Европа Нација, април 2006.
ИНТЕРВЈУ Маја Радонић
ДР ПЕЂА РИСТИЋ, ЖИЖДИТЕЉ И ОСНИВАЧ „МЕДИАЛЕ“, НАСТАВЉАЧ ДУГЕ ЛОЗЕ ЧУВАРА ГРАДИТЕЉСКЕ ТАЈНЕ
Потомак је оних који су пројектовали патријаршију у Сремским Карловцима, обележили архитектуру Арада и Новог Сада, пострадали под „диктатуром пролетаријата“
И у ,,вуненим временима“ успевао је да пронађе своју пукотину светлости. Од идеолошког терора склонио се у математику, из чељусти „колектива“ умакао у једну дашчару на Сави, тражећи излаз из соцреализма постао један од оснивача „Медиале“.
Данас, када поптпуно исти људи на њега кидишу као јуришници оне друге интернационале и њене идеологије, кад га из „невладиног сектора“ нападају стари удбаши и њихови стипендисти, он с дечјом ведрином збори о животу као продуженој литургији, стварању као молитви, архитектури као страсти, кичу као неопростивом греху. И позива на помирење и оцеловљење народа
У званичној биографији Др Предрага Пеђе Ристића стоји да је инжењер архитектуре, професор Академије СПЦ за уметност и консервацију, црквени градитељ, или како воли да каже – жиждитељ, што је древна српска реч за архитектуру, са око 80 реализованих цркава и црквених објеката, и доктор наука Университета у Грацу. У незваничној биографији, он је Пеђа Исус, како га је прозвао глумац Северин Бијелић, кога је Пеђа оставио иза себе када је постао првак Србије у пливању на 200 метара 1946. године, потенцијални атентатор на Тита у својој шеснаестој години (читао сам како Индијанци лове мајмуне тако што у уста ставе кураре и намоче стрелицу, и он блокира рад срца на пар минута, довољно да човек умре, а не оставља трагове, а ја бих употребио оловку и малу сачму натопљену отровом и погодио га у врат кад пролази, али нисам могао да набавим кураре, а да не будем откривен), хапшен и пребијан преко шездесет пута од комунистичке власти, због неподобног порекла (једном сам затворен три дана у згради данашњег Арт канала, јер сам гледао амерички филм „Тровачи на пучини“, што се сматрало демонстрацијом за империјализам, а други пут сам ухапшен и тада и пребијен, јер сам пролазећи улицом погледао у правцу америчке амбасаде..).
Одрастао је на Сењаку, у кући коју су одузели комунисти и до данас нису вратили, дружећи се са царским Русима, (сећам се празника у Ваведењу како су се Руси молили и посебног заноса током „Херувике“), читао је о.Јустина Поповића и владику Николаја Велимировића, био је увек веран Богу, православљу, за Краља и отаџбину, као и сви његови тадашњи блиски пријатељи . Један је од најзначајнијих припадника легендарне Медиале, а браду је носио да нагласи да је четник (када ми се родио син Сава, ја сам се шалио да је рођен са кокардом на челу). Посвећен у потпуности црквеном градитељству и дубоко свестан да то није обична грађевина, већ „брод у коме се људи спасавају“, при сваком новом пројекту доследно брани реализацију идеје до краја, те се често дешавало да не буде у прилици да остане на изградњи до краја. Поред свих тешких и често драматичних момената у животу, достојних неког узбудљивог романа, његова ведрина и готово детињи поглед са једне стране и дело које по дубини, озбиљности и обиму може да испуни и три живота, са друге стране, говоре да је пред вама Личност, човек чији је живот истински „продужена Литургија до вечности“ (Пеђа Ристић).
Рекли сте једном приликом да је архитектура врло сложенo – једноставна наука. Ваше опредељење је црквено градитељство, што подразумева поштовање канона са једне али и велики простор за креативност са друге стране Како је и када у Вама настало то опредељење?
