Политика, децембар 1999.
ИНТЕРВЈУ Драгана Букумировић
Православље је одувек било васељенско а не само мондијалистичко, што ће рећи више него светско, оно је било космичко, па ми мондијалисти личе на агресивне секташе који намећу празни и компромитовани хуманизам каже угпедни архитекта Пеђа Ристић
ПЕЂА РИСТИЋ: „У БИВШОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ САМОУБИЛАЧКИ СМО УНИШТАВАЛИ НАШ ДУХОВНИ ИДЕНТИТЕТ ДОДВОРАВАЈУЋИ СЕ ЛАЖНОЈ БРАЋИ ПО СЛОВЕНСКОЈ КРВИ“
Кад се помене нордијска култура, искрсну Стриндберг, Бергман, Ибзен, на помен германска, Дирер, Гете илпи Бах, латинска подсети на ренесансу, Микеланђела или Тицијана, а англосаксонска на Френсиса Бекона или Џексона Полока.
А ми? Имамо ли препознатљиво културно биће данас, или смо га изгубили, ометани историјским догађајима на бурном Балкану, па смо стално у његовом успостављању и тражењу. Са тим питањем данас смо се обратили угледном архитекти Пеђи Ристићу.
Разговор смо почели питањем:
Око којих културних вредности би требало да се окупљамо?
Просто и ништа оригинално речено, због чега се не би требало бусати у прса, него најобичније, свакодневно и сасвим природно, треба да се окупљамо око православља, јер се пре културе налази духовност. Култура је само ту и тамо одраз духовности. Сама реч култ говори о неком симболу паганске сујеверности а не духовности, мада то не значи да не треба ценити и упражњавати и проживљавати чак и наше прасловенске паганске корене и обичаје, утемељене заправо нашим Старим заветом, којих не треба уопште да се стидимо. Наравно, ту би требало да смо неупоредиво више упознати са нашим духовним кумом Светим Фотијем из Х века, јер непознавање иконокластичких трвења у Византији за нас са Истока је исто тако некултурно у уметности као што је и непознавање ренесансе за некога са Запада.
Додворавање лажној браћи
Нисмо ли, можда, изгубили своје културно биће па га узалуд тражимо?
Нисмо изгубили културно биће, већ смо изгубили духовно биће. Разумљивије речено, изгубили смо душу, кроз пустош и терор минуле идеализоване идеологије. Свуда су око нас последице безочних злочина према свему што је свето, према Богу, према краљу, према отаџбини, према ауторском делу и личној иницијативи, према слободном стваралаштву без идеолошко-планске директиве. Данас се толико говори о приватизацији, а потпуно је уништено занатство, у главама друштвених директора још стоји непомерљиво питање мајстору заната: у ком предузећу радиш? Одавно је познато да без духовног богатства нема ни материјалног благостања, зато још не можемо да се ишчупамо из беде.
Да ли може да се понови сјај културе Немањића, а ако не може зашто?
Можемо и морамо да опет и опет понављамо изворни печат духовности Немањића, али и онога што је било још пре Немањића. Пре свега, међу свим Словенима, наш домаћи васељенски цар Константин, који је први провидео крст са небеса био је светски српски краљ Јован Владамир, који је владао од Книна преко Косова и Охрида до Костура у данашњој Јелади, док му је престоница била у Остросу и Бару. Он би требало да буде узор свим данашњим политичарима јер је умео да положи своју главу да би спасао животе својих поданика. Свети српски краљ се зато живопише како држи своју главу на тањиру, његове мошти се још чувају и поштују у манастиру Светог Јована у Елбасану.
Ком идеалу културе тежите?
Никаквом, јер идеал је сатанистички дух минуле епохе. Ако баш хоћемо да га процењујемо културно, он је или крвави голооточки фанатизам или културно безвредан разлуђени и бесмислени пропагандни индустријски кич. Исто као што је некоме који је био престрављен терором био пртребан наметнути идеал Стаљин или Тито, тако ако је некоме у такозваној демократији потребан као идеал неки фудбалер или певач новокомпоноване музике, све је то духовна беда култа и културе. То прати и нова револуционарна уметност, са свим познатим уметничким помодним краткотрајним правцима као што су сигнализам, шах-арт, боди-арт, концептуализми свих врста, инсталације, хепенинг, деконструктивизам, итд.
Како гледате на трвење између такозваних „мондијалиста“ и „националиста“ ?
Православље је одувек било васељенско а не само мондијалистичко, што ће рећи више него светско, оно је било космичко, а не ограничено и скучено у кратком овоземаљском битисању, ограничено само на планету Земљу. Бити у пуноћи са свим људима у свету и синархији са свим живим, умрлим и будућим рођеним на страшном суду и свеопштем васкрсењу то је вера православна. Мондијалисти су агресивни секташи који намећу празни и компромитовани хуманизам.
Да ли смо можда били најближи културном бићу у бившој заједници југословенских народа?
Самоубилачки смо у бившој југословенској заједници уништавали наш духовни идентитет, не бисмо ли се додворили лажној браћи по словенској крви и српском језику, потурицама и унијатима. Сва та наша браћа некада су били Срби, који су били слаби и поклекли пред терором физичким и перфидним духовним. То данас не сме да се отворено каже, иако је то очигледна истина. Муслимани су измислили да су били богумили, Готи и Тројанци, а Хрвати Сармати или Скити, само да не би били Срби.
Књиге на ломачи
Како гледате на естетику такозваног новог светског поретка?
То је опасна по живот сатанистичка секта. Од ње се може духовно погинути. Они који су без Духовног корена имају лажну културу. Они тврде да немају ништа против српског народа, а прво су нам спалили Националну библиотеку 1941. а да књиге нису биле ни пописане, а затим су нас бомбардовали на Васкрс 1944. да нам наметну Тита, па су нас опет бомбардовали 1999. зато што смо последњи комунисти у Европи, а истовремено нам окупирали Космет а да на њему нису извршена еколошка ископавања и права научна истраживања. Тако не знамо, и није нама самима допрло до свести, да су на двору светог српског краља Милутина били проучавани Евклидови аксиоми, да су конструисани парна машина и часовници. Да није у Москви сачувана успомена и докази да је Србин Лазар Хиландарац, 1402., конструисао часовник на Спасенској башњи који је откуцавао четвртине часова, и имао бројчаник који је у ствари био модел хелиоцентричног система пре Коперника, ми не бисмо могли ни да претпоставимо шта би све могло да се открије на Космету. Овако се сада врши, поред осталих познатих и непознатих злочина, и мање уочљиво највеће европско спаљивање свих српских књига, по пројекту спровођења комплетног геноцида против Срба.
Да ли ће нас кретање одвојеним путевима у растуреној заједници бивших југословенских народа пре довести у Европу?
Сигурно, треба да се од бивше браће потпуно раздвојимо и разбаштинимо, иначе, нам нема полета за било какав опоравак!
То не значи да не треба бити у пуноћи људске заједнице, већ значи да не треба бити са злом и мржњом према нама који је у њима и њиховој тежњи да нас униште. Бити и даље са њима значи бити прерверзан и радити на свом сопственом убиству, односно самоубиству, највећем и неопростивом греху против Светог духа на овом и на оном свету. Опраштали смо им па није вредело, а могли бисмо да им опет опростимо, ако би се кајали, ако би римски папа клекао у Јасеновцу, и ако би се муслимани у Курану оградили од осме главе која се зове по преводу Миће Љубибратића „Пљачка“.