Зенит, јануар 2006.
ИНТЕРВЈУ Нина Арсеновић
Слабо је познато да се на Авали налазе остаци средњевековног града Жрнова, да се ту налазе и остаци праисторијског насеља, које није истражено. Не би ли било целисходније да се паре намењене обнови торња, који се иначе данас у Европи свуда руше као „неодрживи“, потроше за њихово истраживање и реконструкцију? Не можемо да се молимо ни пред громобраном ни пред тв торњем. Све ће се у свету мењати, али не и сакрална архитектура. Морамо да имамо неки камен за утврђење који се не мења. Цркве ће у будућности бити истинитије.
Предраг Ристић, професор Академије обнова задужбина српских (при СПЦ), председник Удружења жртава комунистичког терора Свети Ђорђе. Оснивач је Друштва за обнову Светих арханђела. Рођен је 17. јануара 1931. у Београду, отац Петар, мајка Марија рођена Табаковић. Похађао реалну, и потом мешовиту гимназију, матурирао 1949. Ужа специјалност – реконструкција преисторијске и црквене архитектуре. Реализовао више од стотине архитектонских пројеката, аутор је више теоријских радова. Бави се и мултимедијалним уметничким активностима, графиком и акустиком. Конструисао музички инструмент ,,дрндафон“. Градио сојенице и куће на дрвету. Главни пројекти – пројекти реконструкције и изградње више од осамдесет сакралних објеката (од 1954) и адаптација више од стотину београдских тавана у станове и атељее. Пројекти Дома св. кнеза Лазара у Бирмингему, Саборног храма Васкрсења Христовог у Подгорици, Пирга Николаја Велимировића у Апатину, Светосавског центра у Хановеру. Израдио пројекат за Конак Поповића у Гроцкој (1964), за реконструкцију куће из Лепенског вира, филм о Лепенском виру (1968). Аутор је драме Савске таблице и ТВ серије Свет око нас. Гостујући је професор у Грацу, радио је у Бирмингему, Хановеру, као и на универзитетима у Француској и Канади, и градио у Турској. 1985. добио је Орден светог Саве, 1989. Британску националну награду за архитектуру, Награду УПУПУДС-а за животно дело. Говори енглески, немачки и руски језик. Породица: супруга Милица, рођена Мирић), кћерке Катарина и Ева и син Сава.
Рилкеова писма покрећу нека универзална питања, издвојићу само једно. Оно гласи: Шта значи уметнички живети? Овај сјајни песник овако одговара: ,,Носити у себи колико је потребно за развој, па онда дати плод. То је све. Пустити да се сваки утисак и сваки зачетак осећања доврши сасвим у себи, у тами и неизрецивом свесном, сопственом разуму недокучивом, са дубоком скрушеношћу и са стрпљењем сачекати час рођења Светлости. Једино то значи уметнички живети у поимању света као и у његовом стварању.“ Архитектура којој сте се посветили јесте трећа ликовна уметност. Прихватате ли, стога, ову Рилкеову мисао? Да ли бисте је преиначили или одбацили? У ово друго, признајем, било би ми тешко да поверујем.
Никако је не бих одбацио. Рилке је то дивно срочио да све звони од истине до које је сам дошао. Ја сам у томе мање оригиналан, али више традиционалан. Ја бих просто навео Посланицу св. Павла: „Не треба траћити време, треба се нечим представити на Страшном суду“. А наш народ још се простије изражава доскочицом: „Су чим ћеш изићи пред Милоша и остале српске витезове? “ Многе ствари, заправо, и не треба уопште исказивати. Јер, права је љубав она без речи, а љубав постоји од када је света и века, она се поново и поново „аки паки“ открива, и то је оно што називамо лепотом живота.