То се вероватно предодредило још пре мог рођења, зато што сам четврта генерација дипломираних архитеката у мојој породици по мајци, рођеној Табаковић, из Арада (данас у Румунији), не рачунајући оне претке који су били тесари или дунђери. Први дипломирани архитекта у породици са Университета у Бечу био је веома талентовани деда стриц, Александар који је урадио пројекат за патријаршију у Сремским Карловцима под шифром „Ко хоће часно, не може ласно“. На жалост, умро је врло млад. Други је био деда Милан, који је живео веома дуго и међу осталим изградио око десетак цркава и обележио архитектуру Арада. Дешавало се да сам цртао порд њега. Затим долази ујак Ђорђе, који је обележио архитектуру Новог Сада и једна улица у Новом Саду данас носи његово име. Са њим сам већ као стасали архитекта унеколико „радио“ заједно, односно, он је потписивао моје мале пројекте док ја нисам био овлашћен, а манстир Свете Меланије код Зрењанина који је он пројектовао 1935. године ја сам после његове смрти проширио. Иначе, у Новом Саду се већ десет година додељује архитектонска награда Ђорђе Табаковић, по мом ујаку, и један од добитника је извесни Бербаков, син свештеника, који је награђен за споменик Шиптарима партизанима у Старом Бечеју. Ја сам се те 1944. задесио у Старом Бечеју и четнике су одмах стрељали као колаборанте, а Шиптаре балисте, отворене фашисте су молили да пређу у партизане и неколико стрељали да „убеде“ остале да им „добровољно“ приђу. Било је смешно гледати те Шиптаре у кратким панталонама афро дезена, испод којих су вириле беле дугачке прљаве гаће, како на минус 10-15 на тргу слушају предавања из марксизма на српском језику, који не разумеју ни реч. Тако су комунисти преобукли отворене фашисте и убице у ослободиоце, па не треба да се чудимо што сада Агима Чекуа проглашавају за премијера, јер то је све у духу такве традиције.
Поред наслеђа са мајчине стране, и мој отац је био инжењер централног грејања па сам врло често њему цртао планове инсталација у зградама, а на крају незавршеног ланца ме наслеђује син Сава и изгледа да ме добро превазилази. Данас углавном радимо жестоко заједно. Свака част изузецима, међутим, ове „ђавоље“ вештине, да би биле успешне треба одгајати генерацијама. Капиталисти света се чуде како се у нас у сиромаштву може напрасно обогатити, јер је другде за то потребно неколико генерација. Уравниловка је нама уништила не само Бога, већ и Богом дати укорењени таленат појединца, а тиме и укупној нацији. Мом ујаку су комунисти забранили да држи самостални ауторски биро, као што су забранили и сваку другу приватну иницијативу, све је морало да буде колективно – друштвено. У немилосрдној и често крвавој диктатури пролетаријата могло се радити само у државним, од партије „радничке класе“ контролисаним предузећима. На преким судовима „у име народа“, пљачкала се талентом стечена имовина која парадоксално, ни до данас није враћена онима који су је Богом дано стварали, чак се постављало „морално правило“ да је неморално запошљавати рођаке. Одмах после материјалне пљачке 1944. године, кренули су и на духовно искорењивање, онемогућавано је деци „богаташа“ да се уписују на факултет. За упис је била неопходна карактеристика душебрижника, у којој је било потребно имати радне акције и радничко порекло. Тек су 1949. само на техничким факултетима увели пријемни испит, који сам наравно положио, па сам се ето провукао и могао и да студирам.
То време крајем четрдесетих и почетком педесетих година било је изузетно тешко, чак и опасно за све оне који се нису уклапали у нови комунистички систем, наметан силом и страхом. У каквим условима су текле Ваше студије?
