На северозападној страни старога Стона, на једном брежуљку, налази се црква Свете Марије, на месту званом Горица. Ова црква је на раскрсници путева који воде према данашњем Стону, селу Чесвиници и полуострву Пељешцу. Пут који остаје са источне стране ове цркве и данас народ назива „Ђурђева врата”. Уз ову цркву постојао је и манастир, у којем је становао православни епископ.
Жеља је да се ова црква обнови, иако у данашњем Стону нема верских следбеника, ради њене историјске важности. Ту су богослужили епископи Иларије, кога је Свети Сава у Стону поставио за првог православног епископа, затим Методије, Теодосије, Никола, Сава, Јевстатије, Јован, Данило и Стеван. То је било најсјајније доба у историји православне цркве у Стону, када су у том пределу саграђене многе православне богомоље у разним местима и када је био развијен најплодотворнији у утврђењу православља, из српског стонског манастира Свете Богородице.
Трагајући за документима наведеног споменика, у сарадњи са двојицом студената, Драганом Марчићем из Суботице и Градимиром Иванићем из Младеновца, снимио сам остатке ове цркве, више познате као Госпа Мандаљена на Горици. Према документима из архиве стонских кнезова, које је обрадио Стоњанин Павао Глунчић (1878-1945), ово је најзначајнија црква српског Стона. У њој су устоличавани епископи целог Хума, а уз то је ова црква, како каже Глунчић, била „најлепша, највиша и највећа.” Она је била главна градска саборна црква на раскрсници путева, у средишту градских зидина. Уз цркву се вероватно налазио и патријаршијски двор, као и манастир. По свом урбанистичком положају црква је била столица духовне власти у тада православном српском народу, што доказују сачуване зидане столице у броду цркве.
На врху брда, поред добро познате цркве Светог Михаила, био је утврђен кнежев двор, као центар световне и војне власти. Уз саму обалу био је смештен манастир Свете Богородице. Он је чинио спољну везу града, преко мора са Космосом и био је приступачан само подвижницима из простора и времена. Ова црква је данас преунијаћена и позната је у народу као Госпа од Лужина, док је црква Светог Михаила женски католички манастир. Дакле, оба ова храма су само физички преживела насилно духовно преобраћење, које почело 1333. године, уступањем Стона дубровачкој властели.од стране Цара Душана.
Остаје нам, на сву срећу, ова трећа, обрушена, али неоскрнављена, на срећу матична Саборна црква на слободно истраживање, да бисмо дошли до истине о српском Стону. Као први потез, потребно је било обезбедити подлоге, да би се могла обновити главна Саборна црква, као крунски доказ за постојање српског Стона. Ова обнова би требала да буде приступачна широј јавности и за њом се осећа велика празнина у нашој духовности и култури. Иницијатива је била потпуно лична, ван свих надлежних институција, готово илегална и почела је дружењем са господином Ратком Пасарићем, локалним ентузијастом, који ме је увео у Дубровачки архив и упутио на животно дело Глунчића, који нам је био почетни путоказ. Др Војислав Кораћ, који је докторирао на архитектури Поморја, ову цркву уопште не спомиње, упркос томе што је његово дело најисцрпније управо у овој области. Кораћ само у једној примедби помиње Глунчићеву књигу „као материјал који је касније пристигао”, па тако у свом делу није могао да га употреби. Касније ми је ту књигу лично препоручио као путоказ на даљим истраживањима.
На терену сам установио да су остаци цркве стручно конзервисани, сигурно од стране Завода за заштиту споменика културе у Дубровнику, који је посегао за ширим истраживањима у дубровачком Стону. Могуће је и највероватније је да је Завод снимио остатке цркве Свете Марије Магдалене, што доказују конзервисани остаци темеља, али их нигде није објавио. Остаје да се протумачи зашто то није објавио ни у стручној литератури и зашто га није популарисао ни у широј јавности?
Због великог интересовања које може да побуди ова црква, ја сам је као лични изазов снимио и то више ради њене архитектонско – ликовне ревитализације, него ради неке претензије на научно историјску обраду, што остављам историчарима. Са друге стране, овом слободном реконструкцијом, која је извршена на основу строгих, тачно снимљених материјалних остатака, на основу конструктивне и архитектонско – композиционе логике, хоћу да дам допринос историчарима и истраживачима, а нарочито онима који се баве стваралачки овим дисциплинама, као подлогу и провокацију за њену стварну обнову. Мртви конзервисани темељи чине незанимљиву и досадну историју, па је зато, вероватно од званичних институција, остала занемарена и загубљена негде у некој администрацији. Међутим, ова значајна, још никада унијаћењем неоптерећена црква и као жива црква, живога Бога, може се увек обновити.