Када нешто мора да се објасни, тада може да настане проблем и да се лепота уживања живота заглави. То осећање деле и многи сликари кад кажу: „Немам шта да кажем. Гледај моју слику!“ Такав сам типичан дијалог имао скоро са својим врлим пријатељем Миодрагом Мићом Јовановићем, који је написао критику о моме архитектонском делу и саветовао ми да морам да напишем књигу. А ја му кажем: „Ти се исказујеш кад пишеш књиге, а ја кад градим. А од вас, историчара уметности, очекујем да уђете у црквене одборе па да се тамо борите да ја направим оно што треба“. А оно што пишем, није толико важно, јер човек треба да буде посвећен само једној ствари. То је олимпијски окршај међу див-духовима. Рилке је то, наравно, лепо речима дочарао, покушавајући да премости сукоб између Истока и Запада. По нама, у почетку није била само реч, него оно што је много целовитије: слово; од старословенског словити, бити словестан. Значи, у почетку је био Логос, што је много више него реч. Неко се изражава речима, него геометријом, неко математиком, неко проналасцима, неко добрим делима… Како се исцепала врећа талената Богу, где је он то просуо, како то падне, на који љути камен падне па се нешто изроди или се не изроди, Бог свети зна.
Ето, да не будем једностран, бавим се и ја ту и тамо неким ширим истраживањима или посматрањима ван своје струке, али то је од значаја само за моју локалну употребу. Сукоб цивилизација огледа се и у томе који се све философи морају изучавати по Болоњској декларацији, а не изучава се свети Фотије, „словенски кум“, који је још у IX веку поставио као принцип пред Ћирила и Методија: ако се преводи Свето писмо, да се преводи са оригинала. По том непролазном закону, Свети оци су морали да путују међу Хазаре да би научили њихов језик, да не би преводили превод са превода, него изворно, са оригинала.
У мојој пракси, као пројектант православних цркава, не бих опстао да и ја, као и Ћирило и Методије, нисам одлутао до Арамејаца на чијем је језику написано ни мање ни више него Јеванђеље по Јовану. Нисам био толико храбар као Свети оци, и нисам имао потпору Фотија, а још мање сам имао пара да путујем у те политички немирне пределе. Међутим, преко Интернета пронашао сам древни град у данашњој Сирији Ма(х)ала-Лулу где се и данас говори арамејски. Тиме сам разрешио један архитектонско-композициони проблем који ме је морио више година. Мислећи да сам пронашао нешто ново код решења основе грчког крста на свом успешном пројекту цркве Херцеговачке Грачанице у Требињу, изворну идејну поставку за своје наизглед оригинално решење открио сам у такозваним „Тетрапилонима“ у претхришћанској Палмири, тј, грађевини-колонади са слободним стубовима груписаним четири пута по четири слободхих стубова. Тако ће ходочасници Црквине Преображења у Требињу, и без речи још пре почетка литургије у молитвеном тиховању, преко Бога Логоса доживети заједништво са свим хришћанима из самог оригиналног извора и са свим потоњим хришћанима коју су живели и који ће живети.
Убијен у главу после педесетогодишњег комунизма, бесловесни народ је не само заборавио шта је то Света тајна у цркви, већ и шта је то приватна својина и ауторско право у свакодневном животу, што је иначе основна баштина целокупног човечанства. Не благосиља се само црква личношћу Христовом, већ свако лично дело као и лична материјална имовина Духом светим…
Навешћу само два примера из свакодневног живота. Први пример из права: у свакој правној држави у целом цивилизованом свету, полиција тражи извод из матичне књиге рођених за доказ идентитета. Други пример из савремене информатике: кад падне систем у компјутеру, морамо да се спустимо у основни програм „БИОС“.
Последица револуционарног, односно сатанистичког терора, који не само што је убио Бога у нама, него је начинио и грех над греховима који не може да буде опроштен ни на овом ни на оном свету, а то је грех против дара Светог духа који добијамо још на крштењу, а то је грех против стваралаштва, против ауторског права, против власништва, против личне приватне имовине, против права на своју веру, на своје име, на своју породицу, на свој род, на претке и потомство, на народ, на име свог народа, на његово име, грб, заставу, химну и све остале светиње. Само криминалци мењају своје крштено име, свој пол, нацију и државу, и зато полиције целог света у потерници наводе прво надимак, а упоредо затим, што је битно у истрази, увек траже изворна матична документа и, на основу једне капљице крви, и генетски код.
Печат дара Духа светога у ствари је оно што Рилке ишчекује са дубоком скрушеношћу и са стрпљењем и што назива ,,час рођења Светлости“. Пре сам за вековима познате традиционалне називе него да проналазим нешто ново што је већ одавно пронађено.
