ТВ Новости, април 1992.
ИНТЕРВЈУ Душан Крајчиновић
Ако ико од Београђана заслужује титулу вечитог бунџије и професионалног опозиционара, онда је то архитекта Предраг Ристић, познатији као Пеђа Исус. Надимак је стекао давно, као клинац зато што је био изузетно мршав и риђ, а кум је био глумац Северин Бијелић. Син послератног „непријатеља народа“, имао је и лична искуства са милицијом. У Саву се заљубио пре Моме Капора. Први је саградио сојеницу, као што доличи, у крошњи великог дрвета. Први чамац је ухватио у мутно доба кад су Савом стизали и лешеви. Први је, бесправно, преправио поткровље…
Пеђа више није ни млад, ни мршав. Али, остао је бунтован и риђ. Из два брака има троје деце и, у 56. години, игнорише инфаркт који га је пре годину и по задесио у авиону. Тренутно, бије битке за четири српска знамења – три у иностранству и једно у Србији, на Косову. Разговор почињемо од косовске задужбине цара Душана…
Опет се буните, к’о Грк у апсу. Скупштина Србије је, коначно, одлучила да одвоји неки динар за обнову задужбине цара Душана, Манастир Светих Архангела, а ви сте и даље незадовољни. Зашто?
Зато што је задужбина, коју је Душан започео 1343. године, једно од српских чуда. Српска рука никад није створила нешето савршеније и величанственије. На том малом, троугластом полуострву, два, три километра од Призрена, међу високим и стрмим стенама је и гробно место цара Душана. Цела клисура Призренске Бистрице је, у ствари, света долина. За време Синан паше, Турци су спалили мошти Светог Саве да би уништили и обездуховили српски народ. Истовремено, развалили су Свете Архангеле – да би уништили српску државност и омаловажили њену моћ.
Добро, али у чему је суштина спора?
Постоје два приступа реконструкцији Светих Архангела. Један је атеистички, да не кажем бољшевички, и предвиђа да Црква одумре, да манастир буде конзервиран, а са стране да буде управна зграда. Знате већ оно: кустос, секретарица, ноћни чувар и све остало што иде уз сваки музеј, укључујући онај на Дедињу који се зове „25. мај“. Уз то би био и део са неколико калуђера који нешто мумлају. Долазе туристи, ђаци, а кустос им прича причу.
А други приступ?
Друга теза почива на уверењу да је наш српски народ жив и да има живу Цркву живога Исуса Христа. Данас, после пет деценија комунистичке владавине и величања атеизма, кад се тако нешто каже, испада као да је изговорена нека безобразна реч. Све је веома једноставно: династија Немањи-ћа је пропала, али Црква је остала. Многи нису свесни да, рецимо, дан-данас, у српским црквама певају исту литургију која је певана пре шест и по векова, кад је постављан камен темељац Манастира Свети Архангели…
Будите мало прецизнији.
За разлику од протестантске тезе да је најважније обезбедити новац, а после ће све ићи само по себи, ми сматрамо да прво треба довести људе. Манастир прво треба да има домаћина, а домаћин је Српска православна црква…
Кад кажете „ми“ на кога мислите?
На Друштво основано маја 1990. године, у Београду, које се – ни мало случајно – зове Друштво за обнову, духовно и културно оживљавање Манастира Светих Архангела. Зато је нама важно да тамо доведемо калуђере, а онда почнемо раскопавања која ће трајати. Колико? Па, рецимо, за малу цркву три године, а за велику двадесет. Могућа је потпуна реконструкција. У темељима су анализама дела из тог времена која су сачувана, могуће је тачно знати како је Манастир изгледао. А нас интересује баш та аутентичност, изворно дело.
Зашто се власт устеже да прихвати те резоне?
