Архитектура `91, јул 2005.
Архитекта Предраг Пеђа Ристић рођен је у Београду 1931. године. Дипломирао је 1956. године на Архитектонском факултету у Београду код проф. Д.Лека и С.Клиске. Докторирао је на Универзитету у Гацу1980. године. Док му је отац, Петар Ристић, био инжењер, по мајчиној линији (Табаковић) представља трећу генерацију школованих архитеката.
Имајући целог живота статус слободног уметника, Ристић представља једног од најактивнијих и најплоднијих српских неимарау другој половини 20. века. Његов опус чине пре свега сакрални објекти (цркве, пиргови, конаци, капеле, парохијски домови), бројне породичне куће, ентеријери, адаптације и реконструкције заштићених и историјски вредних објеката, као и својеврсни објекти намењени животу у природи (сојенице, куће на дрвету). Током шездесетих година, Ристић за предузеће „Сигмапројект“ из Београда пројектује на десетине типских објеката породичних вила, које су још увек у пласману и коришћењу. Последњих година је ангажован као професор Академије Српске православне цркве.
Оснивач је „Друштва љубитеља Саве и Дунава“ (1961) и „Друштва за обнову и оживљавање Светих Арханђела код Призрена“ (1989). Шездесетих година је један од чланова уметничке групе „Медиале“.
Студирали сте у Београду почетком педесетих година. Какво је Ваше сећање на тај период Вашег живота? Колико је Вашем личном развоју допринела Ваша породица, сачињена од великих интелектуалаца тог времена, а посебно ујаци Иван и Ђорђе Табаковић?
Моје професионално бављење архитектуром свакако није почело студијама, које сам уписао 1949 године, већ у мојој родној кући, у окружењу моје породице. Одрастао сам у уметничко – инжењерско – спортском окружењу средње грађанске класе, међу лењирима и четкицама, чекићима, тестерама, књигама, сликама и клавиром од прабабе. У кући нико није пио, пушио, па чак ни псовао. Сви су се нечим страсно бавили. Деда Милан Табаковић, тада осамдесетогодишњак и још увек активан архитекта, није ме држао на крилу већ на цртаћем столу. За истим столом он је пројектовао цркву у Кикинди, а ја (тада 9 год.) амфибију. Са ујаком Иваном (Табаковићем, сликарем) конструисао сам (неуспешно) перпетумобиле, а са његовим пријатељем Јосипом Славенским (успешно) телескоп, док сам са Милом Милуновићем пецао на Сави. Кућа нам је била непрекидно Вавилон, пун гастарбајтера, инжењера, архитеката, мајстора из целог света који су дошли у Југославију да зараде, у којој се тада одигравао „бум“ градње. Говорили су се сви језици, а ја сам ишао у елитну Немачко-српску основну школу. Отац ме је водао по свим својим градилиштима од Гозд Мартуљка, Подгоре, Дубровника, до Улциња и Скопља.
Без обзира што сам када је избио Други светски рат имао само десет и по година, тај период је ударио печат на цео мој живот. Кроз бурне догађаје успео сам да преживим као отворени „реакционар“, који никако није могао да се подвори комунистичком терору. Све што се догађало у то мрачно доба, а што је до сада већ предуго без краја, већ преко шездесет година, доживљавам као понижавајуће ненормално стање и „животарење“ под непрекидном окупацијом смењивања тих снажних сатанистичких сила.
Хтео сам да студирам астрономију или физику, али на ПМФ услов за упис је био радна акција и политичка „карактеристика“. Тада се појавио сарадник мог оца, Царски Рус, архитекта Григорије Самојлов и обавестио нас да је на архитектури уведен пријемни испит из математике и цртања, што ме је одвело у архитектуру.
За сва моја занимања нико из моје породице и од мојих пријатеља није нимало марио, она су имала значај само за мене лично као насушна потреба да утолим незајажлјиву страст. Кад сам дипломирао, 1956. године, са десетком и оригиналном теоријом акустике изведене на основу теорије скупова (коју нико стварно није разумео), у кући су само закључили: „Хвала Богу, најзад је дипломирао“, јер се то сматрало као нормална појава која је сама по себи дошла на ред као код свих других у широј породици. Мој дипломски, међутим, изазвао је сензацију и „Народна омладина“ је протествовала, прокламовала да сам употребио „тајну науку“ и хипнотисао комисију, јер је свима било јасно да нисам пројектовао концертну салу већ цркву. Морао сам да се кријем недељу дана да не би био ухапшен.
Познато је да сте крајем педесетих и почетком шездесетих година сарађивали са Богданом Богдановићем. Пренесите нам нека сећања из тог периода Вашег живота и стваралаштва.