Шта Вас је превасходно одвело архитектури? Жудња, потреба за лепотом или гени? Једном сте рекли да нисте барокно пасторче већ војвођански барокни унук. Малочас сте споменули Логос. Заокупљени сте уношењем Логоса у црквену архитектуру. Ваш деда, архитекта Милан Табаковић, рођен је и одрастао и живео у Араду, у амбијенту великих грађевина и у атељеима. Ваша породичана икона је барокна икона из 1901. године. Кажете: „На клавиру своје прабабе свирам Бахове прелудијуме, као што је то чинила и она“. Нека нас у овом разговору о нашој културној баштини и Вашем занимљивом животопису понесе нека од ових слика, занимљивих и значајних за Ваше формирање…
Овог пута говорићу само о мајци Марији рођеној Табаковић, а Табаковићи су крајем ХVII века избегли из Херцеговине и под аустријском влашћу изградили тврђаву Город, данашњи Арад. И данас је најстарија грађевина у Араду српска црква у којој је сахрањен Сава Текелија. У доба мог деде Милана (1860-1946) у Араду је преовлађивао у употреби мађарски језик, други језик је био немачки, а тек трећи је био српски, а румунског је било само у околини. Моја мајка матурирала је на мађарском, а практично само у кући и цркви Табаковићи су могли да говоре српски. Иако су и пре Велике сеобе целим Поморишјем владали Јакшићи из Јагодине, а у околини се и данас налазе српски средњовековни манастири (Бездин, Ходош-Бодрог) од којих је један задужбина Краљевића Марка. У то доба, у таквом окружењу било је веома тешко да се национално опстане. То су могли само они најбољи и најбогатији, као што је био и мој деда, дипломирани архитекта, који је пројектовао и изводио са властитим грађевинским предузећем готово све најзначајније палате у граду. Деда је био и дугогодишњи председник Црквеног одбора, али је тај одбор 1918. прерастао у Српско национално веће. Деда је био изабран за његовог председника. Седнице већа одржавале су се у његовом пројектантском атељеу, док је мој ујак Ђорђе (1897-1972) тада студент архитектуре, био „перовођа“ и не само што је писао прогласе и захтеве, већ је, као најмлађи, постављао српске заставе на све велике грађевине које је деда изградио. Одбор је захтевао да се Арад присаједини Србији.
Најстарији ујак Александар (1892–1947) био је мобилисан и послат на италијански фронт. Морам да нагласим да је међу Србима постојао велики отпор према аустријској војсци, мада истовремено морам да додам да је било и међу њима оних који су се хвалили својом војничком каријером и чак од цара добијали племство за војничку каријеру. Међутим, ја ћу се хвалити сасвим супротним. Тако је, на пример, својевремено прадеда Јован поткупио аустријског официра да ослободи мог деду служења војног рока. Појавио се тако пред регрутном комисијом. Питају га шта га боли, шта му фали. (Живео је 86 година, а у младости је заиста био апсолутно здрав.) „Ништа ми не фали“, одговорио је. Аустријски официр се нашао у неприлици јер је примио мито, те је морао да пронађе разлог због кога би га ослободио обавезе служења војске, па је констатовао да деда има кокошије груди, криве ноге, да је прождрљив и … глуп (engbrustig, krumbeinig, gefressig und dumm). Наиме, у оно доба није се лечио рахитис, било је много заражених глистама а и глупих и нешколованих.
Трвења са аустријском влашћу била су непрестана. Тако је мој ујак Ђорђе, као дипломац архитектонског факултета у Будимпешти, 1920. године доживео отворени сукоб са професорима, вероватно кивним што су изгубили рат па је морао да се пресели са студијама у Београд. Наиме, био је званични преводилац у победничкој српској војсци која је дошла до Арада, али и у нашој амбасади у Будимпешти, пошто је перфектно говорио мађарски и немачки. Још у самом почетку рата, моја баба Јулка (1873-1933) морала је за сваки случај да спали књиге писане ћирилицом јер се због њих могла да изгуби глава.
