Манастир Хиландар
Српски Mанастир Хиландар налази се на Светој Гори (Агион Орос), где више од хиљаду година живе монаси испосници. По предању, ово место је благословила Богородица, да на њему живе слични њој, девственици. Света Гора је огњиште врлина и подвига и неугасиви светионик вере Православне. Први велики пустињак у Светој Гори био је преподобни Петар Атонски, а први оснивач општежитељног манастира Велике Лавре – преподобни Атанасије Атонски. Данас на Светој Гори постоји двадесет манастира – 17 грчких (најпознатији су Велика Лавра и Ватопед) и по један руски (Свeти Пантелејмон), бугарски (Зограф) и српски – Манастир Хиландар.
У марту 1196. године, велики жупан Стефан Немања сазвао је сабор у Расу и објавио своју намеру да напушта престо. Следећег јутра на Благовести, 25. марта 1196. године, епископ Калиник је замонашио Немању и његову жену Ану, назвавши Немању Симеон, а Ану – Анастасија. Убрзо после овога обреда, Симеон одлази у свој Манастир Студеницу, а Анастасија у Манастир Пресвете Богородице код Куршумлије. У Студеници је Симеон живео као обичан монах, а онда се опростио заувек са својом земљом и народом, одлазећи на Свету Гору, 8. октобра 1197. године. У Ватопеду, тада најважнијем и најлепшем светогорском манастиру, Немању је дочекао игуман са братијом, уз велике почасти и радост, као и његов најмлађи син, принц Растко (Сава) Немањић, који је у својој седамнаестој години, кришом од својих родитеља, са једним светогорским калуђером, отишао на Свету Гору. У међувремену, Сава је пронашао стародревне рушевине Манастира Хиландар, које су припадале Ватопеду. Симеон и Сава отпочеше обнову и у врло кратком времену отац и син саградише цркву, конаке и ћелије за братију, јер је сребро и злато притицало у великим количинама од великог жупана Стефана, који се веома обрадовао намери свога оца и брата.
Манастир још није био завршен када Симеон 13. фебруара 1199. године умире. Сава је, потом, убрзао радове и исте године завршио Хиландар. Наследници Стефана Немање на српском престолу нису заборавили његово завештање. Сви су се бринули да Хиландар не оскудева, увећавајући његова богатства. Међу њима се истицао ревношћу краљ Урош I (1242-1276), Немањин унук, угледни ктитор Манастира Сопоћани.
После Симеона Немање и Саве, највећи ктитор Манастира Хиландар био је краљ Милутин (1282-1321). Почетком 14. века он се прихватио да обнови и прошири задужбину својих предака. Уз дозволу византијског цара Андроника II Палеолога, руши стару цркву и гради нову, садашњу. Подиже ћелије за монахе, заједничку трпезарију, обезбеђује манастир високим зидинама и кулама, гради гробљанску цркву и на самој обали утврђење Хрусију. Његов син, Стефан Дечански, у утврђењу је саградио храм посвећен Светом Василију Великом, па се Хрусија од тада назива и Свети Василије на мору или Стари манастир.
Хиландар добија на угледу не само због богатства, него и стога што је Света Гора после освајања Стефана Душана 1345. године, територијално укључена у српску државу. Када се од арсане (манастирског пристаништа) пође према Хиландару, равним путем уз речицу, брзо се стиже до Хрусије, првог спољашњег хиландарског утврђења. До улаза у манастир посетилац ће наићи на неколико интересантних обележја, као што су: Крст цара Душана, с леве, и Душанова маслина, с десне стране пута, чесма са крстом, у знак сећања на посету краља Александра Обреновића 1896. године, капелица где је, према предању, чудотворна икона Богородице сама, на леђима магарца, пристигла из Србије у Хиландар.
Цео манастирски компекс ограђен је зидовима висине преко 30 метара, а ојачан још вишим пирговима (кулама). На врху шестоспратног пирга светог Георгија саграђена је црквица посвећена овом светитељу, а на још монументалнијем и вишем пиргу Светог Саве црквица посвећена Светом Јовану Претечи. У широком дворишту је главна црква, посвећена Ваведењу Пресвете Богородице. Ту су фијала и два висока чемпреса, као важна обележја, или симбола овог манастира. Китњаста фијала (за освећење воде) саграђена је 1784. године. Основа јој је кружног облика, а осам стубова носе кровни покривач. У средини је лепа фонтана – сликана споља флоралном орнаментиком, а изнутра сценама из Библије. Постојећи конаци имају три или четири спрата. Спољашњи зидови су им уједно и одбрамбени (немају прозоре у доњим зонама). Велики, тзв. Савин пирг, има доњи део из доба Немање и Саве, а горњи из времена краља Милутина.