Због свега изнетог такав факултет је за мене био нужно зло кроз које сам имао жељу само да се провучем. Било је то време ударника, а на обавезну праксу већ после прве године смо слани декретом. Ванпартијци су добијали забачену унутрашњост, а комунисти центар града. Ја сам изгледа био вешт, па сам успевао и ту да се извучем. Међутим, готово сви слични мени, као рецимо Леонид Шејка, нису имали довољно снаге да избегну ни радне акције, ни праксу на терену, па су пострадали. Баш сам недавно добио једну стару фотографију, досад непознату Шејкиним биографима, са обавезне праксе у Чачку, где он стоји у друштву својих колега на градилишту, а на полеђини је исписан датум – 9.10. 1950. године. Ја сам „илегално“ терао по свом слободном избору, а то значи да сам се бавио свим и свачим, почев од спорта па до биологије, физике, астрономије, до више математике, возио сам чамцем ловце, поправљао часовнике, штимовао клавире, радио на грађевинама, и немам појма како сам имао снаге и одакле сам црпео енергију да не посустанем у безмало никаквим материјалним условима са оцем који је био на робији. То је, међутим, било неопходно, јер је архитектура у основи свеобухватна, али је истовремено и веома просто сложена, јер је она у том простом сажетом збирном облику иконостас свих наука у којој свакодневно живимо. Ми носимо титулу „инжењер архитектуре“, па за нас инжењери кажу да смо луди уметници, а уметници да смо хладни инжењери.
Недавно сте на подстицај једног младог историчара, сада мр Срђана Цветковића, који истражује злочине комуниста у периоду непосредно после преузимања власти, написали изузетно узбудљиво и потресно сведочанство о једној тучи на Техничком факултету 1952. између Удбаша и „неподобних“ студената, у којој сте учествовали, и где је био у опасности живот многих студената, а неки су доживели праве трагедије (као студент из Краљева који је ослепео од последица линчовања од стране „напредних“ омладинаца). Изгледа да многи код нас још увек не знају какав је терор владао тих година, чак се говори „за време Тита је било боље“…
Драго ми је што ме је тај млади човек, за потребе свог магистарског рада, готово приморао да се сетим свега тога и да запишем своје сећање на тај заиста драматичан догађај. Он сада већ спрема свој докторат и мислим да ће мр Срђан Цветковић бити значајно име у проучавању наше новије историје. То су биле табу теме у нашој историји, а то је истина која кад тад мора да изађе на видело, као још много таквих и сличних догађаја. Највећа општа тешкоћа у мом, као и у животу свих нас из ванпартијске масе, био је и остао комунизам. После краткотрајног фашизма (1941-1944), када смо стрепели сваке ноћи да ће доћи да нас покупе, упали смо у нажалост трајни комунизам, где смо опет стрепели да ће да нас покупе. Комунизам је својим иницијалним зверствима 1944. утеривао људима страх у кости, тако да су људи од страха оглупели и заборављали и оно што су знали, а нарочито се ничега непријатног нису сећали, јер им је памћење било занемело. Цео век смо провели у елементарној животној борби за опстанак, са непрекидним суђењима, ношењем пакета у затвор, стамбеним споровима. Мој отац, који је из политичких разлога био на робији, пребијан је и понижаван, кућа нам је била конфискована, (Сењачка 3) избачен сам из дела стана са породицом, више пута сам био привођен. Успео сам ипак да изградим своју малу пукотину и својим рукама сам изградио кућицу на дрвету на Сави, само од дасака које су допливале реком. Кућицу су ми комунисти два пута рушили, јер: „иста служи за окупљање омладине која својим понашањем не одговара лику Титовог омладинца“.
Делом и из таквих окупљања „неподобних“, у ствари истомишљеника који су стварали своју „оазу у општој пустињи духа“, настала је и чувена Медиала, а Ви сте свакако један од њених (нај)истакнутијих чланова. Какви су били Ваши међусобни утицаји?
То ми не знамо. Што би рекао мој пријатељ, великоСрбин из Црне Горе, сада покојни Вукота Вукотић звани Тупа:“ Та Медиала, то ви је измислио они Главуртић!“ (иначе, најчешће сам хапшен због мојих пријатеља Срба из Црне Горе, па би Вукота рекао – Немо’ ти жабар (равничар) да ми браниш српство!)