То би био део непријатне истине о двојној монархији која је имала претензије да од целог Балкана направи своју колонију, пошто су друге европске силе већ заузеле све прекоморске земље. У тој колонији је мој деда, можда у најдужем периоду мира и просперитета, имао услова да ради и заради, и да изгради нову породичну кућу 1895. године која је имала уведену воду и канализацију, купатило и „енглески клозет“, грејање и двадесетак соба са три клавира, петоро деце и десеторо послуге а и кућу у винограду и брвнару у планини. Такве грађанске куће тог стандарда у то доба испод Саве и Дунава није било. Данас на тој кући стоје две плоче, једна државног Завода за заштиту споменика културе, а друга Друштва архитеката Новог Сада.
Дакле, било је све црно-бело у тој царевини, постојао је у том грађанском друштву испод жита снажан морални друштвени фактор. За време Првог светског рата, сви Срби по неписаној царској наредби, а нарочито они богати, били су интернирани у познатом логору стратишту, у казаматима арадске тврђаве коју су Срби изградили у ХVII веку. У тим казаматима био је заточен и мој деда по оцу Никодије, пошто је рањен и заробљен у Колубарској бици. Ту је и пострадао. На срећу, лични пријатељ мог деде био је градоначелник Арада који је рескирао и заштитио га. Званично, био је у кућном притвору у својој кући у винограду, са обавезом да је не напушта. Постепено је строгост власти попуштала, јер су сви способни одведени у рат па није било довољно радне снаге, нарочито у пољопривреди. Онда су сеоска газдинства могла да добију руске ратне заробљенике за рад. На корупцију, деда Милан је тако извукао 300 руских заробљеника да обрађују његов мали виноград. Пошто их је нахранио, Руси су му преорали виноград уздуж и попреко. Навече, по заласку сунца, грмеле су руске хорске народне песме! У међувремену, у салону, деда је разговарао са вишим официрима о пропасти аустроуграског царства, док су млађи официри били са мојом тетком Олгом (1900-1989), изванредном пијанисткињом, и слушали како виртуозно свира Листа, а млади руски официри љубили су јој руке и уписивали сонете на француском у њен споменар. Њена уметничка каријера била је касније прекинута удајом за адвоката др Радослава Илијћа. Родила је осморо деце. Моја мајка Марија (1906-1972) била је у рату још дете. Није била нека нарочита уметница као њена старија браћа и сестра, али је зато била најлепша.
Најстарији ујак Александар (1892-1947) прво је завршио архитектуру по жељи свог оца, затим је почео да студира медицину, али га је рат затекао на трећој години студија. После рата завршио је права и докторирао економију. Александар је говорио многе језике па и енглески, што је у Војводини било ретко. Године 1914. био је мобилисан и послат на италијански фронт где се, будући размажен, одмах разболео. Лекар који га је прегледао, запањио се његовим познавањем медицине и многих других области, па су га аустријски генерали задржали у свом штабу да их забавља, јер је био ,,ходајућа енциклопедија“. Нажалост, 1945. је био ухапшен. Убрзо је пуштен кући да умре (1946. год.).
Дедин брат Душан био је веома богати банкар у Будимпешти. Умро је у време геноцида у Новом Саду 1942. године. Лоза Табаковића у Будимпешти после тога се раселила и угасила.
Кад данас размишљам о томе, чини ми се да је био природан след догађаја да су се Табаковићи иселили у Нови Сад 1929-30. године, где су назидали много мању кућу него ону коју су имали у Араду. Деда Милан је још за време рата морао да прода велики део своје имовине, као и данашњи биоскоп „Звезда“ у Кикинди. То је био не само његов пројекат, већ и власништво, а продао га је под уценом. Данас 2006. године тек је наша нова власт почела да разматра Закон о повраћају отете имовине док су све околне опљачкану имовину вратиле. Моја породица тако очекује да нам се врати конфискована кућа у Сењачкој број 3 коју је отац назидао 1929. године. Изгледа да се неки зао усуд у Србији понавља.
Али једну ствар нико није могао да нам отме, а то је генетски код. И старији брат деда Милана Александар, био је веома талентован архитекта који је дипломирао у Бечу. На конкурсу за стипендију, победио је свог даљег рођака Николу Теслу. Нажалост, он је умро млад па је иза њега остао само конкурсни пројекат патријаршије у Сремским Карловцима који је добио под шифром: „Ко хоће часно, не може ласно“. Ако и њега урачунамо, ја сам четврта генерација дипломираних архитеката, док је мој син Сава, такође успешан архитекта пете генерације.