Још нису освешћени. Опште светско понашање до њих није продрло. Они не живе у коренима, него у плиткој фарби. Фарбају и префарбавају. Зато се не слажемо. Кад је реч о обнови споменика, заступам правило да треба доћи до семена, поново га засејати изнићи ће аутентична биљка. Они, међутим, стално ударају калем на калем. Зато, често, направе неку кенгурафу. Полу жирафу, полу кенгура. Власт је оптерећена…
Чиме?
Па, 1941. годином. Све гледају плитко. Као да и даље верују да је историја почела пре пола века. Приступ цркви је, и кад одлуче да је граде, исти као кад је реч о некој њиховој непродутивној монстр-фабрици. Хоће да зидају стерилну цркву, а црква без дубоких корена, без камена темељца, није црква. Поготово не православна. Обред при постављању камена темељца није неки гири-гири, није то неко бајање. За нас је то жива истина. Неки верују да тај обред треба да ишчезне. Боже, сачувај! То је моћна ствар. Једино што многи тога нису свесни. Уосталом, нису глумци узалуд узели за свог свеца Светог Порфирија…
Звучи као лепа прича?
И јесте. Порфирије је био гумац увреме неког римског цара-ђавола. Посао му је био да исмејава хришћане, односно њихов обред крштења. На позорници је имао каду, скакао је у њу, прскао на све стране и изводио разне глупости. Али, Порфирије је био добар глумац и, временом, удубио се у улогу. Одлично је глумио обред. Једног тренутка је схватио да то није никакво измотавање, да у томе нема ничег шаљивог. Постао је хришћанин и изгубио главу. Данас је светац, и заштитник глумаца.
Малопре смо вас прекинули због Светог Порфирија. Шта сте хтели да кажете?
Хтео сам да кажем да грешимо што стално говоримо: Запад, Запад, Запад. Хајде, мало, да погледамо на Исток. Сваки рад у Јапану почиње извесним ритуалом. Макар поздравом застави фирме. Јапанци нису уништили своје ритуале, и шта се догодило? Туку Запад као од шале. И то га туку на његовом пољу. Грех је и грешка што смо заборавили наше ритуале. Комунисти су оставили пустош и зато морамо да се вратимо до семена, не би ли проклијало нешто ново.
Изгледа да баш ништа позитивно не признајете комунистичкој ери?
Баш ништа! Комунисти су непријатељи српског народа.
И ваши лично?
Наравно. Хапсили су ми оца, хапсили су мене. Мог оца, Солунца, Петра Ристића, машинског инжењера који је дипломирао у Манчестеру, осудили су на 12 година робије, јер је у кафанама „Мадера“, „Сложна браћа“ и ,,Грчка краљица“, са друговима Солунцима „најгорим речима и вицевима говорио против народне власти.“ Хоћете ли још један цитат из пресуде? „А што показује њихову подмуклу империјалистичку делатност, мењали су кафане да не буду откривени“. Ја сам имао неприлика зато што сам, рецимо, са мојим другом Мишом Михајловим – читао Устав. Овде нисам могао да добијем посао, а у Аустрији су ме бирали за професора университета. Зар није апсурдно да ме овде неће, а у нама не много наклоњеној Аустрији хоће?
Били сте изабрани за професора и у Приштини?
Да, али су ме после пет, шест предавања избрисали са списка.
Кад поменусмо Приштину, кажу да сте прозвали Момчила Трајковића?
То нема никакве везе са мојом професорском каријером на Косову. Прозвао сам, у ствари, програм СПС-а. Хоће усред Приштине да зидају саборну цркву. Колосална бесмислица! Нова црква. Као да су Срби тек дошли. Није Приштина Торонто. У Канади ми тек пуштамо корене. У Приштини смо имали цркву пре много векова, треба је само обновити.
Као „професионални опозиционар“, можда не би било лоше да одговорите на следеће питање: ако народ гласа за једну власт, без обзира на мотиве, без обзира на евентуални страх, испране мозгове или утицај диригованих средстава јавног информисања – колико је демократски тражити промене против воље већине?
