Време Франкфурт, септембар 2010.
ИНТЕРВЈУ Соња Ђурић
Градио храмове од Аусталије до Канаде
– Пројектовао сам на црно јер никад нисам био запослен, радио сам и физичке послове, истовар, утовар, живео од поправки чсовника, штимовања клавира…
Ижењер архитектуре професор др Предраг Ристић (80), познатрји као Пеђа Исус, надимак који је добио још у младости, овогодишњи је добитник престижне награде „Стефан Првовенчани“, која се додељује на Рашким духовним свечаностима. Та награда стиче се за изузетан допринос националној култури и науци. Иза Ристића стоји стотину пројектованих цркава, а међу најлепше спадају црква на Црквини у Требињу по тестаменту Јована Дучића, Саборни храм у Подгорици, црква у Апатину, на Равној гори, у Гацком, Убу, Бирмингему, Хановеру, Сиднеју… Изградио је стотину храмова од Аустралије до Канаде. Кад прича о прошлости, Пеђа с носталгијом говори о своје три куће које је саградио на дрвету на Ади Циганлији, у којима је живео тридесетак година, као и о низу својих оригиналних и често несхваћених идеја из више области.
Како сте примили вест о награди?
– Са великим изненадењем. Знам да нешто мора да се деси и човек има наду. Има чак и један сајт који се зове „Наша нада“, који су покренули полицајци, пошто је полиција прва почела да се модернизује. А највећу похвалу за свој рад добио сам за цркву у Требињу. Прво од директора хрватског Завода за заштиту споменика културе који је рекао: „Ово је зидано пре 500 година!“ А калуђерице које су свакодневно у Грачаници рекле су ми:
„Па ово је иста црква!“ А она није иста, само је у истом духу, иста је: акустика, атмосфера.
Које дело вам је најдраже?
– То ме сви питају и не знам да кажем. Сад тек сводим рачуне и пре једно десетак година митрополит Амфилохије ми је рекао да нешто напишем. Непрестано сам писао. Мајци је свако дете најдраже. А ја се још нисам предао, још градим, па бих за сада сврстао своја дела по величини. Моје цркве нису нека новокомпонована новоградња, него понављање оног предашњег, порушеног. Оне су отпор искорењивању наше духовности.
Ваши пројекти поштују дух српског градитељства. Колико је могуће очувати тај стил у савременом свету?
– Оно што се таложило генерацијама паметније је од пролазних модних или револуционарних новотарија. То не значи да нисам користио и најновије достигнуће савремене технологије. Дизајнирао сам такозвану сажету кућу, која је врло економична, али ни она није успела да пробије „комунистичку блокаду“. Разни народи решавају ствари и понашају се врло различито. Јапанци су имали спорт кад и античка Грчка, али њихови победници се не пењу на пиједестал, него чучну. Код нас би то био безобразлук.
Саградили сте „чардак ни на небу ни на земљи“ на београдској Ади Циганлији и због тога сте упали у невоље?
– Наравно. Комунистичка власт ме је због тога напала. Као један од двојице оснивача Удружења Љубитеља Саве и Дунава дао сам себи право да имам скровиште. Међутим, три пута су ми рушили кућу коју сам, с Дугим и Јоцом Пацовом, саградио на дрвету, прву на Ади Циганлији, на пет и по метара од земље. Прва кућа је срушена без објашњења власти, док је за другу објашњење било: „да се ту окупља омладина која својим ликом, облачењем и понашањем не доликује лику Титовог омладинца“. Та моја кућа је била тада и једина свлачионица Пливачког клуба Црвена звезда. Саградили смо је од дасака и греда које су пливале Савом.
У комунистичком режиму сте често имали проблема. Зашто?
– Да. То је било страшно доба. Мој отац је био осуђен на 12 година робије зато што је у кафанама „Грчка краљица“ и „Мадера“ погрдно говорио о власти. Све су нам конфисковали на мом родном Сењаку. Мој отац је био инжењер и сматрали су нас буржујима и од тога је све кренуло. Требало је опстати са троје деце, а ја не само што никада нисам био члан партије, него нисам био ни запослен у такозваном друштвеном сектору! Пројектовао сам и градио на црно, стално писао, имао изложбе, предавања и гостовања на ТВ. Радио сам и све друге послове, често и најтеже физичке, истовар, утовар. Живео сам од поправки часовника, штимовања клавира. Ипак, стекао сам пензију. Наравно не из радног односа, већ као уметник, члан Удружења примењених уметника и дизајнера Србије.
Колико је било тешко бити слободан уметник?