Дакле, Ваш деда није Вас метнуо на крило и свирао вам уз гусле… Тајна стваралаштва, тајна уметности, увек се изнова открива и увек различитим путем… Сетимо се антологијске сцене из филма „Рубљов“ у овом контексту откривања тајне….
Стварно, мене мој деда није метнуо на крило већ на цртаћу даску и дао ми лењир од крушковог дрвета који чувам као значајну успомену. Сећам се, једном приликом када је он пројектовао цркву у Кикинди (игром случаја тај пројекат поседујем), ја сам тада на дасци пројектовао брод који плови по мору и по ваздуху. На свим језицима света за тело-грађевину цркве каже се „брод“ а то је корабљ, којег неће потопити никакве буре. Овог тренутка сам се сетио да у то доба нисам знао за реч „амфибија“, јер то је страна реч, него сам прво дознао за старословенску реч „корабљ“. Сећам се наше породичне славске иконе коју сам још као сасвим мали добро загледао и о њој размишљао, а коју сте већ поменули. На њој је писало нешто што сам се мучио да протумачим: „Свети Николо, избави корабљ от корабљокрушенија“ и под тим речима ја сам замишљао свашта. Да, у Рубљову дечака такође није подучавао отац, у неком педагошком смислу. Отац му тајну није открио, али ју је свакако наследио оним немуштим без речи – генетским кодом. Нешто тако се неким чудом вероватно збило и са мојим дедом и пренело на исти начин и на мога сина.
Мало се зна да је тридесетих година XX века на Авали срушен средњовековни град Жрново. Ни то да је извесни социјалнацистички немачки архитекта пред почетак рата, 1940. године, предлагао да се поруши читав калемегдански комплекс, тврђава и остало, да би се на том простору саградио стадион. Чудна идеја, објасните нам њен контекст, али не мање и околност да је та чињеница дуго, па и сада, многима потпуно непозната…
Кнез Милош не само што је морао да одсече главу Карађорђу, да је стави у зобницу са мало сламе и да је потом пошаље у Цариград, како су то захтевали и Турци и Аустријанци, јер је у тој ситуацији то био једини начин да спасе оно што се данас зове биолошком супстанцом једног народа. Нажалост, због великих сила тог времена, у старом, националном стилу у Београду данас имамо сачувано мало грађевина, као што је, на пример, кафана Знак питања за чији смо опстанак, а против рушења, морали да се потписујемо. Многи интелектуалци су то учинили, и потписали апел да она остане ту где је увек била, да не изгуби своју намену и смисао, да не постане некакав бутик.
Не видите ту и Скадарлију?
Не, јер су у Скадарлији конзервисане страћаре које имају само, истина велику амбијенталну вредност, а ова кафана спада у праву архитектуру. Мало је тих објеката за један Београд. Начин на који је кнез Милош уводио барок у Србију, такође у оно време није примерен, био је насилан исто као што је насилно преместио и чаршију из Савамале на Теразије. Најјачем еснафлији ковачког заната ударио је 25 батина, па затим тај дусбаша удворно моли „через оног плаца на Теразијама да се исели“. Пошто је најјачи добио батине, и други су се преселили на Теразије. На месту данашње Коларчеве улице, на Божић, Турци су набили на колац двадесет младића. Народ је зато избегавао тај део Београда у којем је кнез Милош заводио батином ред.