Дозволите ми да цитирам Гетеа: „Не помињи ми гомиле шарене, Дух бежи из нас кад се јави маса, О, застри гужву која се таласа“. Да не помињем оно „Пучина је једна стока грдна“. Зна се да, ако би народ бирао шта је добра музика, изабрао би, рецимо, Лепу Брену, а не Пају Аксентијевића. Зашто је Црна Гора имала Његоша? То често волим да истичем, јер је јасно да Његош никад не би победио на неком плебисциту. Свети Петар Цетињски је својим духовним очима знао све становнике Црне Горе. Знао је да један осамнаесто-годишњи чобанин, по имену Раде, треба да буде господар. Раде се бунио, није хтео. Ни народ га није хтео. Али, Свети Петар је знао. Само он. Морамо да следимо духовне људе. Мислите да нас је, током велике сеобе, случајно водио Арсеније Чарнојевић? Уместо што се неки буне против наводног мешања Цркве у политику, боље би било да схвате да што пре морамо да се вратимо коренима. Бекство је узалудно и бесмислено.
Не рачунајући обнову Манастира Светих Архангела, наведите још неки пример?
Рецимо, уместо титовки, војска сад ставља на главу неке палачинке. Зашто, кад Срби имају шајкачу? Или, у Црној Гори спроводе референдум о заједници са Србијом. А у Уставу краља Николе је лепо записано да су Црногорци Срби православне вере.
Да променимо тему. Активни сте у још једном необичном друштву?
Изабран сам за председника удружења власника такозваних неусељивих станова које се зове Друштво „Свети Ђорђе“. Као што знате, у важећем Уставу не постоји станарско право, нити национализација, односно конфискација. Одузимање имовине је могуће само лоповима, људима осуђеним због крађе, а не онима који су проглашени за народне непријатеље, попут мог оца, у монтираним политичким процесима. Друштво има око 2.000 чланова и свима су заједничке два карактеристике: опљачкани су, и никад нису били комунисти. Нас не интересују, рецимо, голооточани. То је била њихова, комунистичка ствар. Нас интересују људи, који су прогањани, па чак и убијани, да би им била узета кућа. Друштво обухвата људе који полажу право на имовину стечену пре 1941. године. Легално. Све што се догађало после тога сматрамо илегалним.
Поред свега, градите три српска светосавска центра у иностранству. Како то да су баш вас позвали и у Диселдорф, и у Хановер, и у Берлин?
Томе је свакако допринела чињеница што сам за Дом Светог кнеза Лазара у Енглеској добио награду принца Чарлса. Све је почело због једног храста. Пре мене, тај задатак је добила једна колегиница, али је у пројекту посекла храст, а то у Енглеској не долази у обзир. Тако сам добио посао. Све сам нацртао после девет година. Здање је било брзо готово, за годину дана. Тако сам добио награду која важи за другу по значају на Острвима. Више је цењена само награда чијем додељивању присуствује краљица Елизабета. И још нешто: нисам награђен за неку постмодерну архитектуру, него за византијску из 14. века. Рекао сам Енглезима, чим сам дошао, да је њихова викторијанска ера, на коју су веома поносни, заправо, „second hand“ Култура друге руке. Да ја долазим са извора, из престонице света, из пупка света, и као прави византинац носим аутентичну културу. Не морам да правим копију копије. Нису се наљутили. Доказали су да поштују традицију Своју, али и туђу.
Слично сте нешто рекли и у градској скупштиниу Хановеру?
Хановер је посебно занимљив, јер је добио право да организује Светску изложбу две хиљадите године. Правимо цркву и центар који ће бити језгро, и пре и после Изложбе. Поред цркве, ту је много тога другог – од биоскопске сале до ноћног клуба и сале за фолклорну секцију, која је испод земље. Све је сада на релативној периферији, али ће после Изложбе бити, може се рећи, у центру. То је досад била полуиндустријска зона, али ће ускоро бити поред једног великог чвора. Добро смо прошли кад смо купили земљу на којој је некад била фарма магараца. Чудно, али тачно.