Медиала – то је изрекао Љуба Поповић, а у то време постојали су разни изми – егзистенцијализми, и разни други, а једини изворни покрет који није био копија је Медиала, иако то и није био заиста покрет. Ми смо се једноставно дружили међу собом спонтано, без неких формалних окупљања, а последње речи Леонида Шејке су „Сликање је облик молитве“… И градња цркве је облик молитве, Црква је молитва, као и иконе. Шејка и ја смо се дружили на истој таласној дужини. Ја сам одрастао са Русима оданим Цару, био их је пун Београд, а и наша кућа, јер су као „приспособљени“ технички цртачи радили код мог оца инжењера. Једино што им замерам је што ме нису научили руски језик, будући да су српски говорили као и ми. Касније на мом факултету, на мене су ипак највише утицали баш ти наши драги руски емигранти, као што су били моји професори Григорије Самојлов и Петар Анагности. Када се каже љубав између Србије и Русије, ја мислим на те Русе…
Када су Вас скоро питали колико сте цркава пројектовали и Ви рекли „око 50“, реакција је била „ех, баш толико“, што вас је натерало да их побројите и дошли сте до броја 80, што је и Вас изненадило. Колико њих је изграђено до краја по Вашој замисли и са Вашим учешћем?
Можда само оне прве које сам подигао у манастиру Каони и околини. Архитектура је једна од највећих страсти и као свака патолошка љубомора може да обузме човека да не може да се контролише. Прво је било забрањено да неко буде аутор, ако комисија то не одреди, а онда је свако преузимао да буде аутор. У том судару се поставља питање шта да радим кад сам по свом завету самостални аутор, који самостално пројектује и одговорно потписује своје ауторско дело, на које одмах сви навале да га скрнаве, не би ли се и они напојили стваралачког усхићења које ја, по њима, себично и недемократски присвајам само за себе. Стваралаштво није плод демократије, демократија треба само да обезбеди независност уметника и да се не меша у његово дело. Када је пре неколико година започела градња моје прве београдске цркве у Крњачи, био сам писмено удаљен са градилишта, а порушен ми је и започети зид висине од 1,50 метар. Опет сам и ту успео да нађем пукотину и да се провучем, и да као у пожару неправде који не могу да угасим, спасем оно што се спасти може. Тако сам ипак успео да у Крњачи остварим, истина мало окрњен пројекат, али ипак око 80 одсто мој пројекат, с тим што сам радове на објекту водио преко посредника. Ипак паметнији попушта. Нећу себи да дозволим да се понашам као наши политичари, доста је у српском народу сукоба и раздвајања. Народ је ипак задовољан изгледом своје нове цркве, а колико сам чуо о њој се и Његова Светост патријарх српски Павле веома повољно изразио.
Мање је познато у нашој јавности да сте докторирали у Грацу на тему реконструкције Лепенског вира. Одакле интересовање за ту тему и у каквој је вези са Вашим целокупним делом?
То што сам се бавио праисторијском архитектуром била је још једна моја својеврсна диверзија и уметност преживљавања под комунистима. За дипломски рад наводно сам пројектовао концертну дворану, а свима је било јасно да је то црква. Међутим, у одбрани рада све сам поставио на основу једне гране математике коју тада нико није познавао, на теорији скупова, којом сам поставио сасвим нову и оригиналну теорију акустике. Добио сам десетку, а Народна омладина је тражила да ме ухапсе. Док сам се крио, два храбра професора су ме бранила и одбранила. То су били Димитрије Леко и Станко Клиска, али су због тога превремено пензионисани. Мада сам желео да ми докторат буде из акустике Православних цркава, ипак то нисам урадио јер бих сигурно имао опаснијих неприлика. Зато сам се повукао у праисторију у којој нема ни православних, ни Срба, мада је за мене и то опет била Црква, односно Црква адамска. Тако сам се одмах по открићу Лепенског вира самоиницијативно и неинституционално нашао на лицу места и у свом стилу полуилегално учествовао у ископавањима да бих покупио са своје тачке гледишта материјалне доказе за поткрепљење своје теорије. И ту сам остао веран математичкој апаратури. Међутим, у нас научници, поготово археолози, обично не само што не верују у Бога, него не знају ни математику и то често ни ону основну, средњошколску. Славни др Драгослав Срејовић ме је тако покрао, моју оригиналну реконструкцију и моје цртеже, као што је и неке моје периферне идеје прогласио за своје, те сам био принуђен да докторат браним на Техничком университету у Грацу у Аустрији где сам био изабран за госта професора. Уопште, савремено јавно мнење на западу сматра да су наука и религија стриктно одвојене једна од друге, иако се оне једна у другу преливају, а све, бар за нас вернике почиње од Бога, односно од цркве Христове. На университетима у Цариграду увек се проучавала Евклидова геометрија све до университета у Москопољу, кога је сурово уништио средином 17. века, Арбанас Али паша Тепелан, и то историјско сазнање покушавам да унесем у свест својих студената. Ја их учим оно што не могу да нађу у књигама, а за остало нека се снађу у литератури.
