Политика, 80.-тих
Пеђа Ристић, архитекта
Мала деца цртају кућу као човечију главу. Њихова кућа обавезно има два прозора као два ока, врата као уста, балкон као нос, кров као косу или шешир, а димњак као заденуто перо. Касније, када би одрасли, зидали би праве куће, али те куће су и даље имале главу. Дивни су били читави градови који су обавезно у својој силуети имали главе, оличене у куполама, торњевима (које су биле неке значајније куће), али је баш свака кућа поред очију, односно прозора, обавезно имала своју капу, то јест кровове. Толико се лепих градова сећамо по крововима (уколико су власти успеле да их сачувају) као што је то био рецимо Дубровник, Галичник или Каљаја у Призрену, где је сваки цреп ћерамида био као бисер у ниски.
И онда је дошло лудо време, као да је цео свет изгубио главу, па су не само људи били обезглављени, већ су им и куће остале без глава, односно без кровова. Позната је чињеница да човек може да живи без ногу, или руку, али не може без главе. Без главе пре свега човек није личност, не личи ни на шта, а ништа нема ни душу.
Оставши тако празни без душе и без главе, под небеским сводом на милост и немилост зубу и стихијама невремена, без вере у Бога, верујући да ће овладати и пркосити свим тим природним силама и законима, олујама и громовима, а при том без крова над главом, супротстављајући се са неким равним крововима – разумљиво је да су на крају дефинитивно прокисли. Влажни, мемљиви домови без душе, почели су да труле и да се распадају. Град без газде не може да се одржава: не само што се равни кровови распадају, него се распадају и флекаве фасаде, отпада им малтер јер немају заштиту надстрешница.
Пре револуције, или пре те безглаве моде, одувек се знало: у нашој клими равни кровови морају да прокишњавају и не постоји раван кров који неће кад-тад прокиснути! По природи ствари, морало је коначно да дође до било каквих промена. Оне наравно нису биле ни претпостављене, ни планиране, оне су се стихијски догодиле, јер су равни кровови морали да се препокрију косим крововима покривеним црепом. Сада је тек стихија почела да се ковитла у законски непредвиђеном простору! Одавно су престали да важе природни, традиционални, никада написани закони који су одвајкада били наталожено проверено искуство. Нови грађевински закони су писани за ново „модерно доба“.
Невиђена корупција
Ново модерно доба се распало, а закони тог доба наводно важе и за новонасталу ситуацију, којој уопште нису примерени, а све мора да буде по том грађевинском закону. А пошто је тај закон тотално непримерен, онда он отвара широко поље за невиђену корупцију и што је најгоре, за најневероватнија техничка и архитектонска решења. О некој естетици, или да не споменемо, заборављеној и увређеној лепоти, не може да буде ни речи. Чува се неко наводно ауторско право у индустријској архитектури која у ствари не постоји.
У старим кућама са „нормалним“ крововима, десетинама година уназад се изборило да се поткровља могу адаптирати у атељее и станове. Сада, када се равни кровови препокривају са косим, обично се у почетку тражило да се истовремено поткровља адаптирају, односно да се у њима одмах пројектују станови. И онда је настала општа конфузија. Прво су инвеститори тражили да под новим кровом добију што више простора и по висини, а и по ширини. Обично у поткровљу не може да се искористи цео расположиви простор таванице, а сада је из културне ризнице архитектонске историје из 17. века извучен архитекта Мансард, по коме су мансарде добиле име. Сирома` Мансард изгледа да се окреће у гробу, јер ове мансарде које се сада граде, немају са њим никакве стилске везе, а са лепотом или архитектонским складом још мање. Јер, да би се изиграли „позитивни“ грађевински прописи, ове „мансарде“ се безобзирно надглављују, без икаквог смисла, само да би се задовољио, или боље рећи пробушио закон о спратности објекта који је по ДУП-у (детаљном урбанистичком плану) дозвољен и да би се убацио још један додатни непредвиђени спрат. Да ли се, при томе, чини нека благо речено, архитектонска нелогичност, или боље речено, да ли се пројектује наказа, да ли се куће које се санирају својом надградњом улепшавају – тога се нико није сетио!
Несигурно и ружно
У средњем веку градиле су се исто тако куле и тврђаве, али у мирно доба оне су добијале своју надградњу, своје чардаке опеване у песмама. Уместо да се овај тренутак искористи да се улице и силуета Београда улепшају и превазиђе мрачно доба прокишњавања и влаге, да на равним крововима никну чардаци, доксати и диван-хане, на еркерима и куле видиковци, равни кровови окивају се бетонским „буџама“ и ситуација која је била ружна, монотона и без душе, сада постаје застрашујућа, као што је изграђено и цело Баново брдо, са тешким бетонским шембранама, испод којих се човек боји да прође, да му не би пали на главу!
Архитектонски критичари би могли да оцене да стил који преовладава није чак ни неки подношљиви постмодернизам, већ тежак бетонски брутализам. Он је настао, ето тако, само из разлога да се „пробуши“ ДУП. Догодило се чак и то да се под окриљем Мансарда не убаци само један спрат, него и два спрата, као што се то догодило код „Три кључа“ у Сарајевској улици. Чак и киосци који су привремени објекти на земљи често имају мансардни спрат.
Ако се већ надзиђује, зашто се не би то одмах унело у нормалне законе који би требало, не само да прате савремене потребе него да користе и ризницу народне традиције? Да би нам се улепшао живот! Зашто не бисмо живели и сада, у овом времену, у чардацима кулама и доксатима на крововима? У тврдом времену тврдог закона остајемо притиснути и даље под тешким бетонским конструкцијама, за скупе паре и привремено, несигурно и ружно. Као киосци на улицама.