Космоса. Бошковић, тако, оличава успон тачке у епохи просвећености. Тачка је и бесквасна малена хостија, крајње сажети облик хлеба са којом се причешћују католици и који није честица као део ломљења великог колача – просфоре.
Пад тачке
После експлозије из једне једине тачке, тачке се множе, беже једна од друге, а опет се негде скупљају у маглине и сабијају, градећ
охладе, да бивају усисана у црну рупу, у ништавило из којег тачкице, односно светлост више не може да изађе. Од Великог праска, читав овај систем постоји само ако је у непрекидном успону, ако експандира, напредује. Тачке које јуре једна другу образују скупове, мањи скупови веће, све до галаксија, а онда, коначно, скуп свих скупова је празан скуп, који нема ни једног јединог члана, односно ниједну тачку (Раселов парадокс). Када се скупе све тачке које постоје, које су постојале или ће постојати, онда је то Ништа. То је коначан пад тачке, којом се не може дефинисати вечност. То је онај почетни симион који нема делова, ни димензија, ни броја, у празном, апсолутно хладном простору – понору. Ако изузмемо тачку над тачкама, пратачку експлозију – прасак свих тачака Биг – Бенг, сва маса безброј тачака је појединачно слаба јер нема енергију, нема суштину, не поседује Логос, већ само пад, и зато све тачке завршавају на рубу Космоса у црној рупи, одакле више нема излаза. Тај пад је оно што можемо назвати „коначно доле”.
Излазак
Овај систем успона од тачке ка простору сам за себе не би могао да постоји, зато што је већ у тренутку Великог праска садржавао клицу кризе. Евклид је рекао: „Тачка је оно што нема делова“ (Давид Хилберт је рекао само: „Тачка“). Неуниверзалност ове хипотезе захтевала је допуну и преиначење, па су подштапалице коначно сломиле Евклидове аксиоме и они су престали да личе на себе. То се догодило, посебно, његовом дуго оспораваном 5. постулату, који је преиначио Лобачевски. Такве промене би у нашем систему преиначиле 2. таблу, у којој се каже да је најкраћи пут између две тачке права линија, јер би, по Лобачевском, то била крива линија, а нарочито захтев да се измени тврдња да се кроз једну тачку ван праве може повући само једна паралелна права. Иако је на изглед, ова нова, неевклидска геометрија монструм, она је могла да прогута и оно што је веома велико и оно што је веома мало. Ипак, уместо свих тих компликованих конструкција треба потражити и наћи, нешто складније, једноставније, трајније.
Логос као једна од основних и вечних константи – logox permatikox
У науци, поред огромног, силовитог напретка, има неких установљених истина које се не мењају и не превазилазе, нити се претпоставља да ће се то догодити. У физици су то, рецимо, откриће брзине светлости, гравитације, апсолутне нуле, апсолутне тврдоће…Постојећа наука није апсолутна, она даје само прилично добре резултате у одређеном опсегу, у извесним видокрузима она је савршена, као што је савршен дијамант који кристалише према нашим идеалним таблицама (тетраедар – октаедар) и не претпоставља се да ће бити пронађено нешто тврђе од њега. Ако се и пронађе нешто ново, оно не поништава старо, већ напротив, уклапа га у себе. Тако се и Нови Завет догодио после Старог завета, не да га поништи, већ да га уклопи.
Међутим, оно што није могуће, не може се бити истовремено и у Старом и у Новом Завету.
Логос, односно Бог који се ологосио, такође је вечна и непроменљива константа, али у једном, неупоредиво већем опсегу.
Постојање паралелног реда табли
У физици је увек било алтернатива, на пример, принцип који је Нилс Бор назвао комплементарношћу. Дозвољава се постојање корпускуларно – таласног дуализма у тумачењу природе атома, зато што се свака, истински дубока природна појава, не може једнозначно дефинисати речима нашег језика и за своју дефиницију захтева барем два комплементарна појма који су инкомпатибилни, тј. који се међусобно искључују. Сличан дуализам препознајемо и у начину проучавања света који нас окружује: наука је само један од начина, а други, комплементарни начин, отеловљен је у уметности. Управо паралелно постојање науке и уметности добра је илустрација принципа комплементарности. Оба приступа свету су подједнако исправна, иако, гледана појединачно и непотпуна, зато што садрже појмове који су инкомпатибилни, у границама уобичајене логике.
Исто тако, традиције различитих народа и култура могу постојати паралелно, а бити дијаметрално супротне по свом основном духовном усмерењу. У овом тексту разматраћемо феномен стварања у православној традицији, у односу на друге, инославне традиције, а наша размишљања биће делом заснована на математичким идеалитетима – аксиомима. Није нам циљ да поставимо неку оригиналну математичку дисциплину, него да допринесемо тумачењу и објашњењу неких појава у свакодневном животу православља, у вештини грађења и живописања, како би се подстакло напајање спонтаном изворношћу, постигла пуноћа стварања и открила можда само нама, а можда и неком другом, моћна истина Свете Тајне.
Оваплоћење Логоса
Насупрот тачки, која је оно што нема делова, поставићемо пуно Тело које се дели. Бестелесна тачка је изгубљена у празном простору, док Тело заузима васцели простор Васељене, без празног остатка. Ако би се неки део и испразнио, увек би се могао лако попунити, насупрот тачкама којих може да буде безброј и које могу само привремено да испуне неки део бесконачног простора. Велики прасак, који је као ехо ухваћен радио – телескопима и који се чује из Космоса, не губи се у празнини, већ се одбија о чврсте зидове Тела, највеће космичке грађевине, зидина Новог Јерусалима.
У поређењу са поставкама Лобачевског, који је изменом 5. Евклидовог постулата закривио геометрију, а тиме и простор, наша хипотеза посматра простор као апсолутно пун и миран, узнемираван само ту и тамо. Велики прасак, који би изазивао таласања, земљотресе у зидовима Тела, кад – тад би се смирио. Хипотеза о пуном простору мења нашу прву таблу, па следи поставка да нема растојања између две тачке. Тачке сада имају димензије. Између две тачке се више не може убацити још једна тачка (по Р. Бошковићу), не постоји права линија без дебљине, ни површине без дебљине, односно поље без тла.
У доба Евклида скученост хоризонта није дозвољавала шири видик у распростирању упоредног правца, који у дохвату није могао да се сучељава. Тек у 19. веку веку видици су се проломили у Космос, над чијом се провалијом негде и некад паралелне праве сучељаваше. Бездан се данас толико разјапио, да смо се већ наднели над црним рупама антисвета, у који се непрекидно обурвавају сви појмови.
Зато постављам нове аксиоме и Нову геометрију.
Досадашњи развој аксиома би се могао свести на аксиом пута између две тачке, који је по Евклиду права, по Лобачевском крива, а ја по новом слободно постављам аксиом да нема пута између било које две тачке, јер се све тачке додирују и уопште, све тачке се не могу делити. Тако, после Лобачевског, Риманова геометрија се закривила, али је задржала меру. Нова геометрија је изгубила меру, јер је њен хоризонт већи од прве бесконачности. На валовима бесконачности (∞) сви путеви се не само закривљују, већ и враћају.
Нула „0“, центар класичног координатног система није више лимес густине 1/n, него је у центру густине природних бројева „n“. Тако је центар света у скупу свих скупова, а овај скуп је апсолутно празан и његова празнина је већа од ништавила нуле. У овом координатном систему ништа се не може измерити координатама, али се све може додирнути.