Обнављали сте Свете Арханђеле код Призрена почетком деведесетих, по радовима Др Радослава Грујића, великог научника и патриоте, оснивача Музеја СПЦ пре Другог свеског рата. Рекли сте недавно, а поводом полемике која се јавила због новог Закона о заштити културних добра, где сте подржали предлог да верске заједнице могу самостално да врше заштиту својих објеката, да нам је поново потребан један Радосав Грујић, поготово због ситуације на Косову и Метохији.
Као да су сви ударени комунистичким топузом, не могу да мисле логично…Треба да се донесе нови закон о заштити споменика културе, што је врло актуелно, због догађаја на Косову и Метохији. Сада нас присиљавају да ми заједно са Шиптарима и осталима обнављамо цркве на КиМ што треба да буде готово за мање од годину дана, што је тотални апсурд за такву врсту посла. То је силеџијство, и навалили су куси из целог света да раде тај посао. Ја сада доживљавам рехабилитацију, јер је ненадано иза мене 2004. године стала директорка Завода за заштиту мр Гордана Марковић. Сада треба да се усвоји закон по коме и Црква може да обнавља своје објекте, без да тражи дозволу од Завода за заштиту, под условом да има стручан кадар, докторе наука, специјалисте у том послу, може да се организује и да сама води своје домаћинство. Сада су скочили буквално сви у тој бранши, нека Жана Гвозденовић, директорка Музеја савремене уметности је написала један мејл, где зове све директоре музеја да се скупе против Гордане Марковић и ја напишем један чланак и то под притиском секретара наше Академије, јер се ми трудимо да владамо својим делом, не кажем имовином, јер имовина је у другом плану, прво што треба да се заштићује је аутентично дело. Била је читава серија прилога на ту тему, где су се потписали сви „велики“ научници. Ја сам написао чланак, подршку Гордани Марковић, који нису хтели да објаве у „Политици“, него под притиском су објавили, али не у рубрици култура, већ једну четвртину у рубрици „Међу нама“, и онда то више није то. Ево поента, коју су они избацили – у свакој војној јединици каже се како та и та јединица води светлу традицију те и те јединице или тог и тог народног хероја, па тако све установе, па и Црква имају своје свеце, те и Заводи за заштиту споменика културе. Један Удбаш Србин, родом из Ђаковице је да би се додворио новој власти, раскрстио је са религијом и срушио српску цркву у Ђаковици. У току Другог светског рата су хтели балисти да је сруше, али Италијани нису дали, рекли су да је штета за тако лепу цркву, и ту су показали и своју католичку свест, што се и сада показује на Косову. Али, после су отишли италијански окупатори, па су дошли комунистички окупатори и црква је срушена, па је тај који је срушио цркву после неког убрзаног курса постао директор Музеја у Приштини и то је генеза данашњих завода. Квалификација за директора је та што је срушио цркву, наравно не џамију и не католичку, комунисти су рушили већином православне цркве. То је њихова традиција и то је њихов светац, тај рушитељ цркава.
Ко је основао Музеј СПЦ?