Опис постојећег стања
Затечени консервисани темељи
Темељи су оквирних димензија 32/9,50 метара и сагледавају се са снимка постојећег стања у размери 1:50 из приложених фотографија. Око цркве и у цркви и под темељима, види се више гробова, у којима се виде и кости, али они нису били предмет наших истраживања и нису унети у техничке цртеже, како би се ослободила пажња на битне елементе, потребне за реконтрукцију архитетуре.
Спољњи зидови
Изведени су од полутесаног камена, са врло трошним везивним материјалом, па је лако закључити зашто се црква обрушила. Чак се и зидови, који су конзервисани, лако руком могу разлагати. Зидине су у тако лабилном стању, да се ексонартекс, који је касније дозидан, истиче својом бољом обрадом камена, иако је архитектонски неуклопљен.
Постојећи зидови цркве подижу се до висине од 1,5 метар, док је један део спољњег зида сачуван до висине од 20 метара.
Начин градње
Понегде се на овим остацима виде трагови рупа за држаче конзола скела, што због недовољне масивности зидова чини утисак брзе и грубо провизорне градње ранохришћанских базилика. На сачуваном делу поменутог зида, на висини од 3 метра, види се браник рачве свода. Могу се наћи и неколико комада целих опека, док више комада уломљеног материјала од опеке може да се нађе у шуту. Гробови су покривени необрађеним плочама, осим једног дислоцираног гроба – вероватно античког порекла.
Северни зид је уклопљен шкарпом у терен, јер се са северне стране уздиже брдо. На тај начин, црква је са присојне стране брда окренута према сунцу под брдом, са кнежевим двором. Тако је црква заштићена, не само градским зидинама, већ и бедемима брда Горице, које данас стоји усамљено у Стонском пољу. Раније је вероватно цело брдо било опасано зидинама, у чијој се средини истицала ова Саборна црква.
Осим личних архитектонских премеравања, фотографисања и исцрпних података из архива стонских кнезова, које је прикупио Павао Глунчић и други, никакви други подаци ми нису стајали на располагању, као ни архива и дозвола за истраживање надлежних из Завода за заштиту споменка културе.
Одбрана реконструкције цркве Свете Марије Магдалене
Ова реконструкција је склопљена на основу конструктивне логике, остатака темеља зидова и расутог материјала, као и на основу пропорционалног архитектонског склада, композиције, „стила”, поред упоређевиња са градњом тога времена.
Основна композиција ове цркве може се сврстати као тробродна базилика. Дебљина спољњих зидова је сразмерно танка, свега 50 см, па се тешко може претпоставити да би тако витак зид сам могао да подржи било какву кровну конструкцију. Југоисточни угао зида се одржао до венца на висини од 6 метара. Решење носиоца кровне конструкције лежи на ослонцима, нађеним уздуж на траси главног централног брода, где су стубови – песоси, зидани од знатно бољег тесаног камена, са знатно бољим малтером. Недостају два јужна песоса, али се са сигурношћу могу да претпоставе, без обзира што је јужни, спољни брод закошен. Ово закошење може да се тумачи, не само теренским условима, већ и дубоким коренима традиције прасловенске градње, која је остала уткана у стил рашке школе, препознатљиве нарочито по каснијој архитектури манастира Милешеве.
Иако у основи базилика, лажни трансцепт на источној страни може да се сматра да је у композицији уписаног грчког крста. Са сигурношћу може да се закључи да ова основа, не само по својим димензијама, већ и по својим пропорцијама може да носи куполу. Купола је, иначе, у православљу најбитнији део цркве, јер представља тело Христово и део је чина Литургије. Нема ниједног примера у нашој повести да је неки Саборни храм био без куполе.
Снажна ојачања зидова на западној страни централног брода над полунартексом, такође по својим пропорцијама са сигурношћу могу да носе уздигнути звоник, који је ознака да је та црква седиште епископа.
Свако право, целовито дело, има само једно право решење и као што се првобитно решење догађа као чудо, тако се и поново реконструкција догађа као чудо. И једно и друго настаје у једном даху, као што настаје и свако право уметничко дело, па и Литургијско чудо.