Све тачке се додирују
Напредак је овде ограниченог и привременог значаја, јер уместо пуног простора као коначног циља, имамо пуно Тело; дакле, постоји Тело. Ова тврдња није корен нове аксиоматике, већ је то нешто познато, оно што се препознаје вером у Бога. У том часу, настаје присутно чудо, ту и сада, преображење виртуелног бића у плот и обрнуто.
Тело је оно што се може делити!
Табла 1 – Тело (apeiroн)
Тело је бесконачно пуно и велико, но бесконачност овде има смисла, то је живот. Само Тело, које је огромно, нема димензије. У суштини, ово Тело је својевремено тачно дефинисао још у 4. веку пре Христа, Анаксимандер. У низу потрага Милетске античке философске школе за праузроком, или прапочетком – (arhi), Талесовој води и Анаксименовом ваздуху (вас – духу), Анаксимандар поставља – аперион. У најсавременијој космологији, овај појам би се могао повезати са теоријим сингуларитета.
Поређењем ове табле (Тела) са „таблом тетраедра“, прихватамо сазнање да се у Еуклидском простору (тетраедру) светлост креће брзином од 300.000 км/сек, али верујемо да Тело поседује посебну, сопствену унутрашњу светлост, која било где, стиже одмах, без редоследа, без дефинисаног извора. То би, према духовном опиту светог Григорија Паламе, могла да буде непатворена Таворска Светлост.
Табла 2 – половина Тела
Може да се постави паралела савремене космологије, са теоријом симетрије, односно мембране, којом се данас објашњавају судари галаксија материје и антиматерије.
„У почетку створи Бог небо и земљу“.
Граница између неба и земље је хоризонт. У првом потезу дељења неба и земље, „пројављује“ се површина, хоризонт (грч. horizo – делим; зона – део), а на површини лик – живопис – икона (реч „епифаниа“ у грчком језику је синоним за „површину“ и „пројављивање“). Основно, једино могуће Тело има смисао у свеобухватној димензији, па иако се дели и једна половина одриче друге, свака од његових половина увек је једнака целини. Ово је највећа Света Тајна православне вере, у којој се на крштењу одричемо ђавола, а бирамо у слободи Христа. Тамо где је слобода – тамо је и Бог.
Табла 3 – четвртина Тела
Овим другим потезом дељења добија се права. На површину тла може да се стане, да се плива, да се плови бродом по пучини, а да се не пропадне у бездан. На тлу се хода и плови прамцем, под четвртином свода, под апсидом и гради се (жижди) први зид (права) – свод на земљи.
Табла 4 – осмина Тела
Трећим потезом дељења добија се тачка. Но, ова тачка се сада битно разликује од Евклидове тачке, зато што је стабилна, јер је део пуног Тела. Ова кришка, једро, осмина Тела, октоих, који је опет цело Тело, само има један цео угао зида, односно четири угла који затварају кутове у кућу, Дом. Зид је са све четири стране, а четири тачке већ одређују Тело. Оне су једина приступачна веза између онога што се може додирнути и онога што не може, Космоса. Овај камени блок је узглавље Јаковљевог сна, он је темељац цркве, у којој се анђели лествама пењу и силазе са Небеса.
Табла Тела и табла тетраедра су инверзно постављене једна према другој. Тело одговара простору, одређеном са најмање четири тачке. Површина, односно две површине настале дељењем Тела, одговарају одређеној површини са најмање три тачке; права, односно четири праве – вектора, одговарају двема тачкама које одређују праву; једној тачки која нема делова одговара осам тачака у Телу које има делова и може се даље делити.
По Шредингеровом појму неодређености (Unschärfe Relation – неоштри односи), не може се све измерити у исто време и истовремено бити присутан душом и телом и у горњем и у доњем реду наших табли. Логос, односно Бог горњих табли не може да буде истовремено исти Бог доњег реда табли. Дакле, прескачемо на доњи ред
који представља у овом случају исте геометријске појмове, само је овај Бог у опозицији истог Бога. Веза – релација између остаје и опстаје.
Како је настала геометрија пуног Тела
Не памтим када је настала, али наилазим ту и тамо на загубљене прибелешке из тих дана. У ствари, одавно говорим да на факултету нисам ништа ново научио, ако то већ раније нисам знао, тако да, од својих измишљотина, често нисам могао да разликујем оно што већ постоји као призната наука и обавезан школски програм. Професор Александар Дероко нам је причао како је дошао до, из једног комада издељаног троношца. Купио га је за два динара од једног брђанина, који је побегао из свог села, али не у град него у врх планине. Био је неписмен, али је измислио своју азбуку и свој језик са граматиком. Недељом је долазио у цркву. Тамо је слушао Литургију и „чтеније“. Све је запамтио, превео на свој измишљени језик и записао својим измишљеним писмом.
Преображење
Предложени модел Тела у другом низу табли није могуће тачно представити, као што се модел тачке не може представити дебелом кредом по табли, због бесконачно великих и бесконачно малих размера. Са друге стране, лакше је ологосити Тело него израдити модел у размери Логоса тачке, јер је овај модел празан. Ово се пре речима и апстрактно, цртежом, може представити, па је због тога и дошло до измене у немачком преводу: „У почетку беше Реч“ (а не Логос). Уз то, у традицији протестантизма запуштена је тајна Светог Причешћа – Евхаристије, а пажња се поклања првенствено делима и разуму. Када нема Тела, нема ни жртве, нема чинодејствовања, жртве која се мора делити и са њом се сјединити. Тело се не може видети, с њим се мора поистоветити, треба га кушати, целивати (целосно љубити).
Оно што спаја супротности зове се љубав, прецизније речено – agapi. И, као што је на Западу сужено значење појма Логос на Реч, тако је и реч „љубав“ сведена на тако рећи само једно значење. У јелинском језику постоје десетине речи које значе љубав, јер се за тим осећа потреба, па зато морамо вратити наше речи које је Вук избацио, или употребити јелинске, да бисмо изразили оно што се догађа и што се већ хиљадама година објашњава, о чему сведочи и наведено лексичко богатство у јелинском језику.
И Тело и тачка пробадају се амфилохијским (двогубим) копљем, са два врха стреле, од којих је један забоден у „празно“, а други у „пуно“. Амфилохијско копље садржи енергију преображења која пробада и убија супротности, оно је главно оружје затвореног круга живота, пробада горње и доње табле и пришива их. Не поставља се питање које табле садрже виши закон, оба низа табли су закон, један не може без другог, важно је само којим редом и за шта се човек опредељује, шта бира и да ли је у праву. У томе је изазов живота и смрти.
Отрицатељна љубав – љубав Бога према човеку
Љубав коју Бог испољава према човеку назива се отрицатељна, на јелинском – апофатичка љубав, у којој се Бог, пружајући руку човеку, исцрпљује до половине, задржавајући пуноћу. Тело (Бог) се дели на пола и појављује се лик Христа.
У математици, од појаве инфинитезималног рачуна у 18. веку, од када се тачка на бројној линији објашњава граничном вредношћу којој тежи бесконачни низ, маса бројева бесконачног низа добија смисао у преображењу у одређени број. На пример, низом 1/n, где n тежи бесконачности, објашњава се нула, нулта тачка, а и било која друга тачка, макар била и ирационална. Са овим математичким поступком може се упоредити отрицатељна љубав, али не као правило које ће се разумети и упамтити,
већ као истина која се мора живети, не као тврдња која ће се доказати спољашњим експериментом, већ као лично духовно искуство.