1878. се родио у Земуну Радосав Грујић, студирао је у Загребу који је у то време био и велики српски град, па у Бечу и успео да докторира у Загребу. Био је врло активан, покренуо је истраживање Светих Архангела, основао је Музеј СПЦ који је био у Конаку Кнегиње Љубице, имао је стотине прилога и био професор Университета и оснивач Музеја у Скопљу. То је пандан кога ми имамо као оснивача. Потом избија рат и долазе грозне вести и лешеви пливају Савом до Београда и руше се манастири и он се сети свог колеге са студија, аустријског барона Рајсвица, јер та аристократија углавном није била за национал-социјалисте, односно за Хитлера. Он му набави немачку униформу и неке документе, он изврши са тим бароном смотру усташке почасне страже негде у Срему и ја кажем да је он Џемс Бонд као кад бих ја сада обукао америчку униформу и извршио смотру почасне УЧК страже то је била велика храброст. Потом нађе на поду једне разваљене цркве у Срему мошти цара Лазара, па требује немачке војне сандуке и стави Цара Лазара и Цара Уроша, па их свечано дочека у Београду влада Милана Недића. На крају је прикупио 40 вагона спасавајући што се спасти могло, тешко рискирајући сопствени живот. Кад се рат завршио, њега ухапсе, пребију и осуде на губитак националне части, одузму музеј СПЦ и сада питају да ли СПЦ може да има свој завод?
Наравно да може, али сам рекао да после 50 година Црква треба да се опорави и овај Завод треба да се опорави, није лако преко ноћи створити кадар, и ми радимо на томе јер 12 година постоји Академија СПЦ која школује кадар. Онда је уследио напад на Мирослава Мију Станојловића који је очистио у Милешеву фреске Светог Саве и он је наш најбољи рестауратор, али то је првенствено напад на Академију СПЦ. Наравно, они су напредовали од рушења цркве у Ђаковици, али никако да наставе, јер сада треба да спасавамо Косово и треба нам опет један Радосав Грујић. За сад имамо само трибину др Радосава Грујића а и Завод је тражио да се улица у којој је смештен зове по њему. Ја сам по његовим прилозима радио обнову Светих Архангела, 1991. године, где је врло једноставно објашњено да је Света тајна темељ сваке изградње цркве.
Када се међународна заједница укључила у пројекте обнове ратом пострадалих културних добара, постављен је поново двоструки принцип, по коме се само српској страни намеће да у обнови учествују и рушитељи и они који нису учествовали у градњи, а када су муслимански или католички објекти у питању, принцип је другачији, што нам јасно говори и пример Мостара?
На жалост, да. Када сам имао трибину поводом годишњице 17. марта, где су позвани сви медији и амбасадори и министри, одазвао се један амбасадор –турски и један министар – Радивоје Наумов. Рекао сам тада турском амбасадору да је Турска озбиљна држава, јер води рачуна о свом наслеђу, а поводом обнове мостарског моста. Мост је рађен методом рекомпозиције. Радници који су то радили дошли су из Турске, долазио је њихов министар културе и свакодневно је пратио радове, дигнута је шатор џамија и сви мајстори су се дневно пет пута клањали. То се тако ради, без обзира што то сад није Турска, Турци су аутори тог моста, нико боље не може да га обнови на исти начин, него они. Није то само то што су тесаници заливани оловом, већ што су ти мајстори потомци старих мајстора, гледао сам прилог на ТВ о једном од њих, и он каже да има десет генерација које клешу камен и да му је велика част да ту ради. Он сасвим другачије ради него неки други народ када би радио. И тако сад ми исто треба да кажемо да нећемо са Шиптарима да обнављамо, него ће да раде наши, такође стручни калуђери. На пример, игуман Лука у манастиру Цетињском је дипломирани историчар уметности, магистар је, био би и доктор да се није определио за монаштво и требао да наследи Миодрага Јовановића на катедри за историју уметности у Београду. Дакле има у цркви доста таквог кадра, не довољно, али ипак има. Треба да се врати сва имовина цркви и сва надлежност, како је већ урађено у Румунији.