Када је о телевизијским торњевима реч, читава Европа накитила се торњевима док су они технички били нужни, док их сателити нису превазишли, а пошто се израчунало да одржавање торња не задовољава у онај захтев одрживог, онда је мој притељ и колега са факултета Влада Белопавлић, успешан архитекта у Минхену предложио да се застарели и неодрживи торњеви „обуку“ у хотел, пошто имају структуру лифтова да би се заштитило унутрашње језгро“. Тај пројекат можете видети на Интернету и на прагу је почетка градње. Пошто се торњеви и у Европи руше као „неодрживи“ споменици, они се бацају на ђубриште као бела техника, а застарела техника ТВ торањева нема у себи ту Свету Тајну коју има Жрново или праисторијско насеље које се ту налази, а није довољно истражено. Није ни на Авали све до темеља порушено. Ми морамо те слојеве, као што је, на пример, Троја имала девет слојева, да откријемо, да региструјемо, да се вежемо за најинтересантније слојеве. А торањ је непријатна међуфаза. Јер не можемо се молити ни пред громобраном ни пред ТВ торњем. Ја имам једно писмо, било би згодно да се објави, које Мештровић пише ћирилицом и моли српску Владу да му да помоћ. Не мислим, наравно, да је све дириговано, неке ствари догађају се несвесно. Његов потомак писао је најгоре о мени и о Медиали. Изгледа да је Тито наследио Мештровића од краља Александра па је тако завршен његов пројекат на Ловћену упркос тадашњем отпору целокупне културне јавности. Могу да се похвалим, остало је незапажено да је Лазар Трифуновић о Ловћену сабрао све текстове протеста у једну књигу, а ја сам годину дана раније објавио први чланак на ту тему у Књижевним новинама.
Друга прича о којој сте ме питали, о Калемегдану пред Други светски рат, јесте покушај да се једним потезом избрише део наше историје. Тројни пакт је био опасан и крајње незгодан, била је то вешта игра решетом пред мечком. Да смо могли да прођемо много боље, то се данас види, могли смо да се рату, мислим, прикључимо на самом крају, будемо, колико је то у нашој моћи, актери, а не само жртве. Народ је као што је веровао у својих седам офанзива, поверовао и у ову последњу, када је Милошевић прогласио победу 1999. године.
Архитекта Вернер Марх који је предлагао да се цео Калемегдан прекопа и да се изгради велики стадион, вероватно је мислио да стадион послужи за дочек Хитлера. Једина грађевина која је као вид духовног додворавања изграђена у Београду, била је она у Немањиној улици, зграда са стубовима која је погођена НАТО бомбом у којој су недавно повређени радници приликом њеног рашчишћавања.
Значајна је у том периоду пред рат била улога професора Александра Дерока у спасавању Калемегданског комплекса, необична је за ово време била и формулација коју је он користио том приликом успешно окончавши те разговоре и убеђивања. Говорио је о особеностима, расним карактеристикама нашег стила у градњи.
У време постојања Југославије, оне претходне, дошли су, што је интересантно нагласити, архитекти из Сплита да са београдским архитектима протестују против замисли и намера немачког архитекте Марха. Треба рећи да ни аустријска држава није водила рачуна о средњовековном Београду и да на овом терену нису извршена археолошка ископавања.
Ја сам неко време учествовао на архитектонским конкурсима, данас сам то преживео. За уређење Калемегдана предложио сам да се извади испуна од масивног бедема препуна дислоцираног археолошког материјала, који су назидали Аустријанци, да се просеје, и да се у тај сада ослобођен а сакривен простор уграде неопходне за савремено функционисање помоћне просторије, и тако да се обнови средњовековни Београд, да се прода Мештровићев споменик Победник, или да се измести на Теразије где је првобитно био и предвиђен да се постави. Сећам се коментара о споменику дама тог времена, које су рекле да је човекова фигура гола и да јој као таквој није место у пристојном свету.
Будући да духовност јесте старија од културе, претходи јој, несумњиво је да се заборавља шта је аутентични симбол, део самосвојног идентитета, као и чињеница о којој желим да више кажете, а то је да и међу нама, стручњацима, и међу лаицима постоји значајна разлика у доживљају акта, чина рушења споменика црквене архитектуре, међу атеистима и верницима. Ви кажете, када сруше кућу саграђену од класичних, старих материјала, подићи ћемо другу. Када се црква поруши, трагови увек постоје, тако ће (као што код сваког злочина постоје трагови, јер савршеног злочина нема), моћи да се реконструишу храмови. Запањује индолентност света, развијеног, и донедавно ћутање о уништавању православних храмова на Косову. Хоће ли нас, како Кафкин јунак вели, надживети страм? Је ли наша културна, стручна јавност овде заказала?