У манастирској порти, иза главног храма, налази се цистерна наткривена тремом са калотом, а недалеко је бунар Светог Саве. Главна црква Хиландара, посвећена Ваведењу Пресвете Богородице, прва је била у низу грађевина које је краљ Милутин подигао. Подигнута је 1293. године (или деценију касније), према једном препису старијег натписа на цркви.
Хиландар је светиња и све је у њему светиња, али постоје и светиње међу светињама. У Хиландару су то чудотворна икона Богородице Тројеручице, две Богородице Одигитрије, Христос Спаситељ и лоза Светог Симеона Мироточивог. Ту је, иза игуманских престола, међу молитвеним иконама, сребрни кивот Светог Симеона из кога расте лоза. Предање каже да је свети Јован Дамаскин, чувени богослов, песник и поштовалац икона, био оклеветан код калифа у Дамаску. Сурово је кажњен одсецањем десне руке. Осакаћени песник пао је пред икону Пресвете Богородице молећи се. Исте ноћи му се рука вратила. Пред чудом које се збило, калиф би обузет кајањем и пожеле Јовану да врати сва достојанства. Међутим, он се захвали и оде у манастир. Из благодарности према исцелитељки, дао је да се у сребру изради рељеф његове руке који приложи у икону. Тада она доби име Тројеручица. Икону је Свети Јован Дамаскин потом однео у Јерусалим, у лавру преподобног Саве Освећеног. Тамо је била од половине 8. до почетка 13. века, када је поклоњена архиепископу српском, Сави Немањићу. Када је Свети Сава ишао из Свете Горе у Србију, да мири завађену браћу, понео је са собом поред моштију Светог Симеона и Богородицу Тројеручицу. Поклонио је брату Стефану са заветом да је чува у свом дому и за време рата носи пред српском војском.
Подизање српског Манастира Хиландар у Светој Гори, једног од најважнијих средишта православља тадашњег времена, било је не само богоугодно дело посвећено Ваведењу Пресвете Богородице, него је истовремено имало и велики политички, културни и међународни значај за српску цркву, државу и културу.
Манастир Хиландар
Српски Mанастир Хиландар налази се на Светој Гори (Агион Орос), где више од хиљаду година живе монаси испосници. По предању, ово место је благословила Богородица, да на њему живе слични њој, девственици. Света Гора је огњиште врлина и подвига и неугасиви светионик вере Православне. Први велики пустињак у Светој Гори био је преподобни Петар Атонски, а први оснивач општежитељног манастира Велике Лавре – преподобни Атанасије Атонски. Данас на Светој Гори постоји двадесет манастира – 17 грчких (најпознатији су Велика Лавра и Ватопед) и по један руски (Свeти Пантелејмон), бугарски (Зограф) и српски – Манастир Хиландар.
У марту 1196. године, велики жупан Стефан Немања сазвао је сабор у Расу и објавио своју намеру да напушта престо. Следећег јутра на Благовести, 25. марта 1196. године, епископ Калиник је замонашио Немању и његову жену Ану, назвавши Немању Симеон, а Ану – Анастасија. Убрзо после овога обреда, Симеон одлази у свој Манастир Студеницу, а Анастасија у Манастир Пресвете Богородице код Куршумлије. У Студеници је Симеон живео као обичан монах, а онда се опростио заувек са својом земљом и народом, одлазећи на Свету Гору, 8. октобра 1197. године. У Ватопеду, тада најважнијем и најлепшем светогорском манастиру, Немању је дочекао игуман са братијом, уз велике почасти и радост, као и његов најмлађи син, принц Растко (Сава) Немањић, који је у својој седамнаестој години, кришом од својих родитеља, са једним светогорским калуђером, отишао на Свету Гору. У међувремену, Сава је пронашао стародревне рушевине Манастира Хиландар, које су припадале Ватопеду. Симеон и Сава отпочеше обнову и у врло кратком времену отац и син саградише цркву, конаке и ћелије за братију, јер је сребро и злато притицало у великим количинама од великог жупана Стефана, који се веома обрадовао намери свога оца и брата.
Манастир још није био завршен када Симеон 13. фебруара 1199. године умире. Сава је, потом, убрзао радове и исте године завршио Хиландар. Наследници Стефана Немање на српском престолу нису заборавили његово завештање. Сви су се бринули да Хиландар не оскудева, увећавајући његова богатства. Међу њима се истицао ревношћу краљ Урош I (1242-1276), Немањин унук, угледни ктитор Манастира Сопоћани.