Сва развијенија бића су симетрична и настају дељењем једне ћелије, па тако и људско биће, које опет, има свест и које је и у свести симетрично, у грађи мозга и у својој повести. Одвајкада се бори ум са безумљем, вера са саблазни. Данас се зна да је живот настао у Космосу, а не еволуцијом на Земљи, да космички простор није празан него пун, да су вируси, који су гени живота, откривени у Космосу и да без утицаја множества маглина ових вируса, живот сам по себи, из једне ћелије, еволуцијом, не би могао да се развије (Чандра Викрамасинге). Нова космологија тврди и доказује да Космос није празан простор, кроз који честице беже једна од друге, него бесконачно набијена тежина, а тамо где се чини да има честица, постоји само неравнотежа која се креће, као што то тврде Фред Хојл и Стивен Хокинг из Велике Британије. Креационисти су данас у теоретској, тако и у експериментаној науци надвладали еволуционисте. Међутим, еволуционисти држе премоћ над популарним медијима, те празно образована, демократска цивилизована маса, која тежи сталном индустријском расту, радо уздиже еволуцију, док је заостало село и даље креационистичко (између обе позиције су веома ретки свеци и научници).
У самом почету није било разлике између једних и других. Иако се антички филозоф Евклид сматра једним од зачетника рационалне мисли, у античкој науци није било неопходно да се појаве експериментално доказују; било је довољно да се нешто поштено, по личној савести и духовном опиту тврди, а то сведочи о томе да су у таквом поступку већ присутни идеја, логика, Логос и унутрашња светлост. У ризници Духа сакупљено је огромно богатство и то не само у науци и уметности, већ и у сваком облику веровања. Један човек може да буде настран и да верује у нешто посебно и изузетно, може да буде грешник, болесник, али може да буде и геније – пророк, чији увиди не морају да буду празна фантазија. Али ако покољења умних људи мисле, односно ако духовници, видеоци и свеци виде невидљиво и до откривења долазе независно једни од других, онда то или подлеже научном експерименту, који се може поновити, или је то духовни опит, заједничарење по правилу и шеми Тела, које се исто тако може поновити.
Ово сучељавање спољашње светлости, просвећености и унутрашњег духовног просветљења, одиграло се у православној традицији у облику драматичног сукоба између Варлаама Калабријског, који је сматрао да ће Таворска Светлост моћи једнога дана да се научно објасни, као природна појава и Светог Григорија Паламе, који је сведочио да је Таворска Светлост унутрашње духовно искуство које никада, никаквим научним проверама неће моћи да буде потврђено. По Варлааму, свако чудо се може и мора доказати, а по Палами – може, али не мора, јер доказ није битан. У том смислу, овај рад би требало пре да буде паламистички него варлаамистички и
овај прилог би могао да буде сматран покушајем за један савремено обновљени исихастички продор. Исихазам 14. века је био други продор наше српске духовности на васељенску православну позорницу, после иконоборства 19. века. Међутим, још пре тога, прасловенски Числобог мерио је човека према Васељени, док је истовремено у класичној Јелади Прокруст мерио човека према земаљској постељи.
Прокрустометрија
Геометријски облици, којима су људи поимали свет око себе, али и у себи, нанели су им велику патњу. Човечански напор да кроз њега овлада надприродно, подсећа на сурове Прокрустове методе. Тако је цео свемир, заједно са људским телима, силом пакован, резапињан, савијан и скраћиван, како би се прилагодио претпостављеним, ничим доказаним симболима који су заокупљали дух. Точак судбине Villar-a de Honnecourt-a 1240. године разапиње човека на шест паока. Ово решење може да се посматра као компромис између ортогоналног Христовог распећа на крсту и тетраедарског гроба Лепенскоа вира, односно слике у троуглу – кружном исечку. У доба ренесансе имамо низ цртежа човека у пропорцијама, међу којима се издваја познати Леонардов човек у квадрату и кругу, који је можда и најприроднији, још и данас познат и популаран, јер непосредно не злоставља човека.
Човек алхемичара разапет је мање природно као Свети Вартоломеј на путачи, тј. на дијагоналама квадрата, док у другом решењу, цртежи га представљају у петоугаонику, тј, у златном пресеку. Тада се шестарење већ црта правим шестаром. Човек у троуглу је редак, осим у посебном смислу догме у католичкој цркви, у представи распећа, где је Исус прикован само са три клина, док је код православних, догма да се Исус разапиње са четири клина. Потпуну слику троугла видимо једино у престави „жароје око”, а неки пут се и сам Господ Бог тако представља са троугластим ореолом (код православних је то апокрифно). Култ колца, стуба и обелиска, као и шестарења, може да се прати и у данашњим обичајима, како културних тако и примитивних нарвизија, снова и застрањивања савременог цивилизованог човека, као што је представа летећег тањира у троуглу шунд – наиве Адамског, из 1951. године.
Човек је одувек разапињан у Прокрустову постељу Васељене. У Јелина, то је разбојничка земаљска постеља, док је у Прасловена то већ цела Васељена, што доказује Велесова брезова таблица, где се говори о Числобогу „…а Числобог одбројава дане наше и Богу своја бројања саопштава…”
У сасвим негеометријском људском телу различита веровања су на силу проналазила идеалне геометријске облике. Геометризам нашега тела се тешко може доказати, али покушаји да се то оствари могу се идеално сврстати у наше таблице. Чини се као да је за сваку таблицу био „задужен” бар по један народ, или једна епоха. У том смислу, посебно је занимљива праисторија, јер она вуче најдубље корене из Цркве Адамске, она је Логосно најчистија. Праисторија је чиста табла – Число, на којој се не црта тачка, већ исписује кружно слово вртне архитектуре Цркве Адамске. Познат је град Харан из Међуречја – Месопотамије, где је идентификован аутентични простор Еденског врта, чија је кружна основа зацртана на песку врта, а градња размеравана једним хватом. Из те дубине времена можемо да пратимо геометријске облике.
Повратак рационалном огледа се и у пропорцијама сфере, која се склапа од 12 петоугаоника. Троугао у петоугаонику познат је као златни пресек, а овај низ који почиње тачком, а завршава се сфером, сматра се врхунцем на ланцу развоја пропорција. Златни пресек смо открили у култури Апатинских венаца и нарочито у градњи гробова и сахрањивања, јер може да се каже да је човек постао „човек“ у тренутку када је пожудео за вечношћу, односно када је сахрањивање постало чин вечности.
Геометријска аксиоматика се овде посматра у развоју кроз упарене, наспрамне, инверзне процесе: од тачке ка простору и од просторног тела ка тачки. Геометријска аксиоматика сврстана је у следећи уређени скуп, у низу на тврдим штаповима: тачка, две тачке које дају праву, три тачке које дају раван, четири тачке које дају тетраедар (са троуглом као основом), пет тачака које дају октаедар (са квадратом као основом), до структуре решетке простора (лопте), дванаест тачака и петоугаоника који дају петагон (додекаедар, златни пресек), двадесет страна троугла које дају икосиедар, или дванаест страна петоугаоника, што даје структуру решетке…и на крају бесконачни рој тачака у празном простору (Хилбертов простор).
Овај низ би могао да се назове еуклидовским или очигледним кроз призму историје наше културе, али он се може такође постулирати у обрнутом реду, с тим што се сада бесконачни рој тачака више не налази у празном простору, већ је овај простор
апсолутно пун, те прима својства масивног тела, или материје. У овом, упоредном, инверзном низу, геометријски аксиоми се сврставају, почев од тела и то његовим половљењем, јер је основно својство тела, односно материје у природи, симетрија.