Као човек спортског духа, имао сам неутољиви нагон да се непрекидно такмичим не само у спорту већ у било чему. Тако сам одмах почео да учествујем на свим конкурсима, и на првом интернационалном конкурсу UNESCO-а, 1953. године, поделио сам прву награду са четворицом колега. Најбоље сам решио функционалну шему Клиничке болнице близу Париза, али сам најнемарније обрадио идеју. Међутим, ту се опет умешала „Народна омладина“ и спречила да ми се уручи награда у Паризу, већ је награду подели међу собом, а ја сам добио књигу „поводом успешног учествовања на међународном конкурсу“.
Понет првом победом, касније сам учествовао на преко двадесет архитектонских конкурса, на којима нисам добио ништа, па се поставило питање како ћу да преживим. У тој књизи понудио ми је Богдан Богдановић да за њега радим макете. Богдановић је у то време на свим конкурсима за партизанске споменике редовно добијао награде, а пошто је био добро ситуиран, потпуно неграмзив на новац, и уз то веома фер, све новчане награде, у то време поприличне, је делио нама сарадницима. Моји модели су, мислим, у извесном смислу помогли Богдановићу да се пробије као главни митолог „партизанштине“, почев од споменика у Јајинцима, који је био симбол раскршћавања са соцреализмом, па све до цвета у Јасеновцу, који је трајно обележиоп епоху комунизма. За модел споменика у Јасеновцу добио сам у оно доба 300.000 динара, дотрчао родној кући (која је била конфискована и из које сам био избачен) и за 14 дана илегално адаптирао поткровље, где ми се родило и одрасло троје деце.
Године 1980. докторирали сте у Грацу на, теми: „Архитектура и урбанизам мезолитске културе Лепенског вира“. Ваша уверења су се у великој мери косила са дотадашњим, готово догматским, ставовима створеним од стране нашег запаженог археолога Драгослава Срејовића.
Нисам све научио у школи, а ни из књига. Живео сам, лети а понекад и зими, у кућици на дрвету на Сави, пливао сам од своје треће године и био првак у прсном пливању 1946. Математику сам волео зато што нисам морао да је учим, чинило ми се да сам јеодувек знао. Имао сам друштво у коме смо се жестоко надметали у решавању проблема из математике, понекад и преко целе ноћи. Мада сам стално цртао, носио сам се непрестано са симултаним решавањем проблема у глави. Тако „утрениран“, 1968. године, на првој сензационалној изложби Лепенског вира у Народном музеју, у тренутку када сам угледао основе откривених кућа, као громом ми се провалило целовито решење реконструкције те, до тада невиђене, архитектуре. Са једним писмом са измишљеним задатком, који ми је званично написао др Лаза Трифуновић, тада директор Народног музеја, добио сам приступ локалитету, и првог јутра на терену направио комплетан модел реконструкције, који сам успео и да „полуигенално“ проверим, то јест да лично откопам неке унапред предвиђене делове кућа, и затим и да их званично фотографишем и убацим у документацију, како бих тиме касније могао да докажем своју тезу. Такође, по самом Лепенском виру сам пливао, како бих доказао да вир није опасан него користан. На самом терену, упоредо са ископавањима, написао сам своју тезу и успео одмах да објавим, августа месеца 1968. године, у часопису „Уметност 16“. Затим сам своју тезу са моделима и цртежима излагао у земљи и иностранству. На великој изложби у СКЦ-у 1973., издао сам своју књигу-брошуру у 500 примерака, и реконструисао шатор Лепенског вира у размери 1:1, који је стајао на отвореном током целе зиме, затим испекао овна и одржао серију предавања.
Те зиме се сваке вечери у шатору „Лепенски вир“ одржавало „посело“ уз ватру и ражањ. На све то, др Срејовић је као званични представник науке изјавио: „Пеђина изложба може да буде само додатна туристичка атракција, а научну тезу сам дао ја…“ Млађи од мене, др Срејовић, потоњи академик, пре свега није зано да плива, а уз то није имао основна знања из геометрије, па у почетку није могао ни да схвати било шта од мојих идеја. Међутим, временом је присвојио моје главне тезе, не умејући да их заврши и образложи, давао је да се прецртају моји цртежи и објављивао их као своје дело. Примерци моје књиге у јавним библиотекама су тада волшебно нестали и све је то значило – путуј, Пеђо, у иностранство.
У том смислу, искористио сам указану прилику када сам 1977. године изабран за гостујућег професора познатог Универзитета у Грацу у Аустрији, и одбранио докторат код професора Сократеса Димитрија. Тек ових дана се нешто померило у званичном ставу наших институција према „научности“ моје тезе о Лепенском виру. Те су у току маја месеца ове године поновљена моја предавања, благодарећи разумевању директорке Републичког завода за заштиту споменика културе, г-ђе мг ГорданеМарковић.