Ремек-дела аутентичне архитектуре код нас су уништена, многа од њих више не постоје као сведочанства историје, културе, живота. Културни образац немамо прокламован, морамо да га реконструишемо. Он нам није, рекао бих, у свести. Нисмо се пробудили. Не дозвољавају нам да се пробудимо. Успављују нас непрестано, имали смо и неколико духовних окупација
Морамо да препознамо још нешто. Сада је актуелно правити одрживе пројекте. Када је моја маленкост, са још некима, да поменем само Небојшу Поповића, покојног, покренула обнову цркве Св. Арханђела код Призрена, онда су директори разних институција укључени у унутрашњу контролу у „гашењу великосрпског шовинизма“. Били су на истој линији на којој морамо да се снађемо, а ја бих се снашао по моделу деспота Стефана Лазаревића. Атеисти овако замишљају да треба да се обнови један манастир да прво треба изабрати директора, који мора да буде члан партије, па онда могу ту да дођу и неки стручњаци, неки кустоси, кафе куварица, па ноћни чувар, па шофер, све то треба издржавати, а децу силом доводити да виде то. Мило ми је што је Батаковић то уврстио у програм за који ће се борити, а то се зове одрживи програм. Људи углавном, не знају да данас у свету опада број верника, да Французи не „увозе“ пољске попове, не би их у овој земљи било довољно. Ми у овом часу имамо своје „одрживе“ манастире без кустоса…
Холанђани имају свој особен град у минијатури – МАДУРДАМ. Ово спомињем зато што сте и Ви предлагали једну изванредну идеју како да наше средњовековне бисере манастирске архитектуре нашој и светској јавности представимо тако што ћемо их сместити на једно место у облику минијатура, као мали спомен великој градитељској традицији и култури коју несумњиво имамо. Какви су изгледи да се ова идеја реализује?
Холанђани који су сачували своју архитектуру и имали своје хероје међу којима је и син великог индустријалца који се звао МАДУРО (име звучи одурно), имају направљен град – модел у размери 1:25, град у минијатури који обилазе стотине хиљада посетилаца из целог света. Дам значи бедем, град, тврђава – као Амстердам, а Сингидом је келтска реч и значи дугачки зид. И како се цела Холандија може обићи бициклом, овде можете у неколико корака обићи читаву холандску архитектуру. Тако је, на крају крајева, у Америци никао Дизниленд, идеја је прихваћена и у другим деловима света.
Наши су строго на нивоу реконструкције анастилозе (стил=стуб); то је као кад се деца играју па мајка викне: „Ручак!“, па им поруши оно што су до тог часа као коцке наређали, али се то поново може наслагати. Значи, они те коцке које су порушене сложе а да при том немају идеју да открију основну тајну и да обнове цео пројекат. У доба обнове романтизма, то је у некој машти и обновљено, па је улазна капија у Дизниленд измишљени замак на Рајни, замак који никада као такав није ни постојао.
Ова идеја о сакралним споменицима у минијатури, што је врх нашег традиционалног градитељског наслеђа и духовности, изванредна је.
Предлагао сам, пре него што се она реализује, да у Аранђеловцу почне производња мале опеке, а сам пројекат замислио сам да отпочне у осмогодишњим школама. После једне емисије на београдској ТВ, сећам се да је пропратни коментар био: „Шта ће нама цркве, шта ће нама манастири“? Ја сам у то време имао потпору „Фондације солидарности“, могао сам преко ње да обезбедим новац да се тај минијатурни град подигне. Међутим, морам да кажем, изгледа да сам сад на прагу да то остварим и ево да објавим за јавност, биће интересантно, да у селу Ловћенцу, где је мало таласастија Војводина, на једном месту као да је избијен гребен, ту постоји литица попут Бежанијске косе којој се може прићи само на једном месту стрмим путем, остала је десетак метара висока литица. Горе је некада била немачка црква али су педантни Немци извукли њене темеље и гробље. Предео је, тако, потпуно чист. Ту су већ ударени темељи за цркву по подобију Мораче, ту живе Црногорци који се осећају Србима. И то је мали Ловћен. Конфигурација тог брда је, занимљиво, слична Ловћену, изоловано је и довољно је да се направи једна капија на једином прилазном путу. На ову висораван ни планинари не могу тако лако да се попну јер нема стена, него је сама земља. То место је заштићено и управо ту мислимо да направимо мали град наших модела. Пошто смо ми мање развијени од великих народа, град би требало да буде у размери 1:10. То је мој програм, треба само да доживим то. Имам 75 година, ако живим још двадесетак, можда ћу нешто и остварити.