Прокрустометрију у ширем смислу не треба схватити само као постељу за мртвог, већ као микрокосмос за живог. Сва жива бића која се крећу и граде своју архитектуру, подлежу прокрустометријским законима. Инсекти хексаподи, односно пчеле, крећу се ослањајући се увек на 2 пута 3 ноге, па се може поставити теза да оне зато и граде хексагоналну архитектуру саћа, за разлику од кичмењака квадропода, који ходају ослањајући се на 2 пута по 2 ноге и који обично граде квадрогоналну архитектуру. Међутим, човек као култно биће, подлеже својој унутрашњој генетској структури и овај генотип диктира правила конструисања фенотипа, односно понашања и држања у положајима мировања и кретања. Скуп ових положаја је ограничен и он се може уредити да не буде контрадикторан. Известан број ових положаја у култури Лепенског вира је познат и материјално доказан, као што су рецимо положај покојника у гробу и откривене скулптуре. Архитектура екстеријера, а нарочито ентеријера, може да укаже у својој функцији на погодне или нужне положаје тела, па се на основу ових познатих положаја могу реконструисати и они непознати, док се не испуни непротивуречан број слободно постављених аксиома понашања, односно подвизања.
Постоји пуно тело (2°), које пресецањем, половљењем тела даје раван (2¹). Најстарији траг сахрањивања у троуглу, познат је на Лепенском Виру, 5.600 година пре Христа, гроб је просторно постављен у тетраедар, у положају како је сахрањен над основом лепенске куће у подударној размери.
Известан број ових положаја у култури Лепенског вира је познат и материјално доказан, као што су рецимо положај покојника у гробу и откривене скулптуре. Архитектура екстеријера, а нарочито ентеријера, може да укаже у својој функцији на погодне или нужне положаје тела, па се на основу ових познатих положаја могу реконструисати и они непознати, док се не испуни непротивуречан број слободно постављених аксиома понашања, односно подвизања.
Половљењем равни добијамо праву (2²), коју отелотворује сахрањивање испруженог човека, најчешће у правцу исток – запад, или стајање за време молитве.
Права се дели на пола, добијамо тачку (2³). Сахрањивање лобање у најдубљој праисторији, 25.000 година пре Христа, еволуционисти сматрају почетком културе. Ит тог раздобља потиче и варијанта болно згрченог човека. Лобања се и данас посебно сахрањује на Светој Гори.
Ова нееуклидовска тачка, није „оно што нема делова”, јер је настала у својству симетрије трећег степена, те носи у себи 1/8 Тела. Тело се једном осмином своје масе ослања – прикива о једну, овде увек одређену, по жељи изабрану и одређену тачку. У оба ова наспрамна низа истичу се, како површине по броју страна, тако и по броју тачака. По правилу наспрамног низа, који почиње са Телом и носи делове Тела са собом, тачке се повезују за делове Тела, односно за делове човека, те се тако испољавају као основни симболи прокрустометрије, као што су круг, троугао, квадрат (крст), петоугаоник (златни пресек) и лопта, са људима спакованим или разапетим у њима.
Прокрустова постеља овде има значење површина плаштанице са људима -спавачима у њима. Циљ ових излагања међутим није неки математички прорачун, већ извлачење значаја уређених геометријских симбола у односу према телу човека. Симболи прокрустометрије могу да се представљају и бројевима и то 1, 2, 3, 4, 5, који произилазе донекле и из распореда по Паскаловој шаховској пирамиди, која исто уређује овде предочене скупове према броју тачака, дужи и слика тела.
Међутим, можда би најкарактеристичнији симболи, који би у себи садржавали све претходне карактеристике, били ирационални бројеви који се садрже у пречицама -дијагоналама предложених геометријских слика као: √2 у квадрату, √3 у троуглу и √5 у петоугаонику, као и p у кругу. Због својих ванрационалних, несагледивих неизмерљивости, у целокупној људској повести постајао је крајњи домет чежње за идеалним, божанским и недокучивим. Свака епоха фиксирала би се за један од ових симбола и као што је човек само једном у својој кожи, тако и сваки човек, у оквиру свога племена, народа, државе, религије, или личног убеђења, има своју постељу и према њој своје деформисано тело у коме је рођен. Из ове постеље се не може, као што се не може ни из своје коже. По својој прилици и за поље прокрустометрије важи закон савремене физике. принцип неодређености („Unschärfe Relazion“).
И као што се геометријске слике могу да уреде и распореде у низу, у Паскаловом троуглу, тако се и народи, културе и религије могу сврстати и уредити. Свака од ових култура има своје место и свој значај у културној повести човечанства. У том светлу, сагледава се и положај културе Лепенског вира, која је једина култура у повести која своју кућу, постељу и гроб спавача гради у правилном равностраном троуглу. Троугао, као пратећу пропорцију можемо следити у осталим, безбројним каснијим културама, као рецимо код Јевреја, који као свој знак имају два укрштена троугла, али они тада играју подређену улогу у општој композицији пропорција. Главни простор који чини слику њиховог света најчешће је квадрат – правоугаоник у златном пресеку, круг или слично, али увек у основи нека аксиоматска слика. Према томе, свет лепенске културе, према подели са симболима ирационалних
бројева √2, √3 и √5 и p, самостално држи једно од четири основних могућих места (√3) и стоји на њему ауторски оригинално, као први и једини у историји.
Симбол Леонардовог човека, разапетог у пропорцијама Прокрустове постеље је и данас симбол човека у окружењу, на Земљи, али не и човека у васкрсењу, јер сфера је ван табле и преко ње се не досеже до Тела. Човек у златном пресеку није више мртав човек који треба да васкрсне, него земаљски човек бесмртне лепоте. Ту сахрањивање престаје и долази се до крста, хришћанства и распетог Христа, код православних прикованог на крст са четири клина.
Остаје да се примети да у ходу од једне табле до друге треба начинити ирационални скок, који се тако назива и у математици. Овај несхватљив скок се не може учинити без блиског, тврдог сусрета са бесконачношћу, јер се ирационални бројеви објашњавају само бесконачним низом који њима тежи, те свака од ових тврдих и крутих Прокрустових постеља у својим пропорцијама, у међусобном односу страна, садржи ирационални број. Пропорције квадрата (4 тачке) садрже ирационалну дијагоналу са кореном из 2 (Ö2), пропорције троугла (3 тачке) садрже ирационалну висину са кореном из 3 (Ö3). Просторно најпростија решеткаста сфера састоји се од 12 петоугаоника додекаедра који садрже дијагоналу – златни пресек од (5 тачака) са кореном из 5 (Ö5). Коначан скок је број „пи“ (p), прелаз из квадрата у круг и даље – у пуно Тело, које је без икакве мере и облика и не може се никако представити.
Од самих почетака уметност покушава да међусобно усклади ове пропорције, потом их умножава, тежећи да досегне бесконачност, а затим да се одређеним пропорцијама усклади и човечије тело. Оно је често представљало знак, требало је обележити човекову смрт посебним знаменом на гробу. Од гробова је настала архитектура, прво се градила вечна кућа, а онда кућа за становање, али и Слово, јер у космичким размерама свеједно је да ли порука долази од живих или од мртвих.