Неуморно сте градили широм некадашње Југославије, по Европи и свету, и постали познати као градитељ огромног броја цркава. У Вашем опусу, међутим, запажен део имају и индивидуалне куће, ентеријери, реконструкције. Кроз целокупно Ваше стваралаштво провејава оданост регионалном, националном, балканском градитељском наслеђу, и чини се да је у свему томе створена и посебно изражена једна ванвременска „ода“ природи.
Најлепше се осећам када пројектујем у траиционалном стилу. Иако као професионалац могу да пројектујем у било којој другој традицији или интернационалном стилу, али то не радим ако просто не морам. Зашто не би користио мудрост свог народа, из кога потичем, јер ћу тако најбоље и изразити и створити најбољу могућу архитектуру за ово поднебље. У српском народу наталожена је мудрост из претходних векова, којој ја могу непосредно да приђем. Не признајем никакве интернационалне стилове или моде. Никада се нисам поводио „модним“ часописима, као што чини већина архитеката.Тако нема никакве разлике између мојих првих и последњих пројеката, једноставно градим за све време и то са дубоким коренима. Моја „ванвременска ода“ није посвећена само дефинисаној природи, већ Богу, у кога верујемо а којег не доказујемо, што је идентично аксиомима у математици које прихватамо априори, без сумње и доказа. Ипак, можда под утицајем руских филозофа и математичара који су понешто и дефинисали, као што су Николај Фјордов и нарочито Лав Понтрјагин, који сматра „да су математички аксиоми симболи који не подлежу слободи договора, зато што се налазе записани у археолошким слојевима наше подсвести, чији садржај долази до изражаја у детињству, сновима, инспирацији уметника, религиозним традицијама, начину изражавања и говору, као и у обичајима примитивних народа, али се могу ископати и у археолошким слојевима“.
Тако се сва моја дела могу „ископати“ и повезати дубоким коренима у логичном низу, од праистоје Лепенског вира, односно „цркве адамске“ – изворне архитектуре свих народа света, па и наше српске народне архитектуре и архитектуре православних цркава. Ту, као што је рекао Леонид Шејка, „рескирам да не будем уопште оригиналан“, иако се данас жестоко борим за заштиту ауторских права. Тако сам скоро добио за мене највећу похвалу. Када су показали једном страном стручњаку, који иначе није наклоњен нашем народу, моју цркву на Црквини у Требињу и рекли му да је назидана 2000. године, он је одговорио: „Лажете, ова црква је зидана пре пет стотина година“. Свака моја црква је поновљена црква која је ту некада постојала. Снага рушења не може бити јача од снаге грађења, и то би био мој скромни допринос борби против актуелних немуштих сатанистичких сила, које руше наша станишта. У овом последњем рату порушено је чак 14 мојих цркава!
Тако сам опстао а никада нисам био запослен у „друштвеном сектору“ а ни „организован“ тј. Члан комунистичке партије. Никада нисам присуствовао некаквој конференцији или радничком савету, радио сам искључиво самостално, и градио „на црно“, без грађевинске дозволе.
Готово пола века представљате јеног од наших најатрактивнијих неимара. За тако богат и плодан стваралачки опус, одликује ли се Ваш рад извесним „техникама“, неким посебним процесима? Која је Ваша “методологија“ пројектовања?
Никада не бацам у корпу скицен-папире, већ непосредно цртам коначно решење. Иако радим уз помоћ рачунара, још увек најпре руком цртам свако архитектонско решење и идеју. Целовито решење увек ми се догађа одједном, такорећи у тренутку, у једном даху. Пре него што се то догодило, дуго се мучим, правим неке шеме пропорција, трчим, пливам, све док не осетим неку „хармонију сфера“. Или пак, гледам слике, посматрам флеке на зиду и ко зна шта још, док се не испуни време за тај „страшни тренутак“.
Тако имам у компјутеру целу збирку таквих малих скичица, које нису нимало лепе и не чине неко засебно уметничко дело. Те скице сам скупљао годинама, те и сада када их извадим из архиве, мого изворно и у једном даху да пројектујем, у 75-тој години свог живота. Међутим, те знакове могу да протумачим само ја, јер ако немам ту малу сличицу, ја се одједном улењим и ништа ми не иде од руке. Практично, како је то дефинисао Понтјагин, „разрађујемо само оно што повећ постоји и што сам ископао из своје подсвети“, што би се рекло: “не могу да одрађујем радни задатак који ми је поставио неки директор а врло тешко и наруџбину коју захтева неки инвеститор“. То су за мене услужне делатности. Зато ми је било немогуће да икада у животу будем запослен у „комунизму“, који је између осталог уништио и појам грађанског ауторског права. Можда зато наш разлуђени народ уопште не може да схвати шта је то ауторско право и како се оно догађе. Свако је на градилишту паметнији од архитекте и инжењера, а о уметности на градилишту да и не говоримо.