Међутим, ова ствар изгледа да је реална, место је на магистрали пута а био би уз то још један програм, програм изградње свих наших значајних споменика у минијатури. То би се као пројекат остварило у моделарским секцијама наших школа. Путујући по нашој земљи запазио сам да деца у нижим разредима основних школа боље раде моделе, са више стрпљења него старији ђаци у пубертету. Да се човек запањи над тим вундеркиндима! Као што је и Стефан Миленковић са виолином, виртуоз вундеркинд. Запањи нас неки његов наступ. Тако се дешавало да неки клинац од 6-7 година направи тако савршен модел који не пође за руком ни врхунским архитектима. Исто као што је у првенству шаха једне године у Совјетском Савезу дечак млађи од десет година победио, потукао шаховског првака Америке. И да опет споменем свога деду који је био најбољи шахиста Словен у том делу Аустроугарске. Партије је добијао зато што је звиждао: „Марширала, марширала краља Петра гарда“. И тиме нервирао противника. Био је звезда све док није дошао неки клинац који је тукао симултано читав шаховски клуб на челу са мојим дедом. То је био, наравно, славни Бора Костић. Тако да се догађају феномени и ми зато морамо да водимо рачуна о тим обдареним, малим генијалцима. Јер има једна ствар у биологији. Хиљадама година она траје. Постоји једна интересантна статистика. Број становника је, рецимо, неупоредиво већи него пре више стотина хиљада година, али је укупни број стогодишњака исти. У прошлости је постојала усмена књижевност па су ти стогодишњаци преносили знање и имали значај и улогу природне биолошке институције, преносили су искуство и знање млађим генерацијама.
Мада се из свега овога може наслутити Ваш одговор, морам да Вас питам да ли, као народ, поседујемо самосвојни културни образац. Мишљења су о томе, знамо, дијаметрално различита. Једна линија закључивања креће од наших сталних ратова, дисконтинуитета у духовном, културном, социјалном и историјском развоју, а друга сеже дубље у прошлост пре средњовековља, – Немањића, светог Саве, Хиландара, Патријаршије и заговара идеју о изворном културном моделу или, како рекох, обрасцу. Како о томе размишљате?
Како се вратити оним нашим, људским траговима у песку…?
Једино Србија у ондашњој Југославији није имала институте за словенску археологију. А имамо и ми право на наш Стари завет. Кад нека политичка гарнитура дође на власт код нас, од ње почиње историја света и века. Нема, тако, историје пре 1941, пре Карађорђевића, Обреновића. А ми имамо историју и пре Немањића. Запањио сам се кад сам сазнао да у време када су Руси били окупатори над делом Немачке који су некада насељавали Словени у 11, 12. веку, ту је била моћна словенска држава, педантни Немци, који не умеју да забушавају ни под окупацијом, имали су Институт за словенску археологију и објавили су једну обимну књигу, вредну дивљења. У њој се помињу и наши чамци, наш новац, градови… Све је документовано и из ње се сазнаје да су словенски трговци трговали са арапским земљама. нпр. Један занимљив детаљ сам уочио – а то је да је у нашем словенском језику, синоним за трговца био разбојник. Постојала је и производња дечје одеће, справа за домаћинство, то су детаљи који, разуме се, сведоче о томе да је то била развијена цивилизација, да су људи били писмени, да су имали „чрте и резе“… „Убо прежде Словени не имахон сл’в но чртама и резама писахон и гатахон погани соншт“.
То је једна озбиља ствар о нашим писменима. И о нама…
Како ће изгледати, будући да сте експерт за ту област архитектуре, наша сакрална архитектура у трећем миленијуму?
Све ће се мењати, али то се неће мењати. Морамо да имамо неки камен за утврђење који се не мења. Цркве ће бити истинитије, јер се данас, на пример, Бах свира боље него у доба Баха, Requiem Моцартов дописан је после његове смрти и данас се изводи боље него у његово доба. На препоруку великих сила да се не враћамо у прошлост, Пеђа Ристић одговара диверзијом: „Враћам се дубоко у прошлост. И тамо ћу се крити, у тим траговима у песку, које споменусте. Тамо ме можете наћи“.