После Симеона Немање и Саве, највећи ктитор Манастира Хиландар био је краљ Милутин (1282-1321). Почетком 14. века он се прихватио да обнови и прошири задужбину својих предака. Уз дозволу византијског цара Андроника II Палеолога, руши стару цркву и гради нову, садашњу. Подиже ћелије за монахе, заједничку трпезарију, обезбеђује манастир високим зидинама и кулама, гради гробљанску цркву и на самој обали утврђење Хрусију. Његов син, Стефан Дечански, у утврђењу је саградио храм посвећен Светом Василију Великом, па се Хрусија од тада назива и Свети Василије на мору или Стари манастир.
Хиландар добија на угледу не само због богатства, него и стога што је Света Гора после освајања Стефана Душана 1345. године, територијално укључена у српску државу. Када се од арсане (манастирског пристаништа) пође према Хиландару, равним путем уз речицу, брзо се стиже до Хрусије, првог спољашњег хиландарског утврђења. До улаза у манастир посетилац ће наићи на неколико интересантних обележја, као што су: Крст цара Душана, с леве, и Душанова маслина, с десне стране пута, чесма са крстом, у знак сећања на посету краља Александра Обреновића 1896. године, капелица где је, према предању, чудотворна икона Богородице сама, на леђима магарца, пристигла из Србије у Хиландар.
Цео манастирски компекс ограђен је зидовима висине преко 30 метара, а ојачан још вишим пирговима (кулама). На врху шестоспратног пирга светог Георгија саграђена је црквица посвећена овом светитељу, а на још монументалнијем и вишем пиргу Светог Саве црквица посвећена Светом Јовану Претечи. У широком дворишту је главна црква, посвећена Ваведењу Пресвете Богородице. Ту су фијала и два висока чемпреса, као важна обележја, или симбола овог манастира. Китњаста фијала (за освећење воде) саграђена је 1784. године. Основа јој је кружног облика, а осам стубова носе кровни покривач. У средини је лепа фонтана – сликана споља флоралном орнаментиком, а изнутра сценама из Библије. Постојећи конаци имају три или четири спрата. Спољашњи зидови су им уједно и одбрамбени (немају прозоре у доњим зонама). Велики, тзв. Савин пирг, има доњи део из доба Немање и Саве, а горњи из времена краља Милутина.
У манастирској порти, иза главног храма, налази се цистерна наткривена тремом са калотом, а недалеко је бунар Светог Саве. Главна црква Хиландара, посвећена Ваведењу Пресвете Богородице, прва је била у низу грађевина које је краљ Милутин подигао. Подигнута је 1293. године (или деценију касније), према једном препису старијег натписа на цркви.
Хиландар је светиња и све је у њему светиња, али постоје и светиње међу светињама. У Хиландару су то чудотворна икона Богородице Тројеручице, две Богородице Одигитрије, Христос Спаситељ и лоза Светог Симеона Мироточивог. Ту је, иза игуманских престола, међу молитвеним иконама, сребрни кивот Светог Симеона из кога расте лоза. Предање каже да је свети Јован Дамаскин, чувени богослов, песник и поштовалац икона, био оклеветан код калифа у Дамаску. Сурово је кажњен одсецањем десне руке. Осакаћени песник пао је пред икону Пресвете Богородице молећи се. Исте ноћи му се рука вратила. Пред чудом које се збило, калиф би обузет кајањем и пожеле Јовану да врати сва достојанства. Међутим, он се захвали и оде у манастир. Из благодарности према исцелитељки, дао је да се у сребру изради рељеф његове руке који приложи у икону. Тада она доби име Тројеручица. Икону је Свети Јован Дамаскин потом однео у Јерусалим, у лавру преподобног Саве Освећеног. Тамо је била од половине 8. до почетка 13. века, када је поклоњена архиепископу српском, Сави Немањићу. Када је Свети Сава ишао из Свете Горе у Србију, да мири завађену браћу, понео је са собом поред моштију Светог Симеона и Богородицу Тројеручицу. Поклонио је брату Стефану са заветом да је чува у свом дому и за време рата носи пред српском војском.
Подизање српског Манастира Хиландар у Светој Гори, једног од најважнијих средишта православља тадашњег времена, било је не само богоугодно дело посвећено Ваведењу Пресвете Богородице, него је истовремено имало и велики политички, културни и међународни значај за српску цркву, државу и културу.