Число – Слово – Реч – Логос
На старословенски језик Логос је преведен као Слово, но овде ћемо говорити о слову у данашњем, суженом, вуковском значењу. Знакова (слова) има још од најдубље праисторије, од низања ђинђува на концу и отискивања шаке на стени. Писменост је можда стасала у Месопотамији, а претходило јој је нешто, што би се могло назвати праисторијском „писменошћу“. Занимљиво да је часопис „Scientific American“ класификовао ове ђинђуве, према њиховим геометријским, логосним облицима, веома слично нашим предложеним таблицама. Исто тако, још пре појаве хијероглифа у старом Египту, Бербери су имали сопствено писмо. То је једно од најстаријих познатих писама. Покушали смо да га сложимо према нашим логосним таблицама: очевидно да је писмо комбинација основних геометријских облика и тачака. То исто се може рећи и за нашу глагољицу, у којој се може извршити
поларизација на аксиоматске геометријске облике – троугао, круг, крст, али и тачке. Овим се потврђује теза да су примитивни народи изворнији, јер каснијим развојем писма Логос слова се прља, више није као у почетку очигледан и чист, јер је због неких историјских околности чистота ликова нарушена и они су почели да теже ентропији. Када се све заједно сагледа, може се рећи да је наступила извесна логосна поларизација, која се, поред осталог, очитује и у начинима на које се адресује писмо на западу и истоку Европе. У Енглеској се иде од тачке ка простору (прво се назначи име примаоца, а потом број куће, улица, град, земља – држава), а у Русији обрнуто – од простора ка тачки (прво земља у коју се писмо шаље, а име примаоца је на последњем месту). Чиста истина се најдубље чува у традицији слављења. Још у старом Египту постављало се питање шта да се слави и колико, јер је година имала 365 дана, а идола је било знатно више. Морали су се знати величина и значај сваког појединог идола и према томе, одредити који дан и колико му дана припада.
Једна од најстаријих богословских дисциплина је хеортологија (грч. хеорте – свечаност, логос – реч, говор), грана литургике, наука о празницима, њиховом постанку и историјском развоју празновања светих у години. Стасала је у првом миленијуму хришћанства. Знаци одређених празника су, према облику и значењу, постављени буквално истим редом као и наше табле и могу се додати свакој од њих као допуна. Тежиште и горњег и доњег низа табли је епифанија (табла 3 у горњем и табла 2 у доњем низу), јер се Бог – Тело не може представити. Знаци се нижу тако што су у горњем реду прво постављене три тачке, са полукругом и заградом која тежи налево; тачке су црне и обележавају мање значајне празнике. Поред њих су три црвене тачке, са полукругом окренутим надесно; оне обележавају велике народне празнике. Епифанија на површини лика обележава се крстом, уписаним у круг, који означава најважније, Христове празнике. То је просфора, знак закланог Јагњета, односно издељеног Тела. Даљим дељењем Тела – просфоре – хлеба, развија се низ табли: четвртини круга одговарају полукруг и крст (табла 3 у доњем низу), који означавају Богородичине празнике и коначно, крст (табла 4 у доњем низу), одговара осмини Тела и означава празнике анђела.
Да би се дубље схватила значења ових поставки, покушаћемо да их повежемо са православном Литургијом, чији су неки елементи садржани у обредима многих народа света. Нове, фундаменталистичке секте, прихватају читаве делове наше Литургије, али на свој начин. Из перспективе православља, не постоји, пак, ниједно веровање које не садржи бар један део Истине. Но, отишли бисмо далеко, ако бисмо се упуштали у ту врсту анализе. Зато ћемо бранити табле Тела из нашег сопственог бића и онако, како то налаже наша православна традиција, од које полазимо, сносећи при том сав ризик. Уосталом, питање је колико аутори, који себе сматрају непристрасним и „научним“ то заиста и јесу, јер је познато да се ток појава ремети у
процесу њиховог посматрања. Због тога можда и није толико велики грех говорити према сопственом телесном и духовном искуству.
Числобог – Бог Логос у архитектури
Грађење Дома у коме се ломи хлеб (јеврејски вет – дом, лехем – хлеб) је вештина, стасала у прадавна времена, у којој се, после више векова грађења и рушења, могу препознати чинови, који се могу лако пратити уз помоћ предложених табли, правила изражених ликом и обликом, а не речима. На таблама су ликови и облици постављени таквим следом, да почетак пројектовања храма представља основни нацрт. Епифанија значи појављивање Христовог лика на површини, због чега је у православној архитектури скулптура од другостепеног значаја. Пројектовање почиње од куполе (табла 2 у доњем низу), затим се пројектује апсида (табла 3 у доњем низу), а потом пандантифи (табла 4 у доњем низу).
Грађење Дома Хлеба, истинске грађевине, широко је распрострањена вештина, која је спонтано настајала свуда где су били Еденски вртови, али своје коначно испуњење има у правом Еденском врту – Новом Јерусалиму, Новом Риму
Дом Хлеба је здање у које се може ући, може се посматрати изнутра, али и споља, издалека и изблиза, из многих видокруга, под дејством Сунца и Земљине теже, али и из видокруга постављених таблица, обасјаних унутрашњом светлошћу и силном енергијом Логоса. Средство обостраног посматрања, тј. са Земље или са Небеса, јесте двогубо амфилохијско копље, чија је дужина од Неба до Земље и које, са једне стране боде, а са друге реже, са силном, усредсређеном енергијом Божјом.
На Земљи се меси хлеб – просфора и припрема за жртву, која се излаже на тр(а)пези – престолу, а Господ Саваот, предводник војске Небеске, присуствује пуном чину клања невиног Јагњета, жртве Христове и пропушта енергију кроз амфилохијско копље.
У почетку створи Бог Небо и земљу
Са Неба силази на земљу, на равно тло, широко до хоризонта. На бојиште силази и сидри се војска Небеска, искрцавају се анђели, наоружани копљима, у праскозорје Старог завета и пресудна битка – чин Литургије треба да почне. Колико је пространо то поље, које се трком никад не може досегнути, дочарава у малом човеку прихватљива слика космичког хоризонта. То је први еденски бој на тлу, то је Црква еденска.
Обруч (бој) хоризонта може да буде на самом тлу, али ако бисмо се попели на највиши врх неке планине, обруч (бој) хоризонта би се „попео са нама“, заједно са нивоом мора, па и целог океана земаљског, који је са становишта човека, велики колико и космички океан. Тако, у чину Литургије, оно што је врло велико и врло далеко путује заједно са нама и то је прво крштење у водама космичког океана. Путнику у возу се чини да Сунце, Месец и звезде путују заједно са њим; исто тако се чини и путнику (вернику) у броду цркве – у овом космичком саваотском броду, он путује Васељеном и тако постаје грађанин Васељенског Царства.
Тело са прве табле, које се дели, чиновима дељења и сабирања путује читавим низом табли, без обзира на своју несамерљиву величину. Раван на другој табли је епифанија – појављивање Христа. Зато ћемо у нашем Дому Хлеба прво видети једну изабрану половину преполовљеног Тела, са живописаним ликом Исуса Христа, Пантократора, Сведржитеља Неба и Земље, господара Васељене и то на висини изнад горњег боја. То је прва причест водом и чудо Богојављења. Речено језиком техничког описа грађевине, то је купола, са тамбуром, низом прозора и низом анђела Небеске Литургије на унутрашњем хоризонту, уздигнутом на горњи бој постоља жртвеника, у нивоу космичког хоризонта.
Први део осме одлуке 7. Васељенског сабора гласи: „Свуда би најпре требало поставити образ – лик Господа Бога Спаситеља нашега Исуса Христа“. Постоји сагласје између овог лика – иконе и зидане грађевине, стене на којој се лик живопише. У спољнем воздуху – простору, прво се види купола, са највеће даљине, а у унутрашњем воздуху – простору, прво се види лик Сведржитеља, на горњем боју.