Ваше градитељско ангажовање се често није завршавало на пројектовању и надзору, већ и у самој градњи, зидању, подухвату који сте равноправно прдузимали заједно са обичним радницима, мајсторима, свештеним лицима, мештанима. Ако се ограничимо само на сакралне објекте, а пројектовали сте их и саградили преко седамдесет, реците нам Ваше утиске на њихове животе, судбине, страдања.
Кроз овај шездесотогодишњи период комунистичког терора, отимања приватне имовине и уништавања ауторског права и власништва, као и права на самостални рад, остала ми је као једина могућност да колико-толико спроведем своје ауторско дело до краја, практично да се умешам у „општенародну дивљеградњу“, и да градим барабар са народом, најчешће и личном физичком снагом. Тако сам, у ствари, замислио да лукаво спроведем своју страст – целовито уметничко дело. Међутим, ту, можда нарцисиодну, амбицију мислим да никада нисам успео да остварим сасвим до краја, упркос томе што сам изградио позамашан број кућа, поткровља, ентеријера и као врхунац преко седамдесет цркава. На жалост, скоро ниједно моје дело није изведено у целости по мом пројекту.
Уметничко дело је Божији дар и остварује се „печатом дара Духа Светога“, (то је она мала скица-знак) које добијамо или не добијамо крштењем, одмах после рођења. То је оно када неко уобрази да је геније и хоће то српском народу а „набије на нос“. То једноставно српском народу не иде, сем ако геније као Динократ не држи батину у руци. Фудбалска навијачка маса признаје фудбалеру да мора да има свој дан „инспирације“, али то у суштини исто не жели да призна архитекти.
Заштите ауторског права нема ни у грађевинским законима, аа познато те је 80% градње у нашој земљи дивљоградња, а у остатку је практично административним законима оно угушено.
У нашој средини се градња сакралног објекта одувек самтрала за велики поухват. Тај подухват будно „надгледају“ будући корисници здања, актуелни дунђери и средина, па и сам црквени апарат. Какво је Ваше искуство са оваквих градилишта?
Само у адамској цркви у рајском врту човек је био наг. Ни физички ни духовно човек не може да опстане ни на земљи ни у васиони без одеће и одежде, али и без дома и храма. После катаклизме комунистичке рајске утопије, остали смо потпуно голи и осрамоћени, осиромашени и телом и духом. Само једне, 1939. године назидано је у Београду више зграда него за петнаест година послератне „револуционарне“ власти и њених чувених петолетки. У жару културе „Црвене Освете“ Косте Абрашевића, побијено је готово сво црногорско свештенство, срушена црква у Ђаковици, убијени, ухапшени и пре свега опљачкани сви „капиталисти“, заправо „менаџери“ здраве привреде. Од државе у коју су сви народи долазили да зараде, постали смо држава која је извозила гастарбајтере. Нова „демократска“ власт је у суштини још увек комунистичка, јер ни после пет година није вратила отето, нити је рехабилитовала још живе капиталисте и њихове потомке, а нема праве градње без власника, нема зграде без темеља. У том хаосу „транзиције“, после првог уздаха духовне слободе 2000. године, види се да ни Црква није успела да зацели све ране свог пострадања, Иако се доста гради, трагови комунистичке свести још нагризају чак и грађевинске црквене одборе, јер ни они немају осећаја шта је то ауторско право, шта је то целовито уметничко дело.
Примера ради, тако нешто се догодило када сам почео да водим градилиште једне цркве у Београду. Црквени одбор је порушио већ метар и по већ назиданог ободног зида, и писмено ме отерао са градилишта. А са највећег мог градилишта су ме практично одстранили тако што су ме оптужили да сам починио блуд у цркви, да сам лажни доктор наука итд. Врло често се неко из црквеног одбора приказује јавности као аутор пројекта, а још чешће мења било шта, и то на силу Бога, да би себе обележио. Наиме, зидање цркве је велика страст, неки пут јача и од љубави према жени, а сви који граде се „заљубе“ у дело које се гради, и шта ће им ту неки „аутор“ да им се меша у њиховој „страсној личној љубави и приватности“.
Градња цркве је део молитве. Са истим правом то може да се тврди као што је Леонид Шејка изрекао да је „сликање облик молитве“. Ми ћемо пак поставити изреку да је „живоградња облик молитве“. Јер за сликарство у цркви већ постоји реч „живопис“ будући са живопис слави Живог Бога, то би тако проширење појма требало да се зове „живоградња“ јер је црква здање живог Бога у коме Бог хода. Бар у црквеној уметности црква не сме да буде одвојена од уметности, па ни од инжењерије, а архитекта мора да буде верник.