Центар зидају Срби и Грци?
Да, центар гради око 50.000 Грка, око 2.000 Срба и две циганске породице.
За крај испричајте неку анегдоту везану за настанак српских црквених центара у Европи.
Немачка је, зна се, земља закона и прописа. „Befehl ist Befehl“. О грађевинским прописима, наравно, имају штампану књигу и све мора да буде пореду и закону. Пројектујући Центар у Диселдорфу, желео сам да направим симбол. Та деца никад неће моћи да виде Хиландар и његов торањ Светог Саве. А за нашу културу, тај торањ исто је што и Ајфелова кула за Париз. Хтео сам да их сама зграда учи. Пренео сам хиландарски торањ у Диселдорф. Али, невоља је што у њему не може да буде учионица. По строгим немачким прописима, учионица захтева тоалете, гардеробу, резервне степенице за случај пожара и штати ја све знам. Захтевају, рецимо одређену јачину светла, а како томе удовољити кад прозори морају да буду мали, средњевековни? Ако испоштујем прописе, кула ће се надувати као балон. Ако не испоштујем, неће ми одобрити пројекат.
Како гласи еоломонско решење?
Кад ме је госпођа у скупштини питала: „Шта је ово?“ – показујући на учионицу, рекао сам да је то учионица за исихасте. И одмах сам јој превео. Погрдно, католици то зову: „гледачи у пупак“. То је, опет, тај фамозни однос Исток – Запад. На Западу верују да све има своје објашњење. Ако данас нисмо стигли на звезде, стићи ћемо једнаг дана. Све може научно да се реши и објасни. Зато тај систем мора да буде стално у експанзији. Као што, рецимо, Турци и комунисти опстају само док могу да пљачкају.Чим не могу – пропали су. Ми Срби, православци, верујемода неке ствари никад неће моћи да буду објашњене. Као, на пример, како је Свети Петар Цетињски знао да је Његош прави човек?
Какве то има везе са тоспођом у диселдорфској општини?
Полако има још неколико реченица. Нисам ја крив шта су Срби заборавили своју историју и своју веру. Кад је Исус разапет, појавила се чудна, непатворена светлост. Тад је тамо био неки Варлам Калабријски који је рекао да ће наука једног дана све објаснити. Сугерирао је да се, у том тренутку, десила нека астрономска појава. Исихасти, насупрот томе, тврде да постоје неке ствари које немају везе са науком и добијају се само духовним искуством. Човек мора да се окрене сам себи. Зна се да је цар Душан био заштитник исихаста, односно чувеног Григорија Паламе, као и да без схватања тог учења не може да се разуме – не само Светославље него ни цела култура Истока. Као што видите, круг је затворен. Поново смо код обнављања Манастира Светих Архангела…
А шта би у општини?
Госпођа је била запањена, али је схватила суштину. Ако је реч о ученицима, они морају да цртају и пишу, важе одређени стандарди. Ако уче да гледају у пупак, могу и у полумраку. Пресудила је толераиција вероисповести. Свако има право на веру, и ми имамо право на наш исихазам.
Ви сте се, на одређен начин, послужили триком?
Ни говора. То је светосавски центар, а православље је било и остало у суштини другачије – своје, специфично. Та прича о исихастима је, наравно, била – првенствено у функцији одбране пројекта, али ни мало лажна, измишљена. Нисам ја крив што протестанти и католици карикирају исихасте. А без њих, заиста, нема ништа код православаца. То је тај наш духовни опит, према учењу светих отаца. Други то не признају. Данас на пример, у Русији, која се враћа православљу, на исповедање код чувених светаца чека се по две, три године.
Тога нема код нас…
Има. Ко каже? Сваке недеље је пуна црква Манастира Ваведење. Изволите, дођите.