Овај горњи бој је први и најбитнији чин Свете Тајне грађења. То није само бој – бојиште, где је сишао Спаситељ, већ је и место где се Бог ологосио у живопису – лику и облику. Облик је аксиоматска полулопта, озарена златном бојом унутрашње светлости, са препознатљивим ликом Богочовека. Одбачена доња и изабрана горња полулопта, чине половине отрицатељне (апофатичке) љубави Божје, коју нам је Бог дао, испразнивши се до половине, остајући при томе пун и тим литургијским чином је и нас испунио.
У процесу живог градитељства – жиждитељства, кроз куполу, односно Тело, пролази сва енергија Божја и слива се у грађевину на тлу. И све гравитационе, статичке силе, које полазе од темеља куполе, скупљају се и распоређују по прстену унутрашњег хоризонта, преко прозора у хоризонту, у ободу трупа, падају на постоље горњег боја и даље се распоређују, повезују и усредсређују, све до темеља.
Ово Тело на горњем постољу не сме да стоји непосредно на тлу, нити може да буде непосредно приступачно верницима, који по њему не смеју да ходају као по горњем спрату. Спрат није исто што и бој у светом здању, јер Бога нико непосредно није видео, он се не може досегнути, као што ни људско биће никаквим будућим усавршавањем не може постати Бог. Прихватање човекоцентричности значи да нисмо изабрали Бога, већ ђавола под земљом и да на темељима, укопаним у слободно изабрано тло, можемо назидати баснословну грађевину – Вавилонску кулу, високу до Небеса.
Зато постоље куполе у православном неимарству није укотвљено непосредно на тлу, него је постављено на тело брода, који плови ка космичком океану, као и по земаљским морима. Његов прамац треба да буде окренут у правцу кретања, односно кретања Земље, према истоку. У нашем систему, то је табла 3 у доњем реду, четвртина лопте која дефинише дуж. То је апсида – прамац брода, на којем се, по одлукама 7. Васељенског сабора, живопише Богородица.
Други део осме одлуке 7. Васељенског сабора гласи: „…а затим лик пресвете Владитељке наше Богородице…“
Прамац брода је, дакле, окренут према истоку. Брод путује по тлу, вођен Богородицом, „широм од Небеса”, а под њеним сводом – апсидом, њеним домаћинством, чува се Света Тајна Причешћа, хлеб на тр(а)пези – престолу. То је Небо на Земљи и зато је прамац одељен од брода лаком преградом, са иконостасом. На улазу у прамац – олтар, налазе се двери на којима се живопишу иконе Благовештења. Чином Благовести, Дух Свети се спушта на тло, на доњи, трећи бој, и то иза двери где се крије Света Тајна, без које није могуће спасење ван цркве. Ван цркве, можемо лично, као појединци, да општимо само са анђелима.
У том чину, без сведока, на јави или у сну, јављају нам се анђели као весници, посредници, носиоци, или стражари. У Старом завету анђели силазе са Неба висећим лествама, пењу се и шетају горе – доле, док Јаков спава са главом на камену – темељцу цркве. На улазу у брод цркве стоји анђео – чувар, који не да свакоме да уђе, као што, постављен од Бога, анђео – чувар на улазу у Рај не дозвољава да се Адам и Ева врате. Анђели се слободно крећу по првом, другом и трећем боју, као и на Небесима, јер они одговарају тачкама које се додирују.
Трећи део осме одлуке гласи: „… па онда (ликове) сваке хвале достојних анђела…“
По патријарху Фотију, „у конкавним сегментима (пандантифима), који подупиру полулопту на врху, живопише се мноштво анђела у даљем развоју целе Небеске Литургије, који подржавају Сведржитеља“. По нашим таблицама, то је завршна, табла 4 у доњем реду, осмина лопте која дефинише тачку.
Сада се из брода грађевине пењемо на постоље, коцку са оштрим угловима у висини горњег боја где се, са унутрашње стране воздуха – простора, на троугаоним једрима, изворно живопишу, као на Светој Софији у Цариграду, четири Арханђела: Михаило, Рафаило, Гаврило и Уриил, док на спољашњој страни овог боја седи Бели анђео, најчувенији српски живопис, који показује разваљен гроб васкрслог Христа. Он седи на камену гроба, који је представљен као геометријски, или логосно савршена равнострана мермерна коцка, камен темељац цркве. У стварности, никада се гробна плоча не обликује на тај начин, али зато свако постоље православне цркве, на које слеће лопта Тела Христовог има изражене углове коцке. У каснијем развоју и уздизању цркве, анђели се пењу у Труло куполе, а на пандантифима се живопишу четири јеванђелиста, Матеј, Марко, Лука и Јован. Постоље, дакле, представља престо и празан Христов гроб. Пандан – насупрот и таф – гроб, је јелинска, а не француска реч, која значи разваљен Христов гроб васкрслог Христа.
Испод Јаковљеве главе, камен темељац је био само безобличан камен, узглавље сна, јер се у Старом завету Бог још није ологосио. Била је то црква без Христа, без чуда, црква без оружја – силе Божје у двогубим копљима војске Небеске.
Осталим свецима – пророцима, овоземаљским људима, пре и после Васкрсења Христа, остављено је, по одлукама 7. Васељенског сабора, последње, четврто место по значају, са кратком реченицом: „…као и свих светитеља Божјих.“ Површине где се живопишу свеци је простор брода, неба брода и зидови, који су ван чврсте, числене ологошене аксиоматике, числене геометрије и ван наших таблица. То није онај Небески део у коме се ологосио Бог, али уз помоћ Божју, на наше Боготражење, Литургија у Дому Хлеба може да почне обрнутим и наизменичним редом (горњи, доњи, па средњи бој), у односу на ред којим се излива са Небеса.
Пред погледом Богородице, у средњем боју грађевине, на часној тр(а)пези се на дискос ставља хлеб – просфора, која се на честице дели копљем, покрива воздухом, Све – духом, односно Светим Духом и залива вином. Затим се отварају царске двери са Благовестима и слуга Божји се окреће према горњем боју, диже хлеб према унутрашњем небу између стубова четири јеванђелиста, да прободен и преполовљен хлеб амфилохијскм копљем енергије Божје, буде преображен у само живо Тело Христово.
Тиме је испуњен низ наше четири доње табле. Хлеб се пред Богородицом делио од Тела ка тачки – честици, а затим је Тело изнето пред Христа. Тада наступа преображење хлеба – метаволи и догађа се чудо: хлеб и вино постају жива крв и живо Тело Христово. Једемо то, причешћујемо се анафором – уздигнутим живим квасним хлебом и тако се сједињујемо са Христом, задобијамо живот вечни, који се ничим не може представити, до свеопштим васкрсењем у Новом Јерусалиму.
Покушали смо да прозремо у Тајну плоти златне провидљиве кугле, коју држи Архангел Михаило, направили модел и поделили га три пута на сводове њене унутрашњости и пројавили живопис по правилу Седмог васељенског Сабора.
Исто чудо се догађа вековима у свакој српској кући приликом сечења округлог Славског колача.