Будући да црква није обична грађевина, већ брод у ком се људи спасавају, који канонски захтеви при градњи морају дословно да се поштују да би црква заиста и била то – спасавајући брод?
То може врло просто да се објасни, ако би се прихватила теза да нема суштинске, већ само формалне разлике између, рецимо Евклидове геометрије и црквених канона живоградње и живописања. Лоши ђаци се плаше математике, а математика се оснива на ономе што се не доказује (аксиоми) у шта се исто тако без сумње верује „без доказа“, као што се свим телом и душом верује у Бога. Зато се нишчи духом демократски удружују и траже да се укине и избаци математика из школе „да се деца не муче“, а неверници да се црква одвоји не само од школе, већ и од науке и државе, да се деца „не залуђују“. Мени лично догма уоште не смета, већ напротив, она ми чини темељ у мом слободном градитељском стваралаштву да не би начинио кич, што је неопростив грех према Светом Духу, а математика ми служи да ми се оно што градим не сруши. Не може једно без другог. Кад има те куполу на квадратној основи на пример, има та четири пандантафа, који чине разваљен гроб васкрслог Христов. Црква је део молитве код нас није код суботара, тамо је важно да су људи у једној просторији, да је лепо окречено, да су чисти, добри, хумани, а о Светој тајни нема ни говора, можеш само да их гњавиш и боље да о томе не причамо, јер нема ту дијалога, не може да се уклопи једно у друго. Као и свака уметност, црква је облик молитве, односно Литургије, а цео живот је у ствари продужена литургија до вечности.
Како да се изборимо са опасношћу да и код нас завлада колонијални дух, с обзиром на некритичко преузимање западних узора и потискивање свога наслеђа?
Наша прича ми личи на причу о Мау Mау. То је био један доброћудни Кенијац кога су чак и Енглези прихватили, научио да чита и пише и био читач водомера у Кенији. Онда су његови почели да се боре за слободу и њега прогласили да је људождер, да је „Мау Mау“, (то је нешто слично као што су наши четници проглашени за кољаче). Међутим, мало касније су га оженили једном ружном плавом Енглескињом, јер је за црнце то нешто значајно, бела жена. Исто су тако исти Енглези, прогласили и Абориџане за људожедре освајајући Аустралију. Пре две године се председник Аустралије извинио Абориџинима који никада нису били људождери, јер је то било само оправдање да их истребе. Маркале и Рачак значи није први пут, радили су то већ.
Да се вратим на Мостар – професор университета у Немачкој и Аустрији Борис Подрека, и члан САНУ, мислим да му је мајка била Мостарка, да би се наводно одужио Мостару доводи младе архитекте и студенте университета са новцем Ага Кана у Штутгарту да нам пројектују обнову порушеног Саборног српског православног храма у Мостару изграђеног 1863-73, дело знаменитог народног мајстора Андреја Дамјанова из Велеса. Видите то колонијално чудо, како они поступају према нама? У истом Мостару Турци обнављају свој мост како сам већ описао. Сад млади архитекти из Европе под вођством архитекте Подреке дају своја „решења“, а ради илустације како треба да се уради обнова српске цркве, нека послужи цитат из високо котираног рада Бењанина Шилака, који иначе служи као препорука за обнову: „Projekt predviđa da se ruševine stare crkve preslože u visoki zid u obliku slova “U“ koji se s brda otvara prema panorami Mostara. U tom polju nastaje nova crkva. Ovaj novi otvor prema realnosti posljeratnog doba pokušava da već izgledom samog kompleksa omogući razgrađivanje pretjeranog masovnog patetičnog mitologiziranja. Predloženi objekat teži novom suživotu s drugim vjerskim zajednicama.“
Та архитектура, још то и није тако страшно, мада нема никаве везе са православљем, али тај текст, то је прст у око, то је татарско иживљавање…
Ми можемо да уђемо у те европске интеграције, али искључиво као комплетни људи, а не као колонија. Нервирају ме наши људи што не пазе на своје писмо – ја у свом компјутеру све пишем ћирилицом, код мене је све ћирилица, то је наше право писмо, писмо српског језика.