– Веома тешко. Пошто никада нисам био запослен. Нисам могао да подигнем кредит, да купим ‘фићу’. Нисам имао никаква права.
Шта тренутно радите?
– Борим се за дозволу за обнављање у рату порушеног храма у Пребиловцима. Обнова миниране цркве, над њеним кратером, понуђена је као сликостојитељка архитектуре комплекс цркве Васкрсења са црквом Светог гроба у Јерусалиму. Наравно није реч о буквалној копији, већ новом пројекту којим се дух и атмосфера јерусалимског храма пресноси у Пребиловце – из дубине постојећег кратера порушене цркве и уништеног гроба невино пострадалих жртава у Другом светском рату. Сви мисле да нама попови долазе да наруче пројекат. Има и тога, али у већини случајева не. Закључим да нешто треба да се уради и нема ни уговора ни пара и после толико година добио сам тај посао и сада радим на томе, размењујем са властима у Чапљини мејлове, удварам се некој Суади ради грађевинске дозволе.
У архитектури се залажете за спој уметности, грађевинарства и музике. Колико је то тешко постићи?
– Све је то исто и повезано, само бих ја још додао цркву. Црква је одвојена од политике, али за мене је то свеједно. Ја сам архитекта цркви. Као студент поставио сам тезу на основу теорије скупова и објединио акустику, музику, архитектуру, а професори су тражили да због тога паднем на испиту. После тога сам морао две недеље да се кријем. Тако сам почео.
Како коментаришете појаву да се поред старих зграда граде „свемирске“ грађевине? Ко је за тоодговоран?
– Слути ми на катастрофу. То је стихија, замајац који иде док не дође до бесмисла. Полако се пумпају толике неправде и глупости да једног дана морају и да пукну. И Римско царство се распало, па тако и овој појави мора доћи крај.
Да имате власт у Србији шта бисте урадили на пољу архитектуре?
– Прво бих укинуо грађевинску дозволу. Ми желимо да се угледамо на Европу, а не држимо се никаквих правила. Постојало је прозорско право ј’ош у доба светог Саве. Ми смо између истока и запада. Нити смо исток, нити запад. Ни у Јапану нема грађевинске дозволе. А код нас је дошло доба присиле.
Једном сте изјавили да је градња цркве део молитве,
– Јесте. То је ораторијум, литургија.
Шта вам је неиспуњена професионална жеља?
– Да се што више објеката заврши како треба, да се не појављују силни „аутори“ који мењају правила.
До Крстионице поред тоалета
Посебно сте поносни на цркву у Хановеру?
– Јесте. У Хановеру сам направио најлепшу крстионицу. Нажалост, био сам шокиран када сам видео да су зазидали свечано степениште, како би наводно добили више простора, што је небулоза. И што је још горе, до крстионице се сада може прићи само споредним улазом поред тоалета.(лекторисан део ПР)
Мајстор и за лењир и за клавир
Предраг Ристић рођен је у Београду 1931. Отац Петар био је машински инжењер, рођен у Јагодини, а мајка Марија је из Арада, рођена Табаковић, пореклом из Билеће. Одрастао је међу лењирима, чекићима, тестерама, књигама, сликама и клавиром од прабабе. У кући нико није пио, пушио, па чак ни псовао. Сви су се нечим страсно бавили. Деда Милан Табаковић, тада осамдесетогодишњак, није га држао на крилу већ на цртаћем столу. За истим столом он је пројектовао цркву у Кикинди, а Пеђа амфибију. Кућа му је била непрекидно Вавилон, пун гастарбајтера, инжењера, архитеката, мајстора из целог света који су дошли у Југославију да зараде, а у којој се тада одигравао бум градње. Говорили су се сви језици а Пеђа је ишао у елитну немачко-српску основну школу.
Дипломирао је 1956. на Архитектонском факултету у Београду, а докторирао је на Университету у Грацу 1980. У дипломском раду развио је оригиналну теорију акустике засновану на математичкој теорији скупова, па су све његове цркве врло акустичне и има статус истакнутог слободног уметника, члан је УЛУПУДС-а. Од 1977. је гост-професор унивеситета у Грацу и Бечу. Предавао је на многим страним университетима, 1985. године добио је Орден светог Саве, а четири године касније награду британске круне за црквени дом у Бирмингему.
Добитник је награде Удружења ликовних уметника за животно дело .
Ожењен је Милицом, рођеном Мирић, и има троје деце, ћерке Катарину и Еву и сина Саву, који га, како воли да нагласи, не само наслеђује већ и превазилази.