Закључак
Евклидови аксиоми, у свом основном облику, без икаквих промена су сложени у два упоредна и наспрамно повезана низа, тако да својим геометријским сликама јединствено представљају ликове и чине основне облике, слике црквене архитектуре, живописа, па и акустике, као и остале категорије у вековима непроменљиве догме са обе стране. Тако, на представљеној табли, у једном правцу се ниже католичка традиција, а у наспрамном правцу православна традиција. Стојим на становишту да није могуће истовремено оперисати у оба правца по појму неоштрине (Unschärfe Raltion – Schrödinger), што се показује у оштрим поделама између православних и католика у свим вековима, па и у савременом хришћанском животу.
Закључак је да су покрети екуменизма бесмислени, јер су, по излагању ове тезе, немогући.
Дарвин је оборио свеважеће „Постање“ Светог писма и научно утврдио, или пак доказао, порекло врста. Неколико деценија затим, револуционарна власт је дефинитивно раскрстила са религијом (опијумом за народ) и окренула се „науци“. Треба, међутим, прихватити да наука без Бога није свемогућа. Одређена дисциплина природне науке, за одређени задатак, у одређеном времену, у одређеном опесегу, даје доста добре, логичне, очигледне, проверљиве и корисне резултате.
Парадоксално је да науку од религије не треба одвајати. У одбрану те тезе поставили смо предложене таблице, али зато треба одвајати науку од науке и религију од религије, као и политику од политике. У тој дилеми, остаје нам слобода да се определимо који ћемо пут изабрати и њим кренути, али када се једном слободно одлучимо, онда више није могуће успут мењати трасу и прескакати из једног воза у други, који иду у супротном правцу. Још у 18. веку појавиле су се две упоредне науке о природи светлости (и би светлост): да је светлост сноп лоптица које лете од извора у бесконачност (Њутн) и да је светлост таласање етера (Лајбниц). Савремно научно тумачење светлости, пак, јавно већ признаје и само себе карикира кроз појам „неодређености“ (Unschärferelation) Шредингера. Ради упрошћавања појма да постоје две контраверзне, истовремено важеће науке, што је просечном лаику недоступно да схвати, научници популаришу свима приступачан
стрип „Schrödinger’s Cat“ (Шредингерова мачка). Наиме, ако ставимо живу мачку у једну кутију са апаратом који емитује смртоносне зраке и ако се прорачуни о том зрачењу изводе на проверен начин, мачка ће остати жива, упркос зрачењу. Међутим, постоји могућност и да се примени други, такође признати и проверен, у широком опсегу начин прорачуна, мачка ће да цркне. Ако не желимо да будемо ван времена „заостали православни традиционалисти“, јер сматрамо да се наука не може одвојити од религије, онда и религија има бар два пута, односно, две дуге традиције решавања истог духовног проблема. Аналогно примеру „мачке мученице“, која, или ће да весело преде, или ће да цркне, тако и у религији, посматрајући само хришћанство, можемо слободно да констатујемо „хвала Богу да већ постоје два упоредна, трасирана главна пута ка спасењу и животу вечном“. Питање је само који пут заиста води ка Васкрсењу, а који пад у црну рупу?
Сукоб између католика и православних је непомирљив, јер од 18. века преименовани католички прозелитизам упорно инсистира на Унији једне вере, а две Литургије, на равноправну, уједињену (унијатску), папску цркву, на екуменизму. У том сукобу, обе стране би требало да послушају поуку из Курана, глава 109: „У име Бога благога и милосрднога, реци: О невјерници! Ја нећу обожавати оно што ви обожавате. Ви нећете обожавати оно што ја обожавам. Ја не обожавам оно што ви обожавате. Ви не обожавате оно што ја обожавам. Ви имате своју вјеру, а ја имам своју“.
У свакој традицији можемо са мало труда да пронађемо нешто са чиме би могли да се потпуно сложимо. Међутим, неупоредиво има више нечега што може да нас вређа. Навешћемо један од екстремних, карактеристичних излива мржње према православнима и нашем животу, Литургији, од човека који је и сам пострадао као великомученик комунистичког терора, Беле Хамваша (1897-1968), који не препознаје пут ка Васкрсењу у молитви православних калуђера манастира Метеори. Како би, уопште, са Хамвашем, или многобројним, њему сличним, могао да се води било какав дијалог? Потребно је једно варирајуће растојење међу људима који не могу никако да се трпе. Права веза у заједници је када чланови раде, живе складно, без иједне сувишне речи. Можда се најздравије воле они који то не декларишу, у којих не постоји излив „ја те волим“, упљуван пољупцем. Класични философски, антички дијалог није, пак, подобан да буде принцип „креациониста“, док се на свој, потпуно различити начин и еволуционисти и револуционари, односе према дијалогу. Демократска већина обезбеђује просечност, док диктатори и тирани понекад по правилу, ретко али ипак понеки пут, у нечему досегну до врхунца, али обично угуше слободан дух у крви и пропасти. Јевреји, пак, своје религијско образовање стичу кроз непрекидни дијалог и у кући и у Синагоги. Заиста су зато разуман, рационалан народ. Креационисти ипак воде дијалог, али невидљиви дијалог, само са Богом. Право ауторско дело ствараоца је на изглед лично, зато што је саговорник, Бог, невидљив. Прави креациониста је, на изглед, особењак, усамљеник, асоцијалан тип. Зато истинским ствараоцима, који
заиста нешто стварају, или открију, нарочито у тренутку усклика „еурека“, није битан аплауз публике. Никола Тесла описује тај тренутак еуреке, а и моја маленкост има исто искуство. Оно долази одједном и свеобухватно. Заблуда је да тај тренутак долази само из уображености и надмености појединца, мада таквих сличних генија „у празно“ наилазимо на сваком кораку.
Православни ствараоци, као и неки аутори, по правилу не могу да буду горди и најчешће су благородне жртве страдалници свог ауторског дела. Ипак, савремени, општи правни закони, заштићују ауторска права и земља која има највише пријављених патената је земља просперитета.
Постање
„Математика је правило игре, која се игра бесмисленим ознакама на хартији“, Давид Хилберт 1862-1943.
„Постање је правило игре које се игра бесмисленим ломљењем хлеба, Предраг Ристић)
,,У почетку створи Бог небо и земљу.”
Земља је била без живота, облика, експлозија праматерије у Космосу.
,,А земља беше без обличја и пуста и бјеше тама над безданом; и дух Божји дизаше се над водом.”
Тама – то су тамне рупе у Космосу, изнад којих се дижу олујни магнетни облаци, то је таласање флуида етера. Долази до стварања суме флуидног бића, ,,сетве у Космосу”. Прилаз праматерији са позиција човека дубоко се огледа у ,,Псалмима Давидовим”:
„И показаше се извори водени и открише се темељи Васионе од дихања духа твојега” (псалам 18, 15).
,,Нека пљеска море и што је у њему, Васељена и који у њој живе” (98, 7).
,,Соларис”, планета – океан Станислава Лема даје могући опис једне овакве масе, као и мој рад „Студентски мегаполис 2000” из 1969. године. Ова дела садрже пророковање будућности, у смислу ,,у почетку бијаше будућност…”
ПОДВИЗАЊА ПОСТАЊА
од истог аутора: „Подвизања Лепенског вира”, извођена у Грацу, Београду, Новом Саду и Риму.
Култ подвизања Постања се изводи: са једном нити – концем, или тананим конопцем и безобличном масом глине, умешане земље са водом и са хлебом, погачом и ножем.
„ . . . и ломљаху хљеб по кућама и примаху храну с радости и простоти срца“ (Апос. 2, 42).
Подвизања се изводе драмски, подвизање је молитва – служба и чин стварања.
1. ПОДВИГ
(изводи се у тами)
Чин подвига
У једној руци држи се грудва земље (умешане глине), или хлеб – погача, а у другој нит конца, односно нож.
Посматрање догађаја
Постоји једна просторна маса и једна нит. Земља и вода беху заједно помешане: беше то флуидна, ни тврда, ни мека, безоблична твар. Флуид, то је била правода, над којом се уздизао дух Божји, а све ово беше ,,у тами над безданом“.
,,Ко ће набројити облаке мудрошћу и мјехове Небеске ко ће излити, да се расквашен прах згусне и груде да се слијепе?” (Књига о Јову, глава 38).
Постоји оно што је у средини. Механика стварања је механика непрекидне средине или поделе. Флуидно стање је у средини, између чврстог стања и зрачења. Оно је најкомуникативније. Живо биће је у суштини плазма, из њега се полази и у њега се враћамо. Ту се врши кристализација и зрачење постања духа (према систему који је установио наш академик Иван Табаковић). Зато се и дух Божји уздизао над водом. Станислав Лем ову огромну масу назива xиновским мозгом и највишим циљем постојања – Сумом Бића.
2. ПОДВИГ
Чин подвига
Конац – нит се затегне између две руке, легне се на земљу и стави се грудва земље (хлеб) на голе груди. Затим се помоћу нити маса пресеца на два дела као квасац. Погача се стави на даску и засеца ножем, а дроби се на грудима. Посматрање догађаја. Постоје два тела V и W. Постоје две равни P и Q. Границе равни, као ни границе безобличног тела нису дефинисане, иако су негде одређено постављене. Две равни су прва лица тела. Тек сада постоје услови да се нешто први пут види и сагледа, јер то нешто има своје лице. Једно лице има и своје наличје, а то су означене равни P и Q.
„И рече Бог: Нека буде свјетлост. И би свјетлост. И видје Бог свјетлост да је добра; и растави Бог свјетлост од таме.”
Лице је светло, наличје је тамно; наличје није добро. То је прва одређена граница, која је почела од првог датог прамрака. То је прво вече наличја оног, што је забрањено, после чега наступа прво јутро и дан први.
И тако: „И свјетлост назва Бог дан, а таму назва ноћ. И би вече и би јутро, дан први“.
Ноћ има сасвим други смисао од таме над безданом. Бездан ничим није дефинисан. Тама није наличје бездана, она је његов неразлучиви саставни део, она је свеобухватна количина које нема, количина која још ништа није, јер се није појавила на светлости дана. Ова количина није добра, она још није ни ноћ, да би могло да се каже да је добра, она, у ствари, још уопште не постоји. Слободно је можемо одстранити из смисла постања.
3. ПОДВИГ
Чин подвига
Узимамо у леву руку једну половину Тела од глине или хлеба, а у десној држимо другу половину. Левом руком иза себе бацамо Тело, или га бар остављамо. Онда опет држимо у левој руци другу половину Тела, а у десној нит – оштрицу.
Посматрање догађаја
Половина тела W нестаје у тами. Међутим, за разлику од првог подвига, Тело које остаје, има лице и осветљено је, па тако овај чин могу сви да прате. Први чин је тајна у мраку и прати га само онај ко га изводи као неприкосновени аутор – уметник. Он је једини сведок тог чина, а сви остали гледаоци су само последица.
Доказ чина је обелодањено лице Тела, или још више – само тело аутора које нам се прикрада из таме.
4. ПОДВИГ
Чин подвига
Узимамо у леву руку Тело – од глине или хлеба и један крај нити. Десном руком затежемо други крај нити и сечемо, предвајамо тело на две половине, односно половину тела на две четвртине.
,,Потом рече Бог: Нека буде свод посред воде, да раставља воду од воде.” И створи Бог свод, и растави воду под сводом од воде над сводом; и би тако. А свод назва Бог небо. И би вече и би јутро, дан други“.
Пошто се овај подвиг изводи на светлости, у присуству свих и пошто је одбачено мртво тело, а остала нам жива половина бистре воде, то ову половину слободно одређујемо на воду која јесте и воду која није. Ову другу половину, односно четвртину сада не одбацујемо, већ је само одстрањујемо од додира, али не и од погледа.
Посматрање догађаја
Овде се сада појављују две ивице, две праве – а и б, као лице и наличје дужи. Под сводом се оцртава хоризонт – обзор. То је обзорје јутра и вечери и граница поделе пучине мора, која на хоризонту – обзору прелази у небо. Тако је сада вода услов земаљског живота, а небо Божијег. Од свеукупне суме бића воде над сводом, спушта се мех духа Божијег да замеси глину. Постаје тело као дело ума, Адамове јабуке знања.
Тако је сада јасно зашто ,,у почетку створи Бог небо и земљу”. У овом тренутку, обзорје није дефинисано као права, круг или као свод, јер оно може да буде свака кружна, рубна линија, која нешто обухвата. За дуж се сматра да нешто разапиње (нит разапиње). Међутим, од сада се Бог не види. Он остаје на небу, односно, он се види на неки начин посредно. Зато и чин стваралаштва више не може да буде у нама на светлости дана (он је тајна по милости Божјој), већ може само да буде на светлости неба, са кога сија сунце. Стваралаштво из мрака сада прелази на светлост. Питање светлости и таме остаје унутрашње питање у Богу, или лична ствар слободе стваралаштва код аутора – уметника. Бог сам суди да ли је нешто у тами, или на светлости, зато што је он једини сведок тајне чина подвига у тами. Због тога је светлост симбол који се супротставља Творцу – уметнику. Светлост нас обасјава, али је нужно изван нас. Разарањем ове светлости, пропадамо кроз понор бездана у тами. Због тога је немогуће досегнути до Бога, али је од Бога могуће доћи до људи. Бог се зато увек мора доказивати тамо где су људи, тј. људи морају да буду уметници – ствараоци. Где нема људи, не доказује се да има, али ни да нема уметности. Међутим, где год људи траже Бога – увек могу да га нађу.
5. ПОДВИГ
Чин подвига
Узимамо четвртину Тела и сечемо је на две осмине. Добијамо две тачке – А и В, од којих је једна мушка, а друга женска. Пре него што је исечено, Тело има само једну тачку са лицем и наличјем. Тек раздвајањем Тела на осмину, долази се до тачака мушких и женских, у којима се ствара, односно рађа човек. Ове тачке отварају апсолутну могућност за доказивање Бога, односно за доказивање Постања. Тако Постање може да се објасни и докаже. Доказ се губи у тами када се спушта, или уздиже по лествицама Постања, али нам као узданица остаје истинито Тело, које се ничим не објашњава до Телом Божијим, којим се причешћујемо као нафором – хлебом, телом Христовим.
Зато се у тропару Светом Ћирилу каже: ,,Преполовивши дивно бездан казивањима и речју твојом, Ћирило премудри, из зиме мразне добром вером у тихост вишњих станишта ушао јеси.”
Међутим, иако се овим Тело може објаснити, оно се не може створити, јер свака тачка у Телу није ова наша тачка, док је свака наша тачка део Тела.
Дедуктивно Постање Евклидових елемената
1. Постоји ограничено тело.
2. Пресек тела је раван.
3. Пресек двеју равни је права.
4. Пресек двеју правих је тачка.
Индуктивно постање Евклидових елемената
1. Две тачке одређују праву.
2. Три тачке одређују раван.
3. Четири тачке одређују простор.
,,Са знојем лица својега јешћеш хљеб, докле се не вратиш у земљу из које си узет; јер си прах и у прах ћеш се вратити“ (Постање